|
Poslao: 28 Apr 2010 18:54
|
|
Одбијам да зашећерену, накинђурену и шљаштећу празнину прихватам као нормално стање, прави живот, жељени живот којим живи "сав остали нормалан свет". Празнина је празнина, она зјапи и усисава.
Одбијам да се мирим са истрагом човештва, укидањем моралних закона (у суштинском смислу) и свођењем људске јединке на ништа пуно себе, на надувани мехур.
Одбијам све што свој извор и уточиште нема у истини.
Одбијам сваку реч, и писану и изговорену, која се не заснива на Правди и Поштењу.
Не прихватам да је људском роду пресуђено. На зло које ме окружује и покушава да овлада мноме гледам као на искушење.
Не прихватам одлуке и пресуде које се и у моје име, а за рачун духовних мртваца, изричу људским бићима.
Не прихватам аргументе силе и мноштва.
Не прихватам било какав супститут за Љубав, Истину и Спознају.
|
|
|
Poslao: 23 Sep 2010 14:51
|
|
Kad su meni to govorili roditelji - da zivim kao sav normalan svet, to je zapravo znacilo da prihvatim norme iz nase uze gradske drustvene zajednice. Neka nepisana pravila, stilove muzike, nacine ponasanja.
Recimo moja teznja da slusam i sviram heavy metal za manji grad i nije bilo bas "normalno". Da slusam narodnu muziku (a ne "drekavce" ) pa da se nekako i uklopim 
Medjutim, jednom prilikom sam se slikao sa drugarima sa fakulteta, gde su svi imali dugu kosu i voleli su taj muzicki pravac. Verovatno su tada shvatili da oni ne poznaju "taj ostali svet", niti sve sta na tom svetu postoji. Vise me nisu cimali ni oko cega.
Ne tezim da se ponasam po principima drugih. Svaka moja odluka mora da bude zasnovana na ljubavi i dobroti. Ako nije zasnovana na tome, osecao bih nekonzistentnost sa samim sobom.
Takodje, post koji prethodi mome, slaze se sa mojim vidjenjem sveta (tj. prihvatanja stvari i odbijanja laznih vrednosti).
Tako da "sav ostali (normalan) svet" ne postoji.
|
|
|
Poslao: 01 Nov 2010 20:06
|
|
Покушаћу да укажем на неке парадоксе који се тичу стратешких опредељења и тужне праксе.
Како се схвата, а шта подразумева живот попут осталог нормалног света?
- ЕУ је симбол тога света. Без улажења у питање да ли ћемо икада постати чланица те организације држава, један од предуслова јесте прихватање нормативе и "правила понашања" у облику силесије закона који регулишу разне области и питања. То је немогуће ваљано учинити, уколико се заборави на властито законодавство. Преписивање и превођење законских решења из "моделарних" законодавстава ствара правни хаос, и увећава број међусобно супротстављених одредби разних закона. Мислим да је у Бугарској био случај да тамошња скупштина изгласава стотине закона на енглеском језику, без превођења на бугарски!? Код нас то није случај, али смо од властитог правног система направили "Франкенштајна" - често није јасно који закон треба да се примени на конкретан случај. Тиме је отежан посао државним органима и организацијама, органима локалне самоуправе, судству, тужилаштву, предузећима, установама... Довољно је сагледати празнине и међусобне противречности у : Закону о планирању и изградњи, Закону о локалној самоуправи, Закону о становању, Закону о средствима у својини Републике Србије, Закону о буџетском систему, Закону о финансирању локалне самоуправе, Закону о локалним изборима... На све то надовезује се условљавање од стране ММФ-а, који задире у суверенитет државе, руководећи се (наводно) обезбеђењем сигурности враћања кредита и транши.
- Постулати либералне економије доживели су колапс у модерном (осталом нормалном) свету, уз "одлазак под лед" многих великих банака и урушавање целокупног банкарског система. Код нас су скоро све наше банке претходно "угашене"; много је примера специфичног "дужничког ропства" у које западају грађани, који претходно нису до краја проучили све "цаке" у вези узимања кредита у филијалама банака са седиштем у иностранству. Али, пошто се и држава опасно ближи западању у дужничко ропство, изгледа да грађани тако деле судбину државе.
- Транзиција је у многим земљама поистовећена са "дивљом" приватизацијом и стварањем армије незапослених. Уништени су велики производни гиганти, а са друге стране није направљена никаква стратегија да се кроз већи број "малих" производних предузећа реши проблем запошљавања, друштвеног бруто-производа и државних резерви које имају подлогу. Такозвано "привлачење инвестиција" ме највише подсећа (опростите на изразу) на оцвалу курву која се живописно шминка да би привукла партнере ("муштерије"). Па зар се не нађе неки инвеститор, свестан да је ово поднебље душу дало за производњу сокова, сирева, ракије (од шљиве, дуње, малине, крушке, грожђа, јабуке ...), кекса, других производа од житарица, месних прерађевина, полуфабрикованих печурака ... ? Зар држава не би требало да управо ту пружи бројне погодности, и развија односе партнерства? Колико знам, једини озбиљни улагач са иоле развијеном производњом на овим просторима је група Mondi Foods.
- Изградњом аутоматизованих хидроелектрана на "брзим" и "снажним" рекама уништавају се и реке, и еколошко окружење. Новцем из претприступних фондова баснословно се плаћају пројекти, а број запослених је миноран (10-15 по једној ХЕ), док се целокупна будућа производња струје уговара за неку од држава чланица ЕУ. Дакле, не само да ћемо попут "осталог нормалног света" да имамо млакушне баре уместо бистрих и здравих река, него ћемо постати велики извозник струје, који од тог извоза нема скоро никакве користи.
Ето, набацао сам оно што ми је пало на памет, а што ме тишти као грађанина ове државе. У жељи да постанемо део "осталог нормалног света" одричемо се чак и онога што се назива "стратешки ресурси". Искрено - прибојавам се долазећих месеци, зиме, несташица, инфлације, пресије, депресије, репресалија, потпуне дехуманизације, расула, растакања, подјармљивања...
|
|
|
|
|
Poslao: 02 Nov 2010 06:06
|
|
Не може да се порекне неодговорност доброг дела популације, којој недостаје "еколошка свест". Код мене у Краљеву, захваљујући доброј организацији више еколошких покрета, више пута су детаљно чишћене обале Ибра, уа адекватну медијску пратњу и апеловање на грађане да обуставе бацање отпада у реку. Наложено је предузећу, које се бави дрвном индустријом, да обустави испуштање материја које се користе у преради дрвета у реку, и тај проблем је решен. Дакле, такво загађивање штети, али може да се спречи, и да река буде опет бистра и здрава.
Проблем који сам претходно истакао води ТРАЈНОМ уништавању река, и претварању у "млакушне баре". И ту немам никакву дилему.
|
|
|
Poslao: 30 Jan 2011 08:27
|
|
Прошло је скоро две године и девет месеци од када сам поставио овај блог. Много тога се десило у свету и Србији за то време, више ружнога него лепога. Читам, и преиспитујем себе. Да ли сам променио мишљење о "осталом нормалном свету"? Нисам. Можда сам "само" постао тврђи у ставовима.
Где год да будеш, или где год да одеш, од себе побећи не можеш. Али зато можеш да себе узвисиш, да учиниш све што је могуће како би постао бољи, човечнији, искренији, све ближи истини и суштини. У том смислу, мењање мишљења је добро, јер значи напредовање. Само будала никада не мења своје мишљење. Но, "остали нормални свет" је чиста фикција, производ наше жеље за некаквим бољитком и лакшим животом. Животом без стреса, без "свакидашњих јадиковки", без туробне свакодневице. Шта, примера ради, значи фраза: "Тамо се боље живи?" Свако живи свој(им) живот(ом), тако да је истовремено и нонсенс и контрадикција употребљавати фразе типа "боље СЕ живи", "тамо ЈЕ боље", "онамо ЈЕ лакше", итд. Да је људски род (човечанство) сачувао емпатију, у смислу делова тог рода једних према другима и укупне родне целости, можда би овакви изрази имали смисла. Овако, тешко, односно немогуће.
Да, будала никада не мења своје мишљење. Али, ни мишљење не треба мењати попут чарапа и кошуља. Свакако да се право упориште не може наћи у тврдоглавости и гордости. Сачувати достојанство, бити достојан у изворном смислу те речи, нешто је сасвим друго. Погрешно је за некога рећи: показао се достојан нашег поверења. Евентуално, тај неко може да оправда поверење које му МИ указујемо, али опет само са НАШЕГ становишта. Човек бива (постаје) достојан када своју личност, свој ум, свој дух, своју душу ближи целосној суштини, која је супстрат свега најбољег и највреднијег што човек и људски род могу (поново) да буду.
А дешава се управо супротно. Све мање се разумемо. Све мање нас боли "туђи" бол, и мука. Равнодушни смо према бројкама којима се исказује број погинулих, повређених, оболелих. Дакле, оно "лоше" дешава се некима другима и другде, али опет - ти "други" боље живе, и тамо "другде" је све лепше, боље и лакше?
Тешко да је иједан човек помирен са смрћу. Можемо да ишчитамо философска дела и читаве есеје о томе да је смрт природан крај живота - са тиме се не миримо. У нама има одјека неке вечности, нечега бесконачног, и то у нама остаје запретено, и не да се обесмислити и утврдити као погрешно. А "модеран приступ" овој ствари говори нам да треба живети пуним плућима сада и овде, да је то све, да се тиме исцрпљује оно што човек може. Пуноћа живота сведена је на пријем импулса и импулсивно задовољавање наметнутих "потреба". Па се онда јави проблем: Шта учинити ако нам други смета(ју) том импулсивном задовољењу? Отклони се сметња, и решава се проблем! Такав став нам се такође намеће као једино исправан, плодотворан и, што је најцрње - потребан.
Живот све више схватамо као потенцијалну могућност, која зависи од наше способности да га живимо онако како "други" сматрају да је најбоље. "Други" су нашли да је живот и лагодност живљења једно те исто, да треба избећи сваку муку и напор, и да се не треба замарати некаквим измишљотинама као што су: Слобода, Правда и Истина. Ко се бакће тим измишљотинама, глуп је, будала је, затуцан је и незаслужан да живи, зато што својим будалаштинама квари идилу опште угодности и једноумне хармоније, и одвраћа "друге" од једино доброг и исправног живота, онаквог какквог су га ти "други" прогласили. Пре само десетак година било је непојмљиво да неке ствари прихватамо овако, као сада.
Стрепим да ћемо ускоро не само бити равнодушни према много чему "добром" и "исправном", него да ћемо се здушно залагати за безобзирно остварење тог и таквог "доброг" и "исправног". Тада човек неће више бити ЧОВЕК, нити ће људи више бити ЉУДИ.
|
|
|
Poslao: 30 Jan 2011 10:31
|
|
Pa ne mislim da je EU neki reper za ovu temu. To je samo jedna ekonomska pre svega, organizacija, grupa država ili naddržava, kako god je zvali. Ona neće večno trajati, niti je ja bilo kako idealizujem- zanima me samo da li nam je u datom vremenu i okolnostima priključivanje toj organizaciji u interesu ili ne, tj.da li je to najbolja opcija. I tamo ima sposobnih i časnih ljudi, kao što ima i klovnova poput Sarkozija ili Berluskonija. Nigde ne postoji, niti će, idealni svet i sistem.
Ono što mene lično grize smo mi sami- a stalno okrivljujemo druge za nešto.
Ne funkcionišu nam mnoge institucije i ustanove dobro, od pravosuđa do toplana i železnice. Gledam obične ljude, pođem eto od zgrade u kojoj živim- ne možeš da ih naučiš osnovnoj higijeni i kulturi, da npr. ne ostavljaju smeće ispred vrata, i da ako im se kućni ljubimac popiški na hodnik, da je red da to i obrišu. Ništa neće da se u zgradi uradi i popravi, sve se čeka da neko drugi to uradi za njih. Imamo milion, milion i po nezaposlenih, stotine hiljada na rubu gladi i siromaštva, stotine hiljada koji rade za bednu platu, a jedva da se iko buni, štrajkuje ili protestuje.
U Tunisu, Egiptu i drugim društvima u koja je tradicijom i religijom usađena pokornost, ljudi su se pobunili, a kod nas vlada nekakva totalna apatija i bezvoljnost. Imamo polufeudalni sistem gde partije na vlasti otvoreno, sad i javno bez skrivanja, dele resore i zapošljavaju svoje ljude. Investicije se šalju tamo gde je njihova vlast.
Kako se ljudi ne bune, šta još treba da nam se desi da progledamo ?
Ovako kako živimo, to nije normalno. Da li je u Americi, Mađarskoj ili Sudanu još gore, to nama nije velika uteha.
|
|
|
Poslao: 30 Jan 2011 11:46
|
|
tuzor ::
А дешава се управо супротно. Све мање се разумемо. Све мање нас боли "туђи" бол, и мука. Равнодушни смо према бројкама којима се исказује број погинулих, повређених, оболелих. Дакле, оно "лоше" дешава се некима другима и другде, али опет - ти "други" боље живе, и тамо "другде" је све лепше, боље и лакше?
Е овде сам се замислио. 
Тузор, нисам хтео да распарчавам целину, па сам цитирао цео пасус, а интересантна ми је само ова реченица:
''Ти "други" боље живе, и тамо "другде" је све лепше, боље и лакше?''
Сетио сам се Вука Исаковича и његове опседнутости Русијом, његове жеље да оде тамо где је све боље, лепше, мирније, где ће се коначно смирити и побећи из глиба и од муке. На то се надовезало и...
Милош Црњански
СУМАТРА
Сад смо безбрижни, лаки и нежни.
Помислимо: како су тихи, снежни
врхови Урала.
Растужи ли нас какав бледи лик,
што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток,
место њега, румено тече!
По једна љубав, јутро, у туђини,
душу нам увија, све тешње,
бескрајним миром плавих мора,
из којих црвене зрна корала, као,
из завичаја, трешње.
Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,
на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
и ледене горе, благо, руком.
Ако је Исаковичева опчињеност Русијом и даљином где је све боље и лепше била спорадичан случај, онда Суматра ту опчињеност код самог Црњанског чини правилом. Цео један ''изам'' је Црњански засновао на томе да је ''тамо'' боље него ''овде'' и то још двадесетих година прошлог века. Цунами на тој истој Суматри је дечија игра у односу на цунами у мозгу који доноси Баук Европе и Америке који у купању сопственог детета види инцестуозне пориве брижног родитеља. И шта рећи осим - рат је био бољи!
Нажалост, емпатија је постало осећање које виђамо само у музејима људскости, и то у одељењу Средњи век. Бизарно убиство заслужује насловну страну, док пожртвованост храброг младића тек помен у рубрици ''Веровали или не'' 
Треба побећи од тог ''нормалног света'' и просторно и временски. Ми не знамо шта да радимо са Слободом. Поистоветили смо Слободу са поимањем Слободе масе и та ће нам Слобода тешко пасти, као воденички камен. Ми СЕБЕ више не препознајемо.
Нормално ћути...и сућути (за све дужинама на ''у'' и на ''и''), ненормалном треба реклама да вришти.
|
|
|
Poslao: 30 Jan 2011 13:00
|
|
Џоне снежни,
Дакако да сам мислио и на НАС, али далеко више на човека као личност, која себе треба да оствари у правој заједници. То са установама, правосуђем, топланама и железницама долази последично. И то "милионче" незапослених, и стотине хиљада на рубу опстанка, постају само број, јер се ЈА (ТИ, ОН/ОНА/ОНО) не уживљава у њихов положај, не саосећа. Слажем се са тобом, да је завладала потпуна апатија и безвољност; као да смо иживели све могуће турбулентне промене, и више немамо ни снаге ни воље да ишта мењамо. Да изрекнем једну "бласфемију": Ни инвестиције се не једу. Оне могу понегде довести до опоравка, односно поновног оживљавања некакве производње, некаквог рада, али довољно је да се у "чисти" банкарско-кредитни систем унесе "вирус", да све падне као кула од карата. Дакле, једе се храна, не једу се инвестиције.
ТиСи,
Јасно је, у "компензационој" Суматри има те тежње за нечим што је друго и другде, делује некако смирујуће сазнање да тако нешто постоји, па макар то и не осетили/посетили. Само, шта ћемо ако се то налази само у нама? Да ли бисмо тим сазнањем били проклети, или благословени? Лакше је, заиста, размишљати "напослено", да "тамо негде" постоји тас којим се изравнава наша овдашња туга, ублажује наш овдашњи бол, нека лепота која спасава свет и нас у том свету. Ипак, мислим да је све то у мени-теби-њему-нама, и само у мени-теби-њему-нама.
|
|
|
Poslao: 30 Jan 2011 19:08
|
|
Slažem se Tuzore. Nema razumevanja, osećanja, empatije. Nema prave komunikacije, paradoksalno- tehnički danas imamo najsavršenija sredstva komunikacije, a ljudi su sve usamljeniji i dalji jedni od drugih.
Oseća se u vazduhu da nešto debelo ne valja. Nisu srećna više ni bogata ni siromašna društva. Nešto fali.
|
|
