|
Poslao: 19 Apr 2012 16:56
|
|
KAKO VASPITAVATI DECU?
Izgubili smo naše ubeđenje o svrsi ljudskog postojanja. Smatram da bi mnoga naša deca rasla srećnija kad bi u detinjstvu stekla ubeđenje da je najvažnije za čoveka da služi čovečanstvu i da živi prema tom idealu.
Naša jedina stvarna nada, kako ja vidim, jeste: odgojiti decu da nisu na svetu samo zbog zadovoljavanja svojih želja, već prvenstveno zato da pomažu drugima.
Bendžamin Spok
|
|
|
Poslao: 20 Apr 2012 16:17
|
|
DVA BRATA
Dva brata, jedan oženjen, drugi neoženjen, posedovali su farmu čije je plodno tlo davalo obinu letinu. Pola žita je pripadalo jednom bratu, a druga polovina drugom.
U početku je sve bilo dobro. Potom bi se oženjeni brat noću povremeno budio iz sna i mislio:
"To nije pravo. Moj brat nije oženjen i dobija polovinu roda s farme. Sa mnom je žena i petoro dece, i tako sam osiguran za svoju starost. Ali, ko će se brinuti za mog brata kad ostari? On mora mnogo više da stavi na stranu za budućnost negoli što to čini sada, i zato je on u većoj potrebi od mene."
S tim bi mislima ustao, prikrao bi se kući svoga brata i istresao bi vreću žita u bratovu žitnicu.
Neoženjenog brata počele su da saleću iste takve misli. Povremeno bi se budio iz sna i govorio:
"Ovo jednostavno nije pošteno. Moj brat ima ženu i petoro dece, a dobio je polovinu roda sa zemlje. Ja ne moram nikoga da prehranjujem osim sebe. I, je li stoga pravedno da moj brat, čije su potrebe očigledno veće od mojih, dobije tačno toliko koliko i ja?"
Tada bi ustao iz kreveta i odneo bi punu vreću žita u žitnicu svoga brata.
Jedne noći obojica su ustala iz kreveta u isto vreme i naišli jedan na drugoga s vrećom žita na leđima.
Mnogo godina nakon njihove smrti pročula se ta vest. I kad su ljudi hteli da podignu hram, izabrali su mesto na kojem su se dva brata susrela, jer u kraju nisu mogli da nađu svetije mesto od toga.
***
Značajna verska razlika nije između onih koji Boga hvale i onih koji Ga ne hvale, nego između onih koji vole i onih koji ne vole.
Bruno Ferero
|
|
|
Poslao: 24 Apr 2012 16:05
|
|
Ništa u životu nije uzbudljivije niti poželjnije od iznenadne spoznaje posle koje postajete izmenjen čovek - i to ne samo čovek koji se promenio nego i čovek koji se promenio nabolje. Takvi trenuci su retki, ali nam se ipak mogu dogoditi.
Tog zimskog popodneva u Menhetnu, dok sam sedeo u malom francuskom restoranu, osećao sam se frustrirano i potišteno. Zbog nekih pogrešnih procena koje sam napravio, propao je i prilično važan projekat. Čak i očekivanje da se sretnem sa svojim dragim prijateljem (Starim, kako sam od milošte zvao) nije mi pričinjavalo radost kao ranije. Sedeo sam, namršteno posmatrao karirani stolnjak i pokušavao da savladam gorčinu zbog zakasnele spoznaje.
Na kraju sam ugledao prijatelja kako prelazi ulicu, umotanog u svoj praistorijski zimski ogrtač, s filcanim šeširom na glavi, ostavljajući utisak energičnog patuljka, a ne čuvenog psihijatra. Ordinacija mu se nalazila u blizini; znao sam da je poslednji pacijent upravo izašao iz nje. Imao je skoro osamdeset godina, a i dalje je bio u potpunosti posvećen svojim pacijentima, i dalje se ponašao kao direktor velike fondacije, i dalje je voleo da pobegne na igralište za golf kad god mu se ukaže prilika.
"Dakle, mladiću", rekao je preskočivši uvod, "šta te muči?"
Njegova moć zapažanja odavno je prestala da me iznenađuje. Odmah sam opširno počeo da pričam o svojim problemima. Pokušao sam da budem potpuno iskren, uz dozu pomalo melanholičnog ponosa. Za svoje razočarenje nisam krivio nikog drugog osim sebe.
Analizirao sam celokupan slučaj, sve pogrešne procene, sve loše poteze. To je potrajalo nekih petnaestak minuta. Kad sam završio priču, on je rekao: "Hajde, sinko, da pređemo u moju ordinaciju. Želeo bih da vidim tvoju reakciju na nešto."
Iz pljosnate kartonske kutije izvadio je magnetofonsku traku i ubacio je u magnetofon. "Na ovoj traci imam snimak ispovesti troje pacijenata koji su došli kod mene da potraže pomoć. Naravno, nisu naveli svoja imena. Voleo bih da čuješ snimke i da mi kažeš možeš li da otkriješ sintagmu od dve reči koja bi se mogla nazvati zajedničkim imeniteljem sva tri slučaja." Potom se nasmešio. "Zašto si toliko zbunjen? Ne brini, imam svoje razloge."
Učinilo mi se da je nesreća ono što je zajedničko glasovima koje sam čuo na traci. Muškarac koji je prvi govorio očito je doživeo poslovni gubitak ili neuspeh; krivio je sebe što nije vrednije radio i što nije umeo da predvidi događaje. Žena koja je druga govorila nikad se nije udala zbog osećaja obaveze prema svojoj majci koja je ostala udovica; sada se sa gorčinom prisećala svih bračnih ponuda koje je propustila. Treći glas je pripadao majci čiji je sin u pubertetu imao probleme sa policijom; do beskonačnosti je krivila sebe.
Stari je isključio magnetofon i zavalio se u stolici. "Šest puta je u ovim snimcima upotrebljena sintagma puna podmuklog otrova. Da li si je primetio? Nisi? Možda zato što si je malopre u restoranu i ti tri puta upotrebio." Uzeo je kutiju u kojoj je stajala magnetofonska traka i dodao mi je. "Evo ih, pišu ovde gore na etiketi. Dve najtužnije reči u svakom jeziku."
Spustio sam pogled. Crvenim slovima uredno su bile napisane reči: Da sam.
"Veoma bi se iznenadio kad bih ti rekao koliko sam samo puta sedeo u ovoj stolici i slušao ojađene izjave koje su otpočinjale s te dve reči. 'Da sam postupio drugačije', ili 'Da samo nisam to učinio', 'Da samo nisam izgubio živce', 'Da samo nisam rekao nešto ružno', 'Da samo nisam postupio nepošteno', 'Da samo nisam rekao tu glupu laž', 'Da sam samo bio mudriji'. 'Da sam samo bio manje sebičan', 'Da sam se samo umeo savladati'. I tako pričaju i pričaju, sve dok ih ne zaustavim. Ponekad im pustim snimak koji si upravo čuo. "Kad biste samo", kažem im, "prestali da govorite: da sam, možda bismo i mogli nešto da uradimo".dve-najtuznije-reci-u-svakom-jeziku2
Ispružio je noge. "Problem u tom da sam jeste to što ništa ne menja, već samo primorava čoveka da gleda u pogrešnu stranu - nazad umesto napred, da rasipa vreme. I na kraju, ako ti to pređe u naviku, može da postane pravi problem, izgovor da odustaneš.
Uzmimo na primer tvoj slučaj. Tvoji planovi se nisu ostvarili. Zašto? Zato što si napravio neke greške. Dobro, to je u redu, svi grešimo. Učimo na svojim greškama. Ali kad pričaš o njima i žališ se zbog ovog ili onog, onda na njima zapravo ništa ne učiš."
"Kako to znaš?", pobunio sam se.
"Znam po tome što nikad ne izlaziš iz prošlog vremena. Ni jedan jedini put nisi pomenuo budućnost. A na određeni način - sada budi iskren, molim te - ti u tome uživaš. U svima nama postoji neka čudna crta koja nas navodi da neprestano podgrevamo stare greške. Jer, na kraju krajeva, kad pričaš o nekoj nesreći ili razočarenju koji su ti se dogodili, ti i dalje ostaješ glavni akter, i dalje si u centru pozornice."
"I dobro, šta je lek?", utučeno sam odmahnuo glavom.
"Izmeni svoj ugao posmatranja", spremno je odgovorio.
"Izmeni ključne reči i sintagmu koja te vuče na dno zameni onom koja motiviše."
"Da li bi mi preporučio neku od njih?"
"Naravno. Precrtaj reči: da sam, i zameni ih sa: sledeći put."
"Sledeći put?"
"Tačno tako. Upravo ovde, u ovoj prostoriji, imao sam priliku da vidim kako čini čuda. Dokle god pacijent neprekidno ponavlja: da sam, znači da je u problemu. Međutim, kad me pogleda u oči i kaže: sledeći put, onda znam da je na dobrom putu da prevaziđe svoj problem. To znači da je odlučio da primeni ono što je iz iskustva naučio, ma koliko možda bilo tužno i bolno.To znači da je odlučio da potisne žaljenje, da krene dalje, nešto preduzme i nastavi da živi. Pokušaj sam i videćeš."
Moj prijatelj je zaćutao. Slušao sam kako kapi kiše udaraju o prozor. Pokušao sam da iz glave izbacim jednu sintagmu i zamenim drugom. Naravno da je sve to bilo samo plod moje mašte, ali kao da sam čuo škljocaj kada su se nove reči smestile u moj um.
Od tog kišnog poslepodneva na Menhetnu prošlo je više od godinu dana. I danas kad zateknem sebe da sam na pragu da pomislim da sam, odmah to izmenim u sledeći put. I čekam jedva čujni škljocaj. I kada ga začujem, istog trena se setim Starog.
Iz knjige "Možeš ako veruješ da možeš",
Norman Vinsent Pil,
Mono i Manjana, 2010
(Veliko hvala Posebnoj  )
|
|
|
Poslao: 25 Apr 2012 10:59
|
|
Opet sam sam...mozda je i najbolje tako,ne ocekujes pomoc i ne bojis se izdaje.
Ucinicu sve sto mogu, ne uzdajuci se u podrsku koje nema,i onda je moje sve sto postignem,i dobro i zlo.
Mesa Selimovic
|
|
|
Poslao: 25 Apr 2012 18:53
|
|
Ljubav u drugom značenju, ljubav koju treba razlikovati od zaljubljenosti, nije obično osećanje.
Ona je duboko jedinstvo postignuto snagom volje, te svesno jačano navikom... Muž i žena mogu da
se vole čak i u onim trenucima kad se jedno drugom ne sviđaju previše, kao što, uostalom, mi sebe
volimo i onda kad nismo oduševljni sami sobom. Oni su u stanju da održe tu ljubav čak i kad bi
mogli, ako bi hteli, da se zaljube u nekog drugog. Zaljubljenost ih je podstakla da jedno drugom
obećaju vernost, dok im ovakva tiha ljubav omogućava da obećanje ispune. Upravo je takva ljubav
gorivo koje pokreće bračnu mašinu, a zaljubljenost je eksplozija koja ju je uključila.
K.S. Luis (C.S. Lewis)
|
|
|
Poslao: 25 Apr 2012 18:53
|
|
Bergson jeste u pravu.
Trajanje jeste neprekidno menjanje.
Nijedno duševno stanje nije ni u jednom trenu isto sa samim sobom.
Svakim novim trenom nešto je dodato prethodnom, trajući čovek neprekidno stvara novoga sebe. Čovek može prestati da se menja tek kada prestane da traje. Međutim, iako moje pamćenje neprestano gura iz tek napuštene prošlosti u tek nastalu sadašnjost nešto od bivših misli, osećanja,
želja, ja toga nisam svestan tokom menjanja.
Promene su odviše sitne za grubi čovekov zapažajni aparat, a dogmatičnost njegova mišljenja prevelika da bez otpora pristane na ostvarenu promenu.
I tako, tek kada je ishod menjanja dovoljno upadljiv, i kad su se u dugom sledu konačno, promene uobličile, i pomirile protivrečnosti u raznim oblastima naša mišljenja i ponašanja, promenu primećujemo...
Slobodan Selenić
|
|
|
Poslao: 25 Apr 2012 18:54
|
|
ZOVEM SE LJUBAV
Postojala sam prije nego što je bilo šta postojalo u Univerzumu, postojala sam prije nego što je postojala priroda, postojala sam prije nego što je postojao čovjek. Bila sam usamljena, htjela sam da podijelim sve ovo što nosim sa sobom kroz nebrojene vijekove i stvorila sam svijet koji sam htjela da se mojim imenom zove.
Uvukla sam se u more i jezera, u rijeke i potoke, u planine i beskrajna polja, u šume i proplanke. Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udišete.
Volim da dođem iznenada, kada se ne nadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moć govora.
Volim da vam srce brzo zakuca, da vam kolena klecaju, da često izgovarate nesuvisle rečenice.
Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smijete kao djeca, volim da šetate livadama i berete rijetko cvijece.
Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pjevate, volim da zbog mene pjesme pišete, da zbog mene priče izmišljate kojima nijedna bajka ravna nije.
Ali sam tužna kada me se bojite.
Tukli ste me, mučili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova, ostavljali me gladnu i žednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali vječne kiše i tmurne oblake, krali ste duge od mene. Vezivali ste me lancima, niste mi dali da se širim i razvijam, govorili ste čak i da ne postojim. Niste vjerovali u mene, izmišljali ste strašne stvari samo da prikrijete moje ime, palili ste, pljačkali ste, ubijali ste.
Ali sve sam zbog vas izdržala.
Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrećnu, da vas ne rastužim. Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rastjerala, neprimjetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno. Šunjala sam se kao mio lopov oko vaših srca, omekšivala ograde koje ste postavljali i mislili ste da vam se neće moći nikada više ukloniti. Brisala sam vam suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, tjerala na smijeh kada ste mislili da ćete vječno plakati, tjerala vas na govor i tada kada biste se zarekli na vječno ćutanje.
Ne bojte se.
Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vaše hramove. Pripremite sudove duše svoje da vam ih napunim radošću i veseljem. Ja ću biti vaša molitva, ja ću biti vaš vid kada ne vidite, ja ću biti vaš sluh kada ne čujete, ja ću vas nahraniti kada ogladnite, ja ću vas napojiti kada ožednite. Ja ću biti vaša svjetlost u mraku, ja ću biti put po kojim ćete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predjelima.
Ne bojte se. Otvorite srce i primite me u sebe. Jer sam tu. Jer postojim.
Zovem se Ljubav, samo me pozovite i biću tu.
|
|
|
Poslao: 28 Apr 2012 19:00
|
|
TRI SINA
Dade otac sinu imanje, žita, stoke i reče: "Živi kao i ja, i biće ti uvek dobro." Sin uze sve što mu dade otac i poče živeti za svoj ćef. "Ta otac je rekao da živim kao i on. On živi i uživa, i ja ću tako živeti."
Živeo je tako godinu, dve, deset, dvadeset godina i proćerda svu očevinu i ništa mu ne ostade. I on poče moliti oca da mu da još; ali otac ne htede ni da čuje. Tad on stade udobrovoljavati oca i darivati mu najbolje što je imao i moliti ga. Ali mu otac ništa ne odgovori. Tada sin zamoli za oproštaj, misleći da je nečim uvredio oca, i opet ga zamoli da mu da još; ali mu otac ništa ne reče.
I tada sin stade proklinjati oca. Reče:
"Ako mi sada ne daješ, zašto si mi davao ranije i odelio me i obećao da ću uvek lepo živeti? Ne vrede sve moje ranije radosti, dok sam trošio imanje, ni jednog časa sadašnje muke. Jasno mi je da propadam i da mi nema spasa. A ko je kriv? Ti. Znao si da mi neće biti dovoljno imanja, a više mi nisi dao. Rekao si mi samo: "Živi kao i ja, i biće ti dobro". I ja sam živeo za svoj ćef. Ti si sebi više ostavio. I sad imaš, a meni nije ništa ostalo. Ti nisi otac već varalica i zlotvor. Nek je proklet moj život, nek si proklet i ti, zlotvoru, mučitelju, neću ni da čujem za tebe i mrzim te."
Dade otac imanje i drugome sinu i reče mu samo:
"Živi kao i ja, i biće ti uvek dobro." Drugi sin se ne obradova imanju toliko kao prvi. Smatrao je da mu ono pripada. Ali je znao šta se dogodilo sa najstarijim bratom i zato poče razmišljati kako da ne straći sve imanje kao najstariji brat.
Dokuči da najstariji brat nije kako valja shvatio reči: "Živi kao i ja", i da ne treba živeti samo za svoj ćef. I poče razmišljati šta znači: "Živi kao i ja". I zaključi da treba kao i otac da stekne isto ovakvo imanje kakvo mu je dato. I poče iznova sticati isto takvo imanje kao ono koje mu je otac dao.
I stade smišljati kako da ponovo stvori sve ono što mu je otac dao. I stade propitivati oca šta i kako da radi; ali mu otac nije davao odgovora. Sin pomisli da se otac boji da mu kaže i stade rasklapati sve stvari koje mu je otac dao da bi shvatio kako su napravljene i pokvari i upropasti sve što je dobio od oca, a sve što je stvorio novo, nije bilo ni od kakve vajde; ali on nije hteo da prizna da je sve iskvario. Živeo je i mučio se, a svima je govorio da mu otac nije ništa dao, več daje sve sam stvorio. "A svi smo mi samostalni i sve možemo uraditi bolje i uspećemo uskoro da sve bude divno." Tako je govorio drugi sin dok mu je ponešto ostalo od oca, ali kad je upropastio i poslednje i nije imao od čega da živi, diže ruku na sebe i ubi se.
Dade otac isto takvo imanje i najmlađem sinu i isto tako mu reče: "Živi kao i ja, i biće ti uvek dobro." I najmađi sin se obradova imanju i ode od oca; ali je znao šta se dogodilo sa starijom braćom i stade razmišljati šta znači: "Živi kao i ja, i biće ti uvek dobro". Najstariji brat je mislio da živeti kao otac znači živeti za svoj ćef, i sve je straćio i propao. Srednji brat je mislio da živeti kao i otac znači stvoriti sam sve što je stvorio otac, i našao se u bezizlaznom položaju. Šta znači živeti kao otac?
I stade se prisećati svega što je znao o ocu. I ma koliko se prisećao, ništa više nije saznao o ocu doli da ranije nije bilo ničega, nije bilo ni njega; da ga je otac rodio, odgajio, othranio, naučio ga i dao mu svako dobro i rekao: "Živi kao i ja, i biće ti uvek dobro". To je otac isto učinio i sa braćom. I ma koliko da je mislio, ništa više nije mogao saznati o ocu. Sve što je znao o ocu bilo je da je otac činio dobro i njemu i njegovoj braći.
I tad dokuči šta znače reči: "Živi kao i ja". Shvati da živeti kao i otac znači činiti ono što je on činio, činiti dobro ljudima.
I samo što to pomisli, otac se stvori kraj njega i reče: "Evo nas opet zajedno i biće ti uvek dobro. Idi svojoj braći, svoj mojoj deci i reci im šta znači živeti kao i ja, i da je istina da će onima koji budu živeli kao i ja uvek biti dobro."
I najmlađi sin ode i sve ispriča svojoj braći, i od tada su se sva deca, kad su dobijala imanje od oca, radovala ne zato što imaju mnogo imanja već zato što mogu živeti kao i otac i što će im uvek biti dobro.
Naravoučenije
Otac - to je Bog; sinovi - to su ljudi; imanje - to je život. Ljudi misle da mogu živeti sami, bez Boga. Neki ljudi misle da im je život dat zato da se provode u tom životu. Oni se provode i proćerdaju život, a kad dođe vreme da umru, ne shvataju zašto im je bio dat ovaj život kad se provod završava patnjama i smrću i ti ljudi umiru proklinjući Boga i govore da je rđav i odriču se Boga. To je najstariji sin.
Drugi ljudi misle da im je život dat zato da shvate kako je stvoren i da stvore bolji nego što je bio ovaj koji im je dao Bog. I upinju se da stvore drugi bolji život, upropašćuju ga i tako sami sebe lišavaju života.
Treći vele: "Sve što znamo o Bogu, to je da tvori ljudima dobro, da im naređuje da čine isto što i on, i zato ćemo činiti isto što i on - dobro ljudima." I čim oni počnu to da čine, dolazi im Bog i veli: "To sam jedino i hteo. Činite zajedno sa mnom ono što ja činim. I kako ja živim, tako ćete i vi živeti".
Lav Nikolajevič Tolstoj
|
|
|
Poslao: 30 Apr 2012 23:43
|
|
Ne razumem vise poeziju.Njene kapije za mene su zatvorene.Kucam,ali one se ne otvaraju.
Pokusavam da cujem nesto stavljajuci uvo na povrsinu slova,ali opet ne cujem nista.Jedino sto mogu da
prepoznam kao zvuk jeste jedna kratka i cudna melodija koja sapuce nesto sto vec odavno znam - da mi svi
dani pocinju da se zavrsavaju sa jednom istom mislju, sa mislju kako nikada vise necu biti mlada.
Ne razumem vise poeziju.Poezija se izgubila zajedno sa buducnoscu koja nikada nije dosla da zauzme svoje
mesto. Umesto buducnosti, dosla je vecita sadasnjost.
Sadasnjost ne prepoznaje poeziju.
Sanja Vojnovic 2012.
|
|
|
Poslao: 05 Maj 2012 00:26
|
|
OBLAK U PANTALONAMA
Vi mislite, bunca malarija?
To je bilo, u Odesi.
“Doći ću u četiri.” – rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i veče u noćnu stravu bježi,
veče decembarsko s prozora u magli.
U staračka leđa smiju se i ržu kandelabri.
Mene više niko prepoznati ne može:
ja sam zgrčena gomila žila.
Šta takva gomila poželjeti može?
A mnogo hoće takva gomila.
Jer više nije važno ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje – od gvožđa hladnog – bije.
Noću i čovjek svoj zvek u nešto žensko, meko,
zaželi da skrije.
I ja sam, ogroman, na prozoru savijen,
rastapam staklo čelom od čelika.
Da li je to ljubav ili nije?
I kakva je – mala ili velika?
Odakle velika u takvom tijelu:
mora da je malena, neka krotka ljubav,
što se u stranu baca od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet čekam,
zabivši lice u rošavo lice kiše.
I već me je poprskala dreka gradske plime, sve više.
Ponoć, sa nožem kog pruža – dođavola s njim!-
došla je, zaklala.
I kao s inja glava sužnja, dvanaesta ura je pala.
U oknima sumorne kišne kapi, kreveljeći se,
nakrcale, k’o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Čujem: nerv, tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I, gle – u početku je pošao jedva,
onda je ustalasan, jasan, potrčao.
Sada je sa dva druga očajno igrati stao.
Pao je plafon na spratu niže.
Živci
veliki, mali, mnogi – pomamno skaču
i već – gmižu.
Živci spali s nogu.
A noć se po sobi glibi i oko, otežalo,
odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacviliše,
k’o da krčma zub na zub ne može da sastavi.
Ušla si osorna, kao “na!”
gužvajući rukavice kao luda, i rekla:
“Da, znate, ja ću da se udam.”
Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo. Izdržaću.
Gledajte – ja sam spokojan ko bilo pokojnika.
Sjećate se?
Govorili ste: “Džek London, novac, ljubav, strasti.” -
a ja vidjeh jedno: vi ste Đokonda koju treba ukrasti!
Opet ću ljubav u terevenkama utući,
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgorjeloj kući skitnice pronađu dom!
Izazivate?
“Manje no prosjak kopjejaka vi imate smaragde bezumlja”.
Sjetite se!
Pala je Pompeja od razdraženog Vezuva!
Hej!
Gospodo! Ljubitelji obesvjećenja, zločinstava,
pokolja, da li ste najstrašnije vidjeli – lice moje
kada sam ja apsolutno spokojan?
I osjećam – “ja” za mene je malo.
Neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
Vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je srce i vene!
Recite sestrama, Ljudi i Olji, on nema kuda da se dene.
Svaka riječ, čak i šala štura,
koju izbljuju njegove usne goruće
izlijeće kao gola kurva iz zapaljene javne kuće!
Ljudi mirišu – pečenja ima!
Stigli su nekakve.
Blistavi! Pod šljemovima eno!
Ne može se u čizmama!
Recite vatrogascima: da se nježnije veru po srcu zapaljenom.
Sam ću, znajte!
Izbečiću suzne kao burad oči!
O, rebra mi, da se operem, dajte!
Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću!
Survava se i puca.
Iskočiti nećeš iz srca!
Iz pukotine usana na spaljenom licu oguljenom
izrasta parče poljupca izgorela.
Mama! Da pjevam ne mogu!
Srca moga izgara kapela!
Pocrnile su figure riječi i brojeva iz lobanje,
k’o djeca iz zapaljenog zdanja.
Tako je strah, hvatajući se za nebo,
dizao goruće ruke “Luzitanije”.
Prema gomili što u tišini stanova drhti
stooki s pristaništa diže se sjaj.
Kriče posljednji – bar ti!
jecaj, da gorim, vijekovima daj!
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija! Ne mogu ostati na ulicama!
Nećeš?
Čekaš dok upalih obraza grubo, bljutav,
i isproban na svemu lošem, dođem
i procijedim bezubo da sam ja danas
“neobično pošten”.
Marija, vidiš – ja se već poguren slamam.
Gomila što je u četvorospratnim gušama salo dobila,
isturajući očice, izgubljene u dugom traganju -
smije se što je, ipak, među mojim zubima
ostalo bajatih mrva bivših dragana.
Kiša isplaka trotoare, barama stiješnjena mokra varalica,
leš ulica, zabijen u kaldrmu, liže,
a na sivim trepavicama – da!-
mraznih ledenica, suze iz očiju – da!- oluka punih kiše.
Sve pješake gubica kiše je posisala,
a u karucama blješti za atletom atleta:
prskavahu ljudi proćerdavši sve,
i kroz pukotine se cijedilo salo,
k’o mutna rijeka s kočijama oticalo skupa sa isisanim hljebom
i žvakotinama starih kotleta.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti nježnu riječ?
Ptica živi od pjesme, pjeva gladna i zvonka,
a ja sam čovjek, Marija, prost,
koga je sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku Presnje.
Marija, hoćeš li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca.
Marija!
Na ulicama su zvijeri.
Na vratu prsti davljenja što bode.
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidiš – zabili su u oči iz šešira čiode.
Pustila me.
Mala!
Ne boj se što na mom volovskom vratu
sjede kao planine vlažne žene od znoja gubave.
Ja kroz život vučem (i to je zato)
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se da ću se opet prilijepiti za hiljadu lica -
“djevojke Majakovskog” – u izdajničko vrijeme mraka,
ta to je ipak dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, priđi!
U bestidnosti nagote, ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana ljepotu što još iscvala nije:
srce i ja nijednom ne doživjesmo do maja,
a u proteklom životu tek stoti april je.
Marija!
Pjesnik sonete pjeva Tijani,
a ja – cio čovjek, sav od mesa,
tijelo tvoje prosto molim kao što hrišćani:
“Hljeb naš nasušni daj nam danas“.
Marija, daj!
Marija!
Ime tvoje bojim se da ne zaboravim,
kao što se pjesnik boji da ne zaboravi neku riječ tek rođenu
u mukama noći veličinom jednaku Bogu.
Tijelo tvoje čuvaću i voljeti kao što vojnik osakaćen,
bez moći, izlišan, ničiji, čuva svoju jedinicu nogu.
Marija, nećeš?
Nećeš!
Ha!
Znači – opet, dok mračno je sve to, uzeću srce,
isplakano grozno da ga nosim,
k’o što u štenaru pseto nosi svoju šapu presječenu vozom.
Krvlju svog srca ja radujem put,
za odjeću bijelu lijepi se prašine cvijeće.
Oko zemlje – Krstiteljeve glave
po hiljaditi put Irodijada-sunce će da se okreće.
I kada moja gomila godina odigra svoje do konca -
krvlju označiće se put što vodi ka domu moga oca.
Izaći ću prljav (od jendeka, gdje provodih noći),
primaći ću mu se bliže, sagnuću se i na uho mu reći:
“Slušajte, gospodine Bože! Kako vam ne dosadi
u žele oblaka mreškavih zamakati oči odebljale, a?
Hajde da organizujemo vrtešku na drvetu
poznavanja dobra i zla!
Sveprisutni, bićeš u ormanu svakom,
a takva ćemo vina poređati po stolu
da će se čak prohtjeti zaigrati ki-ka-pu
i namrštenom Petru apostolu.
I po raju ćemo opet naseliti Evice:
naredi – i ja ću još noćas sa svih bulevara
najljepše djevice dovesti tebi.
Hoćeš?
Nećeš?
Vrtiš glavom ti, bradati? Mrštiš sredinu vjeđa?
Ti misliš – zna šta je ljubav taj krilati iza tvojih leđa?
I ja sam anđeo, bijah to bar – gledah u oči -
jagnje od šećera, ali ni kobile primati na dar
vaze od sevrskog brašna više neće.
Svemogući, ti si izmislio za svakog po dvije ruke,
i svakom si po glavu dao ti -
pa zašto nisi izmislio da se bez muke može
ljubiti, ljubiti, ljubiti?!
Mišljah, božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem i iz sare vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zabijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen, rasporiću odavde do Aljaske!
Pustite me!
Nećete me zaustaviti!
Lažem li, u pravu li sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
Gledajte, zvijezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
Ja dolazim!”
Gluvo.
Vasiona spava, položivši šapu
s krpeljima zvijezda pod ogromno uvo.
Majakovski
|
|
