BES
*
Kako da zaustavim provale besa, prostakluka i grubosti? Magma nekog andraka pokulja iz mene i pepelom zasuje bašte u kojima sam s bližnjima zasadio najlepše biljčice emocija. I drhture bića voljena, pate pod skamenjujućim talasima. A sve s toga što hipnotisan zažagrenim očima taštine i samoljublja, izbijem na polje šepavog Ja.
Tamo gde iz ovih pisanija probljeskuje bes, ovi se redovi dotiču esejistike. Bes je prvi znak da se kidaju tanušne niti koje čoveka vezuju za ono što je izvan života, po čemu nastaje sam život. Nepresušno priticanje lakoumlja sada nesnosno iritira. Čovek negde rasprodaje autentičnost. Bes je ponekad znak odupiranja grehu, greholjubivosti, ali ako ta alamunja ovlada bićem, atakuje i na tvar i na Tvorca, i na bližnje, i čoveka ćušne u živo blato resantimana. Učestvovati, a rečima oponirati prihvaćenoj, izlomljenoj stvarnosti, s kamarom jeda na grbači, znači skliznuti u rascep, poremećenost, šizoidno stanje.
�Misaonost, čini se, nije neposredno spojena sa životom. Samo je intuicija neposredna�. Esej nastaje u odbačenosti od istine. Istina ponekad obnaži ramena. Neoprezni, daleko od sozercanja, prevare se. Mislenom onanijom obeznanjeni, maloumnici bi da je napastvuju, ali ih za svagda oslepi, baci u tamnicu palog jastva i povuče se u nedosežljivost njena put. Od pozicije s koje se psalmopeva otkorača se u podzermni svet. Kad bi se dalo ... ne-učestvovati, ne trabunjati, samo iskupiteljski biti tu. Biti tu.
Živinčiti, pa desperatan bljuvati na životvoreniju ... Ah, kakav užitak u patnji. Ogavna mučnina i grčevi, nema urlikanja, potreba da se odmahuje i lupa glavom u zid, nametnu se kao refleksi. Zacari se očajanje, sama pustoš, ništavilo, i bol duše i želja da se rasprsne telo.
*
Psovao bih. Ima nečeg oslobađajućeg, rasterećujućeg u izgovaranju bestidnih reči, u psovki. Besne energija, ali ugodna ispražnjenost munjevito odskita.
“Dobrota je prezrena, odnosno obezvrijeđena. Sve te uzvišene i neopipljive vrijednosti ljudskog duha – poput hrabrosti, poštenja, vjernosti, bezuslovnog prijateljstva i ljubavi – danas su ismijane i nisu popularne. Važno je samo koliko ste ljudi prevarili. Ako ste prevarili mnogo ljudi i pritom zaradili, onda ste namazani i mnogo ste pametni. Time dobijate poene i niko vas neće prezreti. Ili, ako dovoljno dugo to radite, čak i oni koji su vas prezreli u početku, pristaće na to da ste uspjeli. Danas su teze zamijenjene i u današnjem sistemu vrijednosti dobrota se graniči sa glupošću. To je pogubno, i zato ćemo platiti danak, a tada ćemo morati da se vratimo pravim vrijednosti jer su jedino one temelj ljudskog postojanja.” ~ Nebojša Glogovac
“Mislim da je kapitalizam, kao i svaki drugi mogući oblik organizacije ljudi, pao u krizu srednjih godina i da ga žestoko drma klimakterij i da postaje impotentan, što znači da je vrlo blizu faze agresije svakog oblika. Kapitalizam je sam sebi dao kredit na lizing koji ni sam ne može otplatiti, jer je u osnovi njega samog ljudska pohlepa fundamentalističkog oblika. To znači da umjetnost, prvenstveno pozorište, kao krpelj svake ljudske zajednice, ima veliku šansu da se razvija na kapitalističkim slabostima. Logično, ako propada svijet materijalizma, mora se razvijati svijet duhovnosti i on će biti nadoknada za kurvinski brak politike i kapitala. Možda kapitalizam ne bi ni propao tako brzo da politika nije bila toliko amoralna.” ~ Zijah Sokolović
Neki je mladić imao savršeno srce. Nije bilo ožiljaka ni zareza na njemu. Svi su se slagali da je njegovo srce najljepše. Mladić je bio jako ponosan i sve se više i glasnije hvalio svojim prelijepim srcem. Iznenada se pojavio neki starac i rekao:
- Zašto tvoje srce nije tako lijepo kao moje?
Starčevo srce je snažno udaralo, ali je bilo puno ožiljaka. Na nekim su mjestima komadići bili premješteni, a na druga stavljeni, ali nisu
potpuno odgovarali. A bilo je puno mjesta gdje su cijeli komadi nedostajali. Ljudi su pogledavali starca s nepovjerenjem: kako može i pomisliti da mu je srce ljepše od mladićevog. Mladić je pogledao u starčevo srce i nasmijao se.
- Mora da se šališ? – rekao je, – uporedi svoje srce s mojim, moje je savršeno, a tvoje je prepuno ožiljaka.
- Vidiš, svaki ožiljak predstavlja osobu kojoj sam darovao ljubav – izvadio sam komadić srca i dao joj ga. Najčešće su i oni meni poklonili komadić svoga srca koji nije baš savršeno pristajao na prazno mjesto u mojem. Katkad sam poklonio komadić srca, a da nisam dobio drugi zauzvrat. Tu su nastale velike praznine i udubljenja. Iako su otvorene praznine bolne, podsjećaju me na ljubav koju smo dijelili. I za te ljude gajim nadu da će se jednog dana vratiti i ispuniti ih. Mladiću, vidiš li sada šta je istinska ljepota?
Mladić je neko vrijeme uronio u misli. Prišao je starcu, posegnuo za svojim mladim, savršenim srcem i otrgnuo komadić, te ga drhtavim rukama pružio starcu. Starac je prihvatio komadić mladićevog srca, odlomio komadić svoga i smjestio ga na ranu mladićevog srca.
Nježnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nježnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom tijelu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali međusobno, njeno tijelo i moje ruke, njene ruke i moje tijelo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav. Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje vječito, vrtoglavo ljuljanje između sumnje i umirivanja, između pitanja bez odgovora i uvenulih nada. Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gdje čovjek može da bude ko god hoće. Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda. Možda je i ona razumjela da nam priča ne dolazi na pladnju, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unaprijed da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklijevajući ili odlučno, uvjerljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklijevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čovjeka, rastrgnuta slijepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.
Dva sveta su se tamo preplitala, sa dva pola dopirali su dan i noć.
Jedan svet je bio očinska kuća, ali je on bio čak još uži, obuhvatao je upravo samo moje roditelje. Taj svet mi je bio velikim delom dobro poznat, i zvao se majka i otac, zvao se ljubav i strogost, uzor i škola. U sastav tog sveta je ulazio blagi sjaj, jasnoća i čistota, tu je bilo carstvo krotkih prijateljskih govora, opranih ruku, čistog odela, dobrog vladanja. Ovde je pevana jutarnja molitva, ovde se svetkovao Božić. U tom svetu bilo je pravih linija i puteva koji su vodili u budućnost, bilo je dužnosti i krivice,nemirne savesti i ispovesti, praštanja i dobronamernih odluka, ljubavi i poštovanja, biblijskih reči i mudrosti. Toga sveta morao se čovek držati, pa da mu život bude jasan i čist, lep i uredan.
Drugi, pak, svet počinjao je već usred naše rođene kuće i bio je potpuno drukčiji, dah mu je bio drukčiji, obećavao je i iziskivao drukčije. U tom drugom svetu bilo je služavki i šegrta, priča o avetinjama i sablažnjivih reklakazala, tu je bila šarena bujica gorostasnih, primamljivih, strahovitih, zagonetnih pojava, stvari kao što su klanica i tamnica, pijanice i džandrljive žene, steone krave, popadali konji, priča o provalama, umorstvima, samoubistvima. Svih tih lepih i groznih, divljih i svirepih stvari bilo je unaokolo, u obližnjoj ulici, u obližnjoj kući.
Policajci i skitnice jurili su po svetu, pijanice su tukle svoje žene, čopori mladih devojaka kuljali su predveče iz tvornica, stare žene su mogle da omađijaju čoveka i da ga načine bolesnim, razbojnici su stanovali po šumama, palikuće su hvatali žandarmi svugde je tekao i mirisao ovaj drugi, žestoki svet, svugde samo ne u našim sobama, gde su bili majka i otac. I to je bilo vrlo dobro. Divno je to bilo što je ovde kod nas bilo mira, reda i spokojstva, dužnosti i čiste savesti, praštanja i ljubavi a divno i to što
je bilo i svega onog drugog, svega glasnog i oštrog, tmurnog i nasilnog, odakle se jednim skokom moglo pobeći do majke.
A najčudnije je bilo to što su se oba ta sveta graničila jedan s drugim, što su bila bliska jedan drugom!
Počeh razmišljati kakva bih voljela biti u tom trenutku. Voljela bih biti vesela, radoznala, sretna. Proživljavati intenzivno svaki trenutak, žudno pijući vodu života.
Vjerovati ponovo u snove. Biti kadra da se borim za ono što želim.
Voljeto čovjek koji me voli.
Da, to je bila žena kakva bih ja voljela biti – i koja je iznenada zaživjela i ušla u meoje tijelo.
Osjetih kako mi dušu preplavljuje svjetlost jednog Boga – ili Božice – u kojeg više nisam vjerovala. I osjetih kako, u tom času, Drugo Ja napušta moje tijelo i sjeda u ugao male sobe.
Mogla sam izvana promatrati ženu koja sam do tada bila: slabu, ali punu želje da ostavi dojam jake osobe. Osobu koja se boji svega, ali sama sebe uvjerava kako to nije strah – već rarboritost onoga tko je spoznao realnost. Što zazidava prozore kroz koje može prodrijeti sunčeva vedrina – kako njen stari namještaj ne bi izblijedio.
Vidjeh moje Drugo Ja kako sjedi u kutu sobe – krhko, umorno razočarano. Obuzdavajući i podjarmljujući ono što bi uvijek trebalo biti na slobodi.: svoje osjećaje.
Pokušavajući prosuditi buduću ljubav prema iskustvu proživljenje patnje.
Ljubav je uvijek nova. Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu – uvijek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili raj, ali uvijek nas nekamo odvede. Treba je prihvatiti, jer ona je hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umrijet ćemo od gladi, gledajući bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove. Treba ići za ljubavlju ma gdje ona bila, čak i kad to znači sate, dane, tjedne razočarenja i tuge.
Jer u času kad krenemo ususret ljubavi, i ona kreće u susret nama.
I spasi nas.
Kad je Drugo Ja izišlo iz mene, moje je srce ponovo počelo razgovarati sa mnom. Reklo mi je da pukotina na zidu brane propušta vodeni tijek, da vjetrovi pušu u svim smjerovima i da je ono sretno jer ga ja ponovo slušam.
Moje srce je govorilo da sam zaljubljena.
I ja sam zaspala zadovoljna, s osmjehom na usnama.
Nesumnjivo je da živimo u svetu u kome je sve manje ljubavi. Kad govorimo o odnosu među supružnicima, stiče se utisak da je ljubav rezervisana za vreme upoznavanjanja, da bi od momenta ulaska u brak počela da se gasi, do potpunog nestanka. Tako se često "velike ljubavi" završe razvodom.
Neki statistički podaci su poražavajući. Na primer, u Švajcarskoj oko 50% od sklopljenih brakova završi se razvodom, a većina od njih su oni među mladim bračnim parovima – čak 70% u proseku traju 3-8 godina.
Nedavno sam želela da stupim u kontakt sa prijateljicom sa kojom sam delila mnoge lepe trenutke. Saznala sam da se razvela, što me je vrlo iznenadilo. Bila je to velika ljubav, i ja se sada pitam: zar je moguće da je tako brzo iščezla? Isto tako, suprug i ja smo planirali da posetimo prijatelje koji su se preselili. U međuvremenu, moj suprug je slučajno sreo tog prijatelja i saznao da je on kod roditelja, a žena i ćerka u iznajmljenom stanu. U toku je bila njihova brakorazvodna parnica.
Šta je uzrok ovom poražavajućem stanju?
Analizirajući brakove za koje se smatra da su uspešni, može se zaključiti da su se, između ostalog, odlikovali dobrom komunikacijom između bračnih drugova. Za tople i prisne odnose bračnog para nije potrebno samo vreme, već ulaganje napora da se to vreme ispuni na što kreativniji način da bi se ovladalo veštinom uspešne komunikacije, odnosno razmene misli i osećanja.
komunikacija-u-braku2Razmotrićemo sada sedam temeljnih načela za uspešnu komunikaciju u braku.
1. AKTIVNO SLUŠAJTE!
Pomozite svom partneru da se otvori. Stimulišite ga nekim pitanjem. Nastojte da sagledate i potpuno razumete ono što partner želi da vam kaže.
2. GOVORITE!
Govorite! To je ključno za uspešnu komunikaciju u braku. Pođite od toga da vaš partner ne zna šta vi mislite i osećate, a želite da to podelite sa njim. Nemojte misliti da se sve može pročitati iz pogleda, sa podignutih obrva, s namrgođenog lica ili prolivenih suza. Znajte da će vaš partner sigurno znati šta mislite i osećate samo ako mu to kažete!
Moje iskustvo u braku govori da to nije uvek tako lako, ali vredi. Istina je, razgovor ponekad traje dugo, ali bolji je dug razgovor nego kratka svađa!
3. BUDITE TOLERANTNI!
Budite spremni da mirno prihvatite drugačije stavove od vaših. Ako o nečemu imate drugačije mišljenje, onda recite to ljubazno. Razgovarajte sve dok ne nađete zajedničko rešenje. Na kraju, postići ćete uspeh i ako se složite da se ne slažete po određenim pitanjima.
4. NEMOJTE IMATI TAJNI!
Obećajte jedno drugom da nećete imati tajni među sobom. Veoma je važno da se pre braka dobro upoznate. Neprijatna iznenađenja mogu biti kobna. Tajnu koju krijete, ili ste poverili dobrom prijatelju, a sakrili od partnera, kada se otkrije, u većini slučajeva, stvara gotovo nepremostiv problem koji dovodi i do razvoda.
5. NE REAGUJTE NA EMOCIJE SAMO RAZUMOM!
Ponekad se saosećanjem i razumevanjem postiže više nego snagom svih raspoloživih dokaza.
Budite vašem partneru prijatelj koji ga razume i saoseća s njim.
komunikacija-u-braku36. TRAŽITE PRAVI UZROK RASPRAVE!
Kada dođete u situaciju da se beskonačno raspravljate oko neke teme, koja je u suštini beznačajna, onda pokušajte u razgovoru da nađete prave razloge za vašu ljutnju!
Jedan primer: Jedne večeri posle napornog dana, Marija i Bogdan ne mogu da se slože oko izbora TV-programa. Diskusija postaje žestoka, a onda iznenada shvataju da razlog njihove svađe uopšte nije TV-program, nego neispunjena očekivanja. Naime, Marija je povređena što Bogdan nije pohvalio njen trud, jer je kuvala jelo po receptu za kojim je dugo tragala, znajući koliko njen suprug voli dotično jelo. Da zlo bude veće, on je skoro uopšte nije slušao kada mu je govorila o svom trudu i želji da on bude zadovoljan. S druge strane, on se ljutio što mu ona ne daje bar malo mira posle ručka, kako bi mogao da prelista dnevnu štampu. Pored toga, bilo mu je žao što nije primetila da je "majstorski" popravio slavinu koja je danima curila.
7. NAĐITE VREMENA ZA ZAJEDNIČKE ŠETNJE!
Jedna večernja šetnja daje bračnom paru mogućnost da se rasterećeni od kućnog posla povere jedno drugom. To je mnogo bolji izbor od pasivnog sedenja uz TV, kad obično i nema međusobne komunikacije. Nemojte dozvoliti da vam loše vreme bude prepreka za ovo zadovoljstvo.
Ovih sedam načela uspešne komunikacije u braku, kod nekih parova izazivaju aha-efekat (Aha! Pa to je kod nas uvek tako i tako...), dok drugima izgleda kao pabirčenje po teoriji. Ipak, nadam se da će vam bar nešto od ovoga biti od koristi.
RAZLIKA IZMEĐU ZALJUBLJENOSTI I LJUBAVI (K.S. Luis)
Ne treba da od zaljubljenosti načinite osnovu života. Ona je plemenito osećanje, ali, ipak, samo osećanje. Ni za jedno osećanje ne možemo da tvrdimo da će večno trajati.
Trajati mogu znanje, načela, običaji, ali osećanja dođu i odu. U stvari, bez obzira na to šta ljudi govore, ono što nazivamo zaljubljenošću obično ne traje dugo. Mnoge stare bajke se završavaju rečenicom: "Živeli su srećno sve do smrti." Ako to znači da su pedeset godina osećali jedno prema drugom isto što su osećali i dan pre venčanja, tada možemo slobodno da tvrdimo da to nije istina, a i da jeste, to uopšte ne bi bilo poželjno. Ko bi mogao da podnese da živi u takvom uzbuđenju makar pet godina? Šta bi se u tom slučaju desilo s našim poslom, jelom, spavanjem, odnosima s prijateljima?
Naravno, prestanak zaljubljenosti ne mora da znači i prestanak ljubavi. Ljubav u drugom značenju, ljubav koju treba razlikovati od zaljubljenosti, nije obično osećanje. Ona je duboko jedinstvo postignuto snagom volje, te svesno jačano navikom... Muž i žena mogu da se vole čak i u onim trenucima kad se jedno drugom ne sviđaju previše, kao što, uostalom, mi sebe volimo i onda kad nismo oduševljni sami sobom. Oni su u stanju da održe tu ljubav čak i kad bi mogli, ako bi hteli, da se zaljube u nekog drugog. Zaljubljenost ih je podstakla da jedno drugom obećaju vernost, dok im ovakva tiha ljubav omogućava da obećanje ispune. Upravo je takva ljubav gorivo koje pokreće bračnu mašinu, a zaljubljenost je eksplozija koja ju je uključila.
Obrad Milićević, rodom iz sela Zvjerine u Hercegovini, gde ne uspeva ništa drugo sem Hercegovaca, odluči da se 1922. prijavi za žandara u Bileći. Prođe sve ispite.
Bio je zdrav k'o dren, pametan, pošten i hrabar, pogađao je u metu, trčao brže od ostalih, rukovao sabljom i bajonetom, bacao najdalje kamena s ramena, nije pušio ni pio, a bio je, kao što se zna, iz dobre familije...
Na kraju, pošto ga primiše u žandare, trebalo je da potpiše rešenje, ali on odbi da to učini.
'Zašto nećeš da potpišeš?', upitaše ga.
'Ne umijem', odgovori. 'Nijesam pismen'.
'Kako, jadan, nijesi... pismen? Pa kako ćeš pisati prijave i zapisnike kad se što desi?'
I tako ga i pored svega ne primiše u žandare, te se on iseli u Ameriku, kuda otputova italijanskim šipom 'San Đovani di Mesina' iz luke Kotor, gde je neki Dubrovčanin, po imenu Baltazar Gradi, sakupljao Hercegovce za rad u rudnicima Bjut Montane.
Kao što kaže stara poslovica: 'Hercegovina sav svijet naseli, a sebe opet ne raseli.'
Posle mnogih potucanja, Obrad, kojem su u Nevjorku upisali novo ime O'Brajen, tražeći mesto slično rodnoj Zvjerini, naseli se na severozapadu države Arizone, prema granici Kalifornije, ispod planine Krosman. Živeo je siromašno baveći se onim čim se bavio i na Zvjerini - uzgajao ovce čije je meso prodavao u obližnjem gradu Havasa Sitiju. Država Arizona mu dala sto jutara potpuno neplodne zemlje za simboličnu cenu od pet dolara.
Jednoga dana dok je kopao veliku rupu da napravi čatrnju, istu onakvu kao što je imao u Hercegovini (u tom kraju nije bilo druge vode sem kišnice), iznenada poteče nafta. Postao je tako bogat preko noći. Sagradio je prostranu kuću u kolonijalnom stilu, a za svoju dušu podigao jednu sasvim malu, kamenu, kao što je bila ona u kojoj se rodio, sa ognjištem, gredama i ovnujskim kožama na kojima je spavao sanjajući Zvjerinu.
I tako, dođe i dan da se njegova kompanija spoji sa Standard ojl kompanijom, koja je iz Feniksa poslala čuvenog advokata da se potpišu ugovori. Ali on odbi da stavi svoj potpis!
'Zbog čega nećete da potpišete ugovor?', upita ga zapanjeni advokat.
'Nijesam pismen', odgovori on.
'Gospodine O'Brajen', reče advokat, 'vi ste jedan od najbogatijih ljudi u Arizoni. Šta biste tek postali da ste znali da pišete!'
Kako ljubav izgleda?
Ima oči da vidi bedu i oskudicu.
Ima uši koje čuju vapaj i tugu ljudsku.
Ima ruke da pomogne drugima.
Ima noge da potrči i pomoć pruži siromašnima.
Tako izgleda ljubav!
