|
Poslao: 14 Jun 2012 17:30
|
offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18460
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Сцена смрти са можда највише естетике , таква да је филм о коме пишем ове редове, као почетнички рад, дебитантско дело, одмах овенчан престижном светском наградом.
Сиже и крај филма:
Александар, фотограф који је неопрезно лако напустио Лондон и дошао у македонске гудуре, место своје постојбине , затиче поприште, ратну зону без позадине и фронта...а он се кроз њу креће као Алиса у земљи чуда, надајући се да ће моћи, кредитом неутралне придошлице и повратника, да убеди цео ''стари крај'' да је све то једна велика и трагична грешка.
Нажалост, није грешка. Добија метак и док лежи и из њега истичу последњи знаци живота, почиње да пада дуго очекивана киша. Све то прати најбоља филмска музика икада компонована на југословенском простору - тугованка групе ''Анастасија''. Потресно, снагом грчког мита смрт поново побеђује , поново хладна и дистанцирана од добрих људи, љубави, наде и свега онога што управо те добре људе тера у њен ''загрљај''.
Наравно, реч је о антологијском филму Милча Манчевског ''Пре кише''. Добитник главне награде у Венецији, номинован за оскар, овенчан још многим другим међународним признањима. Међутим, највећа награда му је осетај мучнине који сваки гледалац мора да понесе са собом сећајући се последњих тренутака фотографа...иначе би филм узалуд био снимљен.
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 14 Jun 2012 19:19
|
offline
- higuy
- Legendarni građanin
- penzionisani tabijatlija
- crni hronicar
- Pridružio: 21 Apr 2010
- Poruke: 8565
- Gde živiš: Dubocica
|
A zrtve Dr Hanibala Lektora.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 14 Jun 2012 19:27
|
offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18460
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
higuy ::A zrtve Dr Hanibala Lektora.
Хорор шминика. Што се мене тиче, превише се редитељ ослонио на харизму глумачког пара Фостер-Хопкинс, па се није трудио да те смрти персонализује.
Смрт Александра у филму ''Пре кише'' је истинско уметничко дело и врхунска порука. Време је показало да је Милчо Манчевски био , нажалост, пророк.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 14 Jun 2012 21:35
|
offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18460
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Нажалост, још не, а велики сам поштовалац њихове кинематографије. Погледаћу обавезно.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 15 Jun 2012 01:06
|
offline
- dekao
- Moderator foruma
- Dejan Trajković
- Realist painter
- Pridružio: 06 Apr 2006
- Poruke: 3592
- Gde živiš: Somewhere in time
|
Sirius ::Сцена смрти са можда највише естетике , таква да је филм о коме пишем ове редове, као почетнички рад, дебитантско дело, одмах овенчан престижном светском наградом.
Сиже и крај филма:
Александар, фотограф који је неопрезно лако напустио Лондон и дошао у македонске гудуре, место своје постојбине , затиче поприште, ратну зону без позадине и фронта...а он се кроз њу креће као Алиса у земљи чуда, надајући се да ће моћи, кредитом неутралне придошлице и повратника, да убеди цео ''стари крај'' да је све то једна велика и трагична грешка.
Нажалост, није грешка. Добија метак и док лежи и из њега истичу последњи знаци живота, почиње да пада дуго очекивана киша. Све то прати најбоља филмска музика икада компонована на југословенском простору - тугованка групе ''Анастасија''. Потресно, снагом грчког мита смрт поново побеђује , поново хладна и дистанцирана од добрих људи, љубави, наде и свега онога што управо те добре људе тера у њен ''загрљај''.
Наравно, реч је о антологијском филму Милча Манчевског ''Пре кише''. Добитник главне награде у Венецији, номинован за оскар, овенчан још многим другим међународним признањима. Међутим, највећа награда му је осетај мучнине који сваки гледалац мора да понесе са собом сећајући се последњих тренутака фотографа...иначе би филм узалуд био снимљен.
Pre kiše je već postao klasika. Kružni tok vremena, razumljiv u drevnim civilizacijama, a potpuno stran modernom zapadu i sve to postavljeno upravo na granici između ta dva u tom filmu.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 17 Jun 2012 17:09
|
offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18460
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
У филму ''Амин'' смрт се не види нигде директно и то је оно због чега је њен уметнички утисак врхунски. У Дому за хенидкепирану децу у близини Берлина у једној просторији налазе се окупљена несрећна, никоме крива али ни потребна (осим својим најближим) деца, потпуно супротна аријевском идеалу савршенства. Фашистичким речником објашњено - шкарт који само троши. Довозе камион и спроводе цев из ауспуха у ту просторију. Док мотор равномерно ради, возач се досађује и чека да му сагори цигарета - толико, отприлике, времена треба да се ти несрећни анђели погубе.
Неколико дана касније свакој од тих породица стиже типизирано, безлично писмо да им је дете подлегло плућној болести.
|
|
|
|
|
|
