Citati iz dela velikih mislilaca

2

Citati iz dela velikih mislilaca

offline
  • Pridružio: 29 Jan 2009
  • Poruke: 488
  • Gde živiš: tako blizu, a tako daleko

Kant:
Priroda i sloboda su stožer filosofije.


Spenser:
Bol potstiče čoveka da misli. Misao čini čoveka mudrim. Mudrost čini život podnošljivim.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

tuzor ::Otvaram novu temu, u kojoj će učesnici biti u prilici da navedu citate iz dela koja su ih "prodrmala", a svedočanstvo o tom prodrmavanju pružiće upravo odabrani citati. Poželjno je da se ukratko obrazloži i zašto je izvršen izbor citata koji se postavlja, eventualno i sažetak dela, što bi bilo od koristi ostalim učesnicima. Citati mogu da se prenesu iz knjiga i sa Neta, uz obavezno navođenje izvora.
Дакле, не мора, заиста, али... Макар у смислу подстицања.



offline
  • Pridružio: 29 Jan 2009
  • Poruke: 488
  • Gde živiš: tako blizu, a tako daleko

tuzor ::tuzor ::Otvaram novu temu, u kojoj će učesnici biti u prilici da navedu citate iz dela koja su ih "prodrmala", a svedočanstvo o tom prodrmavanju pružiće upravo odabrani citati. Poželjno je da se ukratko obrazloži i zašto je izvršen izbor citata koji se postavlja, eventualno i sažetak dela, što bi bilo od koristi ostalim učesnicima. Citati mogu da se prenesu iz knjiga i sa Neta, uz obavezno navođenje izvora.
Дакле, не мора, заиста, али... Макар у смислу подстицања.


Ja bih lakonski, ne naširoko, nadugačko... Embarassed Naviknuta sam da "pribeležim" svaku misao koja mi se dopadne, ma šta da čitam, ali često uz misao bude samo ime njenog tvorca.

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Невена, онда је ово право место за тебе:
http://www.mycity.rs/Filozofija/Filozofske-crtice.html

А пошто је већ споменут Велики Фјодор, да видимо да ли се нешто данас променило.

Спровод застаје, ковчежић спуштају на земљу до ногу Његових. Он гледа са сажаљењем, а уста Његова тихо, и још једаред изговарају: "Талифа куми" - "и уста девица". Девојчица се диже у ковчегу, седа, гледа око себе смешећи се задивљеним отвореним очицама. У рукама њеним је кита белих ружа с којима је лежала у ковчегу. У народу збуњеност, узвици, ридања; и гле, баш у том тренутку, наједаред, пролази поред саборне цркве преко трга сам кардинал, велики инквизитор. То је скоро деведесетогодишњи старац, висок и прав, исушеног лица, упалих очију, али из којих још сија жар, као огњена искрица. О, није сад у раскошним кардиналским хаљинама својим у којима је блистао јуче пред народом, када спаљиваху непријатеље Римске вере, - не, у овај мах он је само у својој старој, грубој монашкој мантији. За њим, на извесном растојању, иду мргодни помоћници и слуге његове, и "света" стража. Он се зауставља пред гомилом и посматра из даљине. Све је видео, видео је како су спустили ковчег пред ноге Његове, видео је како је васкрсла девојчица; и лице се његово смркло. Мршти седе густе обрве своје, а поглед му сева злослутним огњем. Пружа прст, заповеда стражарима да Га ухвате. И гле, таква је његова моћ, и толико је већ научен, покоран и бојажљиво послушан пук, да се гомила света онога часа склања испред стражара, а ови, усред гробне тишинекоје наједаред наступи, мећу руке на Њега, хватају Га и одводе Га. Гомила, у тренутку, сва као један човек, сагиба се главом до земље пред старцем инквизитором; овај ћутећи благосиља народ и пролази даље.

. . .

"Имаш ли Ти право да нам објавиш макар једну од тајни онога света, из кога си дошао?" - пита Га старац, па Му одмах и одговара у Његово име: - "Не, немаш право, - да не би на тај начин додавао ономе што си већ једаред казао, и да не одузмеш од људи слободу коју су тако бранио док си био на земљи. Све што наново прогласиш, биће напад на слободу људске вере, јер ће се јавити као чудо; а слобода њихове вере је Теби била драгоценија од свега на свету - још тада, пре хиљаду и пет стотина година. Зар ниси Ти тако често говорио: "Хоћу да вас учиним слободнима". Но, ето Ти, сад си видео те "слободне"људе!" - додаје старац са замишљеним осмејком. - "Да, та ствар је нас скупо стала, - наставља он строго гледајући у Њега, - али ми смо довршили најзад то дело - у Твоје име. Петнаест векова мучили смо се с том слободом, али сад је то довршено, и довршено је чврсто. Ти не верујеш да је довршено чврсто? Гледаш на мене кротко и не удостојаваш ме чак ни негодовања? Знај да су сад, и баш сад, ти људи јаче него икада уверени да су потпуно слободни; међутим, сами они донели су нам своју слободу и покорно је положили пред наше ноге. То је наше дело, а да ли си Ти то желео, - да ли такву слободу?"


. . .

"Кад би могућно било помислити, само за пробу и као пример, да су та три питања страшнога духа без трага изгубљена у књигама, и да их треба наново васпоставити, наново измислити и сачинити, да се опет унесу у свете књиге, па због тога скупити све мудраце земаљске - управљаче, првосвештенике, научнике, философе, песнике, и дати им задатак: смислите, саставите три питања, али таква која не само да би одговорила величини догађаја, него би осим тога, у три речи, само у три реченице човечије, изражавала сву будућу историју света и човечанства - мислиш ли Ти да би сва премудрост земаљска, кад би се на једно место скупила, могла измислити ма шта слично по сили и дубини оним трима питањима, која Ти је тада дао јаки и праведни дух у пустињи. Већ само по тим питањима, по чудесности њихове појаве, могао си разумети да имаш посла не са обичним људским умом, него са вечним и апсолутним. Јер у та три питања, као да је скупљена у једну целину, и предсказана, сва потоња историја човечанства; у њима као да су јављена три обличја у којима ће се спојити све неразрешиве историјске противуречности човечанске природе на целој земљи. Тада се то још није могло тако видети, није било тако јасно, јер је будућност била непозната, али сад, кад је прошло петнаест векова, ми видимо да је у та три питања све у толикој мери погођено и предсказано, и тако се показало као истинито, да им се ништа више не може додати нити што од њих одузети.


Одлучи дакле Сам, ко је имао право: Ти или онај, који Те је тада питао? Сети се првога питања. И ако не буквално, али смисао је тог питања овај: "Ти хоћеш да идеш у свет, и идеш голих шака, са некаквим заветом слободе, који људи, у својој простоти и у својој урођеној тупости, не могу схватити, и којега се они боје и страше - јер ништа и никада није било за човека и човечанско друштво несносније, од слободе! А видиш ли ово камење у овој голој и врелој пустињи? Претвори га у хлебове, и за Тобом ће потрчати човечанство као стадо, благодарно и послушно, премда вечно у страху да ћеш повући руку своју од њих и да ће им нестати Твојих хлебова. Али Ти не хтеде лишити човека слободе и одбио си предлог, јер каква би то била слобода, - закључио си Ти, - кад би послушност била купљена хлебовима? Ти си одговорио да човек не живи само од хлеба. Али знаш ли Ти да ће се баш у име тог истог хлеба земаљског дићи на Тебе дух земаљски, и судариће се с Тобом, и победиће Те, и сви ће поћи за њим, кличући: "Ко је сличан овоме зверу? он нам даде огањ с небеса!" Знаш ли Ти, проћи ће векови, и човечанство ће прогласити устима своје премудрости и науке: да нема злочинства, дакле да нема ни греха, него има само - гладних. "Нахрани, па тада можеш захтевати од њих врлину и честитост!" - ето шта ће бити написано на застави која ће се подићи против Тебе, и којом ће се разрушити храм Твој. На месту храма Твога подићи ће се нова зграда, подићи ће се наново Вавилонска кула; и премда се ни она неће довршити, као ни некадашња, али Ти би ипак могао избећи ту нову кулу, и за хиљаде година смањити патње људске; - јер они ће и тако доћи к нама, пошто се најпре хиљаду година напате и намуче са својом кулом! Они ће нас тада опет пронаћи под замљом, у катакомбама, где се скривамо (јер ћемо наново бити гоњени и мучени), наћи ће нас и завапиће: "Нахраните нас, јер они што нам обећаше огањ с неба, не дадоше нам га". И тада ћемо ми дозидати њихову кулу, јер ће је дозидати онај, ко њих нахрани, а нахранићемо их ми у Твоје име, а слагаћемо да је у Твоје име. О, никада, никада они неће себе без нас нахранити! Никаква им наука неће дати хлеба, догод буду остајали слободни; него ће се свршити тим што ће донети своју слободу пред наше ноге, па ће нам казати: "Нахраните нас, па макар нас и заробили!" Разумеће најзад и сами, да се не да ни замислити да слободе и хлеба земаљског буде довољно за све у исто време, јер никада, никада они неће бити кадри правично међу собом поделити оно што имају! А увериће се и о том: да не могу никад ни слободни бити, зато што су слабачки, порочни, ништавни и бунтовници.

Ти си им обећао хлеб небески, али, понављам опет, може ли се небески хлеб, у очима слабог, вечно порочног и вечно неблагодарног људског племена, упоредити са земаљским хлебом? И ако за Тобом, у име хлеба небеског, и пођу хиљаде и десетине хиљада, шта ће бити са милионима и са десетинама хиљада милиона бића, која неће бити кадра да презру и одбаце земаљски хлеб за љубав небеског? Или су ваљда Теби миле само оне десетине хиљада великих и силних, а остали, као песак морски многобројни милиони слабих, али који љубе Тебе - треба само да послуже као материјал за оне велике и јаке? Не, нама су мили и слаби. Они су порочни и бунтовници, али, на крају крајева, они ће баш и постати послушни. Они ће се дивити нама и сматраће нас за богове зато што смо им се ставили на чело, и што смо пристали да издржимо слободу од које су се они уплашили, па да над њима господаримо, - тако ће им напослетку бити страшно што су слободни! А ми ћемо им рећи да смо послушни Теби, и да владамо у Твоје име. Ми ћемо их обманути опет, јер Тебе више нећемо пустити код нас. У тој ће се обмани и састојати наша патња, јер ћемо морати лагати.

Ето шта је значило оно прво питање у пустињи, и ето шта си Ти одбацио у име слободе коју си ставио изнад свега. Међутим, у том питању се садржавала велика тајна овога света. Да си пристао и примио "хлебове", Ти би задовољио људску жудњу, како појединог бића, тако и васцелог човечанства, а та је: "коме да се потчини?" Јер нема непрекидније и мучније бриге за човека него, кад остане слободан, да што пре пронађе онога коме ће се потчинити. Али човек тражи да се потчини оном што је већ неоспорно, и то у толикој мери неоспорно да се сви људи наједаред сложе да се томе сви потчине. Јер брига тих бедних створова не састоји се у томе да се пронађе оно чему ћу се ја или неко други потчинити, него да се нађе нешто такво, да сви поверују у то да се потчине, неизоставно сви заједно.

Ето, та потреба за заједничким потчињавањем јесте најглавније мучење свакога човека лично, као и целога човечанства, од почетка векова. Због свеопштег потчињавања, људи су уништавали један другог мачем. Они су стварали богове и довикивали један другом: "Оставите ваше богове па дођите да се поклоните нашима, иначе смрт и вама и боговима вашим!" И тако ће то бити до скончања света, чак и кад нестане богова са света: свеједно, потчиниће се идолима.

Ти си знао, ти ниси могао не знати ту основну тајну природе човечанске, али Ти си одбацио једину апсолутну заставу која Ти се нудила, да наведеш све да Ти се потчине без поговора - заставу хлеба земаљског; а одбацио си је у име слободе и хлеба небеског. И погледај шта си даље учинио. И све опет у име слободе! Кажем ти, човек нема мучније бриге него да нађе онога коме би што пре могао предати тај дар слободе, с којим се то несрећно биће, човек, рађа. Али слободом људском овлађује само онај ко умири њихову савест. Са хлебом Ти се давала неоспорно застава: даш хлеб, и човек Ти се потчини, јер нема ничег неоспорнијег од хлеба. Али ако у исти мах неко овлада његовом савешћу мимо Тебе, - о, тада ће он бацити чак и хлеб Твој, и поћи ће за оним ко придобије његову савест. У том си Ти имао право. Јер тајна људског бића није само у живљењу, већ и у том: зашто да живи. Без одређене представе о томе: зашто да живи, човек неће престати да живи, и пре ће уништити сам себе, него што ће остати на земљи, па макар сами хлебови били око њега. То је истина, али гле како је испало: место да овладаш слободом људском, Ти си им је још више повећао! Или си ваљда заборавио: да је спокојство човеку милије, чак и смрт му је милија, него слободан избор у ствари познања добра и зла?

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Нема ничег примамљивијег за човека од слобода његове савести, али нема ничега ни мучнијег. И онда, место чврстих основа за умирење савести човечанске једаред за свагда, Ти си изабрао све што има необично, загонетно, и неодређено, изабрао си све што је изнад снаге људске, и стога си са људима поступио као да их никако не волиш!... И ко је све то учинио: Онај, Који је пошао да чак и живот Свој жртвује за њих! Место да овладаш људском слободом, Ти си је још увећао, и оптеретио занавек њеним мукама духовно царство човека. Ти си пожелео слободну љубав човекову, да слободно пође за Тобом, занет и плењен Тобом. Место чврстог стародревног закона, човек је имао сад слободним срцем да решава сам: шта је добро и шта је зло, имајући за руководство само Твој лик пред собом; - али зар је могуће да се Ти ниси сетио и помислио: да ће он одбацити најзад, и оспорити чак и Твој лик и Твоју истину, ако га пригњечи тако страшан терет као што је слобода избора?

Људи ће најзад ускликнути да није у Теби истина, јер би немогућно било већма их ставити у забуну и мучење, него што си учинио Ти оставивши им толико брига и неразрешивих задатака. На тај начин, Ти си Сам положио темељ за разорење Свог рођеног царства, и не криви за то никога више. Међутим, Теби је било нуђено нешто много више и боље - шта то? Има три силе, једине три силе на земљи које су могле занавек победити и пленити савест тих немоћних бунтовника, и за њихову срећу - те су силе: чудо, тајна, ауторитет. Ти си одбацио и једно и друго и треће, и сам си дао пример за то. Када Те је страшни и премудри дух одвео на врх храма, и казао ти: "Ако хоћеш да дознаш јеси ли Ти син Божији, скочи доле, јер је речено за Онога: да ће га анђели прихватити и понети, и неће пасти нити ће се угрувати, па ћеш дознати тада да ли си Ти Син Божји, и доказаћеш каква је вера Твоја у Оца Твога; - Ти си саслушао то, и одбацио си понуду; ниси подлегао, нити си скочио доле. О, наравно, поступио си поносито и дивно, као Бог; али људи, то слабо бунтовничко племе, - да ли су и они богови? О, Ти си, наравно, разумео тада да би, учинивши само један корак, само један покрет да се бациш доле, тиме онога часа кушао Господа, и сву би веру у Њега изгубио, и разбио би се о земљу коју си дошао да спасаваш, и обрадовао би се мудри дух који те је кушао. Али, понављам, колико има таквих као Ти? И зар си Ти збиља могао помислити, макар само за један тренутак, да ће и људи бити кадри издржати такво искушење? Зар је људска природа тако створена да одбаци чудо, и да у тако страшним животним тренуцима, у тренуцима најстрашнијих, основних и мучних душевих патњи својих, остане само са слободном одлуком срца? О, Ти си знао да ће се велики подвиг твој сачувати у књигама, да ће достићи до дубине времена и до последњих граница земаљских, и надао си се да ће, следујући за Тобом, и човек остати са Богом, немајући потребе за чудесима.

Али Ти ниси знао да ће човек, чим одбаци чудо, одмах одбацити и Бога; јер човек тражи не толико Бога, колико чудо. Па пошто човек није кадар да остане без чуда, он ће настварати себи мноштво нових чудеса, својих рођених чудеса, и поклониће се духу враџбина, бапским мађијама, макар стопута био бунтовник, јеретик и безбожник. Ти ниси сишао с крста, кад су Ти викали, ругајући Ти се и исмевајући Те: "Сиђи се с крста, па ћемо поверовати да си то Ти". Ниси сишао стога, што ниси желео да чудом заробиш човека; жудео си за слободном вером, а не за "чудом". Жудео си за слободном љубављу, а не за ропским усхићењима заробљеника пред силом која га је једном заувек ужаснула. Па и Ти си судио о људима и сувише високо, јер, наравно, они су робови, иако су створени као бунтовници. Осврни се и погледај унатраг, па пресуди. Прошло је петнаест векова; иди, погледај их: кога си подигао и узвисио до Себе? Кунем Ти се, човек је створен слабији и нижи него што си Ти о њему мислио! Може ли он извршити оно што и Ти? Поштујући га толико, тиме као да си престао да са њим саосећаш, јер си и сувише много од њега захтевао; - и ко то, Онај Који је човека волео више него самога себе! Да си га мање поштовао, Ти би мање од њега и тражио, а то би било ближе и сличније љубави, јер би његов терет био лакши.

Човек је слаб и низак. Шта значи што се он сад на све стране буни против наше власти, и што се поноси тиме што се буни? То је гордост детета и ђачића. То су мала деца која су се побунила у разреду и истерала учитеља. Но доћи ће крај и одушевљењу дечијем, и оно ће их скупо стати. Она ће оборити храмове и залиће земљу крвљу. Али ће се досетити, најзад, да су немоћни бунтовници, који ни своју сопствену побуну не могу да издрже. Обливајући се глупим сузама својим, она ће признати, најзад, да онај, који их је створио као бунтовнике, мора бити да се исмевао са њима. Она ће то казати у очајању, и што буду казала, биће хула на Бога, од које ће она постати још несрећнија, јер природа људска не може да поднесе хуљење на Бога, и, на крају крајева, сама се себи свагда освети за то хуљење. Дакле, немир, забуна и несрећа - то је данашња судбина људи, пошто си Ти онолико страдао за њихову слободу! Велики пророк Твој, у визији и слици говори: да је видео све који ће бити учесници првога васкрсења, и да их је било из сваког колена по дванаест хиљада. Али ако их је било само толико, то као да нису људи, него богови. Они су издржали и отрпели крст Твој, они су отрпели десетине година глади и голотиње у пустињи, хранећи се скакавцима и корењем, и, наравно, Ти сад са поносом можеш указати на ту децу слободе, слободне љубави, слободне и величанствене жртве њихове у име Твоје. Али имај на уму да је њих било свега неколико хиљада, па и то богова, а остали? Шта су криви остали слаби људи, што нису могли да издрже што и они јаки? Шта је крива слаба душа, што није кадра да прими толико страшних дарова? И зар си Ти збиља долазио само изабраницима и ради изабраних? А ако је тако, онда је ту тајна, коју ми не можемо разумети. А ако је тајна, онда смо и ми били у праву да проповедамо тајну, и учимо људе: да није важна слободна одлука њихових срдаца, нити љубав, него тајна, којој се они морају покоравати слепо, чак и против своје савести. Тако смо и учинили. Исправили смо велики подвиг Твој, и засновали смо га на "чуду, на тајни и на ауторитету". И људи се обрадоваше што су их наново повели као стадо, и што је, напослетку, са њихових срдаца скинут страшни дар који им је донео толико мука.

Јесмо ли били у праву, учећи и радећи тако, реци? Зар нисмо волели човечанство кад смо тако смирено признали његову слабост и немоћ; кад смо са љубављу олакшали његов терет, и кас смо одобрили његовој немоћној природи да макар и греши... И што си сад Ти дошао да нам сметаш? И што ћутећки и тако продирући гледаш у мене кротким очима Својим? Разљути се! ја нећу Твоје љубави, стога што и ја тебе не волим! И шта имам да кријем од Тебе? Зар не знам с ким говорим? Оно што имам да Ти кажем, све Ти је већ познато, ја то читам у очима Твојим. И зар ћу ја сакрити од Тебе тајну нашу? Можда Ти баш хоћеш да је чујеш из мојих уста? Е па ево Ти, чуј је: ми нисмо с Тобом, него с њим, ето ти наше тајне! Ми већ одавно нисмо с Тобом, него с њим; већ осам векова. Равно пре осам векова узели смо ми од њега оно што си Ти с негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти је он нудио кад Ти је оно показао сва царства земаљска: ми смо узели од њега Рим и мач ћесаров, и објавили смо себе за цареве земаљске, за цареве једине, премда нам све до сад још није пошло за руком да доведемо наше дело до потпуног завршетка. Али ко је крив? О, дело наше је непрестано само у почетку, али је бар почето. Дуго ће се још чекати на завршетак тог дела, и много ће земља за то време препатити, али ми ћемо свој циљ постићи, и бићемо ћесари, и онда ћемо мислити о свеопштој срећи људској. А Ти си могао већ тада узети мач ћесаров. Зашто си одбацио тај последњи дар? Да си примио тај трећи савет моћнога духа, Ти би испунио све што човек на земљи тражи, то јест, коме да се потчини, коме да преда своју савест, и на који начин да се најзад сви људи уједине у један општи и једнодушни мравињак - јер, потреба свеопштег уједињења је трећа и последња мука људи.

Човечанство је одувек у целини својој тежило да свој живот удеси неизоставно васионски, свесветски. Много је било великих народа са великом историјом; али, што су виши били ти народи, тим су били и несрећнији, јер су јаче од других осећали потребу свеопштег сједињења људи. Велики завојевачи, Тимури и Џингискани, пролетели су као вихор по земљи тражећи да освоје васиону; али и они су, премда несвесно, изражавали ону исту велику потребу човечанства - потребу васионског и свеопштег уједињења. Да си примио мач и ћесарски плашт, Ти би основао светско царство и светски мир. Јер ко да влада људима ако не они који владају њиховом савешћу, и у чијим су рукама хлебови њихови!

Ми узесмо мач ћесаров и узевши га, наравно, одбацисмо Тебе, и пођосмо за њим. О, проћи ће још читави векови лутања и необузданости слободног ума, људске науке и људождерства; - јер зато што су почели дизати своју Вавилонску кулу без нас, они ће свршити људождерством. Али тада ће допузити звер до нас, и лизаће нам ноге и покапаће их крвавим сузама из очију својих. А ми ћемо узјахати звер, и подићи ћемо путир, а на њему ће бити написано: "Тајна"! И тада, и само тада ће настати за људе царство мира и среће.

Ти се поносиш Својим изабраницима. Али Ти имаш само изабранике, а ми ћемо задовољити - све. Него и са тим Твојим изабраницима не стоји баш најбоље: колико ли се њих између тих Твојих изабраника - између јаких који би могли постати изабраници - уморило и посустало, очекујући Тебе, те су пренели, и још ће преносити силе духа свога и жар срца свога на неку другу њиву, и свршиће тиме што ће баш против Тебе подићи слободну заставу своју. Али ти си сам подигао ту заставу. Код нас ће, пак, сви бити срећни и неће више дизати буну, нити уништавати један другог на све стране, као у Твојој слободи. О, ми ћемо их убедити да ће тек тада постати слободни кад се одрекну своје слободе ради нас, и кад се нама покоре. И, хоћемо ли тада бити у праву, или ћемо лагати? Они ће се сами уверити да смо у праву, јер ће се сетити до каквих их је страхота и заблуда доводила Твоја слобода. Слобода, слободан ум и наука завешће их у такве прашуме и ставиће их пред таква чуда и неразрешиве тајне, да ће једни између њих, непокорни и свирепи, сами себе уништити; други непокорни али слабачки, уништаваће једни друге; а трећи, који остану, немоћни и несрећни, допузиће до ногу наших и завапиће нам: "Да, ви сте били у праву, ви сте једини владали Његовом тајном, и ми се враћамо вама - спасите нас од нас самих". Добијајући од нас хлеб, они ће, наравно, јасно видети да ми њихове хлебове, њиховим рукама зарађене, узимамо од њих, да бисмо их опет њима раздали, без икаквог чуда; увидеће да ми камење у хлебове не претварамо; али, више него хлебу, радоваће се што га добијају из наших руку! Јер ће се и сувише добро сећати да су им се пре, без нас, хлебови што су их они зарађивали, претварали у њиховим рукама у камење; а кад су се вратили к нама, онда се камење у њиховим рукама претворило у хлебове. И сувише, и сувише ће они оценити шта значи то: потчинити се једаред за свагда! Докле год људи не схвате то, биће несрећни!

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Napisano: 17 Nov 2009 22:48

Ко је највише потпомагао то неразумевање, реци? Ко је раздробио стадо и растурио га по незнаним путевима? Али стадо ће се наново скупити, и наново ће се покорити, и тада једаред за свагда. Тада ћемо им ми дати тиху, смирену срећу, срећу слабачких створова - онаквих како их је Бог створио. О, ми ћемо њих напослетку уверити: да не буду охоли зато што си их Ти уздигао, и тиме их научио да буду охоли. Доказаћемо им, да су слабачки, да су само сажаљења достојна деца, али да је дечија срећа слађа од сваке друге. Они ће постати бојажљиви и почеће гледати у нас и прибијати се уз нас у страху, као птичићи уз своју мајку. Они ће се дивити и ужасавати гледајући нас, и поносиће се што смо ми тако снажни и тако паметни да смо могли умирити бујно стадо од хиљада милиона. Они ће раслабљено дрхтати од гнева нашега, умови ће се њихови уплашити и клонути, очи ће им се напунити сузама као у деце и у жена - али ће исто тако лако, кад им дамо знак, прелазити на весеље и на смех, на светлу радост и на срећну дечију песмицу. Да, нагнаћемо их и да раде. Али у часове слободне од рада, ми ћемо им удесити живот као дечију игру, са дечијим песмама, хором, са невиним играма. О, ми ћемо им допустити и да греше. Они су слаби и немоћни, и они ће нас волети као деца зато што ћемо им дозволити да греше. А ми ћемо им казати да ће сваки грех бити искупљен и опроштен, ако буде учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше стога, што их волимо, а казну за те грехе узећемо, најпосле, на себе. И узећемо је на себе, а они ће нас обожавати као добротворе који су пред Богом узели на себе њихове грехе. И неће имати никаквих тајни од нас. Ми ћемо им дозвољавати, или забрањивати, да живе са својим женама и љубавницама, да имају или немају деце. - Све ће то зависити од њихове послушности - и они ће нам се покоравати радо и весело.

Најмучније тајне њихове савести, све, све ће то пред нас доносити, а ми ћемо све одобрити, и они ће поверовати нашој одлуци и пресуди са радошћу, јер ће их она избављати од велике бриге и страшних садањих мука личног и слободног одлучивања. И сви ће бити срећни, сви милиони створова, осим нас - стотине хиљада њихових управљача. Јер само ми, ми који чувамо тајну, само ћемо ми бити несрећни. Постојаће хиљаде милиона срећне дечице, и сто хиљада нас страдалника који смо узели на себе проклетство добра и зла.

Они ће тихо умирати, тихо ће се гасити у име Твоје, и иза гроба ће налазити само смрт. Али ми ћемо сачувати тајну, и зарад њихове среће ћемо их мамити наградом небеском и вечном.
Јер, кад би чега и било на ономе свету, онда наравно не за такве као што су они.

Говори се и пророкује да ћеш Ти доћи и да ћеш наново победити, да ћеш доћи са својим избраницима, са својим гордима и снажнима; а ми ћемо казати: да су спасли само себе, и ми смо спасили - све. Кажу да ће осрамоћена бити блудница (црква) која седи на звери и држи у рукама својима тајну; да ће се немоћни и слаби побунити, да ће раздерати њен огртач, и разголитити њено "гадно" тело. А ја ћу тада устати, и указаћу на хиљаду милиона срећне дечице која нису знала за грех. А ми који смо узели на себе грехе њихове, за срећу њихову, ми ћемо стати пред Тебе и казаћемо: "Суди нам, ако можеш и смеш"... Знај да Те се ја не бојим! Знај да сам и ја био у пустињи, да сам се и ја хранио скакавцима и корењем, да сам и ја благосиљао слободу којом си Ти благословио људе; и ја сам се спремао да станем у број изабраника Твојих, у број снажних и јаких, са жудњом "да испуним број". Али се тргох и дођох к себи, и не хтедох служити безумљу. Вратих се и придружих се реду оних који су поправили подвиг Твој. Одох од гордих, и вратих се смиренима, зарад среће тих смирених. То што говорим Теби, збиће се, и царство ће се наше саздати. Понављам Ти, већ сутра ћеш угледати послушно стадо које ће, на први знак моје руке, полетети да згрће жеравицу око ломаче на којој ћу Те спалити зато што си дошао да нам сметаш. Јер ако постоји ико, ко је већма заслужио нашу ломачу, онда си то - Ти! Сутра ћу те спалити! Dixi.

Фјодор Михајлович ДОСТОЈЕВСКИ; Браћа Карамазови, Књига пета - Велики инквизитор (део)

Dopuna: 29 Nov 2009 9:36

▓ ▓ ▓ ▓ ▓


Pjotr Damjanovič Uspenski je ruski filosof, koji se bavio suštinom i uzgred mirio stanovišta zapadne i istočne misli. Kao takav, normalno je da je "smešten" u krug ezoterista i mistika. Posebno je značajno njegovo ukazivanje na pravi odnos filosofije i psihologije, kao i na njihovo jedinstvo.

Očigledno da ne može da bude lako proučavati biće kao što je čovek, koje ni samo ne zna šta je u njemu izmišljeno, a šta pravo. Stoga psihologija mora da počne podelom na ono što je u čoveku izmišljeno i ono što je u njemu pravo.

Čoveka nije moguće proučavati kao celinu, budući da je podeljen na dva dela: jedan koji u nekim slučajevima može biti gotovo ceo stvaran i drugi koji u nekim slučajevima može biti gotovo ceo nestvaran. U većini običnih ljudi ova dva dela su međusobno izmešana i ne mogu se lako razlikovati, mada su oba prisutna i oba imaju svoje naročito značenje i dejstvo. U sistemu koji proučavamo ova dva dela se nazivaju suština i ličnost.

Suština je ono što je čoveku urođeno. Ličnost je ono što je stečeno. Suština je ono što je njegovo sopstveno. Suština ne može da se izgubi, ne može biti tako lako izmenjena ili oštećena kao ličnost. Ličnost promenom okolnosti može gotovo potpuno da se izmeni; ona se može izgubiti, odnosno može se lako oštetiti.

Ako pokušam da opišem šta je suština, najpre moram da kažem da je to osnova čovekovog fizičkog i mentalnog sklopa. Neko je, recimo, po prirodi dobar mornar, drugi je loš mornar. Jedan je muzikalan, drugi nije, jedan ima smisla za jezike, drugi ga nema. To je suština.

Ličnost je sve što je naučeno, na ovaj ili onaj način, "svesno" ili "nesvesno" u uobičajenom značenju ovih pojmova. U većini slučajeva "nesvesno" znači oponašanje, koje zapravo igra veoma važnu ulogu u formiranju ličnosti. Čak i u instinktivnim funkcijama, koje bi po prirodi trebalo da budu slobodne od ličnosti, obično postoji puno takozvanih "stečenih ukusa", to jest svih vrsta sklonosti ili nesklonosti stečenih oponašanjem i fantazijom. Ove veštačke sklonosti i nesklonosti igraju veoma važnu i vrlo pogubnu ulogu u ljudskom životu. Čovek po prirodi treba da voli ono što je za njega dobro, a da ne voli ono što je za njega loše. To je, međutim, tako samo dok suština dominira nad ličnošću, kako i treba da bude, odnosno, drugim rečima, dok je čovek zdrav i normalan. Kada ličnost počne da dominira nad suštinom i kada čovek postane manje zdrav, on počinje da voli ono što mu škodi, a da ne voli ono što je za njega dobro. Ovo je povezano sa glavnim poremećajem koji može da nastupi u međusobnom odnosu suštine i ličnosti. Suština normalno mora da dominira nad ličnošću, i u tom slučaju ličnost može da bude veoma korisna. Ali ako ličnost dominira nad suštinom, to dovodi do mnogih pogrešnih rezultata.

Mora da se shvati da je čoveku neophodna i ličnost; bez ličnosti, samo sa suštinom, ne može da se živi. Njih dve, međutim, moraju da rastu paralelno i ni jedna ne sme da rastom nadmaši onu drugu.

. . .

Kao što sam već rekao, ličnost je za čovekov razvoj potrebna jednako kao i suština, samo što pri tom mora da zauzima svoje pravo mesto. To je teško ostvarivo, budući da je ličnost prepuna pogrešnih ideja o sebi samoj. Ona ne želi da zauzima svoje pravo mesto, jer je to mesto drugorazredno i podređeno; a ne želi ni da zna istinu o sebi, jer bi znati istinu značilo i napustiti svoj lažni vladajući položaj i zauzeti niži položaj koji joj po pravu pripada.

Pogrešan odnos položaja suštine i ličnosti jeste ono čime je određeno sadašnje disharmonično stanje. Jedini način da se iz ovog stanja izađe jeste samospoznaja.

Upoznaj samog sebe - to je bio prvi princip i prvi zahtev starih psiholoških škola. Ove reči još uvek pamtimo, ali smo njihovo značenje izgubili. Mislimo da poznavati sebe znači poznavati svoje specifičnosti, svoje želje, svoje ukuse, svoje sposobnosti i svoje namere, dok to zapravo znači upoznati sebe kao mašinu, to jest poznavati strukturu svoje mašine, njene delove, funkciju različitih delova, uslove koji upravljaju njihovim radom i tako dalje. U principu razumemo da nijednu mašinu ne možemo poznavati ako je nismo proučili. To moramo da imamo na umu i kad se radi o nama samima, i moramo i svoje sopstvene mašine da proučavamo kao mašine. Proučavanje se vrši samoposmatranjem. Drugog načina nema i niko drugi ne može da za nas obavi ovaj posao. Moramo da ga obavimo sami. Pre toga moramo, međutim, naučiti kako da posmatramo. Hoću da kažem da moramo da razumemo tehničku stranu samoposmatranja. Moramo znati da je neophodno da se posmatraju različite funkcije i da se među njima pravi razlika, istovremeno imajući na umu različita stanja svesti, naš san i mnoga "ja" koja u nama postoje. Takvo posmatranje će veoma brzo dati rezultate. Najpre ćemo primetiti kako nismo u stanju da sve što nađemo u sebi posmatramo nepristrasno. Nešto nam može pričiniti zadovoljstvo, nešto nas može uznemiriti, razdražiti, pa čak i uplašiti. Drugačije ni ne može da bude.

Čovek sebe ne može da proučava kao daleku zvezdu ili kao zanimljiv fosil. Sasvim je prirodno da će mu se u njemu dopasti ono što potpomaže njegov razvoj, a da mu se neće svideti ono što taj razvoj otežava, ili čak onemogućava. Ovo znači da će veoma brzo pošto je počeo da se posmatra u sebi započeti da razlikuje korisne i štetne crte, to jest ono što je korisno, odnosno štetno sa gledišta mogućnosti njegove samospoznaje, njegovog budjenja i njegovog razvoja. Videće one svoje strane koje mogu da postanu svesne, i strane koje ne mogu postati svesne i koje moraju da budu uklonjene. Prilikom samoposmatranja mora uvek da ima na umu da proučavanje sebe predstavlja prvi korak na putu ka njegovoj mogućoj evoluciji.

Pjotr Damjanovič USPENSKI; Psihologija moguće evolucije čovečanstva (predavanja) - Drugo predavanje

Dopuna: 29 Dec 2009 21:49

▓ ▓ ▓ ▓ ▓


Од времена Лао Цеа Исток познаје један свет; Запад - од времена Сократа - два.

Модернизам је био постхришћански, посттеолошки и постфилозофски правац који је тежио да доспе:
од два ка Једном
од трансцедентности ка иманентности
од религије смрти ка религији живота
од агона до игре
од субјективности до објективности
од метафоре до ствари
од знака до трага
од фрагмента до целине
од логоса до битка
од речи до геста
од концепта до аналогије
од приказивања до одражавања
од антитезе до поларности.

Суштина модернистичког погледа на свет је у спознаји исцрпености западног пута. Криза "објективне реалности", за коју се испоставило да је тек исконструисани језик и културни артефакт, спојила се са ишчезавањем самог субјекта спознаје - наше личности. Након Маркса и Фројда човек постаје пука игра класних снага или подсвесних жеља. За уметника, који је завирио у овај гносеолошки бездан, остао је једини излаз - да почне све из почетка, да се врати оном стању света које још није рашчлањено концептима и категоријама. Модернизам није значио расап него пре "ропотарницу" - прегнуће синтезе прве планетарне културе.

Да бисмо уочили источњачке црте модернистичке естетике, уопште није потребно трагати за источњачким коренима сваког великог дела 20. века. Савремени уметник је ишао трагом кинеских мудраца, чак и када није био свестан тога следбеништва.


Александар ГЕНИС, Тама и тишина; Карта за Кину, 6

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Napisano: 02 Jan 2010 9:37

Ред је да наведемо коју о аутору Александру Генису. Рођени Рус (1953), доспева 1977. године у Америку, и ту се формира као књижевни критичар и есејиста. Превасходно је оригинални стваралац, са бројним интересовањима и исказаним промишљањима која га сврставају у заиста велике мислиоце. У коауторству са Петером Вајлом објавио је шест књига (Изгубљени рај, Руска кухиња у изгнанству, Американа, Шездесете, Савремена руска проза и Матерњи језик).

Генис је оличење жанра тзв. "лирске културологије", која тражи суштину и целовитост у анализи савремених феномена. То је уочљиво у књигама Генисових есеја: Америчка азбука, Црвени хлеб. Кулинарски аспекти совјетске цивилизације, Кула вавилонска. Уметност времена садашњег, Десет разговора о новој руској књижевности, Тама и тишина. Уметност одузимања, Довлатов и околина. Филолошки роман, Иван Петрович је умро. Критички текстови о књижевности.

"За Александра Гениса је уметност одузимања стваралачки поступак којим се, одбацивањем непотребног, нападног, дескриптивног, приближава суштини. Лепота је за њега - следећи постулате зен учења - у једноставном, сведеном на унутрашње повећавање специфичне тежине сваке појединости" (из поговора књиге Тама и тишина).


По замисли грандиозан еп Езре Паунда - његови Cantos који поражавају својим замахом и раздражују својом сложеношћу - јесте најамбициознији споменик Истоку на Западу.

Та поема је требало да реши централни проблем времена. Модернизам га је овако формулисао: беда Запада се састоји у одсуству универзалног мита, без којег свет не може избећи душевну усамљеност и духовну запарложеност. Мит - то је карта постојања која сваком пружа одговоре на сва питања. Свет, протумачен од мита, могуће је обухватити мишљу, могуће га је разумети, у њему је могуће живети. Наука, која је заменила мит, лишила је васиону заједничког именитеља. Она нам је дала фрагмент уместо целине, претворивши човека у специјалисту који се само тиме и теши да му незнање није универзално.


Лишити културу мита значи оставити људе без заједничког језика и осудити их на размирице и рат. Паунд је сматрао да је спас - у уметности, схваћеној као средство општења: "Комуникација, то је циљ свих уметности". А најважнија од свих је - еп. Он је речник језика на ком говори култура. Еп је њен колективни глас. Он продукује ритуале који повезују човечји род. Еп нас штити од страха пред непознатом судбином. Преобраћајући будућност у прошлост, он савлађује време, замењујући таму надолазећег светлом вечношћу садашњости.

* * *

Овај, по својој сложености, грандиозни механизам издалека подсећа на разгранати, оживљени вишедимензионални кубистички колаж или надреалистички филм. Паунд се, ипак, није обраћао толико подсвести колико надсвести читаоца, која управо и треба да се роди приликом перцепције поеме.

Паундову замисао најбоље приближава не мање фантастична замисао другог великог модернисте, такође страсног заљубљеника у Исток - Хермана Хесеа. Cantos-и нису друго до чувена игра стаклених перли, чији је циљ "магијско досезање удаљених времена и стања културе".


* * *

Песник је онај ко одвајајући нужно од сувишног, кроти хаос. Спајајући оно максимално удаљено у безусловно блиско, он саздаје целину од међусобно несводивог. Синтеза се, пак, код Паунда, као и код Кинеза, препушта читаоцу.

* * *

Cantos су стихови о прошлости али они постоје у будућности. Њихово је да иницирају процес који ће у резултату и постати "песма племена". Паундова поема није завршен продукт него утопијски пројекат, чија је реализација могућа само колективним залагањем које би објединило напоре целог човечанства. Ово залагање и јесте - рађање мита.

* * *

Природан живот нема потребе за натприродним. Отуда Конфучије код Паунда својим ћутањем о "животу после" одбацује метафизику. У Кини није постојала провалија између Бога и човека која је стално рађала буру у западној души. На Истоку, где је све парно, Небо постоји само заједно са земљом. Обоје потичу из једне животодавне празнине - Тао, до које води сазнање свих ствари. Њихова природа је исто тако необјашњива, тајанствена и једноставна као и природа Бога. Зато нас Конфучије не подучава богословљу, него религији - умећу да сместимо свој мали живот у велики живот космоса.

* * *

Паунд је маштао да сачини универзални језик симбола-хијероглифа, на којем би се могла изразити свака ситуација или појава. Као Библија, Одисеја или конфучијански канон, његови Cantos нуде систем слика који садржи у себи цело људско искуство. Способност Cantos да опишу оно вечно и свеопште требало је да од поеме начини "песму племена". То се није догодило. Паунд није могао да подари свету нови језик нити култури нови инструмент. Његова игра стаклених перли није успела.

* * *

Мит Китаја, који су препарирали Фенелоза и Паунд, наследили су битници. Фенелозин трактат постао је њихов манифест (и данас га издаје књижарница City Lights из Сан Франциска, где је и настао тај покрет). Искуство Cantos је, прожевши Витмена с Кинезима, помогло битницима не само да створе нову поезију него и нову културу - контракултуру. Када је Ален Гинзберг допутовао код престарелог Паунда у Венецију, донео је са собом, као знак свог поклоњења пред учитељем, плоче Битлса.

Искуство Cantos оставило је трага и на нашем времену, које је створило рок-културу, интернет и "њу ејџ". Брак Запада са Истоком ипак се остварио, и његов плод је постала савремена уметност која, смењујући махнити полет са трагичним очајањем, трага за новим облицима комуникације. Данашњи уметник тежи да скрати растојање између умова. Он се труди да изведе уметност на онај универзални онтолошки ниво, где нас не обједињује култура, него природа. Пробијајући се кроз језик, он са нама не комуницира речима, него импулсима који су подстакли речи. Отуда у савременој уметности, као у Набоковљевој формули поезије, има мало смисла а много значења. Уметност данашњице жуди за изванвербалним, изванпојмовним контактом, који би дозволио да се једна свест прелива у другу, као што се "прелива вода из једне у другу посуд преко порозне нити" (Платон, Гозба).

Када је велика уметност Запада, префињујући се и продубљујући се, дошла до граница спознаје, зауставила се у трагичној занемелости пред оним што се не да исказати. У мимоилажењу те препреке, све одистински ново у уметности или се свесно окреће искуству Истока или несвесно иде његовим стопама. Савремени уметник не говори него указује на неизрециво, он се труди да пренесе оно што се не да разумети, он прича о стварима на њиховом језику, он не учи да приказује свет, него да се слива са њим, заборавивши на себе. Јер, само одрекавши се "натприродног статуса", који му је даровала западна цивилизација, човек изнова може постати не "господар постојећег, него пастир бивствујућег" (Хајдегер, Време и Битак).

Чак и летимичан поглед на век што одлази (писано 1998.г - прим. тузор) открива оно што не може да се не примети: Истоку је пошло за руком да дефамилизује Запад, да га, како је Паунд и маштао, учини новим. Данас је мит Китаја тако дубоко продро у недра наше културе, да смо већ престали да примећујемо те судбоносне промене које су спојиле Запад и Исток, пустивши их да постану оно што су увек и били: јанг и јин светске душе.

Александар ГЕНИС, Тама и тишина; Карта за Кину 7, 8, 9)

Dopuna: 17 Jan 2010 10:24

▓ ▓ ▓ ▓ ▓


О Бели Хамвашу и његовим делима (Scientia Sacra I - Духовна баштина древног човечанства и Scientia Sacra II - Хришћанство) већ је било речи на овом форуму. Могли смо да се упознамо са начином на који Хамваш испреда нит почев од давнина, докле сећање досеже, па до данас, налазећи исту основу, али и исте погрешке које се понављају уместо да се превладају. Загребали смо мало по баштинама, златном добу, изворном бивству, древном човеку, стицању себе кроз давање и пристајање да се буде целином, изворном хришћанству...

Посебно ме је дотакла мисао да све што било ко учини, одјекује у свемиру, пошто је све целина. Трагове те мисли Хамваш налази у старој индијанској причи о Индијанки која је прва набрала врбово пруће и прва оплела прву корпу, са пуном свешћу о томе да је предмет у облику пракорпе већ негде постојао, само је сада пренет у материјалну природу, и са целовитом мишљу да је корпа исплетена за индијанско, али и свако друго људско племе.


Сваки чин има универзално значење и последицу. Из невидљивог царства доноси нешто не само проналазак парне машине, не само проналазак великих мисли, не само плетење корпе. То су пресудна остварења достојна да се забележе. Сваки чин преноси нешто из невидљивог царства, јер је сваки чин остварење нечега, и сваки чин је реализација и сваки чин је проналазак - сродан је с проналаском машина, с изрицањем истине и с плетењем корпе. Нема тако безначајног покрета и мисли чије се деловање не би осетило и у најудаљенијем делу свемира. Свако дело има своје универзално значење за свет. Један једини облутак бачен у море одређује савршено нов смер живота света, и сваким дахом се мења нешто у животу света, ма колико то било мало. Свако дело је реализација неке духовне истине и доноси оно чега пре тога није било, само је лебдело као жеља и могућност. Сагоревање једне једине шибице се збива "за индијанско племе". Велика дела су једном и заувек учињена за цело човечанство, али свако дело, па било оно и сасвим малено, има светски значај.

* * *

Постоје велика дела као што су проналазак камене секире, парне машине, плетење прве корпе. Постоје мала дела као што су изградња једне куће, прављење једне свирале; постоје нехотична испољавања као узимање даха и оно када човек отера комарца који му ноћу зуји око ушију. Постоје лагана и безбрижна дела, ако човек баци облутак у море или звизне или убере струк цвећа.
Али нема ни једног јединог малог дела које се не збива у име целог човечанства, за сва времена, једном и заувек и ради целог човечанства. Свако дело изазива одјек у свету и овај одјек се хиљадама година чује у васиони и никада не замире.

Смисао приче је следећи: човек ни у сну не може да замисли ни једну једину слику, жељу или циљ на које цео свет не би забрујао; не може да прекрсти руке и не може да одломи гранчицу са жбуна а да се не умеша у обликовање света. Дело у сваком случају доноси нешто сасвим ново, нешто невидљиво чини видљивим, нешто неодређено чини приметним. Свака делатност је продор у свет духа и убацивање неке истине из света духа у материјални свет. Праслика и прасмисао дела јесте делатност Прометеја који с неба доноси ватру. Свака делатност доноси на земљу бар малену искру од небеске ватре. Метафизички смисао делатности јесте да свако дело ствара нови однос између света духа и материјалне природе, отвара нову везу, пружа нову могућност и поставља основу за нова повезивања.

Бела ХАМВАШ; Scientia Sacra I - Духовна баштина древног човечанства (Трећа књига: Култ и култура, II - Индијанска прича)

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

О Великом и Поштеном Артуру Шопенхауеру разменили смо мишљења, пре свега у оквиру теме посвећене његовом делу "Паранезе и максиме". Спорили смо се мало око животног песимизма и оптимизма, односно око туробности и ведрине, и (чини ми се) устврдили да и једно и друго код Артура постоји, али више у смислу онога што његове поставке и максиме у нама изазивају. Још једном смо могли да увидимо чувену међусобну нетрпељивост философа који "различито мисле", на примеру Фридриха Ничеа, испрва великог поштоваоца личности и дела Шошенхауера, и самога Артура.
http://www.mycity.rs/Filozofija/Paraneze-i-maksime-Artur-Sopenhauer.html#819305

О Артуровом животу смо нешто мало натукнули, поводом дана његовог рођења:
http://www.mycity.rs/Filozofija/Na-danasnji-dan-22.....tml#882626

Велико дело, и значајем и обимом, свакако представља Шопенхауеров "Свет као воља и представа". Када неко у предговору свог (испоставиће се) најзначајнијег дела истиче да је његово разумевање "скроз-наскроз" немогуће без познавања претходног дела, "О четвороструком корену начела довољног разлога: једна филозофска расправа", то може да обесхрабри потенцијалног читаоца "Света као воље и представе", поготово ако није у могућности да прибави овај "нужни предложак". Пошто сам "Свет..." добио као рођендански поклон, од стране друга који је философију предавао и подуго се њоме "несистематски" бактао, проверио сам колико је Артурова тврдња (скоро наредба!) истинита. Друг ми је рекао да је и сам прво ишчитао "Свет...", а потом "О четвороструком корену...", те да не може да потврди Артурову тврдњу. Тако је и мене охрабрио да се прихватим "Света..." без примисли да ћу остати ускраћен за разумевање овог дела.

Артур се, такође, у предговору није либио да истакне како његова философија полази од Кантове, уз поновљену "тврду" препоруку о нужности њеног темељног познавања. Но, питање је ко (осим самога Канта) може да се декларише као темељни познавалац Кантове мисли. Ни ово није успело да ме одбије од читања "Света...", што може да говори у прилог тврдњи да сам прилично тврдоглав човек. Колико год одавао признање Канту (не без разлога, то макар могу да кажем, пошто сматрам да "нешто мало знам од Канта"), Шопенхауер је био прилично одбојан према Хегеловом учењу:
Citat:Али човек који замишља да се с Кантовом филозофијом може упознати из приказа што потичу од других, запао је у страхотну заблуду. Штавише, ја људе морам озбиљно да упозорим да се клоне извештаја такве врсте, поготово оних из новијег времена; а чак и у овим последњим годинама у списима хегелијанаца затицао сам приказе Кантове филозофије, који збиља прелазе границе невероватности. Како да духови - већ у раној младости бесмислом хегелизма ишчашени и упропашћени - буду још способни да следе Кантова дубокоумна истраживања? Они су од малих ногу навикавани да највеће празнословље сматрају филозофским мислима, најубогије софизме - оштроумљем, а мекушну безумност - дијалектиком; прихватањем бесомучних комбинација речи, у којима дух себе раздире и исцрпљује тобожњим размишљањем о нечем, њихове главе бивају смушене.

Још на почетку прве књиге Артур Шопенхауер устврђује да је читав свет само објект у односу на субјект, посматрачев опажај, односно представа, и да то важи како за прошлост, садашњост и будућност, тако и за простор и време. Да би стигао до продрмавајуће истине у другој књизи "Света...", односно да човек може и мора рећи: "Свет је моја воља", Шопенхауер заиста прониче у најосетљивија питања егзистенције и човековог размишљања као субјекта.

За мене је упечатљив начин на који Шопенхауер описује могући прелазак од обичног сазнања појединачних ствари ка сазнању идеје, а предуслов тога јесте да се сазнање ослободи служења вољи и придржавања начела разлога. Такву врсту прожимања мисли Канта и Платона, уз властити допринос поставкама које до данас нису оповргнуте, нико пре ни после Артура није остварио.


Кад, уздигнути снагом духа, напустимо уобичајени начин разматрања ствари и престанемо да - вођени облицима начела разлога - следимо једино њихове међусобне релације чији је крајњи циљ увек релација према нашој вољи; када, дакле, у стварима више не разматрамо Где, Кад, Зашто и Чему, већ само њихово Шта; када, такође, не допустимо да нам свешћу овлада апстрактно мишљење, појмови ума, већ се - уместо свега тога - читавом снагом свога духа препуштамо опажању, потпуно у њега урањајући; када допустимо да нам целокупну свест испуни мирно посматрање управо присутног природног предмета, без обзира да ли је посреди предео, дрво, стена, зграда или ма шта друго; кад се у том предмету - како Немци проницљиво веле - сасвим изгубимо (verlieren), то јест кад заборавимо управо своју индивидуалност, своју вољу, остајући да постојимо још само као чист субјект, као јасно огледало објекта, тако да се све догађа као да једино постоји предмет, а не и неко ко тај предмет опажа; када, дакле, више нисмо кадри да у себи раздвојимо опажаоца и опажај, него су они постали једно, јер нам је целокупну свест посве испунила и заокупила једна једина опажајна слика; кад се, на тај начин, објект ослободи сваке везе с нечим што је изван њега, а субјект - сваке везе с вољом; тада оно што се сазнаје више није појединачна ствар као таква, већ је и д е ј а, вечна форма, непосредни објективитет воље на том ступњу, и управо зато онај ко је утонуо у опажање више није јединка: јер се она изгубила баш у таквом опажању, него је ч и с т с у б ј е к т с а з н а њ а, ослобођен воље, бола и времена. Ово што је за сада толико изненађујуће (и што, врло добро знам, потврђује изреку, приписану Томасу Пејну: Од узвишеног до смешног само је корак) постепено ће, оним што следи, бивати јасније и мање чудно. То је такође оно што је Спиноза имао на уму, кад је писао: mens aeterna est, quatenus res sub aeternitas specie concipit (дух је вечан, уколико ствари схвата са становишта вечности; Етика, V, пост. 31, примедба). У таквом посматрању појединачна ствар одмах постаје и д е ј а која представља њену врсту, а јединка - која опажа - бива чист субјект сазнања. Јединка као таква сазнаје искључиво појединачне ствари,а чист субјект сазнања - само идеје. Јер јединка је субјект сазнања у свом односу према појединачној појави воље, и служи тој појави. Појединачна појава воље је, као таква, потчињена свим облицима начела разлога. Отуда је и свако сазнање, које се односи на појединачну појаву воље, потчињено начелу разлога, и једино такво сазнање (које увек има само релације према објекту) може да служи вољи. Сазнавалачка јединка, као таква, и појединачна ствар, коју она сазнаје, свагда имају одређено место и одређено трајање, и представљају карике у ланцу узрока и учинака. Чист субјект сазнања и његов корелат - идеја, ослободили су се свих форми начела разлога: време, место, јединка која сазнаје и јединка која бива сазната немају за њих никакво значење. Будући да се, на описани начин, сазнавалачка јединка уздиже до чистог субјекта сазнања и да она управо тиме посматрани објект уздиже до идеје - то се свет као представа појављује целовито и чисто, и збива се потпуна објективација воље, јер је само идеја њен адекватан објективитет.

Идеја на једнак начин обухвата објект и субјект, јер они су њене једине форме. Али у њој они су у потпуној равнотежи, и као што ту објект није ништа друго доли субјектова представа, исто тако субјект - сасвим нестајући у предмету опажања - постаје сам тај предмет, јер целокупна свест није ништа друго до наразговетнија слика предмета. Баш та свест - пошто замишљамо да кроз њу редом пролазе све идеје или ступњеви објективитета воље - чини заправо читав свет као представу. Појединачне ствари у било ком тренутку и на било ком месту нису ништа друго већ идеје које су умножене начелом разлога (формом сазнања, својственог јединкама као таквим) и којима је, на тај начин, помућен њихов чист објективитет. Као што се у идеји, кад се појави, не могу више разликовати субјект и објект зато што идеја, адекватни објективитет воље, истински свет као представа, настаје тек онда кад се субјект и објект узајамно скроз-наскроз испуњавају и прожимају - исто се тако јединка која сазнаје и јединка која бива сазната, као ствари по себи, не могу разликовати. Јер, ако сасвим занемаримо истински свет као представу, онда не остаје ништа друго сем света као воље.


(Артур ШОПЕНХАУЕР; Свет као воља и представа I, трећа књига-Свет као представа, друго разматрање: Представа, независна од начела разлога: Платонска идеја: Предмет уметности)

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

За Шопенхауера, разум је способност повезивања интуитивних представа сагласно принципу довољног разлога. Ум је схватао као способност формирања апстрактних појмова и њиховог комбиновања у расуђивању и умовању.

Везано за његово упорно позивање у делу "Свет као воља и представа" на нужност претходног упознавања са "Четвороструким кореном принципа (начела) довољног разлога", може бити да је аутор био ипак био превише везан за рад којим је одбранио докторску дисертацију на Универзитету у Јени. Но, то би Спиноза далеко боље и садржајније објаснио, да је којим случајем био временски врсник са Артуром, примењујући на Шопенхауера постулате своје теорије афеката. На овом месту само ћу поменути да Шопенхауер "ствари" дели на: реалне објекте, судове (појмове), простор и време, и индивидуалне људске воље. Четвороструки корен принципа довољног разлога нераздвојно је повезан са интуитивном спознајом. Чине га: разлог бића (постојање и однос према времену и простору), каузални принцип (узрочност догађања), разлог делања (или мотивације) и разлог сазнања (истине).

Кад већ (случајно Wink ) поменух Спинозу, подсећам на оно што је написано на другом месту. Наиме, за Спинозу (као, уосталом, и за Лајбница) највише сазнање је садржано у интуицији. Заснивање било ког принципа свој извор има у интиуицији, и то се посебно односи на науку, која тек после тога чињенично доказује оно што је већ у почетку било просветљујуће јасно ономе који је интуитивно изнашао суштину и садржину на којима принцип почива, ако ум и дух посматрамо у њиховом јединству. Шопенхауер је сматрао непосредно сагледавање стварности изузетно битним. Ако је свет објективација једне универзалне воље, онда је и спознаја ствари један од могућих облика те воље. Разум тако постаје оруђе универзалне воље, која на тај начин спознаје саму себе. Дакле, и овде има доста блискости са Спинозиним схватањем, не само са Кантовим. Предмете (ствари), као наше представе, спознајемо непосредном интуицијом, док је универзална воља узрок свим нашим представама. Та воља, која нема свој узрок, не огледа се само у садржини и дејству природних закона, него и у човековом интелекту. При свему томе, интуиција остаје највиша духовна способност која поседује самосвесност. Њом се ум "изнутра" осветљава и просветљава, и стиче могућност спознаје универзалне воље. Интуиција се тако јавља као основна и суштинска представа, не губећи ништа од свог интелектуалног својства.

Ето, за какво-такво појашњење мислим да је за ову прилику доста. А како Артур објашњава свет идеја и свет представа, надам се да ће бити јасније из следећег цитата:

Да бисмо стекли дубљи увид у суштину света, неопходно је да научимо да вољу као ствар по себи разликујемо од њеног адекватног објективитета, затим разноврсне ступњеве на којима се објективитет јасније и целовитије испољава, то јест саме идеје, од пуке појаве идеја у облицима начела разлога, ограниченог и јединкама својственог начина сазнања. Тада ћемо се сложити с Платоном, кад он само идејама приписује истинско бивствовање, а стварима у простору и времену, овом за јединку стварном свету, признаје једино привидну, варљиву егзистенцију. Тада ћемо видети како се једна и иста идеја обелодањује у силним појавама и како она сазнавалачким јединкама показује своју суштину само делимично, страну по страну. Тада ћемо, такође, разликовати саму идеју од начина на који њена појава настаје у јединкином посматрању, увиђајући да је идеја нешто суштаствено, а њена појава - нешто несуштаствено.

Желим да ово потанко, на примерима, размотрим.

Крећући се, облаци праве фигуре које њима нису својствене и које за њих немају никакво значење. Али што облаке, као еластичну пару, ветар сабија, одгони, разастире и разбија - то је њихова природа, то је суштина сила које се у њима објектизују. то је њихова идеја; а свака њихова фигура постоји само за индивидуалног посматрача. - За поток, који тече преко камења, вртлози, таласи, пенушаве творевине које он показује, небитни су и неважни. Што поток следи силу теже, што се понаша као нееластична, сасвим померљива, безоблична и провидна течност - то је његова суштина, то је - ако је сазнато опажањем - његова идеја. Само за нас, све док сазнајемо као јединке, постоје оне пенушаве творевине. - Лед се на прозорском окну хвата по законима кристализације који обелодањују суштину природне силе што се ту испољава, и који показују идеју; али дрвеће и цвеће које лед исликава по окну, небитни су и постоје једино за нас. - Оно што се појављује у облацима, потоку и кристалу јесте најслабији одјек воље која се потпуније испољава у биљци, још потпуније у животињи, а најпотпуније у човеку. Али само оно што је суштаствено у свим тим ступњевима објективације воље чини идеју. Развијање идеје којим она, раздвајајући се сходно облицима начела разлога, постаје мноштво разнородних појава - то је за идеју небитно, то лежи само у јединкином начину сазнања и такође само за јединку има реалитет. Исто важи, неминовно, и за развијање оне идеје која је најпотпунији објективитет воље.
Према томе, историја људског рода, ређање догађаја, смењивање епоха - све ово није ништа друго до случајни облик појаве идеје и не припада самој идеји, у којој једино лежи објективитет воље, већ искључиво појави која настаје у јединкином сазнању и која је за саму идеју исто тако страна, небитна и неважна, као што су за облаке небитне фигуре које они показују, као што је за поток небитан облик његових вртлога и пенушавих творевина, као што су за лед небитне слике дрвећа и цвећа које настају његовим кристалисањем.

За онога, који је ово добро схватио и који уме да вољу разликује од идеје и идеју од појаве, догађаји у свету имаће значење још само утолико уколико су они слова из којих се може ичшитати идеја човека; значи, ти догађаји - по себи - биће њему неважни. Он неће с осталим људима веровати да време доноси нешто заиста ново и значајно; да нешто што је збиља реално остварује - посредством времена или у времену - своје постојање; или чак да само време, као целина, има почетак и крај, план и ток, и да оно за крајњи циљ има (као што се обично мисли) највеће усавршавање људске врсте која је на земљу дошла последња и чије јединке просечно живе тридесет година. Стога он - да би управљао догађајима у времену - неће, попут Хомера, призивати читав Олимп крцат боговима; исто тако, он неће - као Осијан - фигуре облака сматрати појединачним бицима. Јер, како смо рекли, и временски и просторни феномени имају једнако значење у односу на идеју која се у њима појављује. У разноврсним облицима људског живота и незауставном смењивању догађаја он ће само идеју гледати као оно што траје и што је суштаствено. У њој воља за живот налази свој најпотпунији објективитет чије различите стране идеја показује у својствима, страстима, заблудама и преимућствима људског рода: користољубивости, мржњи, љубави, стрепњи, одважности, лакомислености, тупости, лукавости, досетљивости, даровитости итд., које - стичући се и скупљајући у безбројним облицима (јединкама) - непрекидно стварају велику и малу историју света, при чему је свеједно да ли их покрећу ораси или круне (новчана јединица у бившој Аустроугарској). На крају, он ће открити да је у свету исто као у Гоцијевим драмама у којима се исте личности увек појављују с истим тежњама и судбинама. Наравно, мотиви и догађаји у сваком комаду су другачији, али дух догађаја је исти. Личности из једног комада немају појма о оном што се збивало у другом комаду, где су оне саме већ играле. Отуда, и после свих искустава из ранијих комада, Панталоне ипак није постао хитрији или дарежљивији, Тартаља - савеснији, Бригела - смелији, а Коломбина није постала моралнија.

(Артур ШОПЕНХАУЕР; Свет као воља и представа I, трећа књига-Свет као представа, друго разматрање: Представа, независна од начела разлога: Платонска идеја: Предмет уметности)

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Као што је добро нераздвојно везано за појам слободе, тако и зло своје исходиште налази у слободи. Сагледавање добра и зла је једно, поступање на зао и добар начин са свешћу о таквоме поступању је друго.

Велики је утицај имао "дански Сократ" Серен Кјеркегор на мислиоце (философе и књижевнике) свога времена, и времена које је непосредно наследило његово време. Много је "кјеркегоровштине" (у позитивном смислу) у радовима Ничеа, Достојевског, Јасперса, Берђајева, Бергсона, Хајдегера... Постоје мишљења да се мишљење Кјеркегора и Берђајева ипак суштински разликује. Да проверимо таква мишљења на следећим примерима. Требало би да буде посебно интересантно, пошто Берђајев сагледава зло кроз дело Достојевског, који је, такође, претрпео утицај Серена Кјеркегора.


Moje i l i — i l i ne znači na prvom mestu izbor između dobra i zla. To je izbor kojim se stavljamo ili ne stavljamo pod suprotnost dobra i zla. Pitanje je u tome: pod kakvim se uglom hoće da posmatra i živi celi svoj život. Ko se stavlja pod suprotnost dobra i zla, taj možda bira d o b r o , što se tek docnije ispostavlja. Jer nije zlo u e s t e t s k o m , već u indiferenciji. I zato se, kao što sam već rekao, izbor konstituiše etičkim. U ovom izboru, dakle, ne odlučuje se da li se hoće dobro ili zlo; bira se samo: da se hoće. Odlučuje se o htenju. A samim tim je već postavljena razlika između dobra i zla. Ko bira etičko, taj bira dobro, ali je
d o b r o sasvim apstraktno. Time je njegova egzistencija doduše postavljena, što još nipošto ne znači da birač, mada je izabrao d o b r o , ne može birati i z l o.

D o b r o je naime d o b r o što ga ja hoću; inače nije to. Ono je izraz slobode. Isto tako je i sa z l o m : ono jeste ukoliko ga ja hoću. Ovim nije nipošto umanjeno značenje d o b r a i zla, niti srozano na subjektivnu odredbu. Naprotiv: time je izrečena apsolutna važnost ove odredbe. D o b r o je ono što u sebi i za sebe postoji, postavljeno od onoga što u sebi i za sebe postoji. A to je sloboda.

Čime uopšte razlikujemo d o b r o i z l o ? Može li se ova razlika zamisliti, tojest je li ona misli pristupačna? Kad mislim, ja sam u odnosu prema onome što mislim, ali baš zbog toga i ne razlikujem između dobra i zla. Misli što hoćeš, misli najapstraktniju, misli najkonkretniju od svih kategorija, ti nikad ne misliš pod odredbom d o b r a i zla. Misli celu istoriju: ti misliš neizbežno kretanje ideja, ali nikad ine misliš pod odredbom d o b r a i z l a . Ti uvek misliš relativne razlike . . . Misleći ja postajem i beskonačan, ali ne apsolutan, jer ja iščezavam u apsolutnom. Tek kada samog sebe izaberem, postavljam samog sebe beskonačno apsolutnim, jer sam ja sam a p s o l u t n o i samo sebe sama mogu apsolutno izabrati. A ovaj apsolutni izbor mene sama jeste sloboda. Tek kada sam samog sebe izabrao, postavio sam apsolutnu razliku: naime razliku između dobra i zla.

(Seren KJERKEGOR; Brevijar, Estetski i etički stadijum)



С темом о слободи везана је у Достојевскога тема о злу и злочинству. Зло се не може објаснити без слободе. Зло се појављује на путевима слободе. Без те везе са слободом не би било никакве одговорности за зло. Без слободе, Бог би био одговоран за зло. Достојевски је дубље од других схватио да је зло дете слободе. Али он је схватио и то да без слободе нема добра. И добро јесте дете слободе. С тиме је везана тајна живота, тајна људске судбине. Слобода је ирационална и зато она може да сазда и добро и зло. Али одбацити слободу зато што она може да донесе зло значи изазвати још веће зло. Јер само слободно добро је добро, а приморавање и ропство, украшено врлином, јесте зло антихристово.

Ту је све загонетка, антиномија и тајна. Достојевски нас не ставља само пред те загонетке него и много прилаже за њихово решавање. У Достојевскога је однос према злу тако специјалне природе, тако необичан, да би се многи могли збунити. И мора се до краја схватити како је он протумачио и решио проблем зла. Пут слободе води ка самовољности, самовољност води злу, а зло - злочинству. Проблем злочинства заузима централно место у страваралаштву Достојевскога. Он је не само антрополог него и особит криминалист. Испитивање граница људске природе води до испитивања природе злочинства. У злочинству човек прекорачује те границе. Тиме се у Достојевскога објашњава необично интересовање за злочинство. Какву судбину доживљује човек који прелази границе допуштенога, какве промене произилазе отуд у његовој природи? Достојевски открива онтолошке последице злочинства. И отуд се показује да слобода, кад пређе у самовољност, води ка злу, зло злочинству, а злочинство с унутрашњом неминовношћу води - до казне. Злочинство вреба човека у дубинама његове сопствене природе.

. . .

Зло је знак тога да човек има унутрашњу дубину. Зло је везано за личност, и само личност може да створи зло и да одговара за зло. Безлична сила не може да буде одговорна за зло, не може да буде порекло зла. Однос Достојевскога према злу везан је с његовим односом према личности, с његовим персонализмом. Безодговорни хуманизам одриче зло, зато одриче личност. Достојевски се борио против хуманизма у име човека. Ако постоји човек, ако се човечја личност има тражити у димензији дубине, онда је зло унутрашњег порекла, оно не може да буде резултат случајних услова спољашње средине. И вишем достојанству човека, његову богосиновству, доликује мисао да пут страдања искупљује и сажиже зло. Веома је битна за антропологију Достојевскога мисао да се човек само страдањем пење на висине. Страдање указује на дубину.

Однос Достојевскога према злу био је дубоко антиномичан. И сложеност тога односа била је узрок те су неки сумњали у то да је тај однос био хришћански. Једно је несумњиво: однос Достојевскога према злу није био православни однос. Достојевски је хтео да позна зло, и по томе он је био гностнчар. Зло је зло. Природа зла је унутрашња, метафизичка, а не спољашња, социјална. Човек је као слободно биће одговоран за зло. Зло мора да буде изобличено у својој ништавности и мора да сагори. И Достојевски пламено изобличава и сажиже зло. То је једна страна његова односа према злу. Али зло је и пут човека, његов трагични пут, судбина слободна човека, искуство које човека може и да обогати, да га доведе на виши степен. У Достојевскога налази се и та друга страна односа према злу - иманентно сазнање зла. Тако доживљују зло слободни синови, а не робови. Иманентно искуство зла изобличава његову ништавност; у томе искуству зло сагорева и човек долази до светлости.

(Николај БЕРЂАЈЕВ; Фјодор Достојевски, глава IV - ЗЛО)

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 375 korisnika na forumu :: 8 registrovanih, 1 sakriven i 366 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Sale, Djole, HrcAk47, Oscar, pein, StefanS, uruk, voja64