Citati iz dela velikih mislilaca

3

Citati iz dela velikih mislilaca

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Идеје, добро, зло, хтење, слобода, воља, разум, ум, истина, тајна, могућност, биће, бивство, суштина, субјект, личност, тело, дух, душа... Већ из досадашњих цитата могли смо да увидимо чиме се бави и чему је посвећено (раз)мишљање и стваралаштво великих мислилаца. Можда су на путу спознаје најдаље одмакли управо они којима је подарен уметничко-стваралачки дар, сливен са урођеном или насталом љубављу према мудрости, зато што се у њима мири интуитивна спознаја са ширином ума и властитим могућностима спекулације и интроспекције. Један од таквих "унутарњих миритеља" свакако је (био) и Лав Николајевич Толстој. Видели смо у претходном прилогу како су код Кјеркегора и Достојевског ("пропуштеног" кроз филтер Берђајева) појмови добра и зла у суштинској вези са појмом слободе.


Кад свесност о слободи не би била засебан и од разума независан извор самопознавања, она би се потчињавала разуму и искуству, али у стварности такво потчињавање никада не бива, нити се да и замислити.

Низ опита и размишљања доказује сваком човеку да он, као предмет посматрања, подлеже извесним законима, и човек им се потчињава, и никад се не бори са законом теже (гравитације) или непробојности, које је он једаред сазнао. Али тај исти низ опита и размишљања доказује му да је потпуна слобода, о којој је он свестан у себи, немогућна, да свака његова радња зависи пре свега од његове организације (телесног састава), од његовог карактера и побуда (мотива) што на њ' дејствују. Али човек ипак никад неће да се покори и потчини закључцима из тих опита и размишљања.

. . .

Ма колико да опит и размишљања доказују човеку да ће он, у истим приликама, са истим својим карактером, увек учинити оно исто што је и раније чинио, он, по хиљадити пут приступајући (у истим условима, са истим својим карактером) неком делању које се досад увек једнако свршавало, ипак се несумњиво осећа толико исто уверен да он може поступати како он зажели, као и пре опита.


Сваки човек, дивљак и мислилац, ма како да му и размишљање и опит неодољиво доказују да је немогућно и замислити два двојака поступка, а у једним и истим околностима, сваки човек осећа да без тог бесмисленог замишљања (које сачињава суштину слободе) он не може ни замислити свој живот. Он осећа да, ма колико да је то немогућно, то ипак постоји, јер, без тог замишљања слободе, он не само да не би разумевао живот но просто не би могао ниједног часа живети.

Он не би могао живети стога што све људске тежње, све побуде за живот јесу само тежње ка повећавању своје слободе. Богатство - сиротиња, слава - непознатост, власт - подвласност, сила - слабост, здравље - болест, образовање - незнање, рад - левентовање, ситост - глад, врлина - порок ... јесу само већи или мањи степени слободе.

Замислити себи човека који нема слободе немогућно је друкчије него ако би био лишен живота.


Што појам о слободи изгледа разуму као бесмислена противречност, као могућност да учини два разна, засебна поступка у једном и истом моменту времена, или као дејство без узрока, то доказује само то да свесност не подлеже разуму.

Та непоколебљива, необорива, неподлежна опиту и мишљењу свесност о слободи, на коју указују (констатују је) сви мислиоци, а осећају је сви људи без изузетка, свесност без које се не да замислити никаква представа о човеку, та свесност и чини другу страну питања.


Човек је творевина свемогућег, свеблагог и свезнајућег Бога. Шта је грех о којам потиче из човекове свесности о слободи? То је питање теологије.

Радње људске подлежу општим, неизмењивим законима што их изражава статистика. У чему се састоји одговорност човекова пред друштвом, о којој појам проистиче из свесности о слободи? То је питање правно.

Поступци човекови потичу из урођеног му карактера и побуда које на њ' утичу. Шта је савест и свесност о доброти и рђавству поступака који проистичу из свесности о слободи? То је питање етике.

Човек у вези са општим животом човечанства приказује нам се као потчињен законима који одређују тај живот. Али тај исти човек, независно од те везе, приказује нам се као слободан. Како онда треба разматрати прошасти живот народа и човечанства, да ли као производ слободне или неслободне делатности људи? То је питање историје.


Само у наше уображено, охоло време популарисања знања, благодарећи најјачем оруђу духовног назадовања: ширењу штампања књига, питање о слободи воље пренесено је на такво земљиште на коме већ не може бити ни самог питања. У наше време већина такозваних напредних људи, то јест, гомила духовних геака и незналица, схватила је радове природњака, који се баве само једном страном питања, као решење читавог питања.

Никакве вам ту душе ни слободе нема, веле природњаци, јер се сав човеков живот састоји једино из мишићних кретања, а мишићна кретања су опет условљена живчаном делатношћу, душе и слободе нема стога што смо ми у незнаном периоду времена произашли од мајмуна, говоре, пишу и штампају они, и не слутећи да су, пре толиких хиљада година, све религије, сви мислиоци не само уочили и констатовали, него никад нису ни порицали онај исти закон неизбежности који се они данас толико муче да нам докажу физиологијом и упоредном зоологијом.

Они, веселници, не виде да се улога природних наука у овом питању састоји само у том да послужи као оруђе ради осветљења само једне стране питања. Јер то да су разум и воља, са гледишта опитног испитивања, само лучење (sécretion) мозга, и то да се човек, следујући општем закону, могао развити из нижих животиња у незнаном периоду времена, то само разјашњава, још и с једне нове стране, пре толиких хиљада година од свих религија и философских теорија проглашену истину да, са тачке гледишта разума, човек подлеже законима неизбежности, али то ни за длаку не потпомаже решењу питања које има и другу, супротну страну, засновану на свесности о слободи.

Ако су људи произашли од мајмуна у незнаном раздобљу времена, то је толико исто појмљиво као и оно да су људи произашли и од шаке земље у извесном периоду времена (у првом случају је непозната Х - време, у другом - порекло), али питање: на који се начин слаже свесност о слободи човековој са законом неизбежности коме човек подлеже - не може бити решено ни упоредном физиологијом ни зоологијом, јер код жабе, код ебелог зеца и мајмуна ми можемо да посматрамо само мишићно-нервну делатност, а код човека и ту мишићно-нервну делатност и - свест.

Испитивачи природе и њихови поклоници који су мислили да решавају то питање, личе на зидаре којима је поручено да омалтеришу једну страну зида на цркви па који би, користећи се одсуством главног палира, у полету ревности замазивали својим малтером и прозоре, и иконе, и скеле, и још нестегнуте зидове, па би уживали у том како са њихове зидарске тачке посматрања, испада све равно и глатко.


(Лав Николајевич ТОЛСТОЈ, Рат и мир, Епилог, Део други)



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Дошао је ред и на Фридриха Ничеа. У овом одломку добар део текста кореспондира са темом коју смо обрађивали У ТЕМИ "ПРИЈАТЕЉСТВО СА МУДРОШЋУ".
Такође, имали смо прилику да, упознајући се са Шопенхауеровим "Паранезама и максимама", сазнамо понешто о поштовању које је Ниче исказивао према свом ДУХОВНОМ МЕНТОРУ.



Ја захтевам да већ једном престане бркање филозофских радника и уопште људи од науке са филозофима — да се управо овде са свом строгошћу да "сваком своје", онима не сувише, овима не премало. Можда је за васпитање правог филозофа потребно да је и он сам једном био на свим овим ступњевима на којима његове слуге, научни радници филозофије, остају — морају остати; можда је сам морао бити критичар и скептик, догматичар и историчар, и поврх тога песник и сакупљач, путник и одгонетач загонетки, моралист и визионар, и "слободан дух" и готово све, да би прошао цео круг вредности и вредносних осећања и да би могао гледати многим очима и савестима са висине у сваку даљину, из дубине у сваку висину, из кутка у сваку ширину. Али све су то само предуслови његовог задатка: а сам овај задатак хоће нешто друго — он тражи да филозоф ствара вредности. Они филозофски радници према племенитом узору Канта и Хегела имају да утврде и сажму у формуле, било у царству логичког или политичког (моралног) или уметничког, неки велики скуп вредносних оцена — то јест некадашњих вредносних ставова, вредносних остварења, који су постали владајући и извесно време називани "истинама". Дужност ових истраживача је да све оно што се досад збило и ценило учине прегледним, разговетним, схватљивим и опипљивим, да све оно што је дуго, чак и само "време", скрате и целу прошлост да савладају: огроман и чудесан задатак у чијој се служби може свакако задовољити сваки племенит понос и свака јака воља. А прави филозофи су заповедници и законодавци: они кажу "овако треба да буде!", они најпре одређују човеково "куда" и "чему" и при том располажу претходним радом свих филозофских радника, свих оних који су овладали прошлошћу — они стваралачком руком посежу за будућношћу, и све што јесте и што је било постаје им при том средство, оруђе, чекић. Њихово "сазнавање" је стварање, њихово стварање је законодавство, њихова воља за истином је — воља за моћ. Има ли данас таквих филозофа? Да ли је већ било таквих филозофа? Зар не би морало да буде таквих филозофа?...

. . .

Шта је то филозоф, то је тешко научити стога што нас други томе не може поучити: то се мора "знати", из искуства — или треба имати поноса па то не знати. А да данас сав свет говори о стварима о којима не може имати никакво искуство, највише и најгоре важи за филозофа и стање у филозофији — веома је мало људи који их познају, који их смеју познавати, а сва популарна мишљења о њима су погрешна. Тако је, на пример, онај прави филозофски спој смеле, необуздане духовности која граби брзо, и дијалектичке строгости и нужности која не чини ниједан погрешан корак, већини мислилаца и учених људи непознат из њиховог сопственог искуства, па стога и неуверљив ако би неко хтео да о томе говори пред њима. Они сваку нужност замишљају као невољу, као мучно и насилно потчињавање; а само мишљење им важи као нешто споро, оклевајуће, готово као мучење и често као "вредно зноја племенитих" — али ни у ком случају као нешто лако, божанско и сродно игри и обести! "Мислити" и неку ствар "озбиљно узети", схватити је као "тешку" — то код њих иде скупа: само тако су они то "доживели". Уметници ту већ могу имати истанчанији њух, јер они врло добро знају да управо онда кад ништа више не раде "произвољно" него по нужности, њихово осећање слободе, окретности, снаге, стваралачког постављања, располагања, обликовања достиже свој врхунац — укратко, да су код њих тада нужност и "слобода воље" једно. Постоји најзад и један поредак душевних стања који одговара поретку проблема; а највиши проблеми одбијају без милости сваког ко се усуди да им се сувише приближи ако висином и моћи своје духовности није предодређен за њихово решење. Шта вреди то што се довитљиве светске главе или недовитљиви честити механицисти и емпиричари, како се то данас често дешава, са својим плебејским частољубљем тискају у њихову близину и, тако рећи, до самог овог "двора над дворовима"! Али на такве тепихе не смеју никад више ступити трапаве ноге: тако је записано већ у празакону ствари; овим наметљивцима остају затворена врата ма колико они главама ударали, или их чак и олупали о њих!
За сваки виши свет треба бити рођен; јасније речено, за њега треба бити одгојен: право на филозофију — узимајући ту реч у најширем смислу — има се само на основу свога порекла; преци, "крв" одлучују и овде. Многа поколења морала су својим радом припремити настанак филозофа; свака од његових врлина мора се посебно стицати, неговати, преносити с колена на колено, утеловити, и то не само лак, тих ход и ток његових мисли, него пре свега спремност за велике одговорности, узвишеност владарског погледа око себе и испод себе, осећање одвојености од гомиле и њених дужности и врлина, благородна заштита и одбрана онога што није схваћено и што је оклеветано, био то бог или ђаво, задовољство и вежбање у великој праведности, уметност заповедања, широк замах воље, споро око које се ретко диви, ретко гледа навише, ретко воли...

(Фридрих НИЧЕ, С оне стране добра и зла; МИ УЧЕНИ ЉУДИ)



offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Разматрајући поједина питања из области философије, запазили смо да теме никако нису строго омеђене, да се увек преплићу, што са једне стране може да укаже на вишедимензионалност људског сазнања, а са друге - на недовољност сазнања о нечему, шта год било "то нешто". Вредност људског сазнања и даље себи тражи исходиште, место где се улива са неким циљем, смислом, оправдавајући себе као "вредност". Али, у том циљном трагалаштву човек је осуђен да се изнова враћа и на почетак сазнања, на почетно светло које у уму омогућава да се ствари јасно сагледају, анализирају појединачно и у својој укупности, уз уочавање међусобних веза и односа, при чему се скоро као очајничка потреба јавља сагледавање узрочности и законитости. Да ли се та потреба састоји у антропоцентричној тежњи уздизања на божански пиједестал, или је реч о трајној несавршености људскога ума, питања су на која се различито одговара.

Да видимо како Фридрих Ниче пише и размишља на тему сазнања, "ствари по себи", "природе по себи", квалитета и квантитета.


Од свију бајки највећа је бајка о сазнању. Људи желе да знају састав ствари по себи; али гле: ствари по себи не постоје! Чак ако и претпоставимо да постоји нешто »по себи«, нешто апсолутно, оно се баш због тога не би могло сазнати. Нешто апсолутно не може се сазнати: иначе не би било апсолутно! Сазнавати значи »долазити у однос с нечим« —; такав сазнатељ хтео би да му предмет сазнања не значи ништа, и да то исто уопште не значи никоме ништа: услед чега настаје противречност — у првом реду, између ове воље за сазнањем и ове жеље да предмет сазнања не значи ништа (чему онда ту сазнање?); и друго, што нешто што није никоме ништа чак и не постоји, и зато се не може сазнати. — Сазнати значи: »долазити у условност према нечем«, осећати се нечим условљен и собом нешто условљавати — у сваком случају, дакле, то је процес фиксирања, карактерисања, свесности о условима (не процес испитивања бића, ствари, »по себи«.

»Ствар по себи« је исто тако апсурдна као и »смисао по себи«, »значење по себи«. Не постоји »чињеница по себи« него се увек мора најпре дати смисао да би чињеница могла постојати.
Одговор на питање »шта је то ?« јесте процес одређивања смисла с другог гледишта. »Есенција«, »суштина«, има карактер перспективе и претпоставља мноштво. У основи, питање је увек: »Шта је то мени« (нама, свему што живи итд.)?
Једна ствар би била дефинисана, кад би јој сва бића поставила своје питање »шта је то« ? и одговорила на њега. Ако би недостајало само једно биће са својим сопственим односима и перспективама у погледу свију ствари, онда би та ствар још увек остала »недефинисана«. Укратко: суштина једне ствари је исто тако само једно мишљење о тој »ствари«. Или боље речено: њена важност је управо суд о њеном постојању, једино чиме се утврђује да јесте.
Не сме се питати: »Ко онда тумачи?« — јер постоји само тумачење, као облик воље за моћ (али не као »биће«, него као процес, као бивање), као афект.
Порекло свих »ствари« је потпуно дело онога ко их представља, мисли, хоће, осећа. Сам појам »ствари« каогод и сва својства. — И сам »субјект« је нешто тако направљено, »ствар« као и све друге ствари: упрошћавање у циљу опредељења силе која одређује, изналази, мисли, као такве, за разлику од сваког појединачног одређивања, изналажења, мишљења. То значи једно својство окарактерисано као нешто различито од свега појединачног: у основи, то значи делање у односу на све делање које тек има доћи схваћено као целина. (Делање и вероватноћа сличног делања.)

Својства једне ствари су утицаји њени на друге »ствари«;
Ако се замисли да других »ствари« нема, онда ни извесна ствар нема никаквих својстава;
То значи: не постоји ниједна ствар без других ствари;
То значи: [i]не постоји »ствар по себи«.[/i]


»Ствар по себи« је бесмислица. Кад одстраним све односе, сва »својства«, сва »дејства« једне ствари, не остаје сама ствар: јер смо тек ми измислили стварност, из логичких потреба, дакле у циљу дефиниције и разумевања (да сјединимо мноштво односа, својстава и акција).

»Ствари које поседују природу по себи« — то је догматска представа, с којом се апсолутно мора раскинути.

Да ствари имају природу по себи, сасвим независно од тумачења и субјективности, потпуно је произвољна хипотеза: то би значило да тумачење и стање субјективности није битно, да је једна ствар ван свију својих односа још увек ствар.
Обрнуто; привидно објективни карактер ствари: није ли то можда напросто разлика у степену у самом субјективном ? — да нам се можда оно што се лагано мења не учини »објективно« као нешто трајно, биће, ствар »по себи« — није ли то објективно само погрешан начин схватања ствари и контраст у самом субјективном ?


А ако је све јединство само као организација јединство? Али »ствар«, у коју ми верујемо, измишљена је само као подлога различитим атрибутима. Ако ствар »дејствује«, онда то значи: ми сматрамо све остале особине, које су још ту на расположењу и тренутно латентне, као узрок што се сад јавља једна једина особина: то ће рећи — ми сматрамо збир њених особина — x — као узрок особине x што је свакако сасвим бесмислено и глупо. Све јединство постоји само у смислу организације и заједничког дејства: на исти начин на који је једна људска заједница јединство: то ће рећи као супротност атомистичкој анархији, једно политичко тело које једно значи, али није једно.

»У развитку мисли морао је наступити моменат кад је човек постао свестан да су оно што је сматрао својствима ствари осећаји субјекта који осећа: с тим су својства престала да припадају ствари.« Остала је »ствар по себи«. Разликовање између ствари по себи и ствари за нас заснива се на старијем, наивном опажају који је ствари придавао енергију: али анализа је показала да је наша машта приписала стварима и силу — каогод и супстанцију. »Ствар утиче на субјект« ? Корен идеје супстанције налази се у језику, не у бићу ван нас! Ствар по себи није никакав проблем! Биће се мора мислити као осећај, који се не заснива ни на чему безосећајном. У кретању осећај не добија никакву нову садржину. Биће не може бити садржина кретања: дакле форма бића.
Н. З. Објашњење збивања може се покушати: помоћу представе о сликама збивања које му претходе (циљеви); друго: помоћу представе о појавама које му следе (математичкофизичко објашњење).
Ова два објашњења не смеју се мешати. Дакле: физичко објашњење, које је симболизација света помоћу осећаја и мисли, не може дедуцирати осећај и мисао нити утицати да се осећај и мисао појаве: физика мора радије, доследно себи, да конструише и осећајни свет без осећаја и циља — све до највишега човека. А телеолошко објашњење је само историја циљева која није никада физичка!


Наше »сазнање« своди се на утврђивање квантитета; али ништа нас не може спречити да разлике у квантитету не осећамо као разлике у квалитету. Квалитет је просто релативна истина за нас; ништа што је »по себи«.
Наша чула имају известан одређен квантум као средиште у коме она функционишу, то јест; ми осећамо величину и маленост у односу према условима свога живота. Кад бисмо своја чула десетоструко изоштрили или отупели, онда бисмо пропали; — то јест, ми осећамо и односе величина као квалитете обзиром на омогућавање нашега живота.


Али, не би ли сви квантитети могли да буду знаци квалитета? Већој моћи одговара друга свест, осећање, жеља, други перспективни поглед; и пораст је жеља да се буде нешто више; из извесног квалитета потиче жеља за већим квантумом; у једном чисто квантитативном свету, све би било мртво, укочено, непокретно. — Свођење свих квалитета на квантитете бесмислица је: уствари, показује се да они постоје једно поред другога, једна аналогија.

Квалитети су наше несавладљиве границе; ништа нас не може спречити да не осећамо просте квантитативне разлике као нешто што је из основа различито од квантитета, то ће рећи као квалитете, који се више не могу свести на квантитете. Али све, у односу на што реч »сазнање« има смисла да се примени, односи се на свет мерења, рачунања, бројања, на квантитет: док обрнуто сви наши осећаји вредности (то јест баш наши осећаји) припадају баш свету квалитета, то јест оним истинама које припадају једино нама и нашем схватању истине, које се апсолутно не могу »сазнати«. Јасно је да свако од нас различито биће осећа друге квалитете и према томе живи у свету који се разликује од нашега. Квалитети су нама људима својствене идиосинкразије: тражити да та наша људска тумачења и вредности постану опште вредности, па можда да буду и саставни део природе, спада у наследно лудило људске гордости.


(Фридрих Ниче, Воља за моћ)

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

На напред наведено логично се надовезују Фридрихове мисли о правом (стварном) и привидном свету.


Ма како се досад схватао »прави свет«, увек је то био само привидни свет.

Привидни свет, то јест свет посматран у светлости вредности; уређен, одабран према вредностима — то ће рећи у овом случају с гледишта користи, с гледишта самоодржања, а обзиром на пораст моћи једне одређене животињске феле.
Перспектива, дакле, даје карактер »привидности«. Као да би један свет могао преостати, кад би нестало перспективе! На тај начин нестало би и релативитета!
Сваки центар енергије има своју перспективу за цео остали свет — то јест, своје сасвим одређено мерило вредности, свој начин дејства, свој начин отпора. »Привидни свет« своди се дакле на нарочиту врсту акције на свет полазећи од једног центра.
Али не постоји никаква друга врста акције: »свет« је само реч за укупну игру ових акција. Стварност се састоји тачно у специјалној акцији и реакцији сваког појединца на целину... Не остаје ни труни од каквог права да овде говоримо о привидности.
Специфични начин реагирања јесте једини начин реагирања: ми не знамо колико их и каквих их све има.

Али не постоји никакво »друго«, никакво »истинско«, никакво есенцијално биће које би изражавало један свет без акције и реакције...
Антитеза привидног света и правог света своди се на антитезу: »свет« и »ништа«.

Критика појма »прави и привидни свет«. — Од ова два први је проста фикција, састављена од самих имагинарних ствари.
И »привидност« припада стварности: она је један облик њенога бића; то јест, у свету где нема бића мора се известан мерљив свет истоветних случајева најпре створити помоћу привида: темпо у коме је запажање и поређење могућно, и тако даље.
»Привидност« је подешен и упрошћен свет, на коме су сарађивали наши практични инстинкти: за нас је он потпуно истинит: јер ми живимо у њему,
ми можемо у њему живети то је доказ његове истине за нас...
Свет, изван чињенице да у њему морамо живети — свет који нисмо свели на своје биће, логику и своје психолошке предрасуде — не постоји као свет »по себи«; то је у суштини свет односа: под извесним околностима он има други изглед са сваке друге тачке: он наваљује на сваку тачку и опире му се свака тачка — и ови колективни односи су у сваком случају ван склада.
Мера моћи одређује које биће поседује другу меру моћи: у ком облику, са каквом силом, нужношћу, оно дејствује или даје отпор.
Наш сопствени случај доста је занимљив:
ми смо створили једно схватање, да бисмо могли живети у свету, да бисмо таман толико опажали колико је потребно да издржимо живот.


(Фридрих НИЧЕ, Воља за моћ)

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

У теми "Пријатељство са мудрошћу" у кратким цртама смо се упознали са објашњењем улоге и значаја философије од стране Карла Јасперса, нарочито у погледу целине бића. Тежња за истином и последично трагање за истином важнији су од поседовања истине, и то Јасперс сасвим лепо чини другима прихватљивим и разумљивим.
ЈАСПЕРС О СУШТИНИ ФИЛОСОФИЈЕ

Такође, у посебној теми смо "сецирали" човека уздуж и попреко, како његову физичку страну, тако и духовну, понекад се спорећи о томе да ли су биће и личност иманентни "пролазној и случајној" (с)твари каква је човек.
ТЕМА О ЧОВЕКУ

Зато ми сасвим логично изгледа да, уз овакав увод, поставим поглавље "Човек" из Увода у филозофију Карла Јасперса.


ЧОВЕК

Шта је човек? Као тело њега испитује физиологија, као душу психологија, као друштвено биће социологија. Ми поседујемо знање о човеку као природи, коју сазнајемо као и природу других живих бића, и знања о човеку као историји, коју сазнајемо критичким пречишћавањем предан ја, разумевањем оног смисла који је човек у свом делању и мишљењу имао у виду и објашњавањем догађаја на основу мотива, ситуација, природних реалности. Наше испитивање човека довело је до многоструких знања, али не и до знања шта је човек у целини.

Питање је да ли се човек уопште и може до краја схватити на основу онога што се о њему може знати. Или, да ли је он и нешто изван тога, наиме слобода, која измиче сваком предметном сазнању, али која је, ипак, у њему присутна као неизбежна могућност.

Човек је, у ствари, на двоструки начин сам себи доступан: као објект испитивања и као егзистенција слободе, која је недоступна било каквом испитивању. У првом случају, о човеку говоримо као о предмету, у другом, о оном што није предметно, а што човек јесте и што он уочава кад је истински свестан самога себе. Шта је човек, то не можемо исцрпсти неким знањем о њему, то само можемо да доживимо на извору нашег мишљења и делања. Човек је, у принципу, више од онога што је кадар да зна о себи.

Ми смо свесни своје слободе ако признамо да су нам упућени захтеви. До нас стоји да ли ћемо их испунити или ћемо их избећи. Ми не можемо озбиљно да порекнемо да имамо о нечему да одлучимо, и да тиме одлучујемо о себи, и да смо при том одговорни. Ко, евентуално, покуша то да одбије, ако је конзеквентан, не може ни другим људима постављати било какве захтеве. Кад је неки оптужени своју невиност образложио пред судом тиме да је он такав рођен и да другачије не може, и да стога не може бити позван на одговорност, добро расположени судија му је одговорио: то је исто тако тачно као и схватање о томе шта треба да чини судија који га кажњава, ни он, наиме, не може другачије, јер је такав какав јесте и, према постојећим законима, нужно мора тако да делује.

Уколико смо сигурни у постојање своје слободе, убрзо ће уследити и други корак у правцу саморазумевања: човек је биће које се односи према богу. Шта то значи?

Ми нисмо себе створили. Свако може за себе да мисли да је постојала могућност да га не буде. То је оно што је нама и животињама заједничко.
Али, поред тога, ми се налазимо у својој слободи, у којој сами одлучујемо не подвргавајући се аутоматски неком природном закону, ми смо поклоњени себи, и то захваљујући нашој слободи, а не нама самима. Ако не волимо и не знамо шта треба да чинимо, не можемо на силу бити слободни. Ако слободно одлучујемо и, испуњени смислом, прихватимо живот, ми смо свесни тога да за своје постојање не можемо себи захвалити. На врхунцу слободе, кад нам се наше деловање чини нужним, не посредством спољне принуде неизбежног збивања по природним законима, него због унутарње сагласности да се другачије и не жели, у својој слободи свесни смо себе као онога што нам је трансценденција дала. Уколико је човек слободнији, утолико је сигурнији да бог постоји. Кад сам одиста слободан, ја сам сигуран да то нисам захваљујући себи.
Ми људи никада нисмо сами себи довољни. Ми увек тежимо да себе превазиђемо, и у томе више напредујемо уколико нам је дубља свест о богу, захваљујући којој нам у исти мах постаје јасна сопствена ништавност.


Однос човека према богу није природно дато својство. Пошто је тај однос исто што и слобода, он сваком човеку блесне тек онда кад се он из чисто виталног одржавања свог постојања, у једном скоку врати самом себи, што значи, кад истински слободан у односу на свет постане потпуно отворен према свету, кад је кадар да буде независан од света јер живи везан за бога. Бог за мене постоји у оној мери у којој ја истински егзистирам.

Још једанпут понављам: човек је као постојање у свету предмет који се може сазнати. Он се, на пример, у расним теоријама схвата као скуп посебних врста, у психоанализи као подсвест с њеним последицама, у марксизму као живо биће које себе производи радом, које својом производњом стиче власт над природом и постаје друштвено биће, а и једно и друго, наводно, на савршен начин. Али сви ти сазнајни путеви схватају понешто од човека, нешто што се заиста догађа, али никада човека у целини. Тиме што се такве теорије истраживања уздижу до апсолутног сазнања о човеку у целини - а све су оне то чиниле - оне губе из вида истинског човека, и у онима који верују у те теорије оне готово сасвим бришу свест о човеку и, на крају, и саму човечност - људску природу, која је слобода и однос према богу.


Од највећег је интереса пратити сазнања о човеку, а корисно је ако се то чини с научном критиком. Тада се методски зна шта и како и у којим границама се нешто зна, и како је то мало ако се мери целокупношћу могућнога, и како истинска људска природа остаје у основи недоступна том сазнању. Тиме се уклањају опасности које настају кад се привидним знањима о човеку прикрива сам човек.
Пошто смо стекли знање о границама знања, ми се још очигледније поверавамо вођству које налазимо за своју слободу преко саме слободе ако се она односи на бога.

Велико питање људске природе лежи у томе одакле човек добија вођство. Јер извесно је једно: његов живот не тече као живот животиње у смени генерација, понављајући се само на основу природних закона, већ слобода, с несигурношћу његовог бића, отвара човеку и могућности да постане још и оно што он истински може бити. Човеку је дато да својим постојањем слободно располаже, тако рећи, као неким материјалом. Стога само он има историју, што значи да живи не само на основу свог биолошког наслеђа него и на основу предања.
Човеково постојање не тече само као природно догађање, а његова слобода призива вођство.

Нећемо овде разматрати чињеницу да се вођство замењује насиљем људи над људима. Постављамо питање о крајњем руковођењу човеком. Теза филозофске вере јесте: Човек може да живи под вођством бога. Мораћемо објаснити шта то значи.

Ми верујемо да у безусловном осећамо вођство бога. Али како је то могуће кад бог није телесан, кад ни на који начин није несумњиво присутан као сам бог? Ако бог води: на који начин човек чује шта бог хоће? Постоји ли сусрет човека с богом? Како се он остварује?
У аутобиографским описима говори се о томе како у одлучујућим питањима у животу, после дугог колебања, изненада долази до извесности. После беспомоћног двоумљења, та извесност је слобода која дарива моћ да се дела. Али уколико у јасности те извесности човек себе одлучније зна као слободног, утолико му јаснија постаје и трансценденција, захваљујући којој постоји.


Кјеркегор је свакога дана размишљао о самом себи у односу на божје вођство, тако да је увек знао да је у божјој руци: чуо је бога у ономе што је учинио и у ономе што му се на свету дешавало, а ипак, све што је чуо, сазнавао је у вишесмислености тога што је чуо. Њега није водило ништа опипљиво једносмисленим наређењима, водила га је сама слобода, која себе одлучно зна јер почива на трансцендентној основи.

Вођство трансценденције разликује се од сваког другог вођства у свету, јер постоји само једно божје вођство. Оно се остварује преко саме слободе. Глас божји је у ономе што се поједином човеку открива у самопотврђивању, кад је отворен за све оно што му нуде предање и околина.


Човек је вођен у медијуму свога суда о свом властитом делању. Тај суд спутава или покреће, исправља или потврђује. Глас божји као суд о човековом делу нема у времену другога израза до у том човековом суду о сопственим осећањима, мотивима, поступцима. У слободном, честитом начину самоопажања, које и просуђује, у самооптужби, у самопотврђивању, човек индиректно, никада дефинитивно, и увек двосмислено, налази божји суд.

Отуд је људски суд већ унапред погрешан ако човек мисли да ће у њему дефинитивно наћи божји суд, или ако мисли да се у свом суду може на себе ослонити. Неумољиво морамо прозрети своју самовољу већ у самозадовољству због својих моралних поступака, и уопште, у самозадовољству због свога, наводно, уверења да имамо право.
У ствари, човек никада не може потпуно и дефинитивно да буде задовољан собом; судећи о себи, он се не може ослонити само на себе. Он због тога мора да тражи суд својих ближњих о свом делању. При том је осетљив на ранг људи чији суд сазнаје. Мање га погађа шта кажу они просечни и маса, шта отпадници, а шта запарложене институције, иако му ни то није свеједно. Али одлучујући суд на крају није ни онај суд који су изрекли за њега најзначајнији људи, иако је то једино што је у свету доступно; одлучујући би једино био божији суд.


Тешко да је икада стварно постојала потпуна самовоља појединца приликом суђења о самом себи. Њему је увек стало до суда другога. Тако и херојско држање примитивних људи који без збуњености храбро иду у смрт живи у односу на друге: да ће им слава бити непролазна, то је утеха јунака Еде који умиру.

Другачије стоји ствар са истинским усамљеним хероизмом, који се не ослања на заједницу, нити има пред очима посмртну славу. То истинско самопоуздање плод је, можда, хармоније једног срећно сазданог бића са самим собом, можда се несвесно још храни неком историјски пренетом и у сећању чуваном заједницом, не налазећи у савременом свету ништа на што би се његова свест могла ослонити. Али ако тај хероизам не потоне у Ништа, он указује на дубоку повезаност са оним што он истински јесте, а то би, изречено, уместо суда људског, био божји суд.


Ако се истина суда који нас води показује само онда кад смо се осведочили у себе, она се јавља у два облика: као општеважећи захтев и као историјско полагање права.

Општеважећи морални захтеви делују убедљиво. Од времена настанка десет заповести до данас они су један вид божје присутности. Ти захтеви се, додуше, могу признати и испуњавати и без вере у бога, у трпком ограничавању на оно што човек сам од себе може да чини. Али озбиљност послушности према моралној заповести, коју увиђамо у слободи, обично је повезана с тим што ми баш у тој слободи чујемо глас трансценденције.


-следи наставак-

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Начин поступања у конкретним ситуацијама, међутим, не може се свести на опште заповести и забране. Напротив, у историјски датој ситуацији вођство лежи у непосредном и неотклоњивом захтеву да се тако мора учинити. Оно што појединац мисли да тада чује као оно што треба да чини, остаје, међутим, и поред све извесности, под знаком питања. У суштини покоравања божјем вођењу лежи смелост да се погреши, отуд уздржљивост. Она искључује сигурност у извесности, она забрањује да се сопствено делање уопшти као захтев упућен свима, она забрањује фанатизам. Ни најчистија јасност пута, до које се долази под божјим вођством, не сме због тога довести до сопствене сигурности у то да је тај пут једино истинит за све.

Јер, са последицама, све то може и другачије изгледати. И при светлости се може крочити на погрешан пут. Чак и у извесности одређене одлуке, уколико се она јавља у свету, нешто мора да остане под знаком питања. Јер охолост апсолутно истинитог заправо је уништавајућа опасност за истину у свету. У тренутној извесности лежи неизбежна скрушеност питања које остаје.

Тек поглед унатраг садржи могућност великог чуђења суоченог с једним недокучивим вођством. Али вођство божје ни тада није извесност, оно никад не постаје посед.

Психолошки посматрано, глас божји може се чути само у великим тренуцима. Ми живимо захваљујући тим тренуцима и усмеравајући се према њима.

Ако је човек сазнао за вођење путем трансценденције, да ли је трансценденција онда за њега стварна? Како се он односи према њој?
Однос нашег бића према трансценденцији, и поред шкртости оног што се може видети, ипак може бити тако озбиљан да одлучује о свему. Али, као људи у овом нашем свету, ми, ипак, тежимо ка очигледним ослонцима за своју извесност. Највиши облик очигледности у свету јесте комуникација између личности и личности. Због тога је однос према трансценденцији - ако превазиђемо оно што се може измерити - очигледно присутан у сусрету с личним богом. Божанство се према нама односи као личност, а ми се, у исти мах, уздижемо на ниво бића које с тим богом сме да разговара.


У свету над нама желе да владају силе које нас обарају на земљу: бојазан од будућности, страхом испуњена везаност за тренутни посед, забринутост при суочавању са ужасним могућностима. Бранећи се од њих, човек, суочен са смрћу, можда може стећи неко поуздање, које, упркос том крајњем, неразјашњивом, од чула најудаљенијем, ипак дозвољава да се умре у миру.
Поуздање у темељ бића може се изразити као захвалност која је ослобођена сврхе, као мир у вери у божје биће.
У животу се нашој слободи чини као да ми с те стране добијамо помоћ.
Помоћнике и непријатеље многобоштво види у боговима и демонима. "Неки бог је то учинио" - то је однос свести према догађајима и сопственим поступцима; таква свест их уздиже и посвећује, али она допушта и да се распу у мноштво виталних и духовних могућности постојања.


Напротив, помоћ божја истинском самобићу, које себе преко те помоћи сазнаје као из основа зависно, јесте помоћ оног Једног. Ако има бога, онда нема демона.
Та помоћ божја често се сажима у неки одређени смисао и стога се погрешно схвата. То се дешава ако молитва - као сусрет с невидљивим богом - скрене са тихе контемплације, која остаје без речи, преко страсти да се потражи рука личног бога, на позиве упућене том богу да задовољи овоземаљске жеље.


Човеку коме је живот постао јасан бог је дао све могућности, међу њима и ситуације безизлазног уништења. У том случају, свака ситуација је задатак постављен слободи човека, који у њој стоји, с њом се диже и пада. Задатак се, међутим, не може на задовољавајући начин одредити као иманентни циљ среће, он постаје јасан тек посредством трансценденције, те једине стварности, и захваљујући безусловности љубави, која се у њој открива, љубави која својим умом с бескрајно мале удаљености посматра оно што јесте и у реалностима света уме да чита шифре трансценденције.

Свештеници, додуше, прекоревају због горде самовоље оног појединца који се филозофирајући односи према богу. Они захтевају покорност према богу откривења. Њима ваља одговорити: појединац који филозофира мисли да је покоран богу онда кад се на то одлучио из дубине душе, а при томе нема објективну гарантију да зна шта бог хоће, него, напротив, стално ставља на коцку своје знање о томе шта бог хоће.
Бог делује преко слободних одлука појединаца.

Свештеници мешају покорност према богу с покорношћу према постојећим у свету инстанцама цркве, књигама и законима, који важе као непосредно откривење.

У крајњој линији, додуше, могућна је једна истинска коинциденција између покорности према објективним инстанцама у свету и покорности према изворно сазнатој вољи божјој. Али за ту коинциденцију треба се борити.

Уколико се воља божја, коју је појединац сазнао, изигра објективним инстанцама, онда се то застрањивање до самовоље може избећи поређењем с оним што је опште и друштвено. Ако се, напротив, објективна инстанца изигра вољом божјом, коју је појединац сазнао, онда се то застрањивање може избећи смелошћу да се буде покоран богу упркос објективним инстанцама, слушајући глас воље божје и саме стварности.

Има неке беспомоћности у томе кад тражимо ослонац у законима достојним поверења и наређењима неког ауторитета. Постоји, насупрот томе, нека снага одговорности појединца, која диже у висине кад слуша глас целокупне стварности.

Ранг људског бића налази се на оној дубини са које оно овим слушањем стиче своје вођство.
Бити човек, значи постајати човеком.


Карл Јасперс, Увод у филозофију; VI:Човек

offline
  • Marko Randjelovic
  • Pridružio: 23 Jul 2010
  • Poruke: 29
  • Gde živiš: Nis

HUMANISTIC VS. AUTHORITARIAN ETHICS

If we do not abandon, as ethical relativism does, the search for objectively valid norms of conduct, what criteria for such norms can we find? The kid of criteria depends on the type of ethical system the norms of which we study. By necessity the criteria in authoritarian ethics are fundamentally different from those in humanistic ethics.

In authoritarian ethics an authority states what is good for man and lays down the laws and norms of conduct; in humanistic ethics man himself is both the norm giver and the subject of the norms. their formal source or regulative agency and their subject matter.

The use of the term "authoritarian" makes it necessary to clarify the concept of authority. So much confusion exists with regard to this concept because it is widely believed that we are confronted with the alternative of having dictatorial, irrational authority or of having no authority at all. This alternative. however, is fallacious. The real problem is what kind of authority we are to have. When we speak of authority do we mean rational or irrational authority? Rational authority has its source in competence. The person whose authority is respected functions competently in the task with which he is entrusted by those who conferred it upon him. He need not intimidate them nor arouse their admiration by magic qualities; as long as and to the extent to which he is competently helping, instead of exploiting, his authority is based on rational grounds and does not call for irrational awe. Rational authority not only permits but requires constant scruciny and criticism of those subjected co it: it is always temporary, its accepcance depending on its performance. The source of irrational authority, on the other hand. is always power over people. This power can be physical or mental, it can be realistic or only relative in terms of the anxiety and helplessness of the person submitting to this authority. Power on the one side, fear on the other, are always the buttresses on which irrational authority is built. Criticism of the authority is not only not required but forbidden. Rational authority is based upon the equality of both authority and subject, which differ only with respect to the degree of knowledge or skill in a particular end. Irrational authority is by its very nature based upon inequality, implying difference in value. In the use of the term "authoritarian ethics" reference is made to irrational authority, following the current use of "authoritarian" as synonymous which totalitarian and antidemocratic systems. The reader will soon recognize that humanistic ethics is not incompatible with rational authority.

Authoritarian ethics can be distinguished from humanistic ethics by two criteria, one formal, the other material. Formally, authoritarian ethics denies man's capacity to know what is good or bad; the norm giver is always an authority transcending the individual. Such a system is based not on reason and knowledge but on awe of the authority and the subject's feeling of weakness and dependence; the surrender of decision making to the authority results from the later's magic power; its decisions can not and must nat be questioned. Materially, or according to content, authoritarian ethics answers the question of what is good or bad primarily in terms of the interests of the authority, not the inerests of the subject; it is exploitative, although the subject may derive considerable benets, psychic or material, from it.

Both the formal and the material aspects of authoritarian ethics are apparent in the genesis of ethical judgment in the child and of unreactive value judgment in the average (zabranjeno). The foundations of our ability to diferentiate between good and evil are laid in childhood; first with regard to physiological functions and then with regard to more complex matters of behavior. The child acquires a sense of distinguishing between good and bad before he learns the difference by reasoning. This value judgments are formed as a result of the friendly or unfriendly reactions of the signicant people in his life. In view of his complete dependence on the care and love of the (zabranjeno), it is not surprising that an approving or disapproving expression on the mother's face is sufficient to ''teach'' the child the difference between good and bad. In school and in society similar factors operate. ''Good'' is that for which one is praised; ''bad, '' that for which one is frowned upon or punished by social authorities or by the majority of one's fellow men. Indeed, the fear of disapproval and the need for approval seem to be he most powerful and almost exclusive motivation for ethical judgment. This intense emotional pressure prevents the child, and later the (zabranjeno), from asking critically whether ''good'' in a judgment means good for him or for the authority. The alternatives in this respect become obvious if we consider value judgmens with reference to things. If I say that one car is ''beter'' than another, it is self-evident that one car is called ''better'' because it serves me better than another car; good or bad refers to the usefulness the thing has for me. If the owner of a dog considers the dog to be ''good, '' he refers to certain qualities of the dog which to him are useful; as, for instance, that he fulfills the owner's need for a watch dog, a hunting dog, or an affectionate pet. A thing is called good if it is good for the person who uses it. With reference to man, the same criterion of value can be used. The employer considers an employee to be good if he is of advantage to him. The teacher may call a pupil good if he is obedient, does not cause trouble, and is a credit to him. In much the same way a child may be called good if he is docile and obedient. The "good" child may be frightened, and insecure, wanting only to please his parents by submitting to their will, while the "bad" child may have a will of his own and genuine interests but ones which do not please the parents. Obviously, the formal and material aspects of authoritarian ethics are inseparable. Unless the authority wanted to exploit the subject, it would not need to rule by virtue of awe and emotional submissiveness; it could encourage rational judgment and criticism - thus taking the risk of being found incompetent. But because its own interests are at stake the authority ordains obedience lo be the main virtue ond disobedience to be the main sin. The unforgivable sin in authoritarian ethics is rebellion, the questioning of the authority's right to establish norms and its axiom that the norms established by the authority are in the best interest of the subjects. Even if a person sins, his acceptance of punisrment and his feeling of guilt restore him to "goodness" because he thus expresses his acceptance of the authority's superiority.

The Old Testament, in its account of the beginnings of man's history, gives an illustration of authoritarian ethics. The sin of Adam and Eve is not explained in terms of the act itself; eating from the tree of knowledge of good and evil was not bad per se; in fact, both the Jewish and the Christian religions agree that the ability to differentiate between good and evil is a basic virtue. The sin was disobedience, the challenge to the authority of God, who was afraid that man, having already become as one of Us, to know good and evil," could "put forth his hand and take also of the tree of life and live forever."

Humanistic ethics, in contrast to authoritarian ethics, may likewise be distinguished by formal and material criteria. Formally, it is based on the principle that only man himself can determine the criterion for virtue and sin, and not an authority transcending him. Materiolly, it is based on the principle that "good" is what is good for man and "evil" what is detrimental to man; the sole criterion of ethical volue being man's welfare.

The difference between humanistic and authoritarian ethics is illustrated in the different meanings attached to the word "virtue." Aristotle uses "virtue" to mean "excellence" - excellence of the activity by which the potentialities peculiar to man are realized. "Virtue" is used, e.g., by Paracelsus as synonymous with the individual characteristics of each thing - that is, its peculiarity. A stone or a flower each has its virtue, its combination of specific qualities. Man's virtue, likewise, is that precise set of qualities which is characteristic of the human species, while each person's virtue is his unique individuality. He is "virtuous" if he unfolds his "virtue." In contrast, "virtue" in the modern sense is a concept of authoritarian ethics. To be virtuous signifies self-denial and obedience, suppression of individuality rather than its fullest realization.

Humanistic ethics is anthropocentric; not, of course, in the sense that man is the center of the universe but in the sense that his value judgments, like all other judgments and even perceptions, are rooted in the peculiarities of his existence and are meaningful only with reference to it; man, indeed, is the "measure of all things." If the humanistic position is that there is nothing higher and nothing more dignified than human existence. Against this position it has been argued that it is in the very nature of ethical behavior to be related to something trancending man, and hence that a system which recognizes man and his interest alone cannot be truly moral, that its object would be merely the isolated, egotistical individual.

This argument, usually offered in order to disprove man's ability - and right - to postulate and to judge the norms valid for his life, is based on a fallacy, for the principle that good is what is good for man does not imply tlat man's nature is such that egotism or isolation are good for him. It does not mean that man's purpose can be fulfilled in a state of unrelatedness to the world outside him. In fact, as many advocates of humanistic ethics have suggested, it is one of the characteristics of human nature that man finds his fulfillment and happiness only in relatedness to and solidarity with his fellow men. However, to love one's neighbor is not a phenomenon transcending man; it is something inherent in and radiating from him. Love is not a higher power which descends upon man nor a duty which is imposed upon him; it is his own power by which he relates himself to the world and makes it truly his.

-- Erich Fromm, "The Man for Himself" (1947)

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Сасвим лепо се на Ериха Фрома надовезује Јасперсова мисао из Увода у филозофију, а везано за "независност" човекову. Природан и логичан наставак онога што је овде већ постављено.


Апсолутне независности нема. У мишљењу смо упућени на опажање, које нам мора да буде дато, у постојању смо упућени на друге, с којима, уз узајамну помоћ, тек чинимо могућним свој живот. Као самобиће смо упућени на друго самобиће, у комуникацији с којим тек заправо долазимо до себе. Не постоји никаква изолована слобода. Где има слободе, тамо се она бори с неслободом, а с њеним потпуним савлађивањем, и сама слобода би била уништена, јер би сви отпори отпали.
Због тога смо само онда независни кад смо уплетени у свет.
Независност се не може остварити на тај начин што ћу напустити свет. Бити независан у свету, напротив, значи једно посебно држање према свету: бити у њему и истовремено не бити у њему, бити у њему и истовремено бити изван њега. То је оно што је, и поред све разлике у смислу, заједничко следећим ставовима великих мислилаца.

У вези са свим искуствима, уживањима, стањима среће и несреће, Аристип каже: Ја имам, али мене немају; свети Павле захтева од нужног учешћа у овоземаљском животу - имати, али као да се нема; у Багавадгити се каже: Делати, али не тежити за плодовима; код Лао Цеа налазимо захтев: Делати преко не-делања.

Оно на шта указују ти вечни филозофски ставови захтева тумачење, али се при томе не може доћи до краја. Овде је за нас довољно, то што су мудраци они који проповедају унутарњу независност. Наша независност од света неодвојива је од једног начина зависности у свету.

Друга једна граница независности јесте да се она губи кад стоји сама за себе:


Независност је била негативно изражена као ослобођење од страха, као равнодушност према несрећи и срећи, као сређеност мишљења које само посматра, као непоколебљивост у односу на осећања и нагоне. Али то што је овде постало независно, само је тачка једнога Ја уопште.

Садржина независности не потиче из саме независности. Она није снага неке склоности, виталности, расе, није хтење да се буде моћан, није стварање самог себе.


Филозофирање израста из оне независности у свету која је идентична с апсолутном везаношћу за трансценденцију. Тобожња независност лишена везаности убрзо постаје празно мишљење, то јест, формално мишљење, које је одвојено од садржаја, које не учествује у идеји и које није засновано на егзистенцији. Та независност постаје произвољност пре свег негирања. Њу ништа не кошта да све стави у питање, не остављајући никакву моћ којом би се питања водила и везивала.

Насупрот томе, стоји Ничеова радикална теза: Тек кад бога нема, човек постаје слободан. Јер ако бога има, човек не напредује, будући да се, тако рећи, стално улива у бога, као неустављена вода која не доби ја снагу. Али против Ничеа морало би се у овој истој слици управо обрнуто рећи: Тек погледом у бога човек се уздиже, уместо да неустављен утиче у ништавност чистих животних збивања.

Трећа граница наше могуће независности је основно стање наше људске природе. Као људи, ми смо из основа изопачени, и из те изопачености не можемо да се истргнемо. Већ с првим буђењем наше свести ми почињено да се заваравамо.

Библија то митски тумачи као прародитељски грех. У Хегеловој филозофији на величанствен начин се осветљава човеково самоотуђивање. Кјеркегор потресно приказује оно демонско у нама, због чега се човек у очајању повлачи у усамљеност. У социологији се на грубљи начин говори о идеологијама, у психологији о комплексима, који господаре над нама.


Можемо ли загосподарити потискивањем и заборављањем, скривањем и замагљивањем, изопачавањем, да бисмо заиста доспели до своје независности? Свети Павле је показао да истински добри не можемо бити. Јер, без знања, добро дело је неостварљиво, али ако за своје дело знам да је добро, онда се већ налазим у поносу, у сигурности. Кант је показао како при нашем добром делу скривени мотив ово дело претвара у свој услов, да тај мотив не шкоди сувише нашој срећи и тиме чини да то дело постане нечисто. То радикално зло не можемо превазићи.

Самој нашој независности потребна је помоћ. Ми само можемо да се трудимо, и ми се морамо надати да ће нам тада - мада се то у свету неће приметити - у нашој души на несхватљив начин доћи у помоћ оно што ће нас истргнути из изопачености. Наша могућа независност је увек зависност од трансценденције.

Како се може описати данас остварљива независност филозофирања?
Не обавезивати се ниједној филозофској школи, ниједну изрециву истину као такву не сматрати за искључиво једну и једину, постати господар својих мисли;
не нагомилавати посед филозофије, него продубљивати филозофирање као кретање;
борити се за истину и човечност у безусловној комуникацији;
оспособити се за учење усвајањем целокупне прошлости, за слушање савременика, постати отворен за све могућности;
и увек као овај појединац удубљивати се у сопствену историчност, у ово порекло, у оно што сам учинио, преузимати оно што сам био, постао и што ми се поклања;
не престати да се преко сопствене историчности ураста у историчност човека у целини, а тиме и у грађанство света.


Ми мало верујемо оном филозофу који не дозвољава да буде оспорен, не верујемо у мир стоика, не тежимо чак ни за непоколебљивошћу, јер сама наша људска природа допушта да нама овладају страст и страх, и да у сузама и весељу сазнајемо оно што јесте. Отуда: само у полету који је везан за покрете наше душе, а не за њихово уништавање, ми долазимо до себе. Због тога се морамо усудити да будемо људи, а затим, да чинимо оно што можемо, да бисмо тако продрели до своје остварене независности. Тада ћемо патити без јадиковања, очајавати не губећи наду, бити потресани, али не и потпуно скрхани кад нас шчепа оно што се у нама родило као унутарња независност.

А филозофирање је школа те независности, а не поседовање независности.

Карл Јасперс, Увод у филозофију; X: Независност човека који филозофира

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Обично се књижевни рад Николаја Васиљевича ГОГОЉА сагледава у светлу књижевног утицаја, који је овај писац имао на савременике и потоње нараштаје, како у Русији, тако и у другим земљама. Нама блиски: Милован Глишић, Стеван Сремац и Бранислав Нушић пуног срца и чистог ума истицали су своје одушевљење Гогољевим делима, признајући их за основу свог стваралаштва. "Мртве душе" су биле неазобилазно штиво, дело несмирене животности, у којем је психолошко нијансирање са очуваном поетском димензијом доведено до савршенства. Са друге стране, Гогољ је био очаран Пушкиновим делом. Када је прочитао трагедију "Борис Годунов", заклео се да нити једну "честицу своје душе" неће дати "мртвачкој студени бездушног света".

Већ чувена реченица: "Сви смо изашли из Гогољевог Шињела" приписује се понајчешће Чехову, али и Достојевском, па и Тургењеву. Оно што је непобитно, јесте да су најпознатији руски писци без зазора истицали велики утицај који је Гогољ на њих извршио.

Овде ћемо се упознати са деловима из књиге "Мртве душе", који најупечатљивије (бар по мени) осликавају невиђено јединство књижевног поштења, "сензибилне" философије, стварносне поетике, народног хумора и софистициране сатире.


На жалост, дебели умеју боље свршавати своје послове на овом свету него мршави. Мршави служе више за нарочите мисије или су само на броју и тумарају тамо и амо; њихова је егзистенција некако сувише лака, ветрењаста и сасвим непоуздана. А дебели никад не заузимају споредна места, него све права, а ако већ где седну, они седну поуздано и чврсто, тако да ће пре место почети да пуца и да се угиба под њима, него што ће они слетети с места.
- Мртве душе; Први део; глава прва


Свуда, упркос ма каквим жалостима из којих се плете наш живот, пролети весело сјајна радост, као год што понеки пут сјајна кочија са златном запрегом са живописним коњима и с блиставим сјајем својих стакала, пролети наједанпут, изненадно, поред каквог забаченог сиромашног сеоца, које није видело ништа осим сељачких таљига; и сељаци дуго стоје зијајући отворених уста, и не мећу капа, иако је већ давно отишла и из вида се изгубила дивна кочија.
- Мртве душе; Први део; глава пета


Силно се изражава руски народ! И кад кога обдари надимком, тај ће му прећи и на род и на потомке, вући ће га собом и у служби и у пензији, и одвући ће га и у Петроград, и до накрај света. И ма како се после довијао и ма колико оплемењивао свој надимак, макар нагнао писмене људе да за награду доказују како је од неког старог кнежевског порекла, ништа ти неће помоћи: надимак ће заграктати сам из свег свог врањег грла и казаће јасно одакле је птица излетела. Кад се пришије згодно, то ти је свеједно као да је и написан, ни секиром га не одсече више.
- Мртве душе; Први део; глава пета


Све личи на истину, свашта се може од човека учинити. Данашњи, пак, ватрени младић ужаснут би устукнуо кад бисте му показали његову слику какав ће бити у старости. Понесите са собом кад прелазите из нежног, младог доба у сурово и бездушно зрело доба – понесите са собом све лепе особине душе човечје, не остављајте их на путу, доцније их нећете наћи. Ужасна, страшна је старост која долази: она ништа не даје, ништа не враћа! Гроб је милостивији од ње; на њему ће се написати: 'Овде је сахрањен човек'; али ништа нећеш моћи прочитати на хладним, неосетљивим цртама нечовечне старости.
- Мртве душе; Први део; глава шеста


И у светском летопису човечанства има много читавих векова које би, рекао би, ваљало избрисати и уништити као непотребне. Много се у свету учинило погрешака које, рекао би, сад не би ни дете учинило. Какве је криве, пусте, уске, непролазне стазе, које воде далеко у страну, бирало човечанство, тежећи да докучи вечну истину, док је пред њим био отворен прав пут, налик на пут што води дивном двору, намењеном цару за становање. Тај је пут био и шири и лепши од свих путева, дању обасјан сунцем, целе ноћи осветљен буктињама, али су људи пролазили мимо њега кроз густу помрчину.
- Мртве душе; Први део; глава десета


Често се дешава да не само велика страст, већ и она мајушна ма према чему сићушном букне у човеку, рођеном за највеће подвиге, и нагна га да заборави велике и свете обавезе и да у ништавним тричаријама види нешто велико и свето. Безбројне су, као морски песак људске страсти, ниједна не личи на другу, и све су оне, биле срамне или дивне, у почетку човеку послушне, а доцније постану његови страшни господари.
...

Али има страсти које човек не бира сам. Оне су се с њим родиле већ у тренутку његова доласка на свет, и он нема моћи да их се отресе. Оне се управљају по вишим одредбама; у њима има нешто што вечито зове и целог живота не умукне.

- Мртве душе; Први део; глава једанаеста


Почети треба из почетка, а не из средине, копејком, а не рубљом, одоздо, а не одозго; само ћеш тако познати живот и људе, у чијој ћеш се средини доцније морати да крећеш. Кад сам са собом претрпиш ово и оно, сазнаш да свака копејка вреди три копејке, кад претуриш преко главе све муке и невоље што човека у животу сналазе, тада ћеш постати тако мудар и пун знања да се нећеш преварити ни у каквом предузећу и нећеш пропасти. Верујте ми, то је сушта истина.
- Мртве душе; Други део; глава трећа

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Николају Берђајеву посветили смо простор како у оквиру ове теме, наводећи делове из дела "Самоспознаја" и "Смисао историје", тако и у неким другим темама (посебно: "Има ли историја смисла?")

Сада ћемо се упознати са размишљањима великог руског философа слободе, везано за фанатизам, ортодоксију и истину. Текст је први пут бјављен у часопису "Русские записки", штампаном у Паризу 1937. године.


Тема о фанатизму, везана за приврженост ортодоксним учењима, веома је актуелна. Историја је ритмична, у њој огромну улогу игра смена психичких реакција. И ми смо укључени у ритам када преовлађује тенденција за принудним јединством, за општеважећом ортодоксијом, за устројством које гуши слободу. То је реакција против 19. века, против његовог слободољубља и човечности. Ствара се масовна психологија нетрпељивости и фанатизма. При том долази до неравнотеже и човек доводи себе до манијакалне опседнутости. Индивидуални човек постаје жртва колективних психоза. Долази до страховитог сужења свести, гушења и потискивања многих суштинских човекових црта, целокупног склопа емоционалног и интелектуалног живота човека. Јединство се не постиже кроз пуноћу већ кроз све већу и већу ограниченост. Нетрпељивост је сродна љубомори. Љубомора је психоза при којој се губи осећање стварности. Душевни живот се наслања и фиксира на једну тачку али ова тачка, на којој се врши фиксација, поима се сасвим нереално. Човек код кога је нетрпељивост доспела до усијања фанатизма, попут љубоморног човека, свуда види само једно, само неверство, само издају, само нарушавање верности, подозрив је и болесно сумњичав, свуда открива завере против вољене идеје, против предмета своје вере и љубави. Човека који је фанатички нетолерантан, као и љубоморног човека, веома је тешко вратити стварности. Фанатик опседнут манијом гоњења свуда унаоколо види ђавоље сплетке али он увек сам прогони, кињи и кажњава. Човек опседнут манијом гоњења, који осећа да је окружен непријатељима, јесте веома опасно створење, он се увек претвара у прогонитеља, не гоне њега већ он сам прогони. Фанатици који су извршили највећа злодела, насиља и суровости, увек осећају да су окружени опасностима, увек осећају страх. Човек увек врши насиље из страха. Афект страха је дубоко повезан са фанатизмом и нетолерантношћу. Излечење од страха било би и излечење од фанатизма и нетолерантности. Фанатику се ђаво увек чини страшним и моћним, он верује више у њега него у Бога. Фанатизам има религијске изворе али он лако прелази на националну и политичку сферу. Национални и политички фанатик такође верује у ђавола и његове сплетке ма колико му религијска категорија ђавола била савршено туђа. Против ђавоље силе се увек формира инквизиција или комитет јавног спаса, свемоћна тајна полиција, Чека. Ове страшне установе увек је стварао страх од ђавола. Но испостављало се да је ђаво увек моћнији, увлачио се и у ове установе и руководио њима. Нема ништа страшније од страха. Духовно излечење од страха човеку је најпотребније. Нетолерантни фанатик врши насиље, изопштава, баца у тамницу и кажњава, али он је у суштини слаб а не јак, опхрван је страхом и његова свест је страшно сужена, мање верује у Бога од толерантног човека. У извесном смислу би се могло рећи да је фанатична вера слабост вере, безверје. То је негативна вера. Архимандрит Фотије из времена Александра I углавном је веровао у ђавола и антихриста. Божја моћ чинила му се ништавном у поређењу са моћи ђавољом. Инквизиција такође мало верује у снагу хришћанске истине као што и ГПУ мало верује у снагу комунистичке истине. Фактичка нетолерантност је увек дубоко неверовање у човека, у лик Божји у човеку, неверовање у снагу истине, тј. на крају крајева, неверовање у Бога. Лењин такође није веровао у човека у снагу истине као и Победоносцев, они припадају истој раси. Човек опседнут идејом о светској опасности и светској завери масона, Јевреја, језуита, бољшевика или окултног друштва убица, престаје да верује у Божју моћ, у моћ истине, и има поверење само у сопствена насиља, суровости и убиства. Такав човек је у суштини предмет психопатологије и психоанализе. Манијакална идеја, изазвана страхом, и јесте највећа опасност. Данас се фанатизам, патос општеобавезне ортодоксне истине, испољава у фашизму, комунизму, у екстремним облицима религијског догматизма и традиционализма.

Фанатизам увек дели свет и човечанство на два дела, на два непријатељска табора. То је ратна подела. Фанатизам не допушта коегзистенцију различитих идеја и погледа на свет. Постоји само непријатељ. Непријатељске силе се унификују, замишљају као јединствени непријатељ. То савршено подсећа на то као кад би човек вршио поделу не на ја и мноштво других, већ на ја и не ја, при чему би не ја представљало једино биће. Ово страховито упрошћавање олакшава борбу. За комунисте данас постоји само један непријатељ на свету - фашизам. Сваки противник комунизма самим тим је већ фашист. И обрнуто. За фашисте сваки противник фашизма је самим тим већ комунист. При том број фашиста и комуниста у свету прекомерно расте. Људи из мржње према комунизму стају на страну фашизма, из мржње према фашизму на страну комуниста. Уједињавање се врши с обзиром на однос према ђаволу који представља другу половину света. Нуди вам се бесмислени избор између фашизма и комунизма. Непојмљиво је зашто морам да бирам између две силе које подједнако негирају достојанство људске Личности и слободу духа, подједнако практикују лаж и насиље као начине борбе. Разуме се да треба стати на страну неке треће силе: тако у Француској чини покрет везан за "Esprit" и "La Fleche" који је подједнако непријатељски расположен према капитализму, фашизму и комунизму. Фанатична нетолеранција увек ставља пред лажни избор и врши лажне поделе. Занимљиво је да патос фанатичне нетолеранције у наше време није резултат страсне вере и убеђења већ вештачке узрујаности, често и стилизације и представља плод колективне хипнозе и демагогије. Постоје, разуме се, поједини комунисти и фашисти који верују и убеђени су до фанатизма, нарочито међу руским комунистима и немачким нацистима, мање међу италијанским фашистима који су скептичнији и подложнији промишљенијој политици. Но код комунистичке и фашистичке масе нема никаквих чвршћих и промишљених веровања и убеђења. Ова се маса стилизује под фанатизам услед сугестије и опонашања а често и интереса. Савремени патос нетолеранције се веома разликује од средњовековног када је доиста постојала дубока вера. Просечни човек нашег времена нема идеја, он има инстинкте и афекте. Његова нетолеранција је изазвана условима рата и жудњом за редом. Он познаје само истину која је корисна за организацију. Двочлана подела света, изазвана захтевима рата, има своје неминовне последице. Наша епоха не зна за критику и идејни спор и не познаје борбу идеја. Она познаје само разобличавања, екскомуникације и казне. Онај који мисли другачије посматра се као злочинац. Са злочинцем нема распре. У суштини нема више идејних непријатеља, постоје смо ратни непријатељи који припадају непријатељским државама. Спорење је трпељивост, најљући учесник у спору јесте трпељив човек који допушта коегзистенцију другачијих идеја него што је његова, он сматра да се сучељавањем идеја може лакше разоткрити истина. Али данас у свету не постоји никаква идејна борба, постоји само борба интереса и песница. Комунисти, фашисти, фанатици "ортодоксног" православља, католичанства или протестантизма се не споре ни са каквим идејама, они трпају противнике у супротни табор на који су уперени митраљези. Патос ортодоксне доктрине, која се показује корисном за борбу и организацију, доводи до потпуног губитка интересовања за мисао и идеје, сазнање и интелектуалну културу, и поређење са средњовековљем испада веома неповољно по наше време. При том се не запажа никакво идејно стваралаштво. У том погледу се наша нетолерантна епоха показује као крајње недаровита и убога, у њој стваралачка мисао замире и она се паразитски храни претходним епохама. Најутицајнији мислиоци савремене епохе, као што су Маркс, Ниче и Киркегор, припадају 19. веку против кога се сада врши реакција. Једина област у којој се запажа изванредно стваралаштво јесте област техничких открића. Ми живимо под знаком социјалности, и у тој области се дешава много тога позитивног, али данас не настају никакве социјалне идеје, социјалне теорије, све оне потичу из 19. века. Марксизам, прудонизам, синдикализам, чак и расизам плод су мисли 19. века. Главно преимућство садашњег века јесте у томе што је он више окренут реалностима, што разобличује реалности. Али разобличујући старе, нови век ствара нове идоле.

За фанатика не постоји разноликост света. То је човек опседнут једним. Односи се окрутно и беспоштедно према свему и свачему осим према једном. Фанатизам је психолошки повезан са идејом спасења или пропасти. Управо та идеја фанатизује душу. Постоји једно које спасава, све остало убија. Стога се треба у целини предати том једном и немилосрдно таманити све остало, цео многолики свет који прети пропашћу. Са пропашћу, везаном за свет мноштва, повезан је и афект страха који је увек у основи фанатизма. Инквизитори су били савршено уверени да су њихове суровости, мучења, спаљивања на ломачама и др. израз човекољубља. Они су се борили против пропасти за спасење, чували душе од саблазни јереси које су претиле пропашћу. Боље је задати краткотрајне болове за земног живота него ли пропаст многих за вечност. Торквемада је био некористољубив, усамљени човек; он ништа није желео за себе, сав се предавао својој идеји, својој вери, мучећи људе он је служио свом Богу, све је чинио само у славу Божју, красила га је чак и благост, он није ни према коме гајио злобу и мржњу, био је своје врсте "добар" човек. Уверен сам да је исто тако "добар" човек, убеђени верник и некористољубив био и Ђержински који је у младости био страстно верујући католик и желео да постане калуђер. То је интересантан психолошки проблем. Верник, некористољубиви, идејни човек може да буде крволок, да чини највеће окрутности. Предати се без остатка Богу или идеји која замењује Бога, заобилазећи човека, претворити човека у средство и оруђе у славу Божју или за реализаију идеје значи постати фанатиком - крволоком па чак и моралном наказом. Управо је Јеванђеље открило људима да се не може градити однос према Богу без односа према човеку. Ако су фарисеји ставили суботу изнад човека и били разобличени од стране Христа, онда сваки човек који поставља отуђену идеју изнад човека исповеда религију суботе коју је одбацио Христос. При том је свеједно да ли је то идеја црквене ортодоксије, државности и национализма или идеја револуције и социјализма. Човек опседнут проналажењем и раскринкавањем јереси, екскомуникацијом и прогоњењем јеретика, давно је обележен и осуђен од стране Христа иако он то и не примећује. Патолошка мржња према јереси јесте опседнутост "идејом" која је стављена изнад човека.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 416 korisnika na forumu :: 7 registrovanih, 0 sakrivenih i 409 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Sale, bato, dragon986, HrcAk47, Konda, Mixelotti, voja64