Između dve proslave Božića: Hrišćanstvo i Hristovo učenje

• 2Ovo se svidja korisnicima: mcrule, ThePhilosopher
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sažet a sadržajan, članak Zlatka Pakovića objavljen u "Politici" podseća nas na filosofe koji su ukazivali na razliku između Hristovog učenja i onoga što podrazumevamo pod hrišćanstvom. Ujedno, ovo je prilika da se podsetimo Migela de Unamuna, velikog španskog esejiste, književnika, pesnika i filosofa, kojeg je smrt pohodila baš 31. decembra, 1936. godine.

Suprotstavljajući se Ničeovom gledištu o hrišćanstvu kao moralu robova, Unamuno nalazi da je suština hrišćanske ideje u tome da se svi ljudi učine gospodarima i da svi ljudi postanu bogovi. Pre navođenja samog članka, svakako treba podsetiti na poznanstvo Miloša Crnjanskog sa Unamunom, kao i na činjenicu da je španski mislilac personalističkog i iracionalističkog duha bio zaljubljenik u našu narodnu poeziju i deseterac (posebno ga je dirnula pesma "Smrt majke Jugovića"). I svakako - valja podsetiti i na to da je Unamuno u godini svoje smrti prethodno doživeo katarzu: posle prvobitne podrške frankistima (usled toga što je u komunizmu video najveću opasnost), samo tri meseca posle izbijanja građanskog rata u Španiji, a nešto više od dva meseca pre svoje smrti, znao je da u prepunoj sali Univerziteta u Salamanki, na svečanom skupu povodom frankističkog praznika, kao predsedavajući, uzvrati na ogavni govor generala Astraja i povike falangista sledećim rečima: "Ovaj univerzitet je hram inteligencije, a ja sam njen vrhovni sveštenik. Vi skrnavite svete zidine ovoga hrama. Vi ćete pobediti, jer imate brutalnu silu. Ali ubediti nećete nikoga… Za to bi trebalo da imate ono što vam nedostaje: razum i pravo na vašoj strani! Gadi mi se pozvati vas: mislite na Španiju!"


Između smo dve proslave rođenja Isusa iz Nazareta, jedne po novom, gregorijanskom kalendaru, po kojem inače računamo protok vremena u svetu, i druge, po starom, julijanskom kalendaru. Obe proslave obeležavaju isti, paradoksalan događaj, rođenje Boga u čoveku, rođenje oca u sinu; rečeno jezikom filozofije, posredi je pojava noumena, tj. imanencija transcendentnog, odnosno konkretizacija apsoluta. U tom smislu, reč je o metafizičkom zasnivanju vremena, čiji je smisao u onome što dolazi posle vremena, a prethodilo je vremenu. Začeće device Marije božanskim zrakom, rođenje, učenje, smrt i uskrsnuće njenog sina – čudesna je fabula koju jedni tumače kao alegoriju, drugi u nju veruju uprkos njenom apsurdnom biću, a treći je smatraju razornom za istoriju.

Jedno od ključnih pitanja koja postavljaju ne samo ateisti i agnostici, nego i pojedini teolozi, jeste u kojoj meri hrišćanstvo tokom svoje dvomilenijumske istorije izražava smisao Hristovog učenja, odnosno u kojoj meri ga izneverava. O tome su izvrsno pisali Kjerkegor, Unamuno i Berđajev.

Nekoliko decenija pre nego što će se romantični nihilista Niče gneviti na Hrista, religiozni Kjerkegor, u „Strahu i drhtanju“, piše kako posle Hrista na Zemlji nije živeo ni jedan jedini hrišćanin. Filozof to objašnjava ovako. Sve crkve i svi hrišćani Hristovu misao ne shvataju doslovno, nego uslovno. Kad Hristos kaže da onome ko te je udario po jednom obrazu okreneš i drugi, ili, da onome ko ti je uzeo kaput daš i košulju, onda to ne znači ništa drugo do upravo to – tvrdi Kjerkegor i postavlja retoričko pitanje da li, možda, na takav način postupa i da li takvo što propoveda ijedna crkva, i da li ijedan sveštenik svojim životom daje takav hristolik primer.

Migel de Unamuno, u knjizi „Agonija hrišćanstva“, objašnjava da je crkva „nužno ovozemaljska stvar“, uprkos tome što je Isus propovedao kako carstvo njegovo nije od ovog sveta. Postoji, dakle, razlika između Hrista, s jedne strane, i crkvene doktrine i svetovne njene prakse, s druge.

Berđajev – koji je više puta isticao genijalnost Fojerbahovog ateističkog spisa „Suština hrišćanstva“ – od jednih proglašavan mračnjakom, od drugih jeretikom, u obimnom svom opusu zaveštao je nekoliko doista originalnih i nedogmatskih teoloških misli. U delu „O čovekovom pozvanju“ on piše da, ukoliko bi postojao pakao, u njemu bi, onda, prvo morala da gori ideja pakla. Ta religiozna misao suprotna je crkvenom učenju. Onaj pravednik koji očekuje da će grešnici goreti u večnim mukama pakla nije moralan jer uživa u mukama drugog – objašnjava ruski filozof. Poput Kjerkegora, i Berđajev se ovde oslanja na izvornu Hristovu teško razumljivu i još teže prihvatljivu misao da treba ljubiti neprijatelje svoje, jer nikakvog podviga nema u ljubavi prema prijateljima.

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Slavni rimski filozof Plutarh iz Xeroneje pisao je:''Obidjite sve zemlje,naci cete ljude bez kuca i gradova,bez odela i obuce.Ali nigde necete naci narod bez vere u Boga i u duhovni svet,niti grad bez bogomolje i sa stanovnicima koji se ne bave bogosluzenjem''.

Citat:Jedno od ključnih pitanja koja postavljaju ne samo ateisti i agnostici, nego i pojedini teolozi, jeste u kojoj meri hrišćanstvo tokom svoje dvomilenijumske istorije izražava smisao Hristovog učenja, odnosno u kojoj meri ga izneverava. O tome su izvrsno pisali Kjerkegor, Unamuno i Berđaje...

O tome su takodje pisali i mnogi drugi..recimo,neki psiholozi i psihijatri,a medju njima posebno dr V.Jerotic...u mnogim svojim delima ..i naravno ne samo on..mada on na jedan poseban,specifican nacin zadiranja u u ljudske duse i proucavanja raskosne i od pamtiveka uskomesane covecije prirode...
E,sada,kako se moze govoriti o hriscanstvu u tek nesto vise od dve hiljade godina i njegovom uticaju na smisao Hristovog ucenja i izneveravanja tog istog ,a da se nikako ne spomene ..(jos samo da kazemo da se ovde govori o novomzavetu,ili jos bolje novozavetnom coveku)...starozavetni,a narocito idelopoklonicko-mnogobozacki i paganski covek...

jer Hriscanstvo bez njih gubi svoju sustinu i smisao...a covek?

U svakom od nas,koji danas zivi na nasoj planeti,narocito mi koji pripadamo hriscnskom svetu,i bez obzira da li smo ateisti,agnostici ili hriscani,rodio se ili zaceo,kako god nam je zgodno da kazemo, novozavetni covek,pre dve hiljade godina, kada se odigrala misterija na Golgoti)...

U svakom coveku,bez obzira gde on zivi,bez obzira da li je ateista,agnostik ili vernik,zivi i danas starozavetni covek koji se rodio ili zaceo u vreme donosenja Mojsijevih tablica zakona,koje takodje imaju univerzalan,opstecovecanski znacaj...
Svaka od deset Bozijih zapovesti urucenih Mojsiju upucena je svima i odnosi se na svakog coveka i to na fizickog,dusevnog i duhovnog...

U svima nama,bez obzira gde se nalazimo i zivimo,neprestano je prisutan,i dalje je aktivan,najstariji sloj njegov,paganski...Paganski sloj,u nama je bio i ostao temeljni zid na kojem se gradi starozavetni i novozavetni covek...''Bez paganske privrzenosti zemlji u coveku ,bez odanosti zemlji i njenim plodovima,bez ispunjavanja zahteva nasih nagona,i starozavetni,a narocito novo zavetni covek bi visio u vazduhu,ostajuci bez korena''...

Neprekidno prisustvo paganskog,starozavetnog i novozavetnog coveka u coveku danasnjice,u dubokim slojevima njegovog bica,nalaze se neprestano, u dinamickoj interakciji, koja daje raznovrsnost i lepotu razlicitosti,ali i dualisticku dramu,sve do tragicnih ishoda,kako u ljudskoj istoriji,tako i na individuelnom putu svakog pojedinog coveka.''

''Borba za duhovno carstvo'',piseNikolaj Berdjajev''neprestano se nastavlja i trajace do kraja sveta''.
''Ova makrokosmicko-mikrokosmicka drama koju su veliki filozofi i umetnici jedini na pravi nacin shvatili(Heraklit i Platon,Sekspir i Dante,Servantes i Gete,Milton,Njegos i Dostojevski,u slikarstvu ponajviseRembrant,pre njega Leonardo i Mikelandjelo,u muziciBetoven i Vagner) u hruscanstvu i hriscanskomm svetu dozivljava uvek svoj klimaks''..

A,covek danas,bez obzira bio vernik ili ne,upucen je na neprekidno preobrazavanje paganskog coveka u starozavetnog,a ovog u novozavetnog.Ovaj preobrazaj nuzno mora ici sporo,jer svaki nasilni pokusaj unistenja,ali i vestackog i neuroticnog(V.J...)POTISKIVANJA PAGANSKOG ILI STAROZAVETNOG U KORIST NOVOZAVETNOG,POGRESAN JE I NEUSPEO...

Onaj isti Duh koji nam je prosao kroz nozdrve kada je covek stvoren,ona ista klica slobode izbora izmedju ''drveta poznanja dobra i zla'' i ''drveta zivota''.obecanje mesijanskog doba i covekove pobede nad vremenom,tugom i smrcu,ostvareno je dolaskom Mesije,Bogocoveka Hrista.Na nama je bilo i ostalo da se slobodno odlucimo hocemo li ziveti bez Hrista(poznata dilema Dostojevskog i modernog doba),zajedno sa paganskim bogovima,Mojsijevim tablicama i raspetim Hristom,ili cemo preobrazajem sebe i istorije,potvrditi i kliknuti:Osana!novozavetnom coveku,Preobrazenom i Vaskrslom Hristu.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Суштина хришћанског учења није у испуњавању моралних правила,већ напротив,ниједан закон не може прописати како се неко осећа изнутра,то је прва разлика.Друга разлика је што хришћанство проповеда љубав према Богу и људима.А где је љубав,ту природни закон престаје да важи.Тј може да важи,али није нужно обавезан што би рекли философи :-)
Напомена,Богородица није зачета никаквим "зраком" већ осењивањем Светог Духа,и то по њеној слободној вољи,а не по нужности или морању ако је тако лакше рећи.
То да ли неко верује у васкрсење или не,то нема везе са тим што некоме то изгледа апсурдно.Чуда се догађају свуда и скоро свакодневно,па опет без обзира што је то некоме било апсурдно или не.
Рођење Бога,Исуса Христа не представља оваплоћење само Бога,већ оваплоћење онога ко је био и Бог и човек у исто време,поседујући и божанску и човечанску вољу.
Што се тиче Ничеа,не разумем се баш пуно у њега,али колико сам у току,он је имао доста контроверзне изјаве,негде би изјављивао да је Бог добар,а негде је био против Бога.Барем је тако по Жани Херш,ако можемо њу да узмемо као референцу.
Ово што Кјеркегор тврди је апсурдно само по себи,с обзиром на садржај Новог Завета јер се тамо јасно виде прве заједнице хришћана.
Молим за објашњење,шта значи "оригинална и недогматска теолошка мисао". Да ли то значи да је догма неоригинална ? Реч - догма - је технички термин који се не преводи,али може се разумети као учење.Теологија је опет наука о Богу.Како нешто може говорити о Богу а бити недогматски ? Дакле не говорити неко учење ?

Citat:Onaj pravednik koji očekuje da će grešnici goreti u večnim mukama pakla nije moralan jer uživa u mukama drugog – objašnjava ruski filozof.
A да ли можемо да поставимо питање,да ли ће Бог да утиче на слободу других,и да смести све људе у рај,и који то хоће и који то не желе ?
Једна ствар је појам "очекивања" а друго "уживања",то су два прилично различита појма.Очекујете да ћете добити слабу оцену у школи,али се не надате томе јер то није добро по вас,зар не ? Исти закључак следи и за оног кога волите,не желите да и он прође лоше на рецимо контролном задатку из математике.
Зашто је важна љубав за непријатеље ? То је сам Христос објаснио у беседи на гори "Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима" (Матеј 5,45).
Или што кажу свети оци да треба мрзети грех у грешнику,а не самог грешника.Јер ако смо негативни према некоме,не можемо никада очекивати да се тај неко промени,и заволи нас,баш због тога што ми (оправдано или неоправдано) имамо негативан став према тој особи..
Леп цитат Владете Јеротића,сагласио бих се да постоји пагански човек,и старозаветни и новозаветни,али по Вл.Јеротићу то су ступњеви религиозности,дакле ступњеви хришћанске вере.