Melanholični esteta Nikola Milošević

Melanholični esteta Nikola Milošević

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

О великом мислиоцу и теоретичару Николи Милошевићу, једном од неколико највећих српских умова XX века, било је речи у оквиру ове теме:
http://www.mycity.rs/Filozofija/Ima-li-istorija-smisla.html

Жао ми је што сам ових дана био растрзан на више страна, па ми је промакао 24. јануар (дан када се Професор упокојио пре три године), а тиме и могућност да његовој личности и раду посветим простора у оквиру теме "На данашњи дан".



Рођен 1929. године у Сарајеву, Никола Милошевић је у 24. години дипломирао на Филозофском факултету у Београду, да би од 1955. године постао асистент при Одсеку за општу књижевност на овом факултету. Године 1969. постаје редовни професор теорије књижевности, израстајући у најбољег књижевног теоретичара и критичара на овим просторима. Водио је и специјалне течајеве на Универзитету, од којих слушаоцима остају у трајном сећању "Књижевне теорије Платона и Аристотела" и "Специјални курс о Достојевском". Предавао је на трећем степену методологију науке о књижевности. Био је и председник Српског филозофског друштва. Од 1983. године био је дописни члан САНУ, а редовни од 1994. године.

Citat:У свом плодном раду бавио се филозофијом, књижевним радом, публицистиком и књижевном критиком. Био је председник Задужбине „Милош Црњански“. Аутор је више књига, књижевно историјских и књижевно теоријских студија, као и великог броја есеја, предговора, рецензија и књижевних критика. Учествовао је у многим књижевним и политичким јавним трибинама. Написао је преко двадесет књига филозофске и књижевно-теоријске тематике, неколико књига политичке тематике и три романа. У свом књижевно-теоријском раду претежно се бавио херменеутичком анализом дела која се широко сматрају врхунцем западне књижевности (Албер Ками, Мигел де Сервантес, Достојевски итд). Био је један од првих мислилаца који је у српској средини анализирао дела руске религиозне филозофије (посебно Берђајева). Такође се бавио проблемима филозофске антропологије, филозофије религије, односа између књижевности и филозофије као и односа између идеологије и филозофије (посебно је разматрао различита питања марксистичких идеологија и филозофије). Свој особени приступ књижевним делима и филозофским проблемима развио је још у својој првој објављеној књизи, Антрополошки есеји из 1964. године. Од студентских дана Милошевић се бавио филозофским проблемима у књижевним делима. Након завршених студија предавао је на Одсеку за књижевност Филозофског факултета (доцнијем Филолошком факултету). Ту је предавао курсеве из области теорије књижевности, специјалистичке курсеве о Достојевском и античкој поетици.
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0.....0%B8%D1%9B

Психологија знања и философска антропологија биле су предмет његовог научно-философског рада, израженог у неких двадесетак књига, почев од "Огледа из антропологије" ("Антрополошки есеји") за коју књигу је добио НОЛИТ-ову награду 1964. године, па до књиге "Истина и илузија" (2001). Познатија дела посвећена овој тематици су: Психологија знања, Антиномије марксистичких идеологија, Марксизам и језуитизам, Зиданица на песку, Царство Божије на земљи (Филозофија диференције), Филозофија и психологија, Филозофија структурализма, Има ли историја смисла? ... Остајући доследан свом путу истине и поштења, одбио је својевремено да прими Награду "Исидора Секулић" и Октобарску награду града Београда. Тек пред крај животног века допустио је својој души да изрази носталгију за бесконачним и апсолутним у поетско-мисаоним романима "Нит михољског лета" и "Кутија од ораховог дрвета".

Овај "меланхолични естета" (покојни професор неће ми замерити на одредници, пошто је и сâм, више пута за живота, објашњавао свој меланхолични поглед на свет, а био је превише скроман да себе проглашава за естету) родоначелник је философског погледа на свет који можемо назвати диференцијалном философијом. Ако бисмо покушали да сажмемо ово учење, могли бисмо да кажемо: Све оно што спознајемо увек је диференцирано, али никада на исти начин и у истој мери. Кроз овакву "диференцирану" оптику ваља сагледавати и однос психолошких и социјалних чинилаца, проблем слободе воље и слободе избора. Указао је Милошевић на нешто што нам стално промиче у жељи да постигнемо (непостојећу) објективност, наиме - да увек бира нека одређена личност, са одређеним душевним склопом, те да ту личност опредељује психолошки чинилац који (унапред) одређује за коју ће се могућност личност определити. Овако то Професор писаном речју саопштава: "Идеја слободног избора подразумева да је подједнако могуће и оно што се догодило и оно што се није догодило, а тако не може бити". Психолошка структура једне личности је одређена, детерминисана, за разлику од тзв. "људске природе", неодређеног термина добијеног неоснованом хипергенерализацијом.

Покушао је Никола Милошевић да заснује и једну нову дисциплину - психологију знања, која би се бавила односима између духовних творевина и психичких чинилаца, кроз сагледавање читаве лепезе "различитих односа зависности између теоријске и и уметничке стварности с једне стране, и психолошке равни с друге стране". На теоријски поткован начин указано је да свака усмереност претпоставља неки угао гледања, а самим тим и неки угао деформације, тако да се нужно јавља једностраност, на коју опет делују различити психолошки чиниоци који обитавају у душевном склопу свих стваралаца. Психологија знања претпоставља иманентну анализу, али не остаје заробљена у њеним оквирима.


Пол Дејвис каже да је "наша сопствена судбина нераздвојно везана за судбину звезда".
Строго узевши тако и јесте. Ако односе равнотеже небеских тела нарушавају разорне снаге што делују у космосу и ако нам се за крај космоса нуде само два сценарија, оба у знаку пропасти и разарања, онда је свака хармонија у васиони привремена или, другим речима, релативна.
И онда у свему томе нема никаквог смисла - оног смисла са великим почетним словом.
Истина, околност да је макар у некој безначајној тачки васионе био могућ живот, и да је тај живот могао потом да опстане и да се развија толики број година, говори нам да уређење космоса ако већ није плод неког надмоћног разума, није ни плод каквог злог демиурга гностичких мислилаца.
Међутим, ако наш онтолошки биланс сведемо из космичке перспективе и изложимо га на неки метафорички начин служећи се ликовима оних богова који владају светом по научавању психоаналитичара, могли бисмо рећи да из космичке перспективе свет заиста делује као позорница на којој борбу воде Ерос и Танатос.
А у тој борби кроз неки несхватљиво велики број година Танатос је изгледа тај који коначно побеђује.

Да ли је сад то сазнање нешто што би требало да нас растужи, баци у очајање или да нас остави равнодушним?
Као и када је реч о смислу нашег личног постојања или пак о смислу историје човечанства, тако и када је о овој космичкој перспективи реч, емоционални еквивалент неке спознаје зависи од душевног склопа оног ко се са том спознајом суочава.
Сазнање о томе да ће у некој незамисливо далекој будућности бог Танатос - бог разарања и смрти - изаћи као победник у тој битки коју од времена великог праска води са својим супарником, Еросом, није само по себи кадро ни да нас растужи ни да нас разведри.
Друге, моћније силе у нама одређују наше склоности ка песимистичким или отпимистичким илузијама.
И неће бити, како је тврдио Бертранд Расел, да космичка песимистичка и оптимистичка оптика потичу из великог значаја који човек придаје себи и своме месту у васиони, као што неће бити да "мало астрономије" може да исправи ту оптичку грешку.
И космички оптимизам и космички песимизам имају свој најдубљи корен у душевном склопу оних мислилаца који се за једну од те две визије васионе опредељују.


(Никола МИЛОШЕВИЋ; Истина и илузија, Прилог Филозофији диференције)



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Са горе написаним сасвим фино кореспондира текст, посвећен сећању на Николу Милошевића као великог философа, књижевног критичара, херменеутичара, полемичара, политичара (који је политику схватао као, пре свега, питање одговорности и обавеза према грађанима) и писца (многе своје поштоваоце Никола је изненадио романима "Нит михољског лета" и "Кутија од ораховог дрвета", у којима време губи своју привидну омеђеност, а меланхолија узраста до висина са којих се другачије гледа на сеновито пролажење појавним светом).


У његовом обимном и смисаоно разуђеном делу постоји јединствено духовно искуство које проналазимо у књигама посвећеним како књижевним тако и филозофским темама. Као што је на оригиналан начин осветљавао дела тако великих писаца као што су Достојевски, Ками, Црњански, Сервантес, Стриндберг, тако је луцидно писао о проблемима који ће знатно касније подстаћи нашу радозналост: о појму алибија у култури, о томе одакле потиче привлачна снага негативног књижевног јунака, о компромису који у човековом духу склапају потреба за илузијом и потреба за истином, о томе зашто велики писци или велики филозофи изневеравају моћ своје уметности или умности у часу када дају преимућство својим идеолошким и психолошким склоностима.

Склапајући мозаик од најситнијих теоријских делова, Никола Милошевић је написао низ упечатљивих филозофских портрета, од којих су многи - попут оних о Унамуну, о Шестову, о Берђајеву - остали и нови и неупоредиви у српској култури, док су други - о Ничеу, о Фројду, о Марксу, о Леви-Стросу - откривали елементе једне аутономне и у себи разликотворне теоријске мисли, да би трећи - о Лукачу, о Троцком, о Лењину - преко дубоке и темељне критике марксизма у његовом практичном и теоријском виду, преко оштроумног осветљавања унутрашњих веза између марксизма и језуитизма, постали део мислиочевог одговора на питање о постојању смисла у историји.

Читаво његово дело, међутим, добија посебан лик када га осмотримо у светлости његове самотничке личности. То треба правилно разумети, јер то не значи да је он био усамљен човек него значи да је самотник у српској култури: као Божидар Кнежевић, као Аница Савић Ребац, као Црњански о коме је писао најбоље од свих. Уздржан, господствен, симпатичан или несимпатичан, оштрорек, циничан, али увек уљудан и васпитан сабеседник, Никола Милошевић је обележио свој лични ангажман у студентској побуни у години 1968. Чинио је то - како је записао његов некадашњи гимназијски друг Борислав Пекић - са аналитичким даром, високом интелектуалном концентрацијом, артикулисаношћу, вештином, ношен спремношћу да се упркос својој резервисаној природи нечему у потпуности посвети. Та посвећеност била је знак страсти: његов ангажман је одатле проистицао, а страст је не само порив и врлина које човек поседује, него и патња коју он подноси. Трагове те страсти проналазимо деценијама.

Она му је омогућила да створи духовну ауру која је његовим студентима даровала високу меру њиховог времена. Поменимо само један међу толиким примерима: док је у свету био једва познат, тек упознаван, касније један од најутицајнијих теоретичара културе, велики руски мислилац Михаил Бахтин у нас је био подробно тумачен у истанчаним размишљањима Николе Нилошевића. Била је то неупоредива привилегија за његове студенте: није се морало ићи никуд, велики европски професор беседио је сваке недеље, ту, одмах испред нас, ушавши у сивом сакоу, са седом и немирном косом, без подсетника, ставивши сат испред себе, тихо отпочевши тачно тамо где смо стали прошли пут, са цитатима из главе, са мислима у глави.

. . .

И по свом непристајању на трибализам, и по својој страсти за јавним деловањем, и по својој усредсређености на истину, и по свом родољубљу, и по свом културном самотништву, Никола Милошевић је био у наше сиво време залутали изданак велике лозе српских професора. Он није оличавао ни другу, ни прву, ни друкчију, ни једину, ни праву, него најбољу Србију.

http://srpskaliberalnastranka.org.rs/Dokumenti/Vel.....otnika.pdf


У оно пар прилика сусрета са Човеком, Професором и Мислиоцем, био сам дирнут његовом скромношћу, и снебивљивом спремношћу да саговорнику не укаже одмах на грешке у размишљајном процесу. Свако са имало "соли у глави", после пар минута разговора, осетио би колики број шупљина у властитом органу за размишљање просто вапи за попуњавањем, и колико тамних кутова властите душе чезне за исцељујућим просветљењем. Још када је такав сусрет био "ојачан" присуством "непоправљивог естете" Ферида Мухића, остајало је само да се благосиља чињеница истовременог постојања, а самим тим и реализована могућност да се чује њихова жива реч, и присуствује безграничним узлетима духа.



Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 986 korisnika na forumu :: 46 registrovanih, 5 sakrivenih i 935 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., aleksmajstor, Bahuss, Bane san, Bogoslov, Boris90, BSD, darkstar101, dragon986, dragonserbia, Drug pukovnik, Duško, goxin, Helket, hyla, Insan, ivan979, ivica976, Klecaviks, Leonardo, manda87, mane123, Marko Marković, MB120mm, mercedesamg, Mikulino, miodrag, Mixelotti, nebojsag, oddsock, perko91, rovac, shone34, Sirius, sokars, sombrero, Srki94, stegonosa, tmanda323, Toper, Vlad000, vlahale, vlvl, vranjanac29, Yellow Pinky, znaisha