Scientia sacra I - Bela Hamvaš

Scientia sacra I - Bela Hamvaš

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Nekoliko sati ranije u odnosu na „uobičajeno“ vreme postavljanja teme, posvećene razmatranju književnog dela u toku jednog meseca, dajem početni prikaz najpoznatijeg dela Bele Hamvaša. To činim zbog sutrašnjih celodnevnih obaveza, i posledičnog ranijeg odlaska na počinak.

Prilikom predstavljanja knjige Scientia sacra II - Hrišćanstvo, već je napisano da je centralno delo Bele Hamvaša Scientia sacra I – Duhovna baština drevnog čovečanstva. Pomenut je i čudesan događaj, kada je ova knjiga „preživela“ bombardovanje, i dočekala objavljivanje nakon više decenija.

Hamvaš, na svoj originalni esejistički način, čini dostupnim saznanja, koja su teško izreciva. Upoznat sa svim svetskim baštinama, posmatrano geografski i u smislu naroda u kojima su korenjene, on izvlači veličanstveni zaključak: Da se, u suštini, radi o JEDNOJ JEDINOJ baštini, čime potvrđuje osnovnu misao „advite“ (ne dva). Sve je Jedno, sve je Celina.

Knjiga, koju imam, objavljena je 1999. godine (Dereta, Beograd), i, za razliku od dela Scientia sacra II, nema pogovora, niti predgovora. Mislim da bi svaki predgovor/pogovor zaista bio suvišan, i da je preporučljivo da čitalac direktno „uroni“ u ovo vredno štivo. Ničija objašnjenja, niti kritike, ne bi mu pomogla da bolje shvati i prihvati najviša iskonska znanja o vlastitom postojanju i bivstvu, koje je više od života.

Knjiga je sačinjena od tri dela:
1. BAŠTINA
2. ARHAIČKI ČOVEK
3. KULT I KULTURA.
Svaki deo ima po šest povezanih celina, a svaka celina po šest „tema“. Na ovom mestu neću prekucavati ceo sadržaj knjige, ali ću navesti celine po delovima:
BAŠTINA: 1) Zlatno doba i apokalipsa, 2) Budnost, 3) Bivstvo i život, 4) Učitelj Života, 5) Tri izvora, 6) Baštine.
ARHAIČKI ČOVEK: 1) Čovek po Vedanti, 2) Šruti i smriti, 3) Praslike, 4) Stanice ljudskog bivstva, 5) Žena, 6) Drevna antropologija.
KULT I KULTURA: 1) Drevna i nova kultura, 2) Indijanska priča, 3) Aša, 4) Alhemija, 5) Metafizika joge, 6) Šekina.

Bela Hamvaš, već na početku knjige, piše o „zavesi“ koja se prosto rukom može opipati, i koja predvaja ono što je kod nas a nalazi se ispred zavese, i ono što je iza zavese, i što možemo samo nagađati. Kao da su dva potpuno različita doba predvojena zavesom: Vreme koje prethodi otprilike šeststotoj godini pre Hrista, i doba koje je potom sledilo. Ako bolje razmislimo, zaista je neverovatno da vreme, relativno nam blisko u odnosu na neku „praistoriju“, bude tako nesaznatljivo i nerazumljivo za nas, „današnje“ ljude. Zna se da je Lao Ce bio stariji od Kunfučija, ali ne toliko da bi se opravdalo gubljenje njegove ličnosti u tami, dok o Konfučiju postoje podrobne informacije, čak i iz njegovog privatnog života. Isto se zapaža i kod Heraklita (bolje „poznat“) i Pitagore (tek nešto stariji od Heraklita, ali prilično „legendaran“). Interesantno je sa kojim ličnostima se završava „vreme iza zavese“: reč je o Lao Ceu (i Konfučiju), Budi, Zaratustri, Totu, Pitagori (i Heraklitu), a još je interesantnije da je „spuštanje zavese“ ostalo zabeleženo kao intenzivan iskustveni osećaj kod ljudi koji pripadaju različitim podnebljima. Buda je govorio o „vremenu kada se svet okreće prema unutra“ (tada se i bića okreću ka unutra), i „vremenu koje se izvrće prema spolja“ (tada bića tonu u život). U usmenom predanju, ali i pisanim izvorima, promena koja je usledila oko šeststote godine pre Hrista istovetno se ocenjuje, „kao stupanje ljudske istorije u krajnje razdoblje tamnog perioda“. Nestalo je bivstvo, a preostao je samo život. U nekoliko godina, ljudi su postali „slepi kod očiju“ i zaglupljeni. Nisu vredele opomene Heraklita i Pitagore, nije vredelo Konfučijevo poređenje vremena Velike Zajednice (kada je na zemlji bio Tao, svet pripadao svima, a ljudi nisu znali za laž i prevaru), i vremena Malog Blagostanja (kada svet postaje individualno vlasništvo, sa pojavom prevare i laži, kao i oružja), nisu pomogli stihovi Lao Cea: „Ljudi su napustili Tao: tako su nastali moral i obaveza. Javili su se pamet i poznavanje: tako su nastale velike laži“.

Najtragičnija posledica po ljude ogleda se u nestanku osećaja za razlikovanje bivstva i života, i nestanku instinkta koji ume da ostvari bivstvo u životu. Dakle, bivstvo se srozalo na život. Hamvaš to potvrđuje citatima iz svete knjige drevnih Iranaca, Zend Aveste (o ubavom i čistom carstvu Džem Šida, nasred koga je izgrađeno devet mostova), i dela koje se obično naziva „apokrifnim“ – Knjige Enohove (o predskazanju strašnog suda). A ono što je car Džem Šid iz Zend Aveste, to je drevni kralj Huang Ti (iz kineske baštine), Manu (iz hinduističke baštine), Menes (iz egipatske baštine), Minos (iz grčke baštine). On, i svi oni, oličenje su drevnog Čoveka-Duha. U jevrejskoj baštini, to je Adam (Prvi i Izvorni čovek). A Džem Šidovo carstvo Ver je ono, što je više upamćeno pod nazivom Zlatno doba, vreme mira, lepote i plodnosti, ne kao zamišljeni ideal, nego kao stvarno postojeće, kao realitet ostvaren na zemlji. Tada su se „duhovne i božanske sile slobodno i bogato prelivale u ljudsku sudbinu, u život zajednice, u prirodu i u materiju, prosvetljivale, posvećivale i činile potpunim sve što je živelo na zemlji. Vidljivi svet se na prirodan način dopunio nevidljivim. To je život učinilo bivstvom; to ga je učinilo celim, potpunim, jedinstvenim. To je obeležje zlatnog doba: bivstvo“. Veza Džem Šidovog carstva sa pomenutim „duhovnim i božanskim silama“ uspostavljena je izgradnjom napred navedenih devet mostova, od kojih je, prema svetim knjigama, ostao samo jedan – Kinvat, koji povezuje vidljivi i nevidljivi svet, Nebo i Zemlju, materijalnu i duhovnu kreaciju.

Zaključujemo da je zlatno doba isto što i bivstvo, potpuna celina, Velika Zajednica. Kraj tog doba ujedno označava početak apokalipse, zatvorenog života, raspolućenosti, razlomljenosti i laži, vremena čiji konac označava strašni sud. U nekom smislu, Zlatno doba je preduslov apokalipse. Patnja, greh i neprilika su to što jesu, zato što je u čoveku budna svest o zlatnom dobu. Jer, svaka negativnost jeste negativnost samo upoređena sa pozitivnošću. Tako i apokalipsa jeste apokalipsa tek upoređena sa zlatnim dobom, praslikom pravog i punog života, odnosno bivstvom „kojega se svi sećamo uz pomoć anamneze“.

Možemo li se iz poremećenog i rasturenog života, iz života mogućnosti bez ispunjenja, koji oličava apokalipsa, „vratiti“ u zlatno doba, odnosno izbeći apokaliptično razrešenje u obliku strašnog suda, kao objavljenja presude Boga-Duha? Bolje rečeno: Možemo li ponovo ostvariti bivstvo, a samim tim uspostaviti zlatno doba? Neka odgovor na to bude povezan sa našim suštinskim saznanjima i otkrovenjima onoga što je već zapreteno u nama, sa objavljenjem bivstva u nama, bivstva koje smo prekrili koprenama lažnog i lagodnog života. Tako sam, otprilike, shvatio krajnju ideju Hamvaševog dela. U postovima koji će (nadam se) slediti, pokušaću to i da objasnim, očekujući da još neko da svoj doprinos (za razliku od teme „Scientia sacra II – Hrišćanstvo“). Doprinos ne mora da bude uzročno i nužno povezan sa prethodnim čitanjem ove knjige. Dovoljno će biti da se navedu vlastita razmišljanja na suštinske teme, navedene u ovom početnom prikazu Hamvaševog dela, uzimajući u obzir i one, koje će se kasnije navoditi, sve do isteka decembra.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 17 Jul 2005
  • Poruke: 3097
  • Gde živiš: "Daleko od Negdje"

Znaci, na to se svodi duhovna bastina drevnog covecanstva.
Pitam se, sta cemo mi ostaviti nasim pokoljenjima? U najboljem slucaju - nista!
I tako on, znaci, povlaci paralele izmedju svih ovih razlicitih kultura i tradicija da bi nam bolje prikazao stvarno postojanje zlatnog doba i bivstvovanja ljudi. Dok sam ja jos trazila knjigu, nailazila sam na razlicite postove razlicitirh ljudi sa razlicitim misljenjima, ali sam primjetila da se spominje neka Tradicija (ovo sam shvatila kao neki kult ili grupa) koja sljedi "nesto" sto je Bela zapisao u svojim djelima. Da li bi ti znao reci i objasniti o kakvoj Tradiciji je rijec?
Da li se to odnosi na pokusaj vracanja ljudi na prvobitni "Tao" na kojem su bili prije par hiljada godina dok se nisu pojavili moral i obaveza, i ako je to u pitanju, bas me zanima kako ce to da postignu. Ili mozda Bela nije konkretno ostavio savjete, nego samo putokaze ka povratku vrijednom vracanja.



offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Mislim da Hamvaš ne povlači paralele samo da bi pokazao da je zlatno doba nekada stvarno postojalo, nego je osnovna namera da se objavi kako je suština večna, beskonačna i nadvremena, a samim tim i da je moguće ponovo ostvariti bivstvo, osnovno stanje čoveka, vezu prirodnog i onog što je nad prirodom, ostvariti potpunu i sadržajnu ličnost, ne kao "povratak na staro" (jer to nije pitanje istorije), nego kao ponovno vaspostavljanje osnove postojanja i duha, koji se pritajio i povukao pred točkom istorije.

Videli smo da je baština, po prirodi, okrenuta Jednom, i da omogućava suštinsku vezu duha i materije, ideje i stvarnosti, sakralnog i profanog sveta. Bez obzira što pojam "zlatno doba" potiče iz starogrčke baštine, i izjednačava se sa osnovnim stanjem čoveka, u svim baštinama i tradicijama osnovno značenje je isto, koji god termin da se upotrebljava. Čak i u baštinama koje su toliko geografski udaljene, da nema ni govora o međusobnom uticaju. Ako znamo da ima suština koje su neizrecive, upotreba pojedinih termina više služi kao priziv našeg zapretenog znanja, i "osvetljivanje" onoga što se našlo u mraku nesvesnog.

Nisam upoznat, ali pretpostavljam da, zavisno od prevoda, "tradicija" znači isto što i baština. Mislim da je, i jezički i suštinski, izraz "baština" adekvatniji.

I ne radi se samo o povratku na Tao, u smislu Lao Ceovog učenja. Ni Lao Ce ništa nije zapisivao, do susreta na granici sa nekom vrstom carinika, koji ga je zamolio da napiše ukratko svoje učenje, pa su tako nastali čuveni stihovi. Koliko je tu dodato, drugo je pitanje. Suština je da su mnogi, odnosno većina ljudi, nekada znali da su najviši pojmovi neizrecivi. Ovde je to neizrecivo nazvano Tao, u drugim baštinama se simbolika neizrecivog drugačije prikazuje, upotrebom reči, ali je suština svuda ista. Kako će ljudi to vaspostavljanje da postignu? Teško, znamo i ti, i ja, i mnogi. Ali, šta biva ako ne ostvarimo bivstvo? Biće isprazan život do kraja, ne do neke apokalipse kao trenutka, nego u viševekovnoj apokalipsi u kojoj životarimo, u društvu bez duhovne zajednice, sve do "strašnog suda", o kome će tek biti reči.

offline
  • Pridružio: 17 Jul 2005
  • Poruke: 3097
  • Gde živiš: "Daleko od Negdje"

Bas zbog toga, sto su neke kulture geografski udaljene i vremenski rastresene, pokazuje i dokazuje postojanje "neceg" viseg i boljeg, nekog vremena kojem i dan danas neki smrtnici teze i traze ga. Neke se stvari ne mogu ni objasniti, samo se mogu osjetiti. Kao i ja, kada osjecam da ne pripadam ovom vremenu. Mr. Green

Nego, nadjoh nesto interesnatno na temu Hriscanstva i Tradicije, sto je navodno, Bela zapisao:

"Religion, philosophy, science is said to lighten the burdens of life, while traditions help one to restore oneself."

U nekom mom, slobodnom prevodu, to bi znacilo:

Za religiju, filozofiju i nauku je receno da nam olaksavaju teret zivota, dok tradicija pomaze da se isti obnovi. Ili, mozda cak i ovaj drugi dio da se prevede kao da tradicija pomaze covjeku da se vrati u prvobitno stanje bivstvovanja/originalno stanje.

Mislim da je ovo veoma usko povezano (ako ne bas time i receno) to sto si ti objasnio o bivstvovanju vs. zivotarenju.
Licno znam masu ljudi koji zivot shvataju kao teret, koji zivotare i ne raduju se vise nicemu, jer je novac koji posjeduju izgubio vrijednost a vrijednost se mjeri pogresnim jedinicama.
Ja mislim da prepoznajem razliku izmedju dva pojma i stanja. Wink

---

tuzor ::Nisam upoznat, ali pretpostavljam da, zavisno od prevoda, "tradicija" znači isto što i baština. Mislim da je, i jezički i suštinski, izraz "baština" adekvatniji.

Ne sumnjam u kvalitet tvog rezonovanja i vrlo je moguce da cu sada ja da "izvalim bukvu" ali nesto mi skripi kad ovo procita. Mozda cu sada i preskociti off i preci u crnu rupu koja se tako cesto stvori, kada 'vaki kao ja podju da pisu i nedajboze razmisljaju, ali evo.

Tradicija - nesto sto postoji, nedodirljivo ali zivo, u osobi, porodici, narodu. Nesto sto je pozivjelo kroz istoriju i zahvaljujuci svom kvalitetu postojanja uspjelo da pozivi do dana danasnjeg. Karakteristicno ponasanje i delanje. Puki primjer tradicije, krsna slava ili crkveno vjencanje.

Bastina - nasljedstvo. U nekom slucaju nesto sto postoji, sto se da opipati/vidjeti. Nesto sto pripada nasljedniku i njegovoj slobodnoj volji sta mu je ciniti sa istim. Puki primjer bastine, kandilo koje stoji pored ikone koje je nasljedjeno od dede, a koje je on nasljedio od svog dede.

Neutral

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Ella ::Ne sumnjam u kvalitet tvog rezonovanja i vrlo je moguce da cu sada ja da "izvalim bukvu" ali nesto mi skripi kad ovo procita. Mozda cu sada i preskociti off i preci u crnu rupu koja se tako cesto stvori, kada 'vaki kao ja podju da pisu i nedajboze razmisljaju, ali evo.

Tradicija - nesto sto postoji, nedodirljivo ali zivo, u osobi, porodici, narodu. Nesto sto je pozivjelo kroz istoriju i zahvaljujuci svom kvalitetu postojanja uspjelo da pozivi do dana danasnjeg. Karakteristicno ponasanje i delanje. Puki primjer tradicije, krsna slava ili crkveno vjencanje.

Bastina - nasljedstvo. U nekom slucaju nesto sto postoji, sto se da opipati/vidjeti. Nesto sto pripada nasljedniku i njegovoj slobodnoj volji sta mu je ciniti sa istim. Puki primjer bastine, kandilo koje stoji pored ikone koje je nasljedjeno od dede, a koje je on nasljedio od svog dede. :


Upravo zbog vezanosti pojma "tradicija" za istoriju, smatram da je mnogo adekvatniji pojam "baština". Baština, u smislu znanja da život nije samostalan, i da postoji više krugova bivstva, jeste nešto što je različito od istorije, i od religije. A tradicija je najčešće formalna, ima veze sa istorijom, a može imati blisku povezanost sa religijom. Ako znamo da je Hamvaš istoriju odredio kao "negativnu baštinu", koja se zasniva na korumpiranom i poremećenom vremenu, smatram da je sadržinski bolji pojam "baština".
Dakako, misli se prevashodno na duhovnu baštinu, čiji baštinici treba da budemo, tako što ćemo vratiti bivstvo u naše živote. Opredmećeno nasleđe, u smislu nečega "što se da opipati/videti", bilo je obuhvaćeno izrazom "baština" u starijim pisanim izvorima, kao i propisima, i sada se mahom koristi kao arhaičan oblik. No, pošto Hamvaš sledi ideju Jednog, i jedinstva duha i materije, nema smetnje da se pod pojmom "baština" podrazumeva i duhovno, i materijalno.

Dopuna: 03 Dec 2008 18:04

Prelazimo na izuzetno značajan pojam, "budnost". Hamvaš upotrebljava ovaj izraz u smislu metafizičke osetljivosti čoveka (Μετά τα φυσικά - iznad prirode); budan je onaj koji vidi izvan pojava čula, uma, osećanja, strasti, dakle, savršeno duhovno budan. Reč Veda (sveta knjiga Indije) potiče od reči vidja, u vezi je sa latinskim videre, i bukvalno znači: gledati i videti. Ali, nije reč samo o slici, prizoru koji se gleda, nego i o smislu i značenju stvari. Na osnovu toga, suštinski ispravnije je prihvatiti da je značenje vidje - znanje. Po Genonu, Veda je znanje o svim stvarima sveta, večno i sakralno znanje drevnih vremena, "znanje o izvornom smislu stvari". Budnost je preduslov svakog viđenja i znanja.

U tom smislu treba razumeti i Isusove reči na Maslinovoj gori: "Budite budni i molite se". Simbol te budnosti je petao (Hamvaš nas upoznaje sa smislom Sokratovih reči prilikom ispijanja otrova: ne zaboravite da Asklepiju prinesete na žrtvu petla, sa smislom petla koji se okreće na zvonicima crkava i krovovima kuća, odnosno ukrašava grbove plemića).

Zaratustra budnost naziva histi (nadljudska vizija), i smatra je darom najveličanstvenije boginje neba. U knjizi Zend Avesta, bog Mitra se naziva "večno budnim" (on predstavlja sunce i svetlost, kao i Oziris i Apolon). O budnosti govori i tibetanska Knjiga mrtvih. Najviše svojstvo zemnog Ja je histi, budnost.

U poglavlju Vede koje se zove Iša-Upanišada navodi se: "Jer onaj kome je svako živo biće postalo Ja, probuđen je; i gde ostaje tuga i gde ostaje briga ako umeš da vidiš Jedno?" ... "Neznalice lutaju po slepoj tami, ali su u još gušćoj tami oni koji gomilaju znanje preko znanja." ... "Onaj ko zna da znanje i neznanje nisu dovoljni, i s tim dvostrukim otkrićem kroči preko smrti, samo je on besmrtan." ... "Onaj ko zna da nema pretvaranja u nešto, ali da nema ni propasti, i s tim dvostrukim otkrićem kroči preko smrti, samo je on besmrtan." Stanje onih, koji misle da su stvarnost njihove želje, strasti, htenja, brige, mašta i njihov čulni svet, Veda označava rečju avidja. Avidja ne znači slepilo, ni neznanje, nego omamljujuću pospanost. Degradirano i zatvoreno bivstvo, sanovitost. "Avidja je najveća opasnost koja može snaći dušu". Ona ima tri stepena: duboko spavanje bez sna (čovek ništa ne vidi i ništa ne zna), san (čovek vidi, ali ne zna) i razbuđenost (čovek vidi i zna, ali još nije budan). Budnost je tek četvrti stepen (turijam). Čovek u stanju avidje, čovek koji nije budan, podložan je zanesenosti i čarolijama (maje). Za njega su slike i vizije čulnog sveta stvarnost. Čovek veruje da je posebna individua, sadržana u zemnom Ja i čulima. "Što je više tašt, ohol, uobražen, samopouzdan, obestan, nadmen - sve je više slep, neznalica, irealan, fantasta, sanovit, tim je više omamljen, tup i pospan".

Iša-Upanišada razlikuje znanje od budnosti; kategorički se ustvrđuje da znanje nije budnost, da viđnja (nagomilano materijalno znanje) nije što i vidja. Suprotnost je aviđnja, koja znači neznanje. Jer, po još većoj tami od neznalica tumaraju oni koji znanje gomilaju na znanje. I viđnja i aviđnja su vidovi pospanosti. Zašto je smisleno znanje "najopasnije spavanje"? Zato što ono povećava samo materijalnu količinu znanja, a ne uvećava kvalitet "viđenja" i svetlost, ono ne budi. Dakle, tek četvrti stepen, turijam, jeste budnost. To je svetlo, čisto i istinsko viđenje, istinsko znanje. Početak sumnje jeste prvi korak, prvi znak budnosti; početak vida "iza čula", početak naslućivanja stvari iza prirode, taj metafizički dodir jeste prva stanica budnosti. Prerastanje zemnog, individualnog Ja ka univerzalnoj ličnosti odvija se preko saznanja "ovo nije drugo do ono" (etad vai tat) i "ovo si ti" (tat tvam asi). Dakle, njima se označava mogućnost da se sva živa bića vide u sebi kao delovi svoga Ja, i da se samog sebe vidi u svemu što živi. Univerzalna ličnost ostvaruje bivstvo, i stiče saznanje da je svet - Jedan. Čovek u sebi vidi sva bića sveta, ali zna da je u svakom biću i on sam. Više ne postoji omamljeno (avidja) individualno Ja, nego budno (vidja) Ja.

Kroz temeljnu reč veda, atman, Hamvaš nas konačno upoznaje sa pojmom budnosti. Atman je univerzalna duša, Božansko Ja, duša-bivstvo, univerzalni besmrtni duh-Ja, izvan prostora i vremena. U vedama tu reč često zamenjuje reč Budan, čime se više nego očigledno naglašava suštinsko značenje. Budnost je, dakle, poistovećivanje s atmanom, božjom dušom. Budnošću čovek postiže besmrtnost. "Budnost je poistovećivanje s najvišim, najduhovnijim obeležjima božanstva". U suštini, budnost nije znanje, nego osetljivost, najjači intenzitet bivstva. Hamvaš nadahnuto piše: "Budnost je apsolutna svetlost duše, savršena oduhovljenost, ... savršena svetlost". Probuđena duša, koja je postigla metafizičku osetljivost, sebe izdiže iznad poznavanja i znanja (koji su usmereni samo prema spolja).

Dakle, bivstvo je intenzivna osetljivost duše, i takvo bivstvo je jedina stvarnost, realitet. "Ovaj zajednički veliki svemir jeste velika univerzalna božja duša".

Dopuna: 05 Dec 2008 22:34

Zavesa koja predvaja vreme koje se završava oko 600. godine pre Hrista i potonje vreme, o kojoj je bilo reči na početku ove teme, označava granicu između otvorenog bivstva (zlatnog doba, drevnog i prirodnog stanja čoveka) i zatvorenog života (apokalipse, strašnog suda nad životom). Može li "istorijski" čovek u sebi nači snagu, može li ostvariti svoju budnost, i intenzivnu osetljivost života? Može, ako ne dozvoli "totalno pomračenje" duše. Jer, duša je ta koja poseduje intenzivnu osetljivost, dar čistog viđenja i znanja. Gde se nalazi zapretena budnost istorijskog čoveka? U nesvesnosti. Nesvesnost je organ budnosti ljudske duše. A svest je organ omamljenosti, koja se uzdigla na mesto budnosti. Svešću vladaju čarolije degradiranog Ja, i svest pripada individualnom Ja. Budnost, kao intenzivna osetljivost stvarnosti i otvorenog bivstva, pripada univerzalnom Ja.

Degradirano Ja u degradiranoj stvarnosti ima degradirano osećanje stvarnosti - to je svest. Realno i budno Ja živi u celini i otvorenosti bivstva, i ima realno osećanje stvarnosti - to je budnost. Realni svet je jedinstven, potpun, otvoren i Jedan, kao ispoljavanje božanskog duha. Hamvaš posebno ukazuje da i budnost, i svest, jesu osetljivost, ali da je svest usmerena prema nepostojećem čulnom svetu, prema svetu sna, čarolija i opsena, dok je budnost usmerena na postojeći svet ideja, na stvarnost, na otvoreni svet. Svest uživa u čaroliji (kroz umetnost, čulno zadovoljstvo, ambiciju, nauku,...). Budnost prozire čaroliju; ona ne uživa, nego traži buđenje.

Hamvaš otkriva da se psihološka posledica preokreta sastoji u tome što su svest i budnost izmenile svoja mesta, čime se ujedno podrazumeva izmena mesta božanskog Ja (koje stoji u središtu otvorenog bivstva) i materijalnog, individualnog Ja (koje stoji u središtu istorije). Koja su četiri glavna pravca otvorenosti bivstva? Prvi, otvoren prema natprirodnom svetu s one strane prirode (metafizika); drugi, otvoren prema bivstvu drugog sveta s one strane života (veza sa svetom mrtvih); treći, otvoren prema misterijama duše (vičnost za misterije); četvrti, otvoren prema svim živim bićima, a posebno prema drugom čoveku (neposrednost u zajednici). Život, istorijski život, zatvoren je u svim ovim pravcima, i prinuđen da poriče natprirodni svet. Stvaraju se predstave, shvatanja i pogledi na svet. "Shvatanje sveta ili pogled na svet nije ništa drugo do uobrazilja Ja koje živi u individualnoj, drugačije rečeno, degradiranoj stvarnosti, koje ima vezu sa stvarnošću samo u pojedinim tačkama i izuzetno".

Zatvorenost života prema živim bićima uzrokuje gubitak neposrednosti. Individualno Ja nije ni besmrtno, ni večno, ni božansko, a samim tim ni slobodno. Besmrtno težište čoveka je budna univerzalna ličnost. Težište života je individualno Ja, koje je zamenilo Boga. Umesto neposrednosti, javlja se refleksija (usmeravanje i srozavanje u sebe), koja usamljenošću čini životni krug individualnog Ja. "U drevno doba svet je bio mera čoveka, sada je čovek postao mera stvari". Jača instinkt vlasništva, moć zakona, draž ambicije i taštine i aktivitet sebičnosti. Duhovnu vladavinu zamenjuje vlast bez duha. Raširila se sansara - besmislena i haotična gužva individualnog Ja.

Čovek refleksije se otcepio od velike životne zajednice, i nalazi se između aktivnosti i promatranja. Karakteriše ga uzdržanost, pri čemu pretpostavlja da neplodnu neaktivnost sam izmišlja nasuprot sopstvenoj nameri. Kjerkegor ovo stanje naziva autopatijom ("hipohondrijska sklonost čoveka da bude sam svoj špijun"). Refleksija je "ravnodušna mrtva tačka", apstraktna situacija života, odvojenost, osamljenost, negativnost bivstva. U refleksiji, središte postaje individualno materijalno Ja.

Kakve su posledice gubljenja neposrednosti? "Nema susreta, nema znanja, nema viđenja, nema otkrivanja - zato nema ni prijateljstva, ni braka, ni ljubavi, ni neposrednosti, ni razgovora, ni odjeka, ni privlačnosti, ni saosećanja, ni privrženosti". Rekao bi majstor Bora - slepi tumaraju u gomili, svima su kičmu polomili. "Slepi" mogu da se mimoiđu, ili sudare - i jedno i drugo je besmisleno na isti način. Čovek se nalazi izvan života, izvan bivstva, izvan zajednice, izvan stvarnosti, izvan budnosti, izvan postojanja.

Dopuna: 06 Dec 2008 9:54

UČITELJ ŽIVOTA

Kakvi su ljudi bili mislioci, čiji se život "poklapa" sa vremenom spuštanja zavese? Lao Ce, Konfučije, Buda, poslednji Zaratustra, Heraklit, Pitagora, Empedokle? Nedovoljno je njihove osobine prikazati kroz onu oveštalu floskulu" "nekada su matematika i filosofija bile isto". Jer, oni su imali adekvatna i suštinska znanja koja se realizuju u astronomiji, religiji, zemljomerstvu, obučavanju, lečenju, upravljanju državom, metafizici i poeziji. Grci su ovakve ljude nazivali: drevni teolozi (παλαιοί θεόλογοι). Situacija ovih ljudi u svetu bi se mogla obuhvatiti odrednicom: sakralni subjekat, a smisao njihove univerzalnosti bila je nadčovečnost. Otprilike od Platona istorija više ne poznaje ovakvu nadljudsku ličnost.

Ali, ne treba njihovu univerzalnost shvatiti kao neko nagomilano znanje, "znanje preko znanja" (o čemu je već bilo reči). Univerzalnost nije materijalno znanje, nego duhovni kvalitet koji izvire iz snage, neposrednosti i dubine duhovnih sila. Sakralni subjekt u drevno vreme - Učitelj Života, čiji je govor o drevnom bivstvu pouzdaniji i istinskiji od pisanih izvora, i čije je univerzalno biće zračilo budnost drevnog bivstva. U jednoj od pesama Tao te đinga, navodi se da su stari učitelji "umeli da otvore zatvorene tajne, da vide i da shvate stvari". Dakle, Učitelj Života je taj koji otvara život za bivstvo, koji poseduje budnost. U drevno doba intenzivnu osetljivost su mnogi posedovali, ali je esencija te sposobnosti živela u Učitelju Života, kao neka vrsta subjektiviteta. Budnost je intenzivni i sakralni subjektivitet, oličen u Učitelju, koji je istovremeno i sredstvo božanskih sila, posredstvom koga se ispoljava univerzalno bivstvo.

Prošlo je zlatno doba. Ima li danas nekoga, ko ume život uzdići do bivstva, da razbudi narod iz omame? Danas je svaki čovek samo svoje Ja. "Ja tone u omamu, prikuplja imetak, žudi za vlašću, juri za uživanjima". Ali, treba znati da Učitelj Života nije bio savršen čovek, jer su bezgrešnost i savršenstvo "snoviđenja glupog čoveka". Učitelj je bio čovek sa svim oznakama ljudskog bivstva, posvećen, a ne savršen. Onaj koji zna da je čovek, ali takođe zna i oseća savršenstvo beskraja božanskog bivstva. "Težište i sadržaj njihove ličnosti, sudbine, života nije bilo maleno Ja, nego Veliki Nevidljivi. Zato su bili objavljenje božanskog bivstva. Zato im je i bio narod privržen. Zato su bili sakralni. Zato su bili Učitelji Života."

Zašto su Grci Učitelja Života zvali drevnim teologom? Zato što je sredstvo Učitelja bila božanska reč, Θεός λόγος. A Logos je i reč, i smisao, i propoved, i duh, i propis, i mera, znak, simbol, zakon, sud,... A kod Heraklita ova reč ima i najadekvatniji smisao - budnost. Reč postaje vidljiva nestajanjem sakralnih subjekata, i pojavom njihovog naslednika - knjige. Reč je u knjizi postala matriks svih stvari, princip svega postojećeg. Reč nije izraz (to je samo zabluda individualnog Ja). Reč je stvaralačko objavljenje božanskog bivstva. Reč je simbol sakralnog i univerzalnog bivstva. Sakralni subjekat odgovara drevnom bivstvu, dok knjiga odgovara istorijskom bivstvu. Sakralni subjekat i knjiga su Učitelj Života.

Drevne knjige su pisane u sutra-stilu (kratke zagonetne rečenice, u kojima se reči koriste kao simboli). Težište je na čitaocu, koji treba da otkrije smisao i vezu. Ono što je danas knjiga Ji-đing, u izvornom obliku je bio određeni broj kombinacija grupa od po osam koštanih štapića, u kojima su jedan dug i dva kratka (jang i jin). Značenje štapića je zavisilo od njihove međusobne veze. Revoluciju je predstavljalo zapisivanje ovih simbola, čemu se odupirao veliki deo duhovne kaste. Korišćen je tajnoviti sutra-stil, ali su sledila brojna dopisivanja i komentari, i tako je knjiga postala razumljiva i za neposvećene. I tako je bilo skoro svuda. Veoma mali broj knjiga je zadržao svoj izvorni oblik. Koja je krajnja tajna sutre? Da ono što pruža nije pojam i nije slika, pošto nema veze ni sa smislenim znanjem, niti sa mitom. "Sutra je elementarni metafizički dodir koji budi. To je neposredan dodir Učitelja Života". Razumevanje sutre mora da prati sev buđenja, poput munje.

Zašto je skoro nemoguće prevesti drevne knjige na "moderne" jezike? Zato što su drevni jezici bili univerzalni sistem znakova, dok su evropski jezici "izražajna sredstva individualnog Ja". Što je jezik stariji, on je više metafizičan. Nauka skriva istinu, kad utvrđuje da su negdanji narodi i nihovi jezici bili primitivni, i da su tim bili primitivniji što su bili stariji. Dovoljno je to uvideti na primeru grčkog i latinskog jezika. Sve što je univerzalno, sve što je duhovnost višeg reda, sve što je bitno, u Evropi potiče iz ova dva jezika. Hamvaš navodi primer reči "logos", za čije je objašnjenje potrebno više stotina "evropskih" reči, dok bi rečnik reči sačinjenih od logosa premašio hiljadu reči. Prema grčkom i latinskom jeziku, njihovi "romanski i germanski sledbenici" izgledaju kao "kuhinjski" jezici. Nameće se pitanje: Koliko su tek sadržajni, univerzalni i duhovni bili još stariji jezici?

Pošto je mišljenje stvar univerzalnog duhovnog Ja, a ne individualnog Ja, za istinsko mišljenje su potrebni perspektiva i budnost. Samo tako se može videti suština. Samo tako se može biti egzaktan. Egzaktno viđenje je sadržano u Platonovoj metafizici ideja, Pitagorinoj teoriji brojeva, u haldejskoj astrologiji, Ji-đingu, alhemiji, mišljenju Bemea i Badera,... ali i u umetnosti Šekspira, Molijera, Kitsa, Helderlina, Rilkea.

A drevna knjiga je bila posvećenje (prema svom formalnom obeležju), i metafizika (prema sadržini). Njena uloga je bila - buđenje. Njen smisao je čuvanje sakralnog subjektiviteta. Istinska sakralna knjiga je samo ona, preostala iz drevnosti, odnosno ona koja živi neposredno od drevnog duha.

Dopuna: 10 Dec 2008 20:34

IZVORI

Videli smo šta znači pojam sakralna ličnost, i kako u istorijskom razdoblju knjiga postaje Učitelj Života, i neposredno objavljenje. Knjiga je ta koja budi, a budnost knjige u istorijskom razdoblju ima tri izvora:

1. Arhaička sinteza - sve vrste i svi oblici celina drevnih vremena, kao univerzalni metafizički sistem simbola. Pri tome je vrlo bitno odvojiti univerzalnost od kolektivizma. Univerzalna je, a ne kolektivna, poezija epova Ilijada, Odiseja, Gilgameš, Ramajana, kao što su univerzalna metafizika: Tao, astrologija, Sankhja,... U doba istorije, poezija i metafizika dospevaju u ruke pojedinih ljudi, i postaju individualne. "Središte više nije božansko univerzalno bivstvo, nego lično ljudsko Ja. A individua ume da stvara samo individualnu poeziju i individualnu metafiziku; individualnu, što znači da je fragmetarna, plitka, slučajna i samovoljna." U središtu arhaičke sinteze, kao univerzalnog sistema simbola, nalazi se Logos, kao spritualno-stvaralačka aktivnost, kao univerzalna suština. Drevna celina je, dakle: i kosmogonija i astrologija i medicina i etika i politika i mistika i sociologija i psihologija i karakterologija, pri čemu ovi delovi nemaju smisla ni značaja jedni bez drugih. Pojavom individualne nauke i filosofije u početku istorijskog vremena, nestaje Logos, razdvaja se misao od čina, teorija od prakse, aktivnost od kontemplacije;

2. Genijalan čovek. U istoriji, on je apokaliptična varijanta drevnog sakralnog subjekta. Od sakralne ličnosti nije se toliko udaljio, kao filosofija od arhaičke sinteze. On živi u gomili (a ne u narodu), u individualnom životu (a ne u univerzalnom bivstvu), u osami (a ne u životnoj zajednici). U njemu je sakralni subjekat zapreten, ali genijalni čovek ne ume da napusti svoje Ja, da sopstvenu sudbinu usmeri ka bivstvu. Objavljivanje njegove genijalnosti vrši se mahom putem pisane reči, knjige. Hamvaš nalazi duboku srodnost Kjerkegora, Dostojevskog, Tolstoja i Ničea, utvrđujući da "ono što je u njihovom razmišljanju najbitnije, savršeno je istovetno". Život, zatvoren u istoriju, oni žele da otvore za bivstvo, žele životnu zajednicu, idealitet i budnost. Sve njih genijalnim čini njihova duhovna univerzalnost, i intenzivna osetljivost;

3. Mistična intuicija - drevna budnost (zeman) u istorijskom obliku, najčešće izražena u religiji, mistici i poeziji. Ona ne živi samo u genijalnom čoveku, nego u svakom živom čoveku. To je "najviša duhovna sposobnost čoveka koju individualni život čoveka nije zamaglio, i upravo zbog toga može da prevaziđe sebe ovom sposobnošću i ovim darom, ume da razbije individualno Ja i da domaši otvoreno bivstvo". Hamvaš nalazi vezu sa iranskim pojmom histi (metafizičko viđenje i budnost, intenzivna osetljivost u potpunom i celovitom bivstvu), i grčkim pojmom εποπτεια (stanje zanosa, u kome se vide večite praslike stvari, ideje; tamo gde u najvišem stepenu prevazilazi reč, javlja se muzika). Muzika je bila izraz epopteje, histije i vidje (o kojoj je ranije bilo reči). Mistična intuicija omogućava izlazak iz kruga zatvorenog Ja, i to u trenucima kada ljudska duša postaje intenzivno osetljiva, neposredna, otvorena i budna. To nije razumna sposobnost, nego stupanje "u univerzalni svet sila nadvremene stvarnosti", u neposrednost i otvorenost.

Uticaj i značaj drevnih celina opadaju protekom vremena u istorijskom dobu, i održavaju se u mistici i poeziji. U Evropi, po Hamvašu, mistika je postala "čuvar budnog metafizičkog duha", i probijala se kod pojedinih genijalnih ljudi (Paracelzus, Svedenborg...). Hamvaš utvrđuje da se jedinstvena metafizička budnost nije nigde javila u Evropi. Jedini pandan arhaičkoj sintezi jeste mistika Jakoba Bemea, i njegovih sledbenika (Paskvalis, Sen-Marten, Bader, Solovjov, Berđajev, Dakve).

Hamvaš navodi da je u XX veku apokalipsa stigla do potresnog preokreta, time što je više ljudi, na različitim mestima, otkrilo značaj drevne baštine. Ipak, nije dosegnuto jedinstvo Bemea, dok je Bader opravdanje za neizgradnju sistema svojih mislio nalazio u rečima: "Moderan čovek najpre treba da se probudi". Saznanje baštine može se vezati za ličnosti, kao što su Rene Genon, Đulio Evola i Leopold Cigler (od kojih je Genon najbliži istinskoj budnosti).

Dopuna: 12 Dec 2008 20:22

BAŠTINE

Međusobno udaljene zemlje i narodi u drevno vreme imali su iste ili slične običaje, duhovnost, religiju, misli, sličnu keramiku i arhtiekturu. Docnija misao je pokušavala da to objasni preuzimanjem, i spoljnim uticajem. Ali, ne postoji nekakva praarhitektura, ni prareligija, ni praduh, odnosno pranarod, prarasa, prajezik. "U preistorijskim vremenima svi narodi na zemlji su zahvatali iz praizvora bivstva. Zbog toga su bili međusobno slični, jer su svi živeli od istog duha... Ovo drevno duhovno otkrovenje bilo je temelj poretka država". Dakle, reč je o istovetnoj metafizici svih drevnih naroda na zemlji, sličnoj objavljenju, i ona se naziva baština. Baština je jedna, čovečanstvo je jedno, jedan je duh i jedan je Bog. Iako jedna i ista, baština se javlja prilagođena vremenima, narodima i jezicima, javlja se, dakle, u mnogostrukosti baština, kao što se čovečanstvo javlja u mnogostrukosti ljudi, rodova i naroda. "Baština je čuvar čovekovog duha, smisla njegovog bivstva, logosa, znanja, budnosti. Nema duhovnosti izvan baštine". Ona je jedino autentično znanje.

Takozvano "naučno" mišljenje usmereno je na iznalaženje protivrečnosti među elementima drevne duhovnosti, dok se drevno vreme označava atributom "mitsko". Međutim, primarna suština drevnog doba nije mitska, nego metafizička. Zato što je mit stvorilo kasnije doba. Glavni "organ" metafizike je mistična intuicija, sposobnost nad-Ja, otvorena prema univerzalnoj stvarnosti. Metafizičko razmišljanje je razmišljanje u idejama, koje su "prastvarnost natprirodnog realiteta". Prastvarnosti se ne mogu izraziti rečima. Što je veći značaj neke stvari, manja je mogućnost precizne definicije; najmanje je moguća definicija najvažnijih stvari; a definicija apsolutnih stvari je nemoguća. "Jedina mogućnost da se obuhvate ideje jeste simbol", koji je skriven i zagonetan, te je za njegovo rešenje potrebna upravo mistična intuicija, epopteja, histi, vidja, budnost.

Zašto modernim "faktičkim" podacima nedostaje suština? Zato što je nemoguće faktičko određenje zbivanja, pošto je suština zbivanja nezavisna od faktičkog određenja. Razmišljanje u idejama, metafizičkim prastvarnostima, bilo je u vreme kada jezik nije znao za pojmove, ni slike, već za univerzalne simbole, i kada je postojala arhaička geometrijska umetnost. "U drevnom bivstvu paralelno se javljaju geometrijska umetnost, univerzalni jezik, religija bez spoljašnosti i primarna ljudska sposobnost mistične intuicije". Hamvaš tu pridodaje i drevno znanje za temeljnu razliku između kruga (sa značenjem neba) i kvadrata (sa značenjem zemlje), simbola koji se javljaju u svim baštinama. Sve se zbiva prema geometrijskom zakonu, prema meri, koja je nebesni zakon vidljivog sveta. Krug i kvadrat odnose se kao večnost i život u vremenu, duh i priroda, ideje i materijalni svet. Sve nam to govori da je metafizika pre mita, jer mit je već objava vremena, slikovit i individualizovan. "Mit se odnosi prema metafizici kao slika prema suštini, simbol prema smislu simbola, kao niz brojeva prema Jedan".

U Zlatno doba, neposredno objavljenje je bilo otvoreno, i svaki čovek je u njemu učestvovao. Nije bilo granice između bivstva i života. Bilo je to metafizičko pravreme, doba idealiteta. Sledi razdoblje kada je neposrednim objavljenjem raspolagala samo jedna jedina kasta (brahman, Tot, Zaratustra, orfičar...). Na pragu istorijskog doba, njihovi sledbenici su drevni teolozi, o kojima je već bilo reči. U istorijskom razdoblju neposredno objavljenje živi još samo u mističnoj intuiciji. Hamvaš navodi delove drevne baštine, saznatljive stepenu današnje informisanosti čoveka, odnosno učenja, knjige, pojedince i narode. Navodi da je većina drevnih celina sačuvana u isprepletenosti sa religijom. Na primeru Veda, Hamvaš objašnjava kako drevna celina, kao metafizička koncepcija, kao čuvar duhovnosti, prethodi religiji "i u idealitetu, i u vremenu". Metafizika je potpuno i čisto očitovanje univerzaliteta (pošto je iznad svih razlika, granica i ograničenja); religija i mit su takođe univerzalni, ali se u njih meša novi element - kolektiv. Dakle, baština ja nadnarodna, nadrodovska i nadvremenska; religija i mit su vezani za kolektiv-narod-rod-vreme. Religija je istorijska tvorevina, sa korenom u univerzalnoj baštini. Bilo je, i sada ima, mnogo religija. "Samo je jedna baština bila i jedna postoji i jedna će biti i nema mogućnosti da ih bude više". A nemoguće je napraviti jednu, svetsku religiju, koja bi bila nakazna tvorevina, kao i jedan, svetski jezik (setimo se propasti ideje o esperantu). Zašto? Zato što "zadatak čovekovog života nije stvaranje jedinstva, nego u množini ostvariti sklad".

Baština je potpuna celina, koja se samo kao celina može promišljati i primenjivati. Ponekad primena, i to parcijalna, izgleda laka, što kroz istoriju dokazuju nastojanja kroz astrologiju, horoskopiju, jogu, analitičku psihologiju, razne krugove i škole. Sve se to javlja kao odgovor na nemoć scijentifikovanog duha, ali u sebi sadrži parcijalnost scijentifizma. Nema prave primene bez poznavanja suštine. Tehnikom se ne crpe duhovne sile. Pokušaji prerane primene drevnog duha svi od reda su propali. "Pitagora i Platon su hteli da izmene Grke na osnovu egipatske i keltske baštine. Obojica su krahirali". Kod modernog čoveka, primena duha drevnih celina srozala se na "magičnu tehniku". Oslobađaju se duhovne sile iz drevne celine, a duhovni život modernog čoveka je skučen i bedan, bez poznavanja metafizičkih celina, tako da ne može da podnese oslobađanje tih sila. Vlada zaslepljenost materijom, i shvatanje drevne baštine kao neozbiljne priče. Neposvećeni i nepripremljeni, Evropljani posežu za tajnama drevne sakralne baštine, analiziraju sudbinu horoskopijom, masovno vežbaju jogu, psihoanalizu, tumače snove,... A pri tome žive materijalno zatvoreni život. Nema razumevanja duha drevnih celina. Čoveka ne preobražava tehnika, nego duh. "Ova varvarska gomila želi da smesta prodre u svetilište i gladna je ezoterizma, a još ne ume ni da opere ruke".

Baština je budnost. S njom ide viđenje. Ko vidi, on - zna. Znanje se može naučiti. Viđenje ne može. Mi iz znanja moramo da "naučimo" da vidimo; iz viđenja moramo naučiti da budemo budni. Drevno objavljenje jasno i jednostavno kaže da je čovekovo poreklo božansko. Zadatak ljudske sudbine je očuvanje sličnosti sa Bogom. Baština je ta, koja održava trajnost postojeće veze ljudskog i božanskog sveta. Kad čovek vidi, odnosno sagleda objavljenje, zreo je za budnost, za intenzivnu osetljivost čula, duše, intelekta, instinkta i duha. "A najviša je budnost viša od najintenzivnije osetljivosti. Božja budnost nije čulna i nije duševna i nije duhovna, nego je ona ljubav ... Najviši stepen sličnosti čoveka s Bogom nije duh, nego budnost srca: ljubav".

Dopuna: 13 Dec 2008 20:29

ČOVEK PO VEDANTI

Šta je duša? Jedino postojeća, i jedina stvarnost. U odnosu na nju, svaka svetlost je bleda, svaka tananost gruba, svaka lakoća teška. Duša nije imala početak, i neće imati kraj. Duša nije rođena, i neće umreti. Večita je. Ona ne dela i ne stvara. Ona se ne menja, i ne pokreće. "Ovaj svet je takav kao da ga je duša mislila i stvorila iz sebe same. Kao da je on njen sopstveni san, sopstvena slika, sopstvena čarolija". Za dušu možemo naći stotine atributa, ali nećemo saopštiti njena svojstva, odnosno suštinu. Najbliži smo, ako utvrdimo da je duša supstancija, u odnosu na koju sve ostalo nije supstancija. Posredno, možemo naći prave sinonime za dušu - osetljivost, i budnost. "Ova nehotična i nesavladiva osetljivost, nemoćna sklonost, blago predavanje, neodoljiva veza s dušom, to je budnost duše, istinska budnost, ljubav". Dakle, duša je jedina stvarnost, jedina supstancija, od nje je sav svet, i celi svet je njena opsena. Duša nije vidljiva, ni uhvatljiva, ni razumljiva. Duša je prema duši budna, a osetljivost duše prema duši je ljubav, kao prva čarolija (jer jedina stvarnost je duša, i to kao jedna). Ljubav je opsena, jer duša u opseni veruje da postoji mnogo duša, i želi to mnoštvo da stopi u Jedno.

Večita tajna nije duša, nego ne-duša. Zašto nepromenljivo stvara promenljivo, neprolazno prolazno, stvarnost čaroliju? Ako je duša jedina stvarnost i supstancija, zašto je stvoreno "nešto", koje ne može biti materijalne prirode, već postoji kao slika, kao ideja, kao opsena? Kao praslika, ideja svetskog univerzuma? Hamvaš kaže: "Prvi san duše jeste ideja svemira". A sa prvim "nešto", Jedinom Tačkom, više nije postojalo Jedno, nego Dva, koje je postalo poseban svet u kome je sve dva (noć i dan, svetlost i tama, muškarac i žena, ja i ti, život i smrt, san i budnost, da i ne, jang i jin, Puruša i Prakriti, Ahura Mazda i Ahriman, Oziris i Set).

"Jedina stvarnost duše: duša. To je Jedno.
Opsena duše: svet. To je Dva."
Svet je prapriroda, u kom je samo mali deo bivstva vidljiv, sa gornjim površinskim omotačem.Čarolija, ideja, slika, opsena. A prvo očitovanje praprirode je misao (kao smisao, i inteligencija) - budhi, λόγος. Dakle, misao je Tri.
Ono što vezuje slobodno, ograničava opšte i čini ličnim univerzalno, Veda naziva ahamkara - tvorac Ja, koje je takođe čarolija. To je Četiri.
Ahamkara čini individualnim, i postojeće okreće prema sebi. "Tu unutrašnju sposobnost okretanja prema sebi Veda naziva manas" (osećaj, čuvstvo, pažnja, viđenje, budnost, osetljivost). To je Pet.
Spoljnje čulo, indrija, je dvovrsno: ono koje zapaža (vid, sluh, dodir, miris i ukus), i ono koje deluje (hod, hvatanje, govor, začeće, pražnjenje). To je Šest.

Dopuna: 15 Dec 2008 19:31

KOŠA - omotač koji obavija ispoljavanje, "pokrivač". Svakom ispoljavanju pripada po jedan pokrivač.
MAJA - pokrivač praprirode, prva opsena prvog pokrivača, prvi omotač Ideje. To je veo koji prekriva sve ono što prapriroda stvara. Već smo videli kako Hamvaš utvrđuje da je duša jedina stvarnost; tajna je ne-duša, nepostojanje, čarolija. To je prapriroda, koju obavija tajanstveni omotač. Veda prvi omotač naziva anan damaja-koša (pokrivač satkan od divote spasenja). Maja je unutrašnji pokrivač, veo koji iznutra prekriva praprirodu, misao, ahamkaru i čula.
Preko ovog pokrivača je misao pokrivač, satkan od svetlosti znanja i smisla - vidnjana-koša.
Manas pokrivač, satkan od velova tananih uspomena i želja. Odgovara manasu, unutrašnjem čulu, a veda ga naziva manomaja-koša.
Dah je pokrivač nematerijalnog i nevidljivog duhovnog tela. "U dahu se krije odozgo manas veo, zatim misao veo, a unutra maja veo". Dah je spoljni pokrivač, a u njemu se nalaze "svi osećaji, želje, osećanja Ja; u njemu se nalazi svetlost misli, u njemu je blistavi plašt praprirode". Veo daha Veda naziva prana-maja (pokrivač daha).
Mali deo bivstva i spoljni omotač na površini su vidljivi. Peti pokrivač mogu da iskuse spoljna čula, a Veda ga naziva anamaja-koša (omotač hrane).

Čovek je sklon da svet vidi kao materijalnu prirodu, zahvaljujući svojim čulima. I za svoje Ja veruje da je teško materijalno telo, za osećaje - da označavaju stanje tela, za misli - da su iskustva života njegovog tela. "Opsena izgleda kao stvarnost". Ovu zabunu Veda naziva viparjaja (preobraćenje stvarne situacije). Opsenjeni se kreće u "kontra-smeru": On osećanja i misli izvodi preko čula i osećaja, a iz misli izvodi dušu. Prava stvarnost je: "Iz duše treperi misao, iz misli osećaj, iz osećaja osećanje". Osvešćeni i probuđeni čovek stiče budnost; nestankom teškog materijalnog tela, čovek umire - odbacuje materijalni omotač, ali nastavlja dalje da živi sa svojim ispoljavanjima i pokrivačima.

U sankhja baštini, ovo preobraćenje stvarne situacije naziva se sansara, a kod Grka ananke. Omamljeni čovek opsenu vidi kao stvarnost, i stvarnost kao opsenu. U meditaciji, u ekstazi, u nadahnuću, ostvarenjem mistične intuicije, čovek se budi. Odbacivanjem teškog materijalnog tela, čovek se posle smrti povlači u lako duhovno telo, prana-maja (dah-telo).

Ko načini prvi korak prema buđenju, saznaje da put spasenja leži u razlikovanju postojećeg i nepostojećeg, stvarnosti i čarolije, duše i opsene. U omamljenosti, čovek za sebe misli da je materijalno telo. Taitirija Upanišada opisuje put buđenja:
- živi čovek hrana-telo (hrana održava život bića na zemlji, a biće će takođe postati hrana); on se razlikuje od sledećeg, koji je
- čovek-dah (njegovo telo ispunjeno je dahom; dah je suština života, životni dah); ovoga treba razlikovati od sledećeg, koji je
- čovek osećanja i želja (njegovo telo je ispunjeno osećanjima i željama); od njega treba razlikovati onoga, koji je
- čovek misli (njegovo telo ispunjeno je mišlju); od njega treba razlikovati onog koji je
- čovek od blistavog blaženstva (njegovo telo ispunjeno je blistavim blaženstvom).

"Onaj koji ne zna da je duša postojeća i sam je nepostojeći. Onaj koji zna da je duša jedina živa sam je probuđen za život".

Dopuna: 22 Jan 2009 18:04

ŠRUTI I SMRITI

Ovo su pojmovi iz hinduističke baštine.
Šruti - drevna baština koja predstavlja objavljenje, koje je nastalo zajedno sa svetom (Veda). Ona objavljuje uzroke bivstva, i samim tim poseduje suštinski značaj.
Smriti - prava baština, znamenita od samog početka. Zbirka koja se odnosi na slike svojstva Boga, i ono što se odnosi na čoveka (zakoni, propisi, istorije, mišljenja i učenja). Ona poseduje značaj ukoliko tumači i dopunjava značenje Šruti.

Objavljenje (Šruti) se kod nekih naroda gubilo, pošto je bilo zabranjeno njeno beleženje (Kelti, delom Egipćani). Kod drugih se skrivalo u tekst baštine mita i zakona, a tajni smisao reči su znali samo posvećeni. Svuda se objavljenje držalo u tajnosti. Zašto? Hamvaš navodi da je intenzitet života čoveka u materijalnoj prirodi neznatan, toliko da bi "sasvim maleno znanje", "samo malo veći intenzitet" moglo da čoveka poremeti, čak i da ga izbaci sa životnog puta. "Istina je opasna bez posvećenja". Oni koji nisu posvećeni i probuđeni, mogu da dođu u opasnost od sila i snaga koje oslobađa znanje objavljenja.

Istinsko biće arhaičkog čoveka jeste duša, koja je stvarno postojeća. Dušu zaklanjaju omotači, pokrivači i čarolije, koje su prolazne. Sve prave, znamenite baštine imaju u sebi izvornu metafiziku, i služe da dopunskim tumačenjem razreše objavljenje. Te znamenite baštine nikada nisu međusobno suprotstavljene. Svuda je reč "o istom bivstvu, o istom potresu, o istoj promeni". I svuda se trenutak preokreta u misteriji besmrtne večne duše naziva stvaranje sveta.

Kao poslednje delo stvaranja, čovek je slika i prilika tvorčeve Duše. On u sebi ujedinjuje duhovne i kosmičke sile, suštinu neba i zemlje, osobine bića... "Drevni čovek je božanski smisao". Hamvaš posebno ukazuje da priroda nije bila materijalna, te da nikada u svetu nije bilo materijalnog stvaranja. "Svet je prozirno čista duhovna misao, i čovek je bio gospodar ovog sveta , koji je sastavljen od sila duha". Taj drevni prvi čovek, gospodar Sveta Duha i Sveta Sila, Adam Kadmon, bio je ono što nazivamo Jedan. Drevni čovek je imao moć da rečju vlada Silama, među kojima je bilo i Zlo, jer je i ono negativno moralo biti sadržano u celini stvaranja ("i u savršenstvu je morala biti negacija"). To Zlo je "jedino mesto izvan Stvoritelja, Stvaranja i Prirode". A duh, koji je proživeo stvaralačku čar duše, u omamljenosti je preneo na sebe zbivanja koja su se ranije dogodila. Duša se poistovetila sa svetom. "Duh se sećao toga i sebe je pobrkao sa zlom". Došlo je do nestanka Jedinstva, i raspolućenja sveta. Javljaju se Sile: Prolaznost, Smrt, Razdor, Nužda, Oholost, Pobuna. Drevne baštine ovu katastrofu sveta zovu: pobuna duše.

Šta je, gde je mesto sunovrata palih duhova? Materija, koja nije stvorena, nego je nastala kada se deo sveta odvojio od velikog stvaranja. To drevne baštine označavaju pojmom "sagrešenje". Dolazi do potpunog potonuća čoveka u materiju, i gubljenja božanskog smisla. U drevnom obličju, priroda je bila duh; posredstvom čoveka,sunovratila se i ona, i postala materijalna. I tako govorimo o dvojnom poreklu čoveka, božanskom i materijalnom.

Dopuna: 24 Jan 2009 9:14

Saznali smo da svi drevni narodi poznaju potonuće čoveka, i njegovu dvojnu prirodu. Čovek je sebe pobrkao sa Silama, ne jednom, ne dve, nego sa milionima tamnih tačaka. Umesto da bude Jedno, postao je kopija. Jedini Čovek (Adam Kadmon, kod Indusa-Manu, kod Kineza-Vang, kod Meksikanaca-Kecalkoatl) tako se pretvorio u mnoštvo. "Jedan čovek je razdrobljen u milijarde atoma čoveka, individua, Ja". Mnoštvo Ja javilo se i u prirodi: mnoštvo zvezda, životinja, bilja, kamenja, brojeva, slika, sudbina... A kada se čovek, posle pada, probudio u materijalnoj prirodi, probudio se kao čovečanstvo, kao Adam, prirodni čovek rođen od zemlje. Kao kopija i fragment nebeskog čoveka. Pri tome, vreme pada je trajalo milionima godina, tonjenje u materiju stotinama hiljada godina, a buđenje više stotina godina. Ali, pitanje vremena je beznačajno u odnosu na uzroke bivstva. Od svoga pada, čovek sebe neprestano brka sa tamnim, nepostojećim tačkama izvan sveta, sa takozvanim Ja. Projektuje Ja u sebe, i ponovo ga vraća na svet, omogućavajući vladavinu Sila nad sobom. Taj pogrešni prenos može trajati hiljadama godina, a može se zbiti i u deliću sekunde. Greška se sastoji u nedostatku budnosti, u omami. Čovek je u svom istinskom biću Duša i Jedno. Nema mnogo Ja, nema miliona godina. "Množina čovečanstvba je opsena, isto kao i hiljade godina istorije sveta: Maja: čarolija".

Dakle, Prvi čovek je Adam Kadmon, drevni nebeski čovek. Drugi je biće potonulo u materiju, omamljeno biće. Treći je čovek probuđen iz materije: Adam. U njemu su duša i njeni pokrivači, o kojima je ranije bilo reči (prvi pokrivač, intelektualna intuicija, Ja, razdvajanje spoljnjeg i unutarnjeg, čula i teško materijalno telo). Sve baštine drevnih naroda znaju za čoveka koji je došao odozdo, i čoveka koji je stigao odozgo (kao objavljenje božanskog smisla). Poredak sveta zavisi od vladavine nebeskog čoveka, čoveka duha. Ukoliko on ovde primenjuje poredak i zračenje koje stiže odozgo, utoliko je život čovečanstva "sređen, jasan i zakonit". Ukoliko čovek koji je došao odozdo primenjuje donje zračenje materije, "čovečanstvo postaje plen tame", otvara se mogućnost izbijanja katastrofa (od kojih je najpoznatija potop). Ali, između palog čoveka i nebeskog čoveka nisu prekinute sve veze. Oni su ostali Jedno, samo što se njihovo Jedinstvo tako nisko srozalo, da ga većina materijalnih ljudi ne vidi. "Čovek koji dolazi odozgo stanica je na putu Večnog Čoveka".

Primarni čovek je drevni čovek, koji se može prepoznati po obličju sakralnog subjekta (duhovno biće, kralj, sveštenik, pesnik, prorok). To je Božanski čovek.
Primitivnog čoveka jedne baštine nazivaju šumskim čovekom, a druge imenima životinja. Primitivni čovek je degenerisani ostatak davnog duhovnog stanja. Karakteristika zaostalog i sunovraćenog čoveka je stanje podivljalosti. Primarno stanje čoveka nije ta divljina, niti ta primitivnost. Stropoštavanje u materiju, u tamnilo, u zaborav proizvelo je stropoštano bivstvo. Egipatska baština to jasno sagledava na primeru majmuna, naročito pavijana. "I pavijan je bio čovek, ali je zaostao na putu budnosti i ponovo je izgubio svetlost. Danas u njemu svetluca tek jedna jedina iskrica, i znak te iskrice jeste, kad se rađa sunce, on se okreće prema svetlosti i pokazuje dlanove suncu".
Zaostajanje čoveka može biti kolektivno (kao celog čovečanstva), u vidu rasa, nacija i klasa, ili kao individualnog bića. Ali, ne stoji se na jednoj tački, nego se kreće unazad. Sve znane primitivne narode unazadila je katastrofa, koja je zadesila i Egipćane i Maje. Ali, to unazađivanje preti i individualnim sudbinama pojedinih ljudi. "Separacija i privatizam nedvosmisleno vode u degeneraciju".

Dopuna: 26 Jan 2009 21:48

PRASLIKE

Za razliku od istorijskog čoveka, koji u večnom kruženju prirode vidi ono primarno, drevni čovek u kruženju prirode vidi imitaciju božanske sudbine. Priroda ne želi da se oslobodi slike božanske sudbine, i zato neprekidno ponavlja: rađanje, život, smrt i vaskrsenje. "Ne ponavlja Bog poredak prirode, nego priroda ponavlja sudbinu Boga od začetka vremena, i ponavljaće je sve do konca vremena".

Osnova viđenja i razmišljanja istorijskog čoveka jesu logičke suprotnosti. Viđenje i razmišljanje arhaičkog čoveka počiva na analogijama. Između svake pojave, oblika, ličnosti, materije i svojstva postoji sličnost, ali takođe i razlika. Sve na svetu se razlikuje, ali je ipak istovetno. "Svako od njih je drugo, ali je ipak svako to isto". Kako razmišlja istorijski čovek, može se videti na primeru jedne od karakteroloških teorija, koja ustanovljava tri osnovna tipa: piknik (krupan, blag, vedar i miran čovek), leptosom (mršav, suvonjav, slab, nervozan, nemiran čovek) i atleta (čovek uravnoteženog tela i osećajno-intelektualnih svojstava). Atleta nije izvoran, ni samostalan, već je ustanovljen na osnovu usaglašavanja prethodna dva tipa. Međutim, ni leptosom nije stvaran, već je logički konstruisana suprotnost pikniku. Dakle, moderan čovek je u karakterologiji zapazio samo jedan jedini tip - piknik (kao realan i istinit), ali je načinio tri. A leptosom je njegova razumski konstruisana suprotnost, konstrukcija u ogledalu, i zato je irealan. Mišljenje istorijskog čoveka je prepuno konstrukcija u ogledalu. Scijentifizam je skoro isključivo sastavljen od intelektualno konstruisanih suprotnih parova: "duh" i "život", "teologija" i "religija", "mit" i "gnoza", "racionalista" i "iracionalista", "animus" i "anima". Osnovna greška je u verovanju da je konstruisana slika u ogledalu stvarna dopuna izvornog.

Arhaički čovek je razmišljao u analogijama: postoji sličnost između promena prirode i sudbine Boga, postoji veza između svojstava i kvaliteta ljudske duše, između drevnih elemenata i metala, postoji sličnost između metafizičkih principa i brojeva, između kosmičke situacije i ljudskog karaktera. Više od logike, za analogiju je potrebniji dublji doživljaj, preko unutrašnjeg čula (manas), tako što "unutarnje viđenje neposredno iskusi uzajamni odnos unutarnjih slika koje se pred njim otkrivaju". A istorijski čovek razmišlja u smisaonim suprotnostima, i slep je u poređenju sa arhaičkim čovekom. U stvarnosti nema suprotnosti, nego postoje razlike. "Obeležje sveta nije u suprotnostima, nego u razlikama".

Koja je formula suprotnosti? Pojam, i suprotni pojam, odnosno sama stvar i njena slika u ogledalu.
Koja je formula razlike? Beskraj sličnosti i razlika sveta. Postepeno razlikovanje kvaliteta i količine. "Sve slično se razlikuje i sve različito je slično, ali tako da se sličnost nikada ne poklapa potpuno i razlika se nikada ne pretvara u potpunu suprotnost". Suprotnost nije svojstvo stvarnosti, nego apstraktnog smisla.

Dopuna: 28 Jan 2009 18:06

LJUDSKO SAZNANJE u arhaičkom vremenu je personifikovano, i genetičko. Da bi se razumelo, potrebno je znati za pojam središta, u kojima se koncentrišu sile sveta, zračeći pojačanim intenzitetom. Te koncentracione sile žive i u vidljivom svetu (planete, dani, nebeska tela), i u nevidljivom svetu (duhovi, bogovi, demoni). Iskustvo o središtima nije intelektualno, nego intuitivno, mistično i neposredno, i oličava se u viđenju ideja, praslika. Ovo viđenje Grci su označili pojmom "teorija" (neposredno viđenje ideje i Boga). Arhaičko saznanje je i kosmičko saznanje sveta.

U otvorenoj i proširenoj svesti čoveka (različitoj od "moderne" svesti, koja se bavi konstrukcijama slike u ogledalu) javljaju se: kosmos, logos, zakon, stvarnost, bivstvo. "Čovek nije autonomno biće, nego gnezdo i stanište kosmičkih moći i sila; svest nije svojstvo autonomije, , nego mesto pečata nadljudskih sila". Tipos (pečat) je večito označena duša. Ali, čovek nosi svet u sebi ne samo tipično, nego i kao istoriju, i genetički. Individua je krajnja, granična situacija, ono što je nepatvoreno, karakter. "Čovek je večiti pokušaj: i večit je, i pokušaj je i poslednja neopoziva stanica". Mnoštvo je pokušaj da se izgubljeni kvalitet nadoknadi kvantitetom, i svaka individua jeste takav pokušaj ostvarenja intenzivnog bivstva drevnog Jedinstva. Karakter označava večito, božansko lice. "Tipos označava pečat sila, a karakter fizionomiju besmrtne ličnosti".

Na primeru Grka moderan čovek može shvatiti viđenje praslika (ono pre toga teško mu je shvatljivo). Za drevno viđenje, čulni svet nije bio granica. Materija nije označavala granicu, tako da oštre granice nisu postojale, dok je u stvarima bila vidljiva ideja. Drevni čovek je raspolagao "neizmerno višim stepenom osetljivosti prema metafizičkom svetu". Imao je pristup u otvoreno bivstvo, i pogledom je probijao površinu omotača materijalnog privida. Ovo arhaičko, metafizičko viđenje bivstva, nezarobljeno granicama materijalne prirode, u istorijskom vremenu sačuvala je umetnost i poezija.

I drevni jezik je bio potpuno drugačiji. Izražavao je stvarnost otvorenog bivstva; nije izražavao stvari i pojmove, nego simbole i praslike. Reči su bile ključevi za otkrivanje i iskazivanje smisla simbola božanskog otvorenog bivstva. Reč je božja supstancija; imenovati je isto što i stvoriti. Svaka reč ima svoj viši smisao. Stvoriteljska Reč, pra-logos, jeste objavljenje praslike sveta. Prvi momenat objavljenja jeste pneuma (kod Grka), El Ruah (kod Jevreja), prana (kod Indusa) - dah i božanski duh utisnut u reč kojom se očituje živa duša. Biblija kaže da je Bog u čoveka udahnuo dušu. Drugi momenat otkriva motiv prve izgovorene reči, one reči koja je udarila pečat svim rečima i jezicima sveta. Stvoritelj izgovara tu reč na najvišem stepenu svoje budnosti, u najintenzivnijoj osetljivosti bivstva, a to je ljubav. Ljubav u ljudskom životu je ono, kada se Ja gasi, a ljudska duša otvara univerzalnom bivstvu. "To je bilo stvaranje iz duha ljubavi ... Samo ljubav stvara. Samo ljubav vidi. Samo je ljubav budna". U misteriji ljubavi, Stvoritelj se preobraziuo u suštinu sveta. "Tu tajnu čuva reč". Objavljenje nije tajna, nego glas Univerzuma. Stropoštani čovek treba ponovo da dostigne budnost i intenzivnu osetljivost, da bi doživeo objavljenje.

Dopuna: 29 Jan 2009 18:16

Naveli smo značaj objavljenja daha i ljubavi. U praslici plamena simbolično je izvršeno ujedinjenje ova dva momenta. Živi plamen je slika Logosa. Znali su to i Zaratustra, i Heraklit, i Jakob Beme. Učenje Vede o pet vatri pruža konačno razrešenje. Plamen je svetleća toplota, dah i ljubav.

Hamvaš nas upoznaje sa stepenima, u kojima se vidi veza praslika i jezika:
1. praviđenju odgovara prareč (stvoriteljska reč - najviši stepen budnosti - ljubav);
2. neposrednom viđenju stvarnosti odgovara neposredan jezik (duhovna budnost univerzuma - stepen objavljenja);
3. viđenju praslika odgovara slikoviti prajezik (stepen mita);
4. univerzalnom viđenju slika odgovara univerzalni slikoviti jezik (drevni jezici: kineski, sanskrt, tibetanski, praamerički, egipatski, grčki, latinski; danas je to pesnički jezik i jezik mističara);
5. viđenju ideja odgovara jezik ideja (jezik velikih metafizičara, zakonodavaca i mislilaca: Lao-Ce, Buda, Konfučije, Heraklit, Pitagora, Platon, Šankara).

"Svaki jezik otvara i raskida po jedan omotač, i objavljenje je supstancija koja se nalazi unutar pojedinih omotača". Pojmovni, razgovorni jezik odgovara šestom materijalnom omotaču; to je jezik bez slika, bez dubine, kojem odgovara puko čulno viđenje oka. U ovom jeziku višu osetljivost čuva jedino pesnički jezik.

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

STANICE LJUDSKOG BIVSTVA

Nakon izlaganja o praslikama, jasnije je kako baštine u čoveku vide najpre ljudsku prasliku, odnosno božansku inteligenciju. Čovek se sagledava kao besmrtna duša u velikom biću, kao tip, i kao karakter. Drevni čovek je raspolagao sposobnošću da stvari imenuje pravim i egzaktnim imenima (uporediti sa temom PROKLO DIJADOH, koju je postavio član Losev). Tokom materijalizacije čovek je proigrao ovu svoju sposobnost, tako da najviše što može da dostigne jeste imenovanje stvari u prenesenom značenju i simbolično. Tako je čovek izgubio i sposobnost stvaranja posredstvom reči. Savremeni čovek potpuno pogrešno sebi predstavlja učenje o seobi duša. U suštini, reč je o praslici, koja se ne odnosi na ljudsku individuu, nego na večnog čoveka. Svako pojedinačno „Ja“ u mnoštvu zvanom „čovečanstvo“ jeste jedna stanica drevnog čoveka, jedno njegovo „ponovno rađanje“, pošto se čovečanstvo budi iz materije kao mnoštvo rastureno na individue. Sudbina individualnog Ja smeštena je u sudbini Večnog čoveka. Ponovo rođena duša je sa pečatom tiposa, sa karakterom, „kao oličenje, kao individualno biće“.

Čovek u drevnom stanju jeste Adam Kadmon, Sjajni čovek (Adam = gospodar), duhovni kralj prirode sa snagom reči i Logosom. Inkarnacije njegove praslike, kao čistog duhovnog bića, jesu veliki kraljevi i zakonodavci i mudraci. To su Manu (indusko znanje, tj. baština), Menes (egipatsko), Minos (grčko), Ehekatl (meksičko), Kecalkoatl (toltečko), Manko Kapak (peruansko). To je „pravi vladalac, kralj istine, mira, ljubavi“, onaj koga pominju Lao Ce i Konfučije, Platon... Taj čovek poseduje univerzalni duh, što znači „da on nema materijalnu Ja-svest, nego duhovnu prasvest – božansku svest“. U različitim baštinama ovi ljudi su: Božji sinovi, Brahmanovi sinovi, Totovi sinovi, „sedam mudraca“, Nadglednici, Čuvari, Budnici, ...

Istorijski čovek može proživeti prastanje samo izuzetno, kada u njemu bljesnu stopljeni znanje i ljubav. Neku vrstu posvećenja u ovo stanje pruža učenje Pitagore, i neke Empedoklove misli, dok je njegov bledi oblik Platonovo učenje. U aleksandrijsko doba, jedinstvo saznanja i ljubavi označavano je plamenim srcem, kao simbolom Logosa, koje označava „jedinstvo saznanja i ljubavi, znanja i osećanja, uma i srca, misli i osećaja“.

DRUGA STANICA jeste sagrešenje, čija je posledica čovekov pad u carstvo smrti. Čovek je izgubio budnost i vezu sa duhovnom prirodom, i potonuo je u materiju, i tamo se okamenio, ukočio i potamneo. „Čovek sagrešenja, kada se pretvorio u materiju, pao je do praga potpunog uništenja i tu se ukočen zaustavio“. To je stanica ispred granice nebića. Mi danas ne razumemo greh koji je drevni čovek počinio; iz nekih tragova zaključujemo da se duša „pogledala spolja“, i ljubav-znanje Stvoritelja okrtenula prema sebi umesto prema Bogu.

TREĆA STANICA jeste buđenje, stepen za koji istorijsko doba smatra da je doba nastanka čoveka. Posle stropoštavanja, prvi se probudio Adam, zatim Eva, pa redom mi ostali, noseći na sebi pečat Sila (tipos), posedujući individualni karakter (Ja), i živeći ograničen i odmeren život. Raspad na individualno Ja označava iskvarenost bivstva, i duša se u materijalnoj prirodi samo izuzetno seća svetlosti prastanja. Ali, rađanje duše u materijalnoj prirodi ujedno označava ponovno rađanje, čak i vaskrsavanje. Zemno rađanje, samo po sebi, nije ništa ukoliko nije istovremeno i buđenje duše. Buđenje se odvija u vremenu kada nema bivstva, kada postoji samo život, koji može da se izrazi sa dve reči: strah i patnja, a jedistveni pojam ova dva ne može se izraziti danas poznatim jezikom. Neke naznake možemo naći kod mističara Bemea, kada govori o podsticajima Stvoritelja: „kamenoj volji“ i „nesputanoj radosti“, koji su strasno krenuli jedan ka drugom, i kada je u trenutku dodira „sevnula užasna strava“ (Shrack), kao kad bljesne munja.. Zaključujemo da su i u drevnim baštinama i kod Bemea strah i patnja jedno, i to jedno označava stanje života. „Tako čovek drhti i muči se, užasava se i strahuje dospevajući iz tame u stanje probuđenosti, u prve zrake svetlosti“.
Zašto postoje patnja i strah? Zato što predstavljaju bledi znak budnosti, da čovek ne bi ponovo potonuo u tamu, smrt i zaborav; „svako treba da pati i da se plaši kako bi se probudio“. Ali, strah i patnja imaju dva smisla, i dve strane. Oni mogu da zatvore, umesto da otvore; mogu da pruže mračnu tamnicu, umesto slobode. Čovek to malo razume. Ne primećuje da, kada se zatvara od straha i patnje, zapravo sebe zatvara u strah i patnju. „Ko se boji i ko pati, istovremeno poziva svetlost prastanja i tamno carstvo zaborava“. Čuvanjem osetljivosti straha i patnje, kreće se prema svetlosti; zatvaranjem od njih, obavija se tamom.

Dopuna: 05 Feb 2009 18:38

ČETVRTA STANICA jeste ponavljanje, o kojem savremeni čovek ima nejasno znanje vezano za metamorfozu ljudskog bića u materici, maglovito uviđajući da je reč o tome da pojedinac ponavlja put celog ljudskog roda. Ali, nije reč o razvoju, nego o preživljavanju stepena buđenja. Čovek rođenjem ne postaje samostalan, „nego nastavlja da ponavlja“. Dok je u materici, prolazi stanice omamljenog života proživljene korz organizme životinjskog bivstva. „Kada se čovek rodi, ume da razlikuje svetlost od tame. Ali čovek dalje samo ponavlja“, dok se u drevna vremena različitim posvećenjima čovek budio i uzdizao u bivstvo. Svrha buđenja nije puko ponavljanje, nego realizacija drevnog Nebeskog Čoveka. Dva se puta otvaraju posle buđenja: lutanje (nezakonito stanje koje Veda naziva sansara, lutanje i teturanje u omami) i seoba (put buđenja, staza svetlosti, zakonito stanje, vidja – oslobođenje podrazumeva da se prethodno strah proživi do kraja, i da se patnja propati do kraja).

PETA STANICA jeste spoljna tama, a to je „konačna zabluda, sudbonosna omama, neopoziva presuda duše same nad sobom“. Duša više ne može da nađe svoje mesto rođenja u svetlosti, u Nebeskom Čoveku. Istorijski čovek je poznat po obrtanju shvatanja izvornog smisla, i uveren je da se nevidljivi svet duše nalazi unutra u čoveku poput jednog organa, a da je vidljivi čulni svet njegova suprotnost. Baština razlikuje nadčulni i natprirodni svet duše i duha, i materijalni, teški, grubi svet na suprotnoj strani. Svet duše i duha je primaran, iskonski, to je božanski svet, svet svetlosti i drevnog stvaranja. Primarno viđenje ljudske duše je, dakle, usmereno „unutra“, a ne „spolja“ (obrtanje prema „spolja“ poklapa se sa sagrešenjem, i materijalizacijom). Okretanjem prema „spolja“ javlja se unutarnje zatamnjenje. „Videti spolja nije ništa drugo do udaljavanje od Nebeskog Čoveka“. Esencija tog „spoljašnjeg“ jeste tama. Čovek gubi uspomenu na božansko poreklo, a vladavinu nad njim preuzima Ja, čime se pragreh ponavlja, i pojavljuje oholost. Zatamnjeni um smatra spoljni svet za jedinu stvarnost. „Ko svoje biće stavi u spoljni svet, stavio ga je u prolaznost i tamu smrti“.

ŠESTA STANICA jeste oslobođenje. Put oslobođenja je istovetan sa putem odvajanja od Nebeskog Čoveka, ali istovremeno i nije istovetan. Povratak oslobođene duše nikada se ne zbiva na istom mestu na kome se zbilo odvajanje. Takođe, kada stigne na svoje izvorno mesto duša je ista, „pa ipak nije ista“. Posle putovanja, oslobođenje izgleda kao stizanje na cilj posle mnogih učenja i ispita. Ali, istovremeno izgleda da se ništa suštinski novo nije dogodilo, jer je duša na putu sanjala opsene: svet, Ja, čovečanstvo, život, istoriju, rađanje, ljubav, bolest, smrt. Nestankom snoviđenja „duša se oslobođena probudila ispod čari teških i divotnih slika“. Zato oslobođenje izgleda kao otvorena misterija. Ako duša ispravno „iskoristi“ buđenje, i ne potone u spoljnjoj tami – oslobodiće se, prolazeći put prosvećenja ka svome prastanju: Nebeskom Čoveku.

Dopuna: 06 Feb 2009 18:07

Stigosmo napokon do „škakljive“ teme zvane:
Ž E N A.

Po Hamvašu, bespomoćnost u razmišljanju istorijskog čoveka najviše dolazi do izražaja, kada je reč o ženi. Istorijski čovek ženu shvata kao svoju dopunu, negativnu sliku muškarca, pristajuću polovinu, svoju sliku u ogledalu... Bivstvo žene se može istinski promišljati, samo ako je u osnovi metafizika, odnosno metafizička osetljivost. Jer, tajna sveta jeste prapolnost, ono što podrazumevamo pod Jedan, a ne razdvojenost dva pola, odnosno dvopolnost u Jednom (pošto je dvopolnost već dva). „Tajna bivstva žene se nalazi tamo gde se Jedno raspolućuje“. Interesantno je da po ovom dubokom, ozbiljnom i značajnom pitanju postoji najviši sklad među pojedinim baštinama. Hinduska sankhja drevno Jedan naziva Puruša (prastvarnost, prasuština, prabivstvo bez kvaliteta i svojstava, ono bezimeno, bezgranično i apsolutno – muško bivstvo), a postanak oblika Prakriti (ukupnost svojstava, imena , granica, oblika, bića – žensko bivstvo). U kineskoj baštini, sve što ima obličje proizašlo je iz bezobličja; bezobličje nema uhvatljive tačke, i to je jang (muško bivstvo), dok je obličje, kao drevna suština bića, jin (žensko bivstvo). Sa ovim baštinama poklapaju se iranska, jevrejska i egipatska baština, i kod svih je primarna drevna suština bez kvaliteta i svojstava „koja prethodi svakom obliku“.

Za današnjeg čoveka ostaje misteriozna i paradoksalna zagonetka, kada se saopšti misao da je Eva, stvorena od Adamovog rebra, majka od samog trenutka stupanja u bivstvo (ne samo majka majka Adamove i svoje dece, i celog čovečanstva, nego i samog Adama). Ta misterija sadržana je i u mitologijama, u kojima je boginja Majka – majka svih bogova, čak i onog „stvoriteljskog božanstva koje je stvorilo Boginju Majku“. Razrešenje misterije možemo naći zahvaljujući intuiciji Jakoba Bemea, koji u delu „Mysterium Magnum“ navodi da Adam nije bio dvopolan, nego prapolan (stanje u kome su dva pola jedan, „muškarac i žena, i nijedno od njih“); Eva je stvorena od Adamove esencije, tako što je Stvoritelj „izvukao kvintesenciju Adamovog bivstva i iz ovog zgusnutog bivstva stvorio Evu. Zbog toga je Eva stupila u bivstvo kao čovek i esencija njegovog bivstva: Matrix mundi – kao što piše Beme: osnovni obrazac, praslika, praoblik: pramajka“. Iz takve Magne Mater neprekidno izvire množina bivstva. „Ona je Mater i Matrix“, kvintesencija Adamovog bića.

Šta nam govori mit o Sofiji, čija se nit proteže od drevnog Egipta, preko aleksandrijskih gnoza, do srednjevekovnih alhemičara? To, da se materijalizacijom čoveka Adamova primarna suština, njegovo nevino biće „kao praslika čistote“, nije srozalo u materiju. Ostalo je u svetu duha. To biće je Sofija – Mudrost, nevino biće, kopija Ljubavi. Umesto tog nevinog bića, koje ostaje kod Boga, Adam (srozan u materiju) dobija Evu – ženu od krvi i mesa. Sofija je ideal. Matriks, Mudrost, biće u kojem Ljubav prepoznaje samu sebe, Blistava Devojka, Nebeska Žena. Eva je zemno biće, koje materijalizovanom čoveku predstavlja zamenu za izgubljeno drevno biće.

Kad se utisci malo slegnu, nastavićemo sa „škakljivim“ temama. Jedna od njih je, svakako, razlika između lepote i čari.

Dopuna: 07 Feb 2009 10:31

LEPOTA I ČAR

Kada današnji čovek za ženu kaže da je lepa, on je nesvesno dovodi u vezu sa Sofijom, njenom prvobitnom i drevnom slikom. Na taj način poistovećuje Evu i Sofiju. Drevna uspomena na drevnu ženu, na Drevno Biće koje je izgubio, živi u svakom čoveku. Eva je samo "gruba zemna kopija" tog bića. Najdublje biće čovekovo zna da lepotu ne označava Eva, nego Nebeska Devojka. Niti čovek može da se oslobodi praslike Sofije, niti može da se oslobodi bića žene koja živi u čulnom svetu.

Eva nije lepa, nego čarobna, i zavodljiva. Lepota je ostala u svetu duha. "Čar je materijalnost žene". Šta predstavljaju čar i zavođenje? Jednostavno, zamenu i falsifikovanje lepote i mudrosti. Žena nalazi zadovoljstvo u tome da svoj stvarnosni fizički izgled, čak i materijalni stas, izmeni i prikrije, odnosno "liši izvornih svojstava". Želi da zavede, da bude čarobna. Zavođenje je suštinski prazno, besciljno i besmisleno. Da li cilj može biti vladavina? Može li cilj biti oplođavanje, odnosno razmnožavanje? NE. Jer, "iz zavođenja ne proizlazi ljubav, brak, vladavina, vlast, slava, pobeda, sreća, spokojstvo, očišćenje, plemenitost". Kada se rasprši magična igra i spletka, i zavodnica i zavedeni ostaju pusti, prazni i jadni. Lepota i mudrost bude ljubav, "Evina čar budi opsenu". Žrtva čari je ne samo muškarac, nego i sama žena, koja je čar donela na svet. Svet je njenim posredstvom i sam postao opsena, čarolija, puki privid, maska iza koje ne stoji ništa. "Kad se čovek osvesti od čarolije, zna da je prevaren". Usud bića zemne žene jeste njena čar. Lepota, kao sličnost sa Bogom, ne prolazi i ne gubi se. Ono što se može izgubiti, i što žena gubi, jeste čar, zbog čega se i realizuje najveći strah žene - da postaje ružna i stara. Lepota nije puka spoljašnost, i to vidimo tamo gde lepota zaista postoji - u umetnosti, u kojoj večno ostaje. Čarobnost na kraju svaki put proživljava isto bolno saznanje: "da je izabrala masku a ne lice".

Šta je budnost žene? Sofija, Nebeska Devojka, Lepota, Mudrost, Ljubav. Šta je omama žene? Čar, zavođenje, "fizička čarolija veštice čija je žrtva u prvom redu ona sama". Drevna baština za celu materijalnu prirodu i fizičko bivstvo čoveka kaže da su ženskog porekla. Prakriti obeležje. Sansara, nezaustavljivi tok oblika, bića i slika iz ženskog sveta. "Ova 'voda', kako veli Tales, početak je stvari". Kada se čovek materijalizovao, povukao je i celu prirodu u tamu. Od tada iz bića žene navire opsena, sa "nezaustavljivom plodnošću". Stvara se mnoštvo, iznutra prazno i ništavno. U tom mnoštvu, niko ne nosi svoje lice, svuda su samo lažne i varljive maske; izgubio se značaj bivstva, sve je obezvređeno i svedeno na trik i prevaru. Niko i ništa više nije na svom mestu. "Opsena, maja - nepostojanje, kao što veli Platon, nije spoljnje stanje. To je prinudni položaj omamljene budnosti čoveka".

Zaslepljena, omamljena i opijena duša luta u čaroliji. To je izazvao pad žene. Duša se menja u mnoštvo i šarenilo, izgubivši svoju prasliku - Sofiju, "svetlost Mudrosti i Ljubavi". Osuđena je na bezbrojne stupnjeve i nijanse metamorfoze. Duša nije individualno Ja, ali živi pod mađijom sopstvenih snoviđenja. Žudi bez mere i cilja, i želi svoja snoviđenja, poistovećuje sebe sa maskama. Za takvo stanje kažemo da je maja. Sve ostaje bez suštine i supstancije, bez obzira na mnoštvo svetova, formi i događaja. "Maja je čarolija i nije stvarnost. Omama bespomoćne duše; omama iščili, i od nje ne ostaje ništa". Omamljena duša hoće da isproba sve ono, za šta veruje da je ona sama. Ali "to" jeste čarolija, maja, obmana pospane duše koja ide u stalno ponavljanje. Žudnja, pohlepa, proždrljivost, životna glad, gutanje života. Eva sebe bez ostatka poistovećuje sa telom, i biva sve više pohlepnija i proždrljivija. Okreće se prema spolja, i upada u spoljnu tamu.

I žensko bivstvo dotiče iste stanice prolaženja kao muško bivstvo. Ali, te stanice imaju svoju, žensku prirodu. Krajnja stanica, oslobođenje, za ženu ne znači povratak u božanski smisao i večnu inteligenciju, nego dostizanje ženskog lika drevnog čoveka - Sofije, Nebeske Device. Cilj jeste probuđena nebeska ljubav u ženskom biću, pošto je ljubav najviši stepen budnosti.

Dopuna: 10 Feb 2009 11:11

Ako baš nikoga ne interesuje tema, mogu ja i da ne pišem više, slobodno recite. Wink

Mada, mislim da se o bivstvu, budnosti i omami muškarca i žene može dosta toga izreći, odnosno "otkuckati". Možemo napraviti i nešto, što bi ličilo na "multidsciplinarni" pristup problemu, s obzirom na izvanredan tekst Jelkice7, "Ticijan -Sveta i profana ljubav", na forumu Kultura i umetnost:
http://www.mycity.rs/Kultura-i-umetnost/Ticijan-Sveta-i-profana-ljubav.html ,
u kome se razjašnjava pristup Panovskog tumačenju i ukupnom sagledavanju ove Ticijanove slike, posebno u pogledu dve ženske figure, Venus Coelestis i Venus Vulgaris. Daje se mogućnost da sagledamo ono što je po pitanju bivstvujućeg odnosno životnog principa, kao i predstavljanja (odnosno izobraženja) zabeleženo u baštinama, neoplatonizmu i hrišćanstvu u celini. Da kažemo koju o simbolima Sofije, Eve, Venere (Afrodite, Astarte, Ištar)...

Pa bi valjalo da se neko od posetilaca teme aktivnije uključi..

offline
  • Pridružio: 07 Avg 2008
  • Poruke: 2528
  • Gde živiš: VII kat

Zanima nas tema, a kad moramo da se aktivno uključimo da bi usledio nastavak, evo uključićemo se. Mada ja nisam čitala Hamvaša, i malo znam o raznim baštinama koje je Hamvaš proučavao (malo = ništa Mr. Green )
Tražeći neki jednostavniji tekst o delu "Scientia Sacra", naišla sam na prikaz knjige koji mi se dopao, u delu Axial Civilizations And World History by Jóhann Páll Árnason, Shmuel Noah Eisenstadt, Björn . I ovo je odlomak koji mi se baš dopao:
::The diagnosis of disorder defined a simple task for Axial Age thinkers: a call for return to measure, balance and order. It implies sacral, cultic activity, the spreading of the eternal light; it is to restore the original meaning of words, or a return to logos. It emphaticaliy does not signify the pursuit of individual salvation, rather the task of transforming the world again into a golden garden.
Hamvas uses three key words to capture the caracter of this activity. The first word, asha, meaning true and just order, is from the Zoroastrian tradition. Here a longer quote illustrates best the point: “Asha is the mysterious substance which increases as a consequence of every true word, every good deed, every deep thought somewhere in the depths, in the heart of the world and in the spirit of God. If someone loves deeply, he increases asha; if someone creates a beautiful work, he increases asha; if someone cultivates his field with care, he increases asha; if someone prays from the heart, he increases asha. But every dark, deceitful, selfish, false thought, word and deed diminishes asha; asha becomes less with every sin, the very asha which is more important for the existence of the world than food, and more significant than sunshine”.
The second is Greco-Latin concept of “grace” (Greek charis, Latin gratia). The term is identical to asha, it signifies the unearthing and distilling of the gold that has been buried in the world. More specifically, it is tied to the activity of giving and reciving. The analysis evidently relies on the work of the Florentine neo-Platonist, as represented by the Primavera of Botticelli, or the Three Graces of Raphael. Graceful life means a life of giving, the fire of self-sacrifice and self-renouncement, as found not only in astetic practises but also in erotic embrace; but also the ability to receive, assuming sensitivity and attunement. The “Three Graces” represent the circle of giving, receiving, and reciprotating with abudant surplus. Such a spiralling, ever increasing movement is the exact opposite of the spiral of ungraceful egotism and rush that rules the days.
The third key word is “love”. Hardly present in the first part of Scientia Sacra, it became central in the second part, written two decades later. (…)
The teaching of Christianity do not represent a novelty, as they are fundamentally identical with the teaching of the earlier sacred traditions. This is why it is universal in scope and potentiality. Christianity is therefore not revolutionary, as it calls for the same return to measure and order of the other Axial age traditions. But it is radical, teaching a reletless fight against all sources of disorder, corruption and confusion.
It has, however, one element that – if not completely different from the other traditions – still represents a novel emphasis, and this is the importance attributed to love. Though traces are present in arhaic thought, especially Zoroastrian asha, the Hindu, Hebrew, Chinese and Greek tradiotions ignore love as giving order and measure by establishing the unity of Being. It only becomes a central value in the Gospels; indeed, there the world created by love is superior even to he original creation.
The problem of the corruption of order and of the right measure is solved by love, as “love is the measure of being” Love solves the paradox of freedom and constraint, as love liberates one through bondage itself. Love can restore order, as it is a kind of power very close to the power of grace. It is also a kind power, not weak, rather so strong that it can afford to be soft and kind; a power that is happy and joyful, not severe, strict, or rigorous; it is full of forgivness. This is the exousia of the Gospels.
This superior power is vunerable. Due to its softness, sensitivity and receptivity, it can be attacked and discredited as weak, sentimental, a mere priestly lie; it can be slandered and defiled. Such attacs are all the more relentless and spiteful as love is the opposite of the demonic.
Time and again, in its struggle against love and the idyllic, the demonic might seem to gain the upper hand. Still, its efforts are hopeless, as ultimately all slanders rebound from the power of love. The cocluding words of Hamvas, otherwise so full of apocalyptic tonality, are most surprising: the power of love and gracefulness is invincible; “the corruption of Being simply doesn’t stand a chance”.

http://books.google.com/books?id=safeKKJTpYwC&.....#PPA107,M1

Dopalo mi se što je spomenut Botičeli, Gombrih ima zaista lep tekst u kome je "Primavera" sagledana u kontekstu neoplatonizma. Smajli Mogu da obećam prikaz tog teksta, ali ne znam više na kom podforumu.
Na osnovu sadržaja Hamvašove knjige, izloženog u prvom postu, priča o Aši bi tek trebalo da usledi. A do sada je pokrenuto mnogo zanimljivih tema, a meni je malo neprijatno da brljavim po ovom topiku, ali 'ajde, daću sebi oduška.

Ako sam dobro razumela ovo što je tuzor nesebično iskucao, kao i ono što sam na drugim mestima pročitala, jedna od osnovnih Hamvašovih ideja jeste ta da priča o zlatnom dobu nije mit, već nekadašnja realnost, koju je moguće ponovo uspostaviti? Preiod koji Jaspers naziva Achsenzeit, nije prema Hamvašu početak i radikalan rez u odnosu na prošlost, već kraj jednog perioda u kome je čovek bio budniji, bliži osnovnom stanju, ili kako već. Na neki način kao da je biblijska priča o padu čoveka smeštena u nama poznate istorijske okvire (period oko 600. godine pne)?
U vezi sa ovim je ideja da je prvobitni, proto-jezik, bio savršeniji no što mi to možemo danas poimati. Meni je ta tema naročito zanimljiva, valjda zato što volim Umberta Eka. Kako ja shvatam stvari, pronalaženje tog jezika je isto što i uspostavljanje osnovnog stanja, kada se neizrecivo shvata ne intuicijom, već intuicija prerasta u savršeno sredstvo razumevanja (tako nekako)? Ili je u pitanju vera u mogućnost doslovnog pronalaženja izgubljenog jezika, čije reči poseduju moć, nešto nalik na poteru za svetim gralom? Shocked

Zarad pravde i poštenja, ja moram da naglasim da zasluge za "izvanredan tekst" idu isključivo Panovskom i njegovoj knjizi "Ikonološke studije". Tamo je dat prikaz Fičinovog filozofskog sistema, koji je veoma zanimljiv, i ima nekih dodinih tačaka sa Hamvašom, ali zaslužuje posebnu temu.
Žena, lepota i čar. Kako ja razumem neoplatoničarsku misao, vidljiva lepota jeste odraz božanskog na zemlji, te je ono što Hamvaš naziva čar, u Fičinovom sistemu na neki način dokaz božanskog porekla? Vidljiva lepota je za neoplatoničare odraz lepote duše. Ta lepota nikada nije savršena, ali je dokaz božanskog porekla pojava u oblasti Prirode (oblast koja postoji na nivou između oblasti Materije i oblasti Kosmičke duše).
Meni je zanimljivo i to što neoplatonišarska misao (koja, najjednostavnije objašnjeno, predstavlja jedan oblik izmirenja između Platonovog učenja i hrišćanstva) ne poznaje koncept pakla. Život u oblasti materije je na neki način pakao sam po sebi, i nema sistema nagrade i kazne. Čitav neoplatoničarski sistem zasniva se na gradacijama, hijerarhiji, a u čoveku se odvija večiti sukob između čula i razuma, i na osnovu toga koja strana odnosi pobedu, čovek je bliži višem ili nižem obliku postojanja. A koliko znam sistem nagrade i kazne nije dominantan ni u svim oblicima hrišćanstva, niti kod svih teologa. Neutral

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Navodeći odlomak iz dela Axial Civilizations And World History, jelkica7 je u mom slučaju postigla dvostruku svrhu:
- Prosto me je naterala da brže stignem do suštinskog pojma aša (i da shvatim da opširnost izlaganja može da bude kontraproduktivna, ukoliko ide na uštrb jasnoće i preglednosti), i
- učinila je da se podsetim da treba nastaviti sa prikazom dela Scientia sacra II - Hrišćanstvo (u dosadašnjem prikazu ponajmanje je bilo reči baš o hrišćanstvu).

Aša je jedna od važnih, velikih reči iz baština. Sa nekima od tih i takvih reči imali smo prilike da se upoznamo u pomenutom delu S. s. II - Hrišćanstvo (tapas, hesed-χάρις-gratia, εξουσία, πίστις, emunah, eshaton), a sa nekima u okviru ove teme (vidja, histi, atman, Θεός λόγος, εποπτεια, manas, pneuma-El Ruah-prana...). To su takve reči koje izražavaju celinu, koje imaju mnogo značenja i koje sadržinski znače ono što imenuju. Šta sve znači aša, poreklom iz iranskog jezika? Aša znači sve, a između ostalog:
- istinski poredak sveta,
- vasiona koju vodi duh pravde i lepote,
- red porodičnog života, ljubavna čistota, srećan mir bračnog života,
- prirast imanja, plodnost zemlje, množenje domaćih životinja,
- socijalno blagostanje, iskreni i topli odnosi među ljudima,
- kosmičke sile koje drže u saglasnosti zvezde i zračenje nebeskih sila,
- učenje mudrog učitelja,
- blagoslov, pozdrav, želja (Ašai! - Zdrav mi bio!),
- tajanstvena supstancija koja buja u srcu sveta i duši Boga na svako valjano delo, na svaku pravu reč, na svaku duboku misao,
- produhovljenje, uzdizanje, prosvetljenje, oplemenjivanje,
- svetlost sveta, njegova sreća, radost, lepota, bogatstvo i vatra,
- "nevidljiva duhovna supstancija, od koje se gradi večnost rajske sreće",
- uzdizanje prirode i Božja slava, cvetanje prirode i čoveka u kulturi ispunjenoj smislom, duhom, lepotom, istinom i mirom, uz potpuno isključivanje ličnog interesa i koristi,
- blaženstvo, radost u svetlosti i lepoti.

Aša je isto što i zlatno doba, ali ne ono prohujalo, minulo vreme sa kojim se izgubilo bivstvo, već zlatno doba koje treba da se stvori, nadsvet koji nastaje mislima, rečima i delima.

"Čovek je ovde zbog toga u materijalnoj prirodi da bi pobedio ovaj tamni, lažljivi, kukavički, bolesni, bespomoćni svet i da bi doneo svetlost, procvat, obilje, lepotu, veselje, pesmu, vedrinu, radost, cveće. Kako bi svojim delima oslobodio ašu koja postoji u prirodi a da zemlja postane sve više fraša, duhovna, božanska. Kako bi se ponovo uzdiglo zlatno doba koje je na začelu vremena potonulo u prirodu...".

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 534 korisnika na forumu :: 4 registrovanih, 3 sakrivenih i 527 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: branko7, cenejac111, DM1994, LUDI