offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Napisano: 09 Dec 2009 18:10
Иза упечатљивог лика, изражајног лица чију сугестибилност појачавају истакнуте веђе и крупне разумевајуће очи, крије се једна од кључних интелектуалних фигура XX века – велики мислилац Димитрије Митриновић (1887–1953). У дневном листу „Политика“ понедељком излази додатак (едиција "Упознајте Србију"); број од 07.12. ове године садржи додатак "Велики српски визионари", и у њему је простора нашао и овај необични човек, философ, песник, револуционар, мистик, есејиста, теоретичар модерног сликарства, светски путник, преводилац и космополита.
Дакако, већи део простора посвећен му је на енглеској "Википедији" (донекле разумљиво, ако знамо да је близу 40 година провео у Лондону, ширећи утицај у тамошњим интелектуалним и културним круговима). На српској "Википедији" – ем штуро, ем је нетачно наведена година рођења (1880. уместо 1887. како треба). Да видимо како изгледа приказ Димитријевог лика и дела:
Citat:A mysterious personality in Serbian and European cultural history, he began his work in the field of art by translating Rig-Veda and the works of Virgil into Serbian. He studied philosophy and art history while staying in Rome, Madrid, Paris, Munich, and Tübingen. He was one of the first advocates of the avant-garde artistic group Der Blaue Reiter and gave a lecture on the art of Wassily Kandinsky.
Being in favour of the building of a universal utopia, like many of the leading minds of his time, he wrote about the inevitable creation of the Pan-European community. Ten years before La rebellion de las masas by Ortega y Gasset, Mitrinović prophesied: "Being different from the other races, the population of Europe has always given birth to its contradictions and always with the chances of their solution in some ultimate synthesis."
He was a regular contributor to the epoch-making periodical The New Age (the author of the column "World Affairs"), alongside Ezra Pound, and according to Edwin Muir, Mitrinović "has erupted with wild and profound contemplations ... not looking several ages ahead, like Shaw or Wells, but several millennia ahead."
The Utopian and messianic ideas of Mitrinović (incorporated in the philosophical concepts of Husserl and Peter Demianovich Ouspensky, the theosophical doctrine of G. I. Gurdjieff, and the psychoanalytical school of Freud, Jung and Adler) were brought to the attention of the public not only in the periodical The New Age but also in the periodical The New Atlantis (which Mitrinović edited) and The New Albion (which he co-edited with A.R. Orage).
Mitrinović founded the Adler's Society (the English Branch of the International Society for Individual Psychology), but later he and Adler went different ways due, allegedly, to "politicizing of his scientific concepts". Mitrinović later founded the New Europe Group.
Mitrinović advocated a metaphysical Utopia (based on Plotinus, Clement of Alexandria, Lao Tzu, Jakob Böhme) but was also politically pragmatic. He published an open letter to Adolf Hitler in 1933 in which he accused Hitler of "behaving and acting as an evil superman ... possessed with some weird vision" which is "uncomprehendable by the human mind and belief and quite certain, and in all forms and essence, directed against the Orthodox soul."
The works of Mitrinović have remained scattered in numerous European periodicals (like the provocative texts based on psychological and philosophical theories, such as: Frojd prema Adleru (Freud versus Adler), Značaj Jungovog dela (The Importance of Jung's Work), Marks i Niče kao istorijska pozadina Adlera (Marx and Nietzsche being the Historical Background of Adler), Načela genija (The Principles of a Genius), Carstvo snova (The Dream Land). Many of his works (including much of his poetry) were published in Serbian periodicals, and one of his major works, Aesthetic Contemplations, was published in Bosanska Vila.
In addition to the selected works of Dimitrije Mitrinović (published in the Serbian language, a number of years after his death) and the special study by Predrag Palavestra, Dogma i utopija (Dogma and Utopia), in the Serbian language in 1977), two books have been distributed by Columbia University Press, New York; the first of them was published in 1984 and the second one in 1987. The authors of these books are Andrew Rigby (Initiation and Initiative: An Exploration of the Life and Ideas of Dimitrije Mitrinović) and H. C. Rutherford (Certainly Future: Selected Writings by Dimitrije Mitrinović).
It is interesting to point out to the future explorers of the works of Mitrinović, that in 1914, wishing to establish the movement "The Fundamentals of the Future", he maintained correspondence with the following potential associates: Giovanni Papini, Stanisław Przybyszewski, Martin Buber, Gershom Scholem, Upton Sinclair, Henri Bergson, H.G. Wells, Dimitri Mereshkovski, Leonid Andreyev, Maxim Gorky, Morice Metrlnich, Pablo Picasso, Filippo T. Marinetti, Anatole France, George Bernard Shaw, and Knut Hamsun.
http://en.wikipedia.org/wiki/Dimitrije_Mitrinovi%C4%87
Дакле, Митриновић је у раној младости био један од главних идеолога спрског националног омладинског покрета "Млада Босна". Философију, психологију и логику студирао је у Загребу, Београду, Бечу и Минхену, а апсолвирао у Тибингену 1914. године. Убрзо је прерастао идеју о стварању уједињене државе Јужних Словена, и значајно проширио видике обухватајући унутарњим погледом не само Србе, Хрвате и Словенце, и не само интегрално југословенство. Мислио је планетарно, и деловао на светски дух воздизањем властитог. Тако различито од данашњих порука, које нам у мозак усађују "дивне " мисли о глобализму и локализму. Огроман је његов утицај на Тина Ујевића, Иву Андрића, Ивана Мештровића...
У философском смислу, био је горљиво окренут схватању о нужности мирења источне и западне мисли. Димитрије говори и пише о Свечовеку и Свечовечанству. Његов Свечовек мири Ничеовог Натчовека и Богочовека православне мисли. Његово Свечовечанство је оно Једно, Целина којој се стреми макар и миленијумима, ако не вековима. Свечовечанство је суштински садржано у Свечовеку. Преплиће се његова мисао са мишљу Успенског, Гурђијева, Гуткина, Берђајева, Х.Џ. Велса, Езре Паунда, Алфреда Адлера, утискујући се неизбрисиво у радове свих побројаних. Основао је прво британско Адлерово друштво за индивидуалну психологију. Суштину је видео у стапању Логоса и Софије, разума и просветљења, и разложно указивао на нешто што је и тада било проглашавао утопијом – могућност уједињења хришћанства, ислама, јудаизма и будизма. Ево како изгледа та визија света као јединственог планетарног организма у власти људске врсте, претопљена у разумљиви новински чланак:
Citat:Зашто би свет, мислимо сви ми, требало да тежи миру? Одговор је: светски мир је апсолутни услов за индивидуалну срећу, и то ће се све више потврђивати што се свет више буде показивао као један. Тврдњу да је човечанство једна врста, треба допунити тврдњом да је човечанство Један Човек; а ово опет допунити тврдњом да је сваки човек - тај Човек. Сваки човек је истовремено индивидуалан и универзалан, и Човек и Човечанство. Испод индивидуалне свести и иза наших индивидуалних органа и функција лежи колективна, расна, а можда чак и дубља свест, у којој се свако од нас креће, живи и има своје биће. Истина је да тај наш мали мехурић свести о себи, који плута по океану свести о свету, није свестан највећег дела заједничког живота којем припада; он и не поима самосвесно да се цела васиона мучи, да стење и да се порађа у себи. Али, недавна истраживања су показала да нема расе, нације, нити појединца на свету који није допринео или неће допринети самој материји од које је саздан људски ум. Пошто је јединство свести заједничко за васцели живот, појединац је потпун само када самостално суделује у свему: "Сви су одговорни свима за све", каже Достојевски.
(Предраг Палавестра; Мит о добром Европљанину)
У уметничком смислу, нераскидива је Митриновићева веза са домашајима групе "Плави јахач" (Der blaue Reiter), а посебно са Василијем Кандинским, са којим је намеравао да покрене публикацију "Основе Будућности".
У књижевном смислу, писао је одличне експресионистичке песме, и био сачинитељ првог и јединог програма српског футуризма (1913) под насловом „Естетичке контемплације или Одбрана Разграђености“.
У смислу интелектуалног журнализма и општељудских програмских циљева, био је главни сарадник лондонског недељника „New Age“, чију је сталну рубрику "Светска збивања" (World Affairs) учинио извором надахнућа за многе који теже целовитости и духовном обједињавању. Његова Нова Европа и Ново Доба били су сасвим различити од онога што данас подразумевао под тим појмовима и што, на жалост, свакодневно испробавамо на властитој кожи. Културна синтеза Европљана јавља се и као захтев, и као нужност. Његове су идеје о Уједињеној Европи и Европској Унији, Сједињеним Државама Европе, с тим што су покрадене од „нишчих духом“, и претопљене у утилитарну опседнутост јединства на ништавилу. Јер, Димитријева "просвећена мултикултуралност" означавала је нешто сасвим друго, као што је и његов Аријевски дух нешто сасвим друго од нацистичких наклапања о расној премоћи, пошто означава суштинску опредељеност ка мирењу свих појавних противречности (мистицизам и рационализам, религија и наука, натурализам и уметност), и ка синтези највиших европских вредности.
Citat:Сматрао је да човечанство покрећу три силе: егзистенцијални нагон за животом; цивилизација која значи поштовање другог и култура чије су заједничке моралне норме важније од воље појединаца. Када се те три силе споје и саставе у једној тачки, у слободном, просвећеном и свесном Грађанину Света — у Свечовеку — онда ће на земљи наступити Царство Духа, Братства и Сарадње, насупрот историји ратова, мржње, безумља и злоупотреба.
(Предраг Палавестра; Младобосанац у Енглеској)
Dopuna: 14 Dec 2009 9:29
То што је чудесни Димитрије био окренут свему што у себи носи призвук авангарде и нових погледа, није значило да је заборављао темељ. Кубизам и футуризам, бергсонизам и фројдизам, "адлеровштина" - нису то били помодни покрети, како би се дало закључити из овако скованих израза. У основи свега јесте оно усудно трагање за суштином, на које је сваки човек унапред "осуђен" уколико жели да допре до бивства. Сасвим јасно - уколико се то трагање обавља у ненаклоњеном времену, међу људима неупућеним и свиклим на робовање угодности и материјалним стварима, трагалац бива "етикетиран" као фантаста и опсенар, мистик (у погрдном значењу те речи), зли гуру, "бели маг", преварант...
Митриновић је на свет гледао као на јединствени организам. Да би тај организам функционално, рационално и духовно деловао, неопходно је да се пође од основа - од човековог духа. Човеков дух јесте покретач свесног живота. Он је "трећа сила" (друге две су природни нагон за одржањем и нагон за навикавањем на другог). Човек се јавља као свесни и одлучујући чинилац светских збивања. Духовно сазнање о свету као организму, себи као делу тог организма и истовремено себи као том организму израженом у облику човечанства, Човека чини Свечовеком. На вољу човекову гледао је као на пресудну са становишта сазнања. Воља се јавља као критеријум (са)знања, тако да од воље зависи истинитост или неистинитост ствари и догађања. Такође, промена социјалне свести није могућа без промене индивидуалне свести.
По Димитрију, синтеза знања није могућа без праве суштине, правог система и правог начела. Оно где се стиче и постиже целовитост, јесте личност, чије су неопходне одреднице слобода и самоостварење. Сваки човек има потребу за целовитошћу. Садејством трију сила испуњавају се и три основне потребе. Дакле, природни нагони за одржањем и за навикавањем на другог, уз човеков дух, у својој целини и садејству, омогућавају задовољење три главне потребе: потребу за егзистенцијом (борба за опстанак у природи), потребу за људском цивилизацијом (зависну од уважавања воље других) и потребу за културом и духовним здрављем (изражену кроз заједничку свест о нужности прихватања моралних норми и стандарда као нечега што стоји изнад самовоље појединца).
Индивидуализам је био окосница целокупног мишљења Димитрија Митриновића. Неупућенима се може учинити да то стоји у опречју са његовим залагањем за "панхуманизам" и "целовити екуменизам" (којим би биле обухваћене све вере и расе). Међутим, сметњу таквим стремљењима (и суштинској потреби) не представља индивидуалност човека и индивидуализам као темељно одређење, већ вулгарни патриотизам, у коме се индивидуалност управо губи. Зато индивидуализам мора бити увек изнад институционализма. Глас индивидуалног мора да се чује у свакој целини. То је дијаметрално различито од данашњег глобализма, где се под привидом повезаности (са основом искључиво у "технолошком напретку") такође губи индивидуализам, и укида све што је индивидуално. Јасно се уочава да глобализам и вулгарни патриотизам, наизглед потпуно различити, у суштини воде истом погубном циљу - губљењу основних човекових обележја као индивидуе. Ово што зовемо напретком, у ствари, води уништењу планете, човека и људске врсте. Човек треба да успостави равнотежу са космосом, да би повратио осећај повезаности и изгубљену равнотежу са природом и светом.
|