Kad kažeš evoluirao, šta to znači? Sada slušaš šta?
Što se tiče moje nazovi evolucije, kao klinac sam slušao šta je bilo po TV-u, od Miroslava Ilića, Lepe Lukić, bla bla, kasnije je to u osnovnoj školi prešlo na neki rep, tipa Gru, Montenigersi, itd. itd.
Od 5. razreda se isto sluša malo strana muzika, malo i rejv (Prodigy). Na samom kraju osnovne škole i "kalifornijski pank", tipa Offspring, ali i pravi pank, tipa Exploited. Još od Prodigy-a sam shvatio da mi se sviđaju dublji tonovi i izražene perkusije.
U srednjoj školi kreće metal era, najveći uticaj na mene su ostavile Sepultura, Metalllica i Death. Počinje i kosa da raste Slušao sam tada sve i svašta, šta je god moglo da me zapadne. Onda krećem da uzimam časove gitare, sviram gitaru, pa uzimam ozvučenu gitaru.
Na fakultetu sam kupio dve električne gitare, ali to je to. Poslušam ja svašta nešto, Gary Moore i sl. Rado odsviram The Loner, ali moj mozak i dalje radi na metal frekvencijama, jakim perkusijama i dubokim tonovima.
Danas je metal više mainstream maltene, grupa ima k'o pečuraka, sve teže mogu da proberem šta mi se istinski dopada (nemam vremena toliko da preslušavam albume, i teže nalazim nešto po svom ukusu). Takođe i "growl" je postigao svoju komercijalizaciju, sve više ima i žena u (ekstremnom) metalu.
Što se tiče glam-a konkretno, to mi je sve nešto bilo "nja nja nja" izmotavanje. Što se tiče ranog hard roka ni to mi se nešto nije dopadalo (iako poštujem te grupe). Motorhead, Black Sabbath, AC DC .... je bilo previše sporo za mene. Tek sam se pronašao od trash metala, brzog power metala do tehničkog death metala.
Evolucija je stala na tom koraku. Šta će biti dalje, ne znam, ali i dalje jedino metal distorzija može da podmiri moj ukus.
Ne dopadaju mi se djent uticaji, mathcore i neki nebulozni taktovi, ali može donekle da prođe neki metalcore. Ova pesma mi se jako dopala kada sam je čuo prvi put.
Ta "evolucija" muzičkog ukusa proistekla je iz mog istraživačkog odnosa prema muzici tj. stalne potrebe da otkrivam nešto novo po pitanju stilova i žanrova. Taj izraz ne znači da sam prešao na nešto bolje, već samo da su mi se interesovanja promenila.
Nakon drugog razreda srednje škole, kad se izašlo iz metal faze, to su bili U2 (prva 4 albuma dok su na nešto još ličili), Bryan Adams, Big Country, The Cult, Sisters Of Mercy, All About Eve, The Mission, The Smiths, Undertones, The Stranglers, Pink Floyd, Bruce Springsteen, Chris Rea, Kate Bush, Pretenders, Ultravox...
Usledile su ciklične faze gde bi jedan žanr ili podžanr zamenio drugi onda kad prethodni malo dosadi. Bilo je tu svega i svačega počev od klasike, preko instrumentalnog jazz-a (uglavnom sporije melodične kompozicije), smooth jazz-a a izvestan broj godina, ljuštio sam alternativu/indie gde sam otkrio gomilu dobrih bendova i pesama.
Odnedavno sam se zakačio za Soul, Blues Rock i donekle Modern Country, mada je tu izbor dobrih pesama dosta manji. Nije me sramota da priznam da sam voleo da čujem i neke pop bendove koje bi ljubitelji "čvrstog zvuka" verovatno okarakterisali kao ljigu.
Budimo realni, kad se dođe u neke ozbiljne godine, smešno i anahrono ti deluju pesme gde se govori o đavolu i paklu, koje su ti tako legle dok si bio tinejdžer. Jednostavo ukus se menja. Džon Lenon je u jednom intervjuu rekao da je raspad The Beatles bio prirodna stvar i da on više ne bi mogao da zamisli sebe kao čoveka koji se bliži čerdesetoj, kako peva "She loves you, yeah, yeah, yeah..."
Slušao sam tada sve i svašta, šta je god moglo da me zapadne. Onda krećem da uzimam časove gitare, sviram gitaru, pa uzimam ozvučenu gitaru.
Jednostavo ukus se menja. Džon Lenon je u jednom intervjuu rekao da je raspad The Beatles bio prirodna stvar i da on više ne bi mogao da zamisli sebe kao čoveka koji se bliži čerdesetoj, kako peva "She loves you, yeah, yeah, yeah..."
