Ujedinjenje Crne Gore i Srbije: Od svona predaka do...

Ujedinjenje Crne Gore i Srbije: Od svona predaka do...

offline
  • Pridružio: 16 Sep 2003
  • Poruke: 160

Ovaj tekst koji ovde objavljujem nema APSOLUTNO nikakakvu naucnu vrednost. Videcete da nema fus nota, da je tekst pristrasan, da se radi nesto sto NIKAKO NE SME DA SE RADI - autor daje moralnu ocenu, preuveicava i nije objektivan

Sramota je da se laici bave ovakvom temom koja je vrlo ozbiljna za sve Srbe.

Dakle, cilj mi je da napomenem da bez obzira na sadrzaj i ono o cemu pise autor, ovako NIKAD nemojte pisati.

Ovo je savrsen primer kako ne treba pisati rad i sramota je sto se nasao na delu za istoriju na projektu rastko

Da bi ceo tekst pao u vodu dovoljno je autoru za svaku recenicu postaviti samo jedno pitanje: Odakle vi to znate?

No procitajte tekst


Душан Т. Батаковић
Уједињење Црне Горе и Србије:
Од снова предака до кошмара савременика

Данас се, с изузетком заграничних патриотских организација, попут Српске народне одбране у САД и Канади, која као општенародни празник упорно слави 26. новембар дан уједињења Србије и Црне Горе (јер јој је и чланство састављено претежно од Србијанаца и Црногораца који се, међутим, не подвајају, као у отаџбини на два народа) дан спајања две српске краљевине у јединствену државу не слави, него узима, у једној претежно идеолошкој, значи историјски неутемељеној и политички тугаљивој пројекцији, као метафора будућих сукоба између Србије и Црне Горе. Само на овом примеру, у сучељавању различитих гледишта, у неким већим и озбиљнијим историографијама, могло би се истражити колико је негативних идеолошких страсти укључено у разматрање чина који је, у једној широј историјској перспективи, био важан искорак у уједињавању једног народа.

На дан 26. новембра 1918, одлукама Велике Народне скупштине у Подгорици, краљевина Црна Гора је, уз свргавање династије Петровић-Његош, одлучила да се безусловно сједини с Краљевином Србијом. Поглед на 26. новембар 1999, с бригом за опстанак заједничке државе, указује да се ова државна заједница уместо чврсте историјске творевине указује савременицима као остатак урушене југословенске заједнице, штавише као идеолошки заостатак једног одумирућег ауторитарног режима. Мало је било примера у европској историји да се један народ, раздвојен у две државе, више столећа бунама, устанцима и ратовима бори за стварање заједничке државе да би се, после мање од једног века, нашао на прагу коначног раздвајања, изазваног идеолошким разлозима, уздигнутим, погрешно, на ниво непремостивих националних разлика и државних традиција.

Србија и Црна Гора, две зависне српске кнежевине у оквирима Османског Царства (у том статусу, Црна Гора је кроз дуже раздобље, била више формално него реално зависна), међународно признање независности добиле су, с благословом великих сила, на Берлинском конгресу у јулу 1878, у време када је на нашој планети укупно било мање од тридесет независних држава. Стицање независности било је резултат заједничких напора у два рата с Турцима, где је, на искру устанка у Невесињу 1875, обновљена нада да ће се Босна спојити са Србијом, а Херцеговина са Црном Гором. Упркос свечаним прогласима уједињења, планови херцеговачких и босанских Срба су због војних неуспеха устаника и дипломатских нагодби великих сила, остали неостварени. Неједнаки успеси српских кнежевина у два рата са сизеренском силом (1876-1878-), посебно порази Србије у првом окршају с Турцима, окончани су, на крају, мањим или значајним увећањем територијалног обима две српске кнежевине : српска се, нешто скромније, проширила на југ, у тзв. Нишки санџак, док је Црне Гора, скоро удвостручена, увећана у свим правцима, посебно према Старој Херцеговини и Приморју.

Старањем Аустро-Угарске, велике силе која је изашла као главни добитник из заплета изазваног Источном кризом (окупација Босне и Херцеговине те исте 1878. и увођењем царско-краљевских трупа у тзв. Санџак), Црна Гора и Србија остале се, упркос почетним војним циљевима, географски раздвојене рашко-полимском облашћу, без жељеног територијалног споја све до Балканских ратова (1912-1913). Победама балканске коалиције била је, с изузетком малог појаса између Једрена и Цариграда, коначно била збрисана османска власт на европском тлу. Србији је, у остварењу историјске мисије запало да ослободи и присаједини северну рашко-полимску област (коју су, с полимским простором Турци звали Санџак) и Косово с призренским Подгором, а Црна Гора да ослободи полимски крај и Метохију с градовима Пећ и Ђаковица. Две су се савезничке војске састале у Полимљу, свесне значаја победе која је отварала пут повратку дуго сањаном заједничком животу у једној државној заједници, као у доба Немањића и српских деспота Лазаревића и Бранковића.

Међусобне односе између народу Србије и Црне Горе, веома срдачне и братске без остатка, повремено је нарушавала само и једино династичка суревњивост, као резултат борбе око првенства за уједињење Српства. Док су владика Петар I Петровић-Његош (потоњи Св. Петар Цетињски) и Карађорђе, затим Петар II (владика Раде) и књаз Милош Обреновић, а посебно кнез Александар Карађорђевић и Илија Гарашанин у братској сарадњи са Његошем чинили све да се српске снаге саберу око светога циља националног уједињења, није, у том раздобљу, било спора да ће, кад се сједињење спроведе, династија из Србије имати световну власт, а цетињски владика духовну власт српскога патријарха на пећком трону. Наследник првога црногорскога књаза, Данила, кнез Никола био је, премда световни владар, спреман да се одрекне првенства на српски престо у корист кнеза Михаила Обреновића. Српска младеж из Новога Сада, "Српске Атине" и других градова у Војводини, удружена око "Уједињене омладине српске", заносила се, касних шездесетих година XIX века "Српском Спартом" на Цетињу, где су се рађали беспрекорни јунаци, опробани борци с Турцима у Херцеговини, надахнути чојством и јунаштвом. Срб-јунаци били су Новица Церовић и многи други херцеговачки устаници, који су, с Брдима, Зетом и приморјем, уз вођство старе Црне Горе окупљене у шест нахија око Цетиња, размицали границе кнежевине о чијим су ратницима живо и са занимањем разговарали дипломати широм Европе.

Тек су односи с два последња Обреновића, из побочне гране династије, Миланом и Александром, у кнезу Николи Петровићу g4;егошу пробудили жељу да се, као представник старије српске династије, сам стави на чело српског покрета и будуће уједињене српске државе. Династичко ривалство стално је тровало међудржавне односе, а страни посланици, пре свих аустријски, непрестано су настојали да, продубљивањем размирица, спрече образовање јединственог српског фронта који би се усредсредио на Босну и Херцеговину, на Стару Србију, на Војводину; књаз Никола је ипак, за владе краља Александра Обреновића, после међусобног помирења, био у Београду дочекан као нови Обилић, уз помпу какву престоница Србије никада касније није приредила ни једној другог, ни домаћој ни страној, крунисаној глави.

Све су српске династије, заиста, биле црногорске, или црногорског порекла – од Немање, родом из Рибнице код данашње Подгорице, до Петровића-Његоша, преко Карађорђевића (пореклом из племена Васојевића) и Обреновића (пореклом из племена Братоножића) – народ је у обе државе био за политичко јединство и народну слогу, али су династичке омразе, сасвим личне, остале, на несрећу, непревазиђене. Када је 1903, погибијом последњег краљевског пара из дома Обреновића у официрској завери престо у Београду изненада остао упражњен, књаз Никола се, узалуд, понадао да ће један од његових синова (као руски кандидат) засести на престо у Београду и ујединити две државе. Трон Србије је, међутим, вољом завереничке групе, припао Николином зету, кнезу Петру Карађорђевићу, унуку Вождовом, а престолонаслеђе Николиним унуцима од кћери Зорке, најпре Ђорђу па Александру, обојици рођеним на Цетињу – краљевићима које су у Београду, због њихових навика и карактерних особина, углавном и доживљавали као аутентичне Црногорце.

Сједињење две српске краљевине – једне у Подунављу, а друге у Приморју – како их је, у прогласу црногорске краљевине 1910. назвао Никола I – било је, у форми реалне уније, предвиђено 1914, када су започети први преговори. Остварење тога плана спречило је изненадно избијање "Великог рата", првог војног окршаја светских размера. Заједничка војна и политичка сарадња Србије и Црне Горе у Првом светском рату, све до заједничког слома крајем 1915 и почетком 1916, показала је да снага српског оружја, упркос почетним неспоразумима, у сукобу с вишеструко надмоћним непријатељем, може да пружи задивљујуће резултате. Битке на Церу, Колубари и на Мојковцу, стале су у ред великих победа у претходним столећима, на Мартинићима и Крусима, на Мишару и Иванковцу, на Грахову и Шуматовцу, све до битке на Куманову 1912, када је коначно, како се свуда сматрало, било "освећено Косово".

Херојски отпор, у одсуству спољне помоћи, завршио се окупацијом Србије, падом Ловћена, црногорском капитулацијом и "албанског голготом" српске војске. Она је преживела само захваљујући дивовској борби Црногораца који су им на Мојковцу на Божић 1916, створили штит за одступање србијанских трупа ка Јадрану. Старо династичко ривалство је, у општем расулу, добило на тежини; стари краљ Никола је, неочекивано, напустивши народ и војску прешао у Италију, а затим и у Француску, док је такође стар и изнемогао његов најстарији зет, краљ Петар, невољан да сретне таста, прешао у посебним колима снегом завејану Албанију да би се, с преосталом војском, уз савезничку помоћ, сместио на Крфу, а војску под заповедништвом престолонаследника Александра, распоредио на Солунском фронту. Тамо су им се придружиле и многобројне црногорске снаге, састављене од оних који су или прешли Албанију са српским трупама или пристигли из Америке да помогну ослобођењу поробљене отаџбине.

Комитски покрет у окупираној Црној Гори, све снажнији после првих месеци окупације, растао је сваким даном, спирајући жиг капитулације с храбре црногорске војске. Комитски покрет, све успешнији у сукобу с аустријским окупаторима, тежио је, по сваку цену, сједињењу са Србијом, знајући да ће, по окончању сукоба, само заједница Србије и Црне Горе омогућити "српском племену" да се достојно ухвати у коштац са будућим непријатељима.

Уједињење је спроведено, после победоносног продора савезничких снага, у чијем су саставу, као војници у српским трупама, били и многобројни црногорски добровољци, од бивших војника краља Николе до добровољаца из Јужне и Северне Америке. Црна Гора је, заједно са Србијом била васпостављена као држава, а на таласу општег одушевљења, кренуо је, насупрот очекивањима и упутствима краља Николе, забринутог пре свега за опстанак династије, политички покрет за уједињење са Србијом.

Премда се данас пренаглашавају многе неправилности приликом припрема велике Народне скупштине у Подгорици, уз истицање да је присуство српских трупа било коришћено као нека врста притиска, чињеница је, ван сваког спора, да је већина народа у Црној Гори, преко својих угледних изабраника, с много аутентичног ентузијазма 26. новембра 1918. изгласала безусловно сједињење са Србијом. Свргавање династије Петровић-Његош, које је претходило чину уједињења под династијом Карађорђевића имало је, међутим значајније последице: краљеве присталице су, уз финансијску помоћ италијанских официра, покушали да оружјем оспоре ново стање, и најстаријега српскога краља Николу Петровића Његоша, врате на престо Црне Горе. Брзо и брутално скршена Божићна побуна, оставила је, бар у локалном предању, ако не и у проверивим историјским изворима, горак укус међусрпског сукоба, који се данас, из сасвим других разлога, намерно, тј. ненаучно, преувеличава.

Утопљене у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевина Југославија), образовано под скиптром краљевског дома Карађорђевића, Србија и Црна Гора нашле су се, први пут после доба деспота Ђурђа Б&#10



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Stane 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 13 Jan 2004
  • Poruke: 3590
  • Gde živiš: Niš

Ček jer ovo trebalo da ide kao neki naučni rad ili samo kao nešto naučno-popularno?



offline
  • Pridružio: 16 Sep 2003
  • Poruke: 160

Veruj mi ne znam. Kako god da ide, sprdnja

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 743 korisnika na forumu :: 47 registrovanih, 3 sakrivenih i 693 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 357magnum, _Sale, A.R.Chafee.Jr., babaroga, BSD, celeron, celik, crnitrn, dac, darkangel, Despot1, Djokkinen, djordje92sm, Dragan1998, esadrebronja1, Gama, havoc995, HDMI, ivicasimo, kolateralnasteta, Konda, konstruktor, kovinacc, krkalon, lažni đoko, ljubo70, manda87, MarKhan, Marko Marković, mercedesamg, Milan A. Nikolic, milekNS, milimoj, Overkill, ozzy, perko91, Poznanik, Profica, Rakenica, repac, Smiljke, sombrero, stug, theNedjeljko, vathra, wolverined4, 79693