offline
- kindergirl
- Počasni građanin
- Pridružio: 02 Mar 2005
- Poruke: 901
|
“ Ja volim vodu, njenu gustu providnost,zelenilo vode i nema stvorenja(a tako nema c’u i ja uskoro biti!), moja kosa medju njima, u njoj, pravednoj vodi, ravnodushnom ogledalu koje mi zabranjuje da vas vidim na drugachiji nachin.
Nemam dece od vas jer nisam znala za pitanja, za zahteve, za oprez, nameru, za buduc’nost i nisam znala kako se zauzima mesto u tudjem zhivotu. Nije mi bilo potrebno izdrzhavanje, ni uveravanje, ni osiguranje, samo vazduh, noc’ni vazduh, vazduh sa obale, vazduh sa granice, da bih uvek iznova mogla da hvatam dah za nove rechi, nove poljupce, neprekidno priznanje:Da, da. A kad bi priznanje bilo dato bila sam osudjena da volim;kad bih se jednog dana oslobodila ljubavi, morala bih da se vratim u vodu, u taj element u kom niko ne svija gnezdo i ne podizhe krov na gredama i ne navlachi ciradu na kolima. Ne biti nigde, ne ostati nigde. Roniti, mirovati, kretati se ne troshec’i snagu-i jednog dana se setiti, ponovo izroniti, prec’i preko proplanka, videti njega i rec’i Hans. Pocheti od pochetka.
“ Dobro veche.”
“Dobro veche.”
“Koliko ima do tebe?”
“Daleko je, daleko.”
“A daleko je i do mene.”
Uvek ponavljam istu greshku, jednu jedinu kojom sam obelezhena. I shta onda vredi shto sam oprana svim vodama, vodama Dunava i Rajne, vodama Tibra i Nila, svetlim vodama ledenih mora, mastilajavim vodama puchine i zacharanih jezera.Agresivne pripadnice ljudskog roda oshtre jezike i sevaju ochima, blage pripadnice ljudskog roda u tishini proliju par suza, i one rade svoj posao.Ali mushkarci na to c’ute. Odano pomiluju svoje zhene, svoju decu po kosi, otvore novine, pregledaju rachune ili puste glasno radio, a ipak chuju shum shkoljke, fanfare vetra i onda josh jednom, kasnije kad se smrachi u kuc’ama, krishom ustanu, otvore vrata, oslushkuju niz hodinik, niz bashtu i aleje i sad chuju sasvim jasno:zvuk bola, poziv iz daleka, sablasnom muzikom. Dodji, dodji.SAmo jednom dodji!
(...)
Vi koji od zhena pravite svoje ljubavnice i supruge, zhene za jedan dan, zhene za vikend, zhene za ceo zhivot, a od sebe pravite njihove muzheve.(To je mozhda vredno budjenja!)
(...)
Poshto ni ja nisam namenjena ni za kakvu upotrebu i poshto ste vi osec’ali da niste namenjeni ni za kakvu upotrebu, izmedju nas je sve bilo u redu. Voleli smo se. Bili smo srodne dushe.
(...)
Stajali smo na zheleznichkoj stanici na severu i voz je polazio pre ponoc’i. Nisam mahala;rukom sam napravila znak za kraj. Za kraj kome nema kraja. Nikad nije bilo kraja. Mozhe se slobodno praviti znak. To nije tuzhan zrak, on ne zavija u crno zheleznichke stanice i autoputeve, manje je tuzhan od varljivog mahanja s kojim se tako mnogo toga zavrshava. Odlazi smrti i zaustavi se,vreme. Ne koristim charoliju, nema suza, nema preplitanja ruku, zaklinjanja, molbi.Nicheg od svega toga. Zapovest glasi: pouzdaj se u to da su ochima dovoljne ochi, da je dovoljno zelenilo, da je dovoljno ono shto je najlakshe. I na taj nachin se povinuj zakonu, a ne osec’anju. I na taj nachin se povinuj samoc’i. Samoc’i u koju me niko nec’e pratiti.
Razumesh li ti to? Tvoju samoc’u nec’u nikad deliti jer imam i svoju koja je mnogo starija. I mnogo duzhe c’e trajati. Nisam stvorena da delim vashe brige.(...)Uvek sam verovala da si ti neshto vishe, vitez, idol, srodna dusha, dostojan najvelichanstvenijih imena. Kad ti vishe ne bi znao shta c’esh sa svojim zhivotom, onda bi govorio sasvim istinito, ali samo tada. Tad bi sve vode preplavile obale, reke bi nadoshle, na stotine lokvanja bi procvetalo i potpnulo, a more bi se pretvorilo u moc’an uzdah, udaralo bi i udaralo, i jurilo i kotrljalo se udarajuc’i o zemlju.
(...)
Nikad vishe niko nec’e umeti da govori o strujama i snagama, magnetima i mehanici i o sushtini svih stvari.
Nikad vishe niko nec’e govoriti tako o elementima, o univerzumu i sazvezhdjima. Nikad niko nije tako govorio o Zemlji, o njenom obliku, o njenim epohama. U tom govoru je sve bilo tako jasno:kristali, vulkani i pepeo, led i unutrashnji zhar. Tako niko nije govorio o ljudima, o ljudima na ovoj planeti, na nekoj proshloj i buduc’oj Zemlji.(...) Nikad nije bilo toliko charolije nad predmetima kao kad si ti govorio i nikad rechi nisu bile tako moc’ne. Zahvaljujuc’i tebi jezik je mogao i da se rasrdi, da poludi i postane moc’an.Sve si mogao da uchinish sa rechima i rechenicama, sporazumevao si se uz pomoc’ njih ili ih menjao, davao si nova imena;a predmeti koji ne razumeju ni prave ni pogreshne rechi od toga su se gotovo pokretali.
Ah, tako dobro niko nije umeo da se igra,vi chudovishta! Sve igre ste izmislili, igre brojkama i igre rechima, igre u snu i ljubavne igre.
Nikad niko nije tako govorio o sebi. Gotovo istinito. Gotovo ubojito istinito. Nagnuti nad vodom, gotovo izgubljeni. Svet je vec’ mrachan i ja ne mogu da stavim ogrlicu od shkoljki. Nec’e biti proplanka. Ti, drugachiji od ostalih. Ja sam pod vodom. Pod vodom sam.
A onda neko hoda gore i mrzi vodu i mrzi zelenilo i ne razume, nikad nec’e razumeti. Kao shto ni ja nisam nikad razumela.
Umalo da zanemi,
umalo da
josh chuje
poziv.
Dodji.Samo jednom.
Dodji."
I.Bahman "Odlazak vodene vile"
odlomak iz istoimene priche
|
prochitala samo prichu ili i celu knjigu? 
...ali zato uskoro 
