Pismo iz Japana - Svet koji plovi

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

>> За нас лаике из Западног света, Хокусаијеве естампе и Башоов хаику као да полазе из истог извора где господаре љубав према природи и једноставној лепоти, шкрт, а виртуозан израз, непосредност према оном што се види и оном што се замишља, чистоћа и концентрисаност осећања


Тих неколико дана у Јапану добровољно сам се препуштао плими утисака, који ми и дан данас изгледају као да су доживљени на другој планети. За један запис од стотинак редова (а не страница) тешког срца од тако много утисака издвајам само два, почетан и завршан, као илустрацију обичног у необичном:

При одласку:

Изнели су на сто, чини ми се, бар петнаестак малих, а дубоких тањира, са разним видовима сушија и без обзира на брзину којом смо јели (а ја једем заиста брзо кад ми се нешто много допада) пристизали су све нови и нови тањири и, сваки са различитим садржајем спремним за поновно уживање непца. Суши са димљеном рибом, суши са свежом рибом, суши са лигњама....и ја сам већ престао да се знојим при помисли како је аеродром Кансаи удаљен 150 километара, а време лети. Сад сам се знојио једино од задовољства. Бања, иначе изванредно прецизан (као уосталом и сваки Јапанац с којим сам имао част да се упознам на Другом Светском хаику конгресу), био је опуштен и предан укусним ђаконијама које су се ређале пред нама. И кад смо коначно испразнили и последњи тањирић, а ја сам се већ помирио са релативношћу времена, дошло је до кулминације изненађења - суши од ајкулиних пераја! Кад је и тога нестало, Бања ме је срдачно и мирно испратио до лимоусине-бус-а, до наизглед обичног аутомобилчића са необично дебелим гумама, који је брзином светлости клизнуо по аутопуту и одвео ме до аеродрома тачно на време за мој лет!

При доласку:

После дугог пута, који је због авионског прескока временских зона усред контаката сунчевог диска са земљиним полулоптама трајао још дуже, тек што сам се срушио да спавам, неко је зазвонио на вратима моје собе у универзитетској згради у Тенрију. Насмејана студенткиња у затегнутој индиго плавој униформи стајала је на прагу са дрвеним ковчежићем у рукама и дала ми знак да је следим на доњи спрат. Унутра, у тесном простору ковчежића, уредно је стало неколико пешкира, велики пењоар, четкица и паста за зубе, шампони за косу и тело! А на доњем спрату, очекивао ме је топли ђакузи...Свако јутро, и професори, и студенти обавезно си „приуште”овај мелем за тело и душу да би се, потом, светлих лица предали својим свакодневним обавезама. Топла и миришљава купка их масира, буди и бодри тело да може лакше да истрчи свој дневни животни круг. Овакво јутарње купање, тај обавезни ритуал поштовања према дану који наилази, према свом телу, према реду и поретку, вероватно је само једна од малих великих тајни (од којих је начин и квалитет исхране најизвиканија, иначе сасвим тачна) о дуговечности Јапанаца. Радознале, ментално пажљиве представнике „трећег доба” (типа македонских раритета као што су Киро Глигоров, Коле Чашуле или Мери Бошкова) у Јапану можете да сретнете буквално на сваких пет корака!

Јапанске естампе

Ова два из низа мојих доживљаја у Тенрију, провинција Нара, могу да буду добра илустрација (мада је свако уопштавање ствари после тако кратког боравка ипак смешно) да за једног дођоша из далеке Македоније, Јапанци имају своје, прилично необично схватање о пуноћи тренутка. Тренутак се може доживети као немерљиво кратка временска јединица, али и као потпуна преданост великом сада. Има ли бржег погледа за људско око од оног на талас који достиже своју највишу тачку пре него што ће се обрушити надоле? У време Хокусаија, старог сликара будале како је сам себе називао, није се знало за фотографију, али на његовом дрворезу у боји Велики Талас (из серије Тридесет шест погледа на Фуџијаму), чије су безбројне копије красиле и најскромније јапанске домове, са суперфотографском прецизношћу је ухваћен управо тај, тако рећи недохватљив, ужасно кратак и брз временски блиц. Доцније су неке паметне европске главе тумачиле Хокусаијев Талас као прелаз између „високог” и „ниског”, између страха и наде итд., па су га чак и графички увршћавали у јин-јанг точак. А могуће је да се претпостави какав су креативни шок изазвале згужване копије његових естампа код представника разних „изама” у париској ликовној школи, почев од импресиониста! Хокусаи, а доцније и Хирошиге, сликају у природи, ефекти светлости и атмосфере en plein air познати су им много пре европских поклоника сликања на отвореном простору. Цео низ мајстора париске Модерне, од Дега и Манеа (који на портрету Золе насликава естампу са самурајем), преко Монеа (идеја за серију слика на исту тему у различито доба дана), Сезана, Тулуз-Лотрека, до Бонара, названог „набиста јапониста”, као и неке од познатих композиција Дебисија, директно су инспирисане јапанским естампама. Посматрач пред Хокусаевим естампама осећа се слично као читалац пред хаикуом Башоа, затечен једноставношћу и свежом истинитошћу израза. Посебно ако он, читалац, пролази кроз период убрзаног рашћења, у пубертету, и доцније, као бруцош и студент, када захваљујући чешћим преводима, хаику постаје редован део његове лектире, нарочито у тренуцима предаха и фантазирања. Или још доцније, када и сам почиње да пише или слика, Башо и Хокусаи утичу да буде ефикасно самокритичан у односу на пренатрпаност сопственог писма. Тада, Хокусаи и Башо долазе у прави час. Али, оваква асоцијација између хаику мајстора и мајстора цртежа може да искаже само не-Јапанац. Башо је рођен такорећи сто и двадесет година пре Хокусаија. У области хаикуа (хокку како се назива у његово време), он је пионир, као што је Хокусаи својевидни виртуозни „декадент” у својој области - естампама. Историјско време у коме живе и стварају исто тако је прилично различито: шест година пре рођења Башо-а, Јапан под јаком централном влашћу Токугава, затвара границе према свету. Двадесет година после Башоа, 1664. рађа се Тории Кијонобу, оснивач школе Тории, која ће следећи век и по бити једна од водећих у Јапану у изради дрвореза, али и плаката за кабуки позориште, као и цртежа бижинија, лепих куртизана (што неодољиво потсећа на инспирације једног Тулуз-Лотрека).

Путовања у себе

Масовна, витална и јевтина, уметност естампи у правом смислу речи је популистичка - штампа се у великим тиражима, а краси и најскромније домове (замислите компарацију са сиромашним европским ентеријером с почетка 18-ог века!). Хокусаи (рођен 1760-те) ствара у различитом поетичком контексту од Башоовог. Заједно са Хирошиге, он је последњи велики мајстор јапанске гравире, који у свом изванредно плодном опусу, са подједнаком вештином слика биљке и херојски пејзаж, карикатуре и религиозне, зен будистичке мотиве. Његова непрекидна сликарска производња импресионира лакоћом и својевидном екстравагантношћу занатлијског велемајстора.

Ако је Башо био на почетку, Хокусаијев живот и стваралаштво догађају се при крају Токугава периода: Јапан, после вековног изолационизма постепено је принуђен да се отвара према свету, чиме се наговештава Меиxи рестаурација, када се негирањем предходног феудалног система, омогућава парламентаризам, модернизација јапанског друштва и отварање граница према свету. Па ипак, за нас лаике из Западног света, Хокусаијеве естампе и Башоов хаику као да полазе из истог извора где господаре љубав према природи и једноставној лепоти, шкрт, а виртуозан израз, непосредност према оном што се види и оном што се замишља, чистоћа и концентрисаност осећања..., испуњеност и преданост ка путовању, потрази, ходочашћу - пловидби по свету који плови: спољашњој, јер су обојица били путници (као што су Данте, Гете, Ел Греко, Гоген...), али и пловидбе, путовања у себе, напредовању душе сагласно повећању броја корака по тлу, чежње за унутрашњим преображавањем. Или, како се каже у „Речнику симбола”: "...У том смислу, путовање постаје, значењски и симболично, одбацивање себе самог, удвајање о коме је говорио Паскал, па би требало да се закључи како је путовање у сопствену суштину једино вредно." Упоредо са његовим хаикуом, пет Башоових путописних дневника доказ су таквом путовању у сопствену суштину. Код Хокусаија, путовање је видљиво из његове постепене сликарске еволуције, са 10 000 дрвореза, од просечног илустратора туђих књижевних дела у младости па до неоспорног виртуоза у старости. Управо зато, у свом геопоетичком атласу, Кенет Вајт даје тако високо место Башоу и Хокусаиу, за умешност да се помешају спољашњи са унутрашњим пејзажом, да се повеже географија са интелектуалним простором, топографија са имагинарним.

У том смислу, подсетимо се једног спонтаног, аутопоетичког Башоoвoг исказа: "...Сећам се како сам некад тежио да стекнем јавни статус, каo да је земљопосед, па сам други пут желео да се затворим међу зидове манастира. А ипак сам продужио бесциљно да лутам као облак на ветру, трудећи се све то време да дохватим лепоту цвећа и птица. Заправо, на крају је ово постао извор мог живота: нисам имао никакву другу способност или таленат да бих се подупро њима, већ сам се једноставно држао те танке линије..." <<

Александар ПРОКОПИЕВ


Preuzeto sa:

http://www.politika.rs/cyr/tekst.asp-t=21968&r=240.htm