Apstraktni ekspresionizam

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Abstract Expressionism
Abstract Exspressionism The Art History Archive - Movements
Zlatno doba apstraktnog ekspresionizma

1. Vilem de Koning - Žena I, 1952.
2. Barnet Njumen - Adam, 1952.
3. Džekson Polok - Magla lavandule, 1950.
4. Franc Klajn - Mahoning, 1956.




5. Filip Gaston - Slikar III, 1960.
6. Hans Hofman -Zlatni zid, 1961.
7. Kliford Stil - 1947-J, 1947.
8. Mark Tobi - Brodvej, 1935.



9. Mark Rotko - Narandžasto i žuto, 1956.
10. Adolf Gotlib - Bez naslova,
11. Robert Madervel - Pančo Vilja, mrtav i živ, 1943.
12. Eučaren Sebastian Antonio Mata - Nemoguće, 1957.




Iako je prošlo preko pola veka od vremena kada je ovaj pokret bio aktuelan, i dalje se može čuti pitanje: «Da li je ovo umetnost?» Uprkos izvesnoj krizi u pogledu definisanja samog pojma umetnosti danas, svaki poznavalac slikarstva odgovoriće potvrdno na to pitanje.

Apstraktni ekspresionizam je termin prvi put upotrebljen u vezi sa slikarstvom Vasilija Kandinskog, a američki kritičar Robert Koats usvojio ga je 1945. godine kao odrednicu za ono što pod tim nazivom danas podrazumevamo, za grupu američkih umetnika, uglavnom iz Njujorka, i njihovo stvaralaštvo iz '40-ih i '50-ih godina. Apstraktni ekspresionizam nije stil, ne možemo govoriti o stilskoj uniformnosti, niti je u pitanju umetnička grupa, mada su umetnici uglavnoim bili povezani prijateljskim ili drugačijim vezama. Uprkos nazivu nisu svi umetnici uvek predstavljali apstraktne sadržaje, niti za sva dela možemo reći da su ekspresionistička. Ipak, zajednički su težnja da se radi na platnima izuetno velikih dimenzija, kao i naglasak na površini slike. Na ujednačenosti površine, kako u pogledu izravnjenosti same strukture platna, tako i u pogledu jednake važnosti koju svaki deo platna dobija u odnosu na celinu. Možemo, konačno, govoriti o zajedničkoj ideji oslobađanja slikarstva, težnji ka uspostavljanju slobodne slikarske ekspresije.

Značaj ovog pokreta je, između ostalog, i u tome što predstavlja prvi značajan umetnički pravac formiran u Americi, nezavisno od evropske umetnosti, koji je doživeo internacionalnu slavu. Iako nezavisan od aktuelnih dešavanja u ratom zahvaćenoj Evropi, njegovi koreni su svakako u evropskoj avangardnoj umetnosti '20-ih i '30-ih godina, pre svega u nadrealizmu kao i u uticaju evropskih umetnika izbeglih u Amreiku uoči izbijanja Drugog svetskog rata. Izložba Muzeja moderne umetnosti u Njujorku iz 1951. godine, «Apstraktno slikarstvo i skulptura u Americi» predstavlja trenutak zvaničnog priznanja ove grupe umetnika od strane stručne javnosti. Nova postavka istog muzeja, iz perioda 1958-1959. godine «Novo američko slikarstvo» obišla je svet. Ali krajem '50-ih slikarstvo u Americi se menja, i nekadašnja avangarda ustupa mesto novim pokretima, među kojima će pop-art izbiti u prvi plan nešto kasnije. Ali već je apstraktni ekspresionizam bio onaj pokret koji je Njujork učinio umetničkom prestonicom sveta.

Vratićemo se na već postavljeno pitanje «Da li je ovo umetnost ?» i shvatićemo da navedene činjenice ne ostavljaju mnogo mesta razmišljanju, ovaj pokret postao je predmet proučavanja istorije umetnosti odavno. Uprkos gotovo stogodišnjoj tradiciji apstraktne umetnosti, navikli smo i dalje da slikarstvo posmatramo i odmeravamo u odnosu na tradiciju velikih majstora «lepog slikarstva», i da se pitamo da li su svi ti moderni slikari, počev od Pikasa, uopšte umeli da crtaju, u smislu vernog podražavanja prirode, mimeze.

Džekson Polok je zasigurno najpoznatiji predstavnik ove grupe umetnika, i pretrpeo je kako najviše pohvala, tako i najviše kritika, što od strane umetničke kritike, što od strane laika. Uostalom, on i nije koristio četkicu i štafelaj, prosipao je nasumice boje po platnima prostrtim po podu - gotovo smo spremni da izjavimo kako svako može biti umetnik na taj način. «Jack the Dripper» jedan je od sarkastičnih nadimaka Džeksona Poloka.
Prividno nasumično nabacivanje, prskanje, izlivanje boje, Poloka i ostalih predstavnika slikarstva akcije nije nekontrolisano. Ukoliko se zadržimo na Polokovim delima, primetićemo da takozvane «prskane slike» rađene između 1947. i 1951. godine, poseduju nešto što ih čini bliskim, prepoznatljivim i jedinstvenim u odnosu na ostala dela. One nisu proizvod slučajnosti. Harold Rozenberg je odgovoran za termin «slikarstvo akcije» koji se najčešće dovodi u vezu sa Polokom. Pod njim se ne podrazumeva nekakva fizička aktivnost umetnika, već ideja da je slika samo konačni proizvod procesa stvaranja koji zajedno sa njom čini umetnost. Taj proces je kako fizički, tako i mentalni, a slika ostaje kao jedino svedočanstvo njegovog postojanja. Polok je ove ideje razvijao proučavajući stvaralaštvo američkih Indijanaca, za koje je stvaranje umetničkog dela bilo «šamanski» čin. Rozenbergovim rečima, «platno nije slika već događaj». Velike dimenzije tih slika, kao i neodređenost prostora slike, odsustvo bilo kakvog središta radnje, pretenduju da okruže posmatrača. Slika se nameće kao ambijent, posmatrač se oseća apsorbovan slikom. A odnos posmatrača i platna koje je ispred njega osnovna je preokupacija slikara, koja je dovela do pronalaska linearne perspektive još u 15. veku. Slikarstvo apstraktnog ekspresionizma možemo posmatrati i kao pokušaj da se slikarstvo u potpunosti oslobodi te tradicije (i na taj način se oslanja se na ideje koje je zastupao još Mane, više od pola veka ranije).

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ako sam dobro shvatio, reč je o pokušaju da se "uhvati" sama supstancija stvaralačkog čina, gde njegovo opredmećenje treba da nam ukaže da je poenta u stvaranju? Posmatrač postaje saučesnik, ne u smislu divljenja autoru, nego činu. Tome treba da doprinese i "apsorpcija" posmatrača, koji preživljava isto što i autor tokom stvaranja.

Tako sam bar ja shvatio... Ukoliko grešim, nije mi žao.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Znam da nema nikakve veze sa temom ovog topika, ali juce sam sa sinom pocela da gledam From Monet to Van Gogh: A History of Impressionism i narator u svojoj prici naglasava vaznost likovnog/umjetnockog obrazovanja i mogucnosti tumacenja svakog djela ponaosob. Zasto je to bitno, pitam se ja (laik) ali slusajuci profesora shvatila sam da bez adekvatnog obrazovanja ne mogu ja da shvatim djelo. Ne mogu da dokucim ideju koju je autor/stvaraoc pokusao da nam prenese i docara. Posebno su me se dojmila dva primjera koja je uzeo i uporedio (totalni off):


(Delacroix, The Lion Hunt )

i


(Ingres, The Apotheosis of Homer)

Pored vizuelne razlike, on naglasava i zvukove koje nam svako djelo prenosi. Dublje tumacenje osim onog "na prvi pogled", (ne)prisustvo autora i njegova sposobnost prenosenja "sna/vizije" na platno.

A sada da se vratim na Jelkicinu temu i da kazem kako je Polokova magla u meni uvijek pokretala Mocartovu Mjesecevu Sonatu.
Inace, jedan od omiljenih mi "abstrakticara".
Davno sam nasla -- http://www.manetas.com/pollock/jacksonpollock_by_miltos_manetas.swf
pa sam se tu igrala, i igrala. Cak sam i djecu navukla.
Nedavno, kad mu je bio rodjendan, nabasala sam i na -- http://www.youtube.com/watch?v=rJxW2nKu-ng

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sve ima veze s temom, i ništa iznad napisano nije off

Najpre, ja nisam položila Modernu, tako da sam i ja laik. A onda, super što je Ella okačila Engra. On je želeo da slika istorijske kompozicije, teme nabijene patosom, koje uzdižu duh i veličaju vrlinu. Nekoliko takvih slika je ostalo iza njega, ali danas se u nauci on ceni zbog portreta, koje je radio kako bi se izdržavao. Sve ono što je njega pokretalo kao umetnika, danas se smatra prevaziđenim. Na neki način i Poloka je zadesila ista sudbina.

Iza svakog umetničkog dela postoji čitav istorijsko-filozofski sistem u okviru koga se to delo može sagledati. Zadatak istorije umetnosti, prema jednima, jeste da se delo dovede u vezu sa tim sistemom, da se preko njega ono približi posmatraču. Posmatrač, kao laik, ne mora poznavati ništa u vezi sa tim sistemom kako bi u slici "uživao", kako bi reagovao na nadražaje boje, oblika i njihovih međusobnih odnosa. Da bi razumeo ŠTA je naslikano, potrebno je već neko znanje. Postoje i oni koji smatraju da je zadatak istorije um. da utvrdi zakonitosti u vezi sa bojom, oblikom, kompozicijom, tj. likovnim elementima, koje važe uvek i svuda i na osnovu kojih je neko delo moguće proglasiti umetnošću a neko ne. Meni je takav pristup, zasnovan na nekakvim zakonitostima estetike odbojan. Ali, gledano sa stanovišta nauke, nije praktično sve posmatrati kao umetnost. Tu na scenu stupa nešto što se zove društveni konsenzus, i u to se mnogo ne dira. Vremenom smo naučili da neka dela smatramo umetnošću, i tačka.

Problem sa apstraktnim ekspresionizmom je taj što na pitanje šta je predstavljeno, naizgled nema odgovora. A zapravo postoje dva. Jedan bi bio da je nešto ipak predstavljeno, nekakve linije, boje, kvadrati, krugovi, nečega ipak ima. I to nešto nama se može dopadati ili ne. A drugi odgovor je taj da je predstavljeno NIŠTA. A da bi to razumeli, moramo poznavati istorijsko-filozofski sistem koji stoji iza apstraktnog ekspresionizma. Ali - veličina nekih umetnika leži upravo u tome što posmatrač može doći do tog odgovora, ili ga barem naslutiti, i ne poznajući sistem koji iza tih slika stoji. Po mom skromnom mišljenju, Polok, a i mnogi drugi, uspeli su u tome.

Šta je ništa, to je već pitanje za filozofe. Neko je u vezi sa ovim napisao "in search of nothingness". U pitanju je oslobađanje umetnosti, umetničkog stvaranja, od teme, od zakona kompozicije, perspektive, (za posmatrače nisam sigurna, da li su se i od njih oslobađali) Tako shvaćen, apstraktni ekspresionizam je samo jedan u nizu avangardnih pokreta koji su se zalagali za samosvrhovitost slikarstva. Od impresionizma nadalje, preispitivani su tradicionalni modeli slikarstva, negirano je umetničko nasleđe, a kasnije, traženi su i načini za oslobađanje slikarstva od predmetnosti. Teško je uopšteno govoriti o apstraktnom ekspresionizmu ukoliko bi se išlo dalje u detalje. Jedna od zajedničkih ideja bila je ta da slika iskazuje nesvesno, znak, arhetip, mitsko nasleđe u čoveku, a sve u vezi sa učenjem Junga. Slikarski potez je posmatran kao odraz psihološkog automatizma, vođen intuicijom, a ne promišljanjem. Možemo govoriti o potpunom oslobađanju od spoljašnjih uticaja, a slika bi trebalo da nam dokuči suštinu umetnika, pa samim tim i suštinu čina stvaranja. Naglasak je na skrivenom, unutrašnjem. Slika je samo odraz svega toga, materijalni dokaz o postojanju umetničkog čina koji se odigrao. Sve ovo nisu bile nove ideje, ali su u Americi sredinom dvadesetog veka dobile nov izraz. A sledeći korak je svakako bilo uvođenje konceptualne umetnosti u glavne tokove umetnosti. I polako se počela realizovati ideja o nestanku slikarstva kakvim smo ga poznavali.
Citat:Harold Rosenberg spoke of the transformation of painting into an existential drama in Pollock's work, in which "what was to go on the canvas was not a picture but an event". "The big moment came when it was decided to paint 'just to paint'. The gesture on the canvas was a gesture of liberation from value — political, aesthetic, moral."
Kako to uvek biva, avangarda je postala deo sistema, Polok je postao jedan od najtraženijih i najskupljih umetnika, a težnja ka čistoj umetnosti, oslobođenoj umetnosti, i dalje nije zadovoljena.

Ella, fala za taj link, ja sam se žešće navukla