|
Poslao: 02 Okt 2009 07:17
|
offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Даклем, тачно и адекватним линковима поткрепљено.
Ја, канда, избројах десет...
Јелкице, изволи!!! 
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 02 Okt 2009 13:13
|
offline
- Pridružio: 07 Avg 2008
- Poruke: 2528
- Gde živiš: VII kat
|
Hvala.
U istom gradu postoje još dve slične crkve iz istog perioda. Sačuvan natpis na zapadnoj fasadi pominje velikog župana Nemanju i njegovog sina Vukana.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 02 Okt 2009 18:26
|
offline
- Sorelag
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 31 Dec 2005
- Poruke: 2408
|
Citat:Crkva Sv. Luke je osobena po tome što su se u njoj nalazili zajedno katolički i pravoslavni oltar. Godine 1657. pravoslavno stanovništvo Grblja se sklonilo, pred turskom najezdom, u Kotor, te im je mletačka uprava grada dozvolila da koriste tada katoličku crkvu Sv. Luke za pravoslavni obred. Tako da je crkva imala dva oltara sve do francuske okupacije Kotora 1807-1814. godine. Danas je crkva Sv. Luke pravoslavna bogomolja.
http://www.sitiunescoadriatico.org/index.php?pg=941
Nisam najbolje shvatila pitanje, ali ipak odgovaram  . Dakle, romanička crkva Svetog Luke u Kotoru iz 12. veka.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 02 Okt 2009 19:13
|
offline
- Pridružio: 07 Avg 2008
- Poruke: 2528
- Gde živiš: VII kat
|
A odgovor je tačan!
Na crkvi Svetog Luke se nalazi pomenuti natpis, gde piše da je crkvu 1195. godine podigao Mavro Kazafranka sa ženom Bonom, u doba velikog župana Nemanje i njegovog sina Vukana, kralja Duklje.
Ova crkva pripada skupu izuzetno značajnih građevina za istoriju naše arhitekture. U pitanju su jednobrodne bazilike, uglavnom sa kupolom, a tri takve crkve su podignute upravo u Kotoru. Osim crkve Svetog Luke, to su i crkva Svete Ane i crkva Svete Marije Koleđate. Prema svom planu pripadaju vizantijskoj tradiciji, ali su plastičnom obradom odenute u romanički stil, koji će zahvaljujući svojoj prisutnosti u ovom delu Nemanjine države, prodreti i do najznačajnijih spomenika centralnih delova srednjovekovne Srbije.
"Spajanje vizantijskog plana građevine i romaničke obrade u vidu bitnom za primorske spomenike na razmeđi XII i XIII veka odigralo se oko Barija. Još se traže izvori i razmatraju uslovi koji su do toga doveli, iako su na grčkim ostrvima i na Atici pronađena zdanja koja imaju jednake planove. Sredozemne oblasti na granici Vizantijskog Carstva su se između XI i XII veka sa svakim novim razdobljem stila, iz različitih uzroka vraćale vizantijskoj jednobrodnoj crkvi s kupolom, dodajući joj obeležja svoga vremena i prostora. Tako su stvorene posebne skupine spomenika: preromanička na području između Cetine i Bojane, barijska u XII veku, kotorsko-dubrovačka na prelazu iz XII u XIII vek i raška u XII i XIII stoleću. Mada su se međusobno ukrštali, osnovni uticaji su išli: jedan iz vizantijskih umetničkih metropola neposredno ka Raškoj, drugi iz vizantijskih jegejskih provincija ka Apuliji i Južnom primorju, a njihovim posredstvom i ka unutrašnjosti Srbije"
Đurić, Babić-Đorđević Srpska umetnost u srednjem veku, 1997.
Sorelag, izvoli
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 02 Okt 2009 19:47
|
offline
- Sorelag
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 31 Dec 2005
- Poruke: 2408
|
Znam da mnogi znaju ovu veličanstvenu sliku i ko je njen autor, pa ipak ne mogu da odolim.
Trenutno čitam jednu veoma zanimljivu kulturnoistorijsku studiju o sreći; baš ova slika je poslužila autoru knjige da ilustruje filozofske koncepcije Grka o sreći.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 02 Okt 2009 21:39
|
offline
- Sorelag
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 31 Dec 2005
- Poruke: 2408
|
Naravno,  Freska "Atinska škola" Rafaela Santija (1510-11) u Vatikanskoj palati, a ja ću sad malo da se bavim "resavskom školom", tj. prepisivanjem.
"Svako ko je hodao pozlaćenim hodnicima Vatikana ili pohađao pregledni kurs istorije evropske umetnosti upoznat je sa Rafaelovom freskom Atinska škola, kojom se ovaj odani sin renesanse klanja filozofskim pretečama ovog pokreta. Delo je veličanstveni simbol opstajanja grčke misli i centralnog mesta koje zauzima u crkvi - doslovno utisnuto u zidove - i, uz to, prikazuje poznati kontrast između dve glavne figure na slici, Platona i Aristotela. Uokvireni nadsvođenim prolazom koji vodi na nebesa i okruženi najvećim umovima klasičnog sveta, njih dvojica dominiraju delom, stvarajući harmoničnu tenziju koja je u središtu pažnje. Dok Platon, duge brade, pokazuje naviše, izvan zasvođenog prostora, Aristotel ga opominje horizontalno, ispruživši ruku u ravni sa zemljom. Jasno se vidi knjiga koju drži u ruci, takođe položena, dok Platon čvrsto steže svoju crnu knjigu uz bok, naglašavajući svoj vertikalni pokret. I dok je Platon zakoračio, kao da se upinje da napusti zemlju, Aristotel čvrsto stoji sa obe noge na zemlji. Kao studija o suprotnostima, Rafaelovo remek-delo prikazuje ova dva velikana kao dve suprotstavljene filozofije i dva suprotstavljena temperamenta: jedan nastoji da dosegne mudrost u višnjem svetu; drugi nastoji da je pronađe dole na ovom svetu."
Nakon ovog ideal-tipskog opisa Rafaelove slike, Darin Mekman izlaže Aristotelovu ideju sreće kao "aktivnosti duše koja izražava vrlinu". On kaže: "Aristotelova veoma koherentna i naizgled jednostavna formulacija je zadivljujuća. Usvojivši Sokratovu i Platonovu ključnu i revolucionarnu tvrdnju, Aristotel preuzima i neposrednije iznosi njihov stav da sreća zavisi od vrline. Njegovo polazište - da je ljudima, kao i svemu na svetu, namenjena neka svrha - obuhvata važnu teleološku postavku, čija istinitost u naše vreme nije tako vidljiva kao što je bila tokom većeg dela zapadnjačke istorije. Stari Grci su, međutim, verovali da ljudi i svet u kome žive čine deo jednog većeg poretka koji im daje značenje." Ukratko, Aristotel, za razliku od Sokrata i Platona, veruje da treba da se okrenemo svetu koji nas okružuje - pojavnom svetu - i da na osnovu njega donosimo sudove. Na taj način ponudio je ljudima ideju da je sreća dostižna u ovoj egzistenciji i ovom materijalnom svetu - negovanjem vrline, obuzdavanjem želja, racionalnom spoznajom i delovanjem u skladu sa njom. Da bi završio uvidom o takvoj sreći kao "sekundarnoj" u odnosu na ideal savršene sreće - ona se može dosegnuti samo životom u čistoj kontemplaciji koji se najviše približava božanskom. "Naizgled svetovni Aristotel diže pogled naviše na način koji podseća na Platona".
(ja sam naravno skratila i pojednostavila argumentaciju)
Zatim nas Mekman ponovo upućuje na Rafaelovu fresku: u njenom donjem levom uglu sede "dve figure i kao da upućuju nemi prekor nazivu dela". Epikur i Zenon, dvojica onih koji su nudili lek i protivotrov.
Njihova filozofija je trebalo da olakša ljudski bol i patnju usled preteranih želja i neostvarljivih žudnji. ("Isprazna je filozofska tvrdnja koja ne leči ljudsku patnju" - Epikur). Epikur je uživanje definisao negativno, kao odsustvo telesnog bola (stanje aponije) i odsustvo mentalne patnje ili strepnje (ataraksija). "To su istinski ciljevi", dostižni, ako se čovek pridržava "trezvenog razmišljanja" i ako neguje znanje o svetu i znanje o samom sebi.
Itd.
Darin Mekman, Istorija sreće, Geopoetika, 2007.
Tuzor, izvoli ...
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Okt 2009 21:05
|
offline
- Pridružio: 07 Avg 2008
- Poruke: 2528
- Gde živiš: VII kat
|
Андрей Клименко је уметник, а представљен је бог Перун.
|
|
|
|
|
|
|
|
