|
Tamtitam ::Tacno, Sirius, ali patetika, kako smo je ovde definisali, se odnosi samo na jednu 'porodicu' osecanja. Onu gde pripadaju tuga i samilost.
Zasto to ima negativan prizvuk, za razliku od tendencije ka izazivanju nekih drugih osecanja? Niko ne govori o meri u izazivanju smeha ili o meri u izazivanju straha.
Niko Djoletu Balasevicu nije nikada zamerio kada bi nas zasmejao do suza, ali je mnogo zamerki palo na njegove pateticne momente, kada bi nas rastuzio do suza.
Samo sam se pitala zasto je to tako.
Interesantno razmišljanje! Vredi pozabaviti se i time. Izmedju osećanja postoji veza kao kod spojenih sudova, koliko god da to paradoksalno zvuči. Ti spojeni sudovi su jedinstvene osobine čovekove ličnosti. Kao što možeš Djoleta prepoznati po patetici (najpre retkoj, a zaatim sve češćoj), tako ga možeš prepoznati po smehu i humoru. I u toj dimenziji njegove ličnosti postoji tendencija, samo je treba definisati (ali ne sada, razume se). Njega smo naveli kao eklatantan primer, ali svaki čovek može da posluži kao uzorak. Podji od sebe: i kada tuguješ, kada se raduješ, žališ, radiš to s odredjenom dozom, kvalitetom i prepoznatljivošću. Onaj ko te dobro poznaje, moći će i u tvojoj radosti i u tvojoj žalosti ili mrzovolji da prepozna autentičnost. To se poklapa sa tiplogijom i karakterologijom kakvu pamtimo iz prvih predavanja sa psihologije (kolerici, melanholici, sangvinici i flegmatici). U svakom od tih osećanja opet ćeš doći, kako god da kreneš, do toga da li je nešto iskreno ili ne.
Eto, imam prijatelja za koga sam se pouzdano uverio: njemu dobro ispričan vic služi da u društvu stekne dobru početnu poziciju u nekoj situaciji - reč je dakle o tendenciji. Nekako ''spontano'' će izvući spreman vic za svaku situaciju i površni slušaoci će zadivljeni pomisliti - ''bože, kako je ovo komunikativan i srdačan čovek'', a on je samo našao svoj način da stekne bolju pol poziciju..
Patetika je samo najuočljivija i relativno lako joj se prašta jer lako nadje saveznika u sagovorniku ili slušaocu (gledaocu). Uzmi drugačiji primer: strah. Pomisli samo kako smo surovi prema onima koji ga pokazuju (''kukavice'', ''vuno'', itd, da ne zalazim u još sočnije), a setimo se da je to jedno od najprirodnijih osećanja! Uostalom, definisano je hrabrošću za koju se kaže da je sposobnost da se savlada strah (a ne obratno). Naše najiskrenije osećanje prilično surovo i licemerno dočekamo, a prema patetici smo tako nežni...i osećajni. 
|
