''I tako, ako staviš svoj život u stihove, bićeš bliži istini, bliži životu''

2

''I tako, ako staviš svoj život u stihove, bićeš bliži istini, bliži životu''

offline
  • Absolut Gut
  • Pridružio: 13 Avg 2012
  • Poruke: 558
  • Gde živiš: Atakama

Sjajno !

Dobrodosla na forum i ostala dugo, dugo.. Smile



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 17064
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Сви прву песму напишемо, наравно, када се заљубимо. То није ништа лоше, напротив. Уколико имаш правог педагога крај себе тај ће врло брзо умети да раздвоји твоју еуфорију од праве, изражајне књижевности. Пут ка целовитом књижевном делу, без обзира на форму , жанр или дужину некада је дужи, некада краћи, али увек води преко три степеника: садржаја, језика и стила. Када то свето тројство спојиш и уједначиш, онда се може говорити о зрелом аутору (без обзира на године). Неко се с тим роди (као ти, рецимо), а неко мора дуго и мукотрпно да ради. То је посебно важно за приповедаче, односно прозне ствараоце. Они су, да се популарно изразим, тркачи на дуге стазе и за њих је пресудно важно да имају континуирану реченицу. Зато почетници најпре прибегавају поезији, затим краткој форми, а затим се усуде да крену и према већим изазовима. Оног момента када ''порасту апетити'' (написати новелу, роман, драму), аутор постане свестан својих опредељења и - могућности.

Зашто сада ''откривам топлу воду''? Зато што у твом случају има смисла и сврхе. Безброј пута сам био у прилици и у Књижевној омладини, и у разним редакцијама, да процењујем радове почетника. Многима није било помоћи (мада , теоријски, свакоме коме сте рекли истину много сте помогли), а посебно онима који су мислили да је после почетних књижевних покушаја следећи корак - студирање књижевности (на којој се, наравно, најмање учи о томе како се пише).

Теби, очигледно, треба и има смисла говорити. Пошто сам ја рођена ленштина када је реч о објављивању (написао сам хиљаде страница, приредио стотине књига, књижевних вечери, рецензија и приказа, а прва објављена књига била ми је - коауторство са Данком о млазним борбеним авионима), опрости ми на дрскости што ћу овде постовати својих десет књижевних заповести. При том потпуно ризикујем (није ми први пут и та врста блесавости и непорезности никада ми није мањкала) да ме неко нагрди, искритикује или каже - ово нема везе са животом...а има.

1. Читај великане.
2. Прочитано анализирај.
3. Поштуј велике али их не имитирај.
4. Не бежи од узора. Користи их као светионик.
5. Проучи социјално порекло дела које читаш.
6. Пиши само онда када имаш шта да напишеш.
7. Не понављај се.
8. Не задовољавај се похвалама. Оне су лажни пријатељи, чак и кад су искрене.
9. Преиспитуј написано у различитим временским периодима.
10. Никада , али никада, не завиди другом писцу.

Имам ја тога још, али нека ових десет ''заповести'' буду почетни корак да даљем промишљању о свакој од ових теза. Нпр: ако завидиш другом писцу, родиће се некритичко преписивање, па чак и плагирање, итд.

Хајде сад ти, ако си се у нечему од овога препознала или ако нешто није јасно...Wink



offline
  • Pridružio: 19 Jun 2014
  • Poruke: 14
  • Gde živiš: Kruševac

Слажем се у потпуности са Вама... Прву ''песму'' написала сам у осмом разреду и то за конкурс Беле брезе, поводом дана заљубљених... Од те друге награде ја нисам наставила даље да пишем, што због разних обавеза, школе, тако и због тог страха да изнесем негде или прочитам неком ту поезију. Плашила сам се критика, а и нисам имала баш пуно људи око себе који би ме подржали у томе... (С обзиром колико они данас уопште не цене људе који имају воље и жеље за писањем).
Слажем се са Вама и што се тиче настајања прве песме, јер сматрам да човек само душом може да пише, и да то, ваљда, осете читаоци... Та наша осећања у радовима...

Хвала Вам што одвојили времена да ми напишете овако користан ''текстић'', који ме јако обрадовао. Дефинитивно се треба држати ваших десет књижевних заповести! Поготово ми се допала осма!
Па да прокоментаришем мало њих...
Обожавам да читам. Мислим да ништа друго осим књиге не може човека променити и оплеменити његову душу... Свако од нас има узора, и оно на шта је мени професор српрског језика и књижевности скренуо пажњу, била је баш та оригиналност... Да учимо од великана, али да не понављамо њихове речи. Што се десете тиче, тога сам јако свесна, јер када бисмо обраћали пажњу на остале, и гледали на њих као на конкуренцију, пробудио би се црв љубоморе, и тежили бисмо да будемо бољи од њих, на било који начин, а притом не бисмо приметили колику дозу неискрености би то унело у наша дела...Сама превелика жеља да будемо бољи од другог уме да наведе на погрешан пут, а једино ћемо бити победници онда када победимо самог себе тако што за собом оставимо протекао дан, а новог се трудимо да будемо бољи него претходног...
Хвала још једном! Срдачан поздрав!


Ево још једне песмице...

СУВЕНИРИ ГРАДА ОКАМЕЊЕНИХ ДУША

Ви, који имасте једино празне, развучене осмехе,
на лицима сачињеним од парчића гнева,
и нетрељивом мржњом оковане подсмехе,
безвремено горљивом жудњом за оним који успева.

Ви, који газисте саму срж ватре живе,
док њен жар потпаљиваше ваше жеље криве,
крвничке освете којима се незасићени неуморно диве,
остављајући пепео живота, пригушене нијансе сиве.

Ви, доживотни робови и осуђеници на јад,
што се радовасте туђој муци к'о жедан води у доба суша,
и питам се где сте се сакрили од вечне погибије ви сад,
ви, сувенири града окамењених душа.

offline
  • Pridružio: 19 Jun 2014
  • Poruke: 14
  • Gde živiš: Kruševac

Пољубац

Прича испричана на милион начина
испреплетена осмехом,
срећом,
и првом заљубљеношћу.
Нашла се и по која суза,
реч,
недовршена реченица...
И сада...
Негде на крају света
ја чекам
и не знам
хоће ли нам срца поново заиграти
као први пут...
И не умем рећи вреди ли надати се...
Али се надам да те поново сретнем
негде на неком пропланку
где туга не буде крвљу исписивала наша имена,
на месту које би било само наше,
проткано нашом љубављу
и
обостраном жељом
да се спојимо
у дугом и снажном,
страственом
пољупцу љубавника.

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 17064
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Добро је! Охрабрење је деловало...Wink

offline
  • Pridružio: 19 Jun 2014
  • Poruke: 14
  • Gde živiš: Kruševac

Jedini,

danas sam prešla i poslednju stranicu tvoje omiljene knjige. Sećaš se nje, zar ne?
I kao što već znaš, na korici se nalazi jedno pitanje koje često postavljam sebi, pokušavajući već duže vreme da ti pružim odgovor. Šta bih ti rekla da znam da Sunce više nikada neće izaći i da je ovo poslednjih pet minuta života? Da li bih ti rekla da te volim ili mrzim što si me ostavio? Nepomično gledajući kako slova popunjavaju beline papira, ćutala sam. Po prvi put u životu osetila sam tu žustru i opaku moć ćutanja. Priznajem, tišina me je uplašila.
Nisam želela da znaš da me i dalje boli tvoja poslednja suza koja se krotko i bez imalo kajanja našla na mom dlanu. Ne želm da znaš da me sve više guši ona ista omča koju si upotrebio da nestaneš. Ali, i dalje si tu. Osećam te. Tvoji prsti još uvek se prepliću sa nežnim vlasima moje kose, nesmetano klizeći niz lice, prelazeći preko ružičastog karmina jedino potrekpljenog ivicama sočnih usana. Tvoj poslednji dodir se još uvek od mene ne odvaja. I osećam tu težinu tvog tela, dok pokušavam da se oslobodim nje.
Kažu da ljudsko srce iznosi od 200 do 425 grama, i da pri nastupu smrti, besvesno i mlado, odlazi ka večnom miru, ploveći u crnoj tmini, čeznući što ne kuca više. Ali i dalje mislim da su to previše male i beznačajne brojke da bi označile važnost i smisao tvog postojanja u meni.
Tako čvrsto držeći tvoje nepomično telo, nisam želela da te pustim, ali sam to ipak učinila. znala sam da će Sunce ponovo izaći i pomilovati me, svakog jutra, ispred mog prozora, kao što je do sada i činilo. Znajući da ovo nisu poslednjih pet minuta života, pustila sam te. Lagano te pomeram iz mojih ruku, dopuštajući vazduhu da mi prostruji telom.
Oprostila sam ti. Da, jesam, jer više ne osećam prazninu u svojoj duši što nisam uspela da te sačuvam. Uspela sam da oprostim sebi.

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 17064
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Посветићу се ових дана твојој краткој форми јер је врло упечатљива. Само тако настави.

offline
  • Pridružio: 19 Jun 2014
  • Poruke: 14
  • Gde živiš: Kruševac

И чувам те од заборава

Ноћ расута низ мистичну тишину и тако ведра
струји ваздухом пришивајући његовог свиленог ми скута,
док замишљам нежни додир прикачен за моја недра,
осећам ужарени спој прстију у џепу мог капута.

И ми још увек седимо на старом пању храста,
спојених усана пољупцем слађим од меда,
док око нас природа са небом сраста,
он краичком ока мене милује и гледа.

Колико је само, несхваћених, овде снова престало,
колико има утканих жеља у тврдој кори оронулог храста,
и колико је датих обећања баш овде нестало,
које више неће донети с повратком ни јато једнаких ласта.

О, туго моја превелика, чујем заједљивог ти гласа.
Oве тишине гробне не назирем ни краја,
а као да још увек по води његов лик таласа,
ја седим на обали, а можда ме више у живе не убраја.

Лагано, као пера однета ветром благим,
сада одлазе моја сећања низ реку живота овога.
Да ли да их упутим да допру до тебе и учине ми те драгим,
или да пустим да однесу сва осећања несрећног, срца мога?


Ако их и пустим, моје мило,
и заувек напусте наше место од заборава чувано увек,
нестаће све оно што је некада оковано срећом било,
и онда се нећеш мене присећати заувек.
А ја то не желим.

Љубави нашој не допуштам да буде крај овде,
и сада ако и даље не знаш једно,
оно због чега сам дошла признати чак довде,
још увек волим те, то је једино искрено и вредно.

offline
  • Pridružio: 04 Dec 2008
  • Poruke: 4059

Podsetila si me na mladost i prve stihove pisane akrostihom.

Nikola je srećan dečko. : )

offline
  • Pridružio: 19 Jun 2014
  • Poruke: 14
  • Gde živiš: Kruševac

Земљо отуђеника

Србијо, земљо оклопнице гнусних ратова и бројних
понижења и падова,
тако препланула испуњена заборавима брда твојих гнојних,
подсећаш на оронули мозаик вредних окрњених радова.

Србијо, земљо преплављена незаситим отуђеницима нашим,
који занемарише корене уткане у свако слово ћирилице нам миле,
и оно што од давнина важи ви одбацисте, не признавши га вашим,
као да никада сузе Плаве гробнице нису вам блиске биле.

Србијо, земљо сачувана од крвничких мучитеља,
опрости ,стојећи уздигнуте главе ,али не заборављај ни једно њихово дело,
јер се они не сетише речи нашег Саве, архиепископа и учитеља,
да свако дело увек изађе на видело.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 899 korisnika na forumu :: 50 registrovanih, 5 sakrivenih i 844 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3028 - dana 22 Nov 2019 07:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 5.56, 8u47, _Sale, A.R.Chafee.Jr., amstel2, atrkulja, Bane san, Boris902, darkangel, debeli, DonRumataEstorski, Gama, Georgius, gorangogs88, hLAND, ikan, Insan, ivance95, ivica976, Jester, Krusarac, Kubovac, KUZMAR, louderick, MarKhan, Marko Marković, MB120mm, Mercury2, milenavagic, MilosKop, mnn2, ninareflex, powSrb, royst33, sakota79, shone34, slonic_tonic, srbi, Srki94, Srna2, stalker2, theNedjeljko, Van, vasa.93, Vieri2, VJ, zoidbergs, zola92, Zoran Rapajić, Zori2