PEČALNIK ( Zavičajne priče, Legende, Predanja, Zagonetke...)

2

PEČALNIK ( Zavičajne priče, Legende, Predanja, Zagonetke...)

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наставак-

Остале народне приче





78.
КРСТОНОША

Крстоноша се изводи тако што ученици у школи узму крстове у руке и иду по пољу. Са њима иду и њихови учитељи. Они иду кроз поље све док не дођу до великог дрвета-записа. Ту певају молитву Богу.
Онда одлазе у село и пролазе кроз њега. За то време жене узимају сито и у њега стављају пшеницу. И то све прекрију пешкиром.
Када се појаве ученици са учитељима, онда жене бацају пшеницу на њих. За време те церемоније ученици певају.



79.
ПРИЧА О КРЧМИ

Некада у време под турцима, од Власотинца преко Крушевице, Тупанксог Дела.Бориног Дола, преко Свођа, Тегошнице, Кривог Дела, преко Тумбе, према Цариграду-постојао је турски друм, којим су се кретали каравани са коњима. Други пут-турски друм, водио је на релацији: Власотинце-Дел-Чемерник-Божица и даље. Трећи од грделице преко дедине Баре и преко Млачишта избијао на Чемерник и Божицу-док четврти преко Дела и Чемерника, а пети Грделичке клисуре преко Црне Траве и Плане даље за цариград. А ишло се из Трна за Власотинце преко Плане, Црне Траве села Брод и Чобанца, силазило преко Лопушких механа до Власотинце.
Свуда успут је био одмор каравана, па су тако у махалама Крушевице, камењари, Свођа, Горњег Ораха, Млачишта и других планинских места били турски ханови-потом механе-које су касније добиле назив сеоских крчми односно кафана.
Тако су и данас остали називи: Дешчанова механа(Тумба), Млачишке механе, Лопушка механа, Станкова механа, Чобанска механа на Чобанцу, Пудина механа, а тако је и на самом планинском Делу постојала механа, а место је познато и по песми о многим хајдуцима из овога црнотравско власотиначкога краја.
Познато је да су поред реке Власине код села Свођа и Ораха постојала два турска хана, Димитријев хан(Тумба), Гилин хан(Кална), а и у грделичкој клисури турски хан(Дедина Бара) о коме постоје и народне песме.
У народу су ханови постали заборав после ослобођења од турака, а механе су постале у сећању приликом помињања места по којима су добиле назив, па се чешће помињу ради лакшег изговарања као мејане. Данас су речи хан и мејане замењене речима Крчма и Кафана.
Мало место, неколико кућа између планинских литица и једна крчма у планини. Ту поред ње протиче брза планинска река. Крчма је направљена давно. Зидови су од чакме, а мали прозори само одају мало сцетлости, како би ноћу били путоказ планинским горштацима, као и караванима са коњима, да газећи по високим наносима снега, некада и по опасним вејавицама, могу наћи склониште. На прозорима су и капци који се стављају ноћу, када се крчма затвара, јер се дешавало да у време турака ту често долутају и разни нежељени путници, који су често правили калабалак.
По причању старијих, нарочито су били гадни турци који су пролазили са караванима, јер су тражили српкиње као и благо. Долазило је често и до свађе. Врата крчме су била од тешке храстовине која су се затварала и споља и изнутра. Ту је било неколико дрвених клупа на којима се седело, а на средини је био дрцени под који се ноћу користио за спавање. Стављала се на њему слама и рагожа, а покривало се ноћу покровцима од козине. У дну крчме био је шанак где се пиће служило стојечки или се узимала чаша и пило седећи на дрвеним клупама. На крају шанка био је један столчић покривен извезеним чаршавом за изабране госте који су долазили или пролазили кроз ово планинско место.
Кад се време мало средило апротерали турци, потом бугари и немци, када је дошла права слобода, крчма је живнула-нарочито у време вашара, пијачног дана и у време зимских дана када су печалбари били код својих кућа. Потреба за дружењем, да се купи пар волова, да се капари, да се изврши наводаџисање, за све то служила је крчма у планини.


80.
ВАЛЧИЋЕВА ПРИЧА

Имам 96.година, рођен сам 1884.године, Власотинце.
Учесник сам балканског и првог светског рата(1912-1918.године). Рањен сам 1912. године на Куманово у борби са турцима.

Бугари су 1915. године спалили село Шишаву зато што су хранили комите и давали податке о њима Кости Пећанцу. Тада су бугари говорили:“Сичко је бугарска војска спремна на ноге да казни Коварни(зликовци) Срби, кога то ги тури у гробат, нема више да се дигну.“

Године 1915 био сам до Призрена, па онда запао у немачко ропство.
Дао сам стражарима златнике, подплатио и побегао из ропства.
Три године се крио у рупу у авлији.

Кад је Тонча дошао-био је бугарски учитељ, после су ђаци прешли код Тончу. Тонча је био за време турака. Тонча је био први учитељ у Власотинце.
Школа је била преко Власине са приземљем и спратом-кућа Косте Илића (Мунџија)-његова кућа.
Коста Илић(Мунџија) је после био банкар, а син му Благоје водио бакарску радњу (бакар и старо гвожђе)-па се предао бугарима. Тада је био учитељ Јаворац.
После се подигла старовременска зграда у црквену авлију.
До четврти разред, децу учио учитељ Петар(лесковчанин) а у пети Љубица.

Живели смо у прудину.
Валчића има у Власотинцу, Лесковцу и Београду.
Валчићи су се доселили са више страна.
Овде су се доселили из Предејана.
Доселио се парадеда Стојан, а мој деда Митар живео 84.година.
Деда ми је причао како су у Смрдан чували свиње па немогу да их нађу.
Тонча је био први учитељ у Власотинце.
Отац Станко Валчић ишао у школу. Умро 1923.године, а рођен је 1856.године. Живео 67.година. Од оца сам се оделио 1921.године.


Прва општина направљена као тврђава, за време турака.
Први преседник општине(Стоилковић као демократа). Напредњак био Пиштакуља.
Преседник општине био радикал. Није од Пашићевци радикали.
Први комуниста био Ђорђе Јањић.
Први социјалиста био Трајко Великић.
Био сам демократа по опредељењу.
Радикали дизали буну против Краља Милана, па су прваци терани у Ниш и завађали и пропагирали су Краља Петра.
Ишало се са циганима у агитацију у Манастириште.
Главни радикали:Петар Курчула и Буџић Коста.
Демократи: Стојановић-Стоилковић(пред први рат).
Илије Гарашанина-су били радикали, па су довели Милана на власт.

Његов министар спољних послова Белашанин одвео га Паши на чување. Кад је то урадио, постављена је стража да кнез неискочи.
Министар је рекао да се изгласа неповерење - да се скине с престоласпроведе и да се спроведе за Румунију и интервенисао да се позове Милош Обреновић и доведен је кнез Милош на престол.
Експедитирали су њега за Влашку и довели су Милоша са два сина.
Старији се звао Милан а други звао се Михајло и ћерку..... примио се кнез Михајло(свршавао је школу у Немачку).

Био веома способан и памтио све, поучавао турског цара кад је наставу предавао. Кад су завршили школу, турски је владао у Цариград, а Михајло је владао Београдом.
Кнез Михајло се реши да посети цара у Цариград. Од цара је изнудио да се три града ослободе Београд, Чачак и Ужице.
Страдао је Михајло. Краљ Петар се налазио Швајцарској, где је радио као шнајдер и имао је пријатеље у радикалној странци и долазио је са туђим пасошем-обмањивао сељаке, да ће сваком сељаку дати пар волова и саставио се са својим пријатељима.
Кнез Михајло је убијен у Кошутњаку . Скинули су га из кола и са секиром су га убили. Убили су сестру и њега. Ађутан је ишао јашући на коња и није смео да се меша и обавести владу да је кнез Михајло убијен.
Влада нареди да један део војске опколе Кошутњак, пронађу двојицу људи који су суделовали у убиству. На саслушању су признали и рекли су да је то лопов а не да је кнез. Не би кнеза убили.
Онда се иде за Краља Милана Обреновића, од стрица брата у Немачку. Он долази у Србију, прима се за кнеза.
Пошто му је девојка францускиња. Сакупио војску и освојио Ниш.
Кад је освојио Ниш, једне трупе иду за Лесковац а једне за Пирот, Грделицу.
Јавља се да се с бока донесе топче, да збока бију.
Кад су турци осетили да их бију, почну да бегају. Онда је закључен мир са турцима.

-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наставак-


81.
ПРИЧА О БОРИНОМ ДОЛУ

Некада је у селу била борова шума, па и данас има ћутуци од остатка те шуме-угљенисани по долинама. Биле су две сеобе села. По тим боровима се сматра да је по легенди село добило име Борин Дол.
Прво село је засељено на месту званом Селиште, а друго сељење је било 4. куће даље, а треће у засеоку Чукуровци из Горњег дејана(призетак-Чукури).
Рашинска фамилија је добила име јер се доселила из Рашке.
Отац деда Милије Станојевића живео је 90 година, а умро 1960. године, па је рођен 1850. године, а деда Станоје се доселио из села Дејан од Чукурове фамилије.
Треће место сељења је било у Тупанском Делу (3 куће даље).
Многи стари људи памте да је 1902. године у борином Долу било 13 кућа. Тако је као стари ратник у моравској дивизији био и солунски борац познати деда Влајко Станојевић(1892.г). Прешао је пешице преко Албаније. Ратовао је у Моравској дивизији Другог позива, Трећег пука, трећег батаљона, треће чете. Прво је кренуо од Ниша у Прокупље,а онда у Житковац, према Београду, па из Гучева низ Дрину.
Онда је 1915.године из Београда кренуо у Хан, Сурдулицу, криву феју, Бесну Кобилу, па преко Подујева и Косова у борбу за Албанију. Вратио се жив и здрав. Испричао је да су приликом преласка преко криве феје и Хана сељаци упозоравали на овакав начин српску војску:
-Кад се терају овце преко реке онда је пешадија, а кад се терају говеда онда је артиљерија.
То се исто радило у нашим крајевима, и данас постоји место Хајдучки камен-где се терала стока ради упозорења наше војске од непријатеља.
У то време у младости се свирало на саборима. Зурле и тупани а клане (кланет) је изашао 1909. године, а трубачи су почели да свирају 1920. године. Деда Влајко Станојевић није баш имао добро памћење, па је његово казивање било конфузно и недоречено.
Запис: 1977. године село Борин Дол
Казивач: Влајко Станојевић рођен 1892.године село Борин Дол Власотинце
Забележио: Мирослав Младеновић






82.
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Ето дошло лето, у селу се жање, копа, скупља летина. После вашара Горешњака, када се покоси сено, здену стогови, чека се Свети Илија.
То је дан који пада 2.августа сваке године.
Девојке тада чекају своје момке, удате своје мужеве-а за тај дан се долази, било где да се налази. Тако се шарена река младих, старих и деце са свих страна планинских села власотиначко-црнотравског краја-са падине Букове Главе, Чемерника, Јаворске Чуке, Острозуба, Добропољских ливада, сјати на планински пропланак званом Чобанац-на надморској висини преко 1500 метара изнад села Бистрица.
С друге стране се долазило из планинских села црнотравског атара. Много је на тај дан сневаних и неостварених снова и еља било у младости, било позним годинама.
Деца су се томе дану највише радовала, па онда младе девојке, снаше и момци.
У народним ношњама, везаним кошуљама, сукњама са везом и чипкама, с једне стране Чобанца према другим црнотравским ношњама: са литацима сукњама и везаним кошуљама, са руменилом на лицу, сва младеж онако озарена, лепа и разиграна у народном колу.
Било је милина живети пуним животом у времену светоилиског вашара,
Уочи вашара, као и на сам дан много догодовштина остало је од давнина, често препричаваних с колена на колено, до данашњег дана.
Једна од таквих догодовштина је из села Рамни Дел, негде с краја тридесетих година 20. века.
Тако су у село постојале забрањене љубави. Девојке су чувале овце-док су момци у току лета одлазили у печалбу. Родитељи нису увек допустали својим ћеркама да иду на вашаре, због момака који су тог дана долазили чак из далека.
Девојке би некад спремале освету. Тако се и једна девојка из села Рамног Дела спремала да на дан Свети Илије приреди изненађење својим родитељима.
Уместо на вашар договори се са својим момком да иду да чувају овце.
Занети осећањима нису ни приметили да су овце отишле предалеко и да је много људи приметило да овце нико не чува. На крају се испоставило да су момак и девојка били заједно у зелено жито.
Патријахални односи у породицама, тога времена, стварали су многе забрањене љубави. Али из освете и бунта стварале су се многе несугласице, па и промашени животи.
У то време родитељи су бирали момке ћеркама за удају, а синовима девојке за женидбу.
Догађале су се многе комичне ситуације из бунта према одраслима. Међутим, увек се све лепо завршавало, Ипак, се свака девојка удала за свог момка, а сваки момак се оженио својом девојком.



-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац



offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наставак-

83.
ЦРТИЦЕ СА ПОПИСА


Априлски попис становништва 2002. године имао је и своје веселе стране. Поред пописа становништва вршен је и попис кућа и сточног фонда на селу.
У вези с тим догађале су се многе интересантне догодовштине нарочито у домаћинствима која су у прошлости имала проблема са откупом после Другог светског рата 1945. године.
Тако је у селу Трупалу у нишкој општини, пописивач стоке и становништва упитао осамдесетогодишњег старца: „Колико имате крава?“
На то му старац љутито одговрио: „Дал си ми ујутру наранија или напојија, па да ти кажем колко ги има“.
Код старца се појавио страх, да му као код последњег пописа после Другог светског не одузму стоку, јер је сматрао да се попис врши ради тога.
Други случај се догодио у село Свође. После повратка ћерке кући аутобосом са посла из фабрике у Власотинцу, мајка је почела речима:
„Ћеро беше пописна комисија и куде нас, и све сам им рекла- и колко смо чланова и кво имамо од стоку. Реко им да имамо једну краву и четири кокошке“.
Ћерка је прекиде нервозно:“мајке а к'д поједосте петла?“
Мајка јој одговори изненађено и збуњено: „ма ћеро пет'л је жив, али они ме за њега уопште несу питовали, него само за кокошке.“
Трећи случај се десио у једној радничкој породици, досељеној из села Присјан у Власотинце.
Кад је отац дошао с посла син му се још са врата похвалио: „Тато беше пописна комисија и ја им све реко, тако да се не секирате да ћемо да платимо казну, што ни плаше онија из телевизију да свака породица мора да прими пописну комисију, а која тој неучини ће се казни.“
Отац приупита сина: Па шта су све пописували?“
На то ће син: „Уписаше ни сви у породицу, колка је кућа, куј се од нас с кво бави, дал имамо кокошке!“
Отац:“ А ти кво им рече, кокошке још немамо у кокошарник.“
На то ће син:“Ја им тато реко да ги попишу, а ми ће ги и онакој следећу недељу купимо.“
“Убаво синко, ми ги још и немамо, и куј знаје дал ће ги и имамо, и ти си ги већ пријавил комисији да ги попише“-збунио се отац.



84.
ШАРЕНИ ШТАПИЋИ

Сећања нас деце, рођена у беспућу планинских гудура, често су везана за лепоте и радости живота педесетих и жездесетих година 20. века.
Сећања везана за шарене бонбоне и шарене штапиће.
Често се петком-пазарним даном, гледало у крошње, које су мајке носиле на пијацу-да ли ће из крошње извадити бонбону или штапић!
Добро се сећам када смо у летњим данима чували овце, и пландовали испод столетне букве и поред воденице у потоку Грацка.
Често смо скривеним погледом гледали која од жена ће нам пружити нешто из своје крошње.
Када је било пара, мајке су нас лагале речима „Умро бонбонџија“-па нема бонбоне. Ми смо то прихватали нормално-али нисмо губили наду да ће их бити наредног пазарног дана.
Када смо поодрасли, када смо могли да пешачимо и по десетина километара по вашарима у Власотинцу, Свођу, Чобанцу и другим околним местима, добијали смо од мајки по неколико динара за шарене бонбоне.
Тешко је, не сетити се познатих бонбонџија. Међу децом био је најомиљенији Тиса из Бољара-родом из села Крушевица, чија је бонбонџиска радња била на улазу у село Бољаре.
Ишао је магарићем и товараом бонбона од села до села, од вашара до вашара.
Многе су анегдоте остале о њему, како су свраћале многе планинске жене, које су успут код њега куповале бонбоне на „вересију“-али некада богами и је била ту права швалерација у бонбоџиској радњи.
Поред њега, у Горњем Повласињу били су још познати бонбонџије Богдан Стојичић , Васиљко и Руска Вељковић из села Крушевица .
Чика Богдан је поред бонбонџиске радње имао и клакерско-содаџиску радњу, заједно са Цаком Станковићем из села Крушевица, а касније и кафану.
Деда Васиљко је имао Мајсторско писмо добијено између два светска рата. И данас постоји „камен“ на коме су се у дућану-бонбонџиске радње спремале шарене бонбоне „орашлике“ бонбоне.
У самом Власотинцу било је неколико посластичара. Где су се могле куповати бонбоне, лизала, слатки шарени штапићи, мирисне ораснице, ушећерене јабуке.
Но, данас њих више нема, ни у селу ни у граду.
Тако су радње где су продаване ове лепе слатке ствари отишле у заборав. Уместо њих постављене су „бизнис“ радње, коцкарнице, видео игрице или билијари.
Ретко ко да уопште и мисли на ону безбрижну прошлост-где се радосно гледало у све то шаренило.


85.
РОДИТЕЉИ И ДЕЦА

Често пута док идем из сеоске школе села Доња Ломница-Шишава,
Успут ме повезе неко од родитеља чију децу учим у школи. Некада су родитељи знатижељни колико и како уче њихова деца и да ли су послушни.
Наравно, некада им кажем и сурову истину, а родитељима није свеједно. Шта ћемо таква су нам деца, нека и улици препуштена-па нити уче, пуше, пију, скитају до касно у ноћ.
Некада их похвалим, упутим, покушавам да утичем на њих васпитно како да стекну добре културне и радне навике.
Има родитеља који су поносни и срећни што сам им добро учио децу и да су у средњој школи одлични и добра деца. Било је да су ми неки родитељи чак нудили и материјалну помоћ јер је мнохо њих успешних бизмисмена, нарочито у области грађевине и трговине.
То је све лепо, човек се осећа поносно што је изабрао професију просветног радника, али се догађају велике улује, кише, снегови и вејавице и нико не може да те повезе, останеш сам на ветрометини, а много кола прођу путем.Онда се некада упитам-где је време када се сваком прискакало у помоћ.
Похлепа, егоизам, себичњаство-то је сурова реалност. Професија просветног радника није поштована, а чини ми се да ће и у догледно време бити тако.
Сви они возе неки кршљак-поломљена кола, а и писац овх редова вози само бицикл.То је „награда“ за рад у просвети-пред пензијом сам.
Али једино, негде међу брђанима планинских села Гуљетина, Липовица, Комарица, Средор и Црна Бара-има још људи који у половном аутомобилу заставу застану и кажу: „ајде пријатељу, улази да те повезем“.
Кад се успут распитам, нити ме познају, нити имају децу у школи-кажу да је људски повести путника који иде пешице по киши и снегу.
Тако је било и овог пролећног кишовитог дана, па сам зато одмах сео и на писаћој машини написао чланак о тим добрим, али ретким планинским горштацима, који ме подсећају на мој живот у планини; примали путнике намернике или оне залутале који су приликом продаје корита, вретена, катрана-свраћали на конак, давали им вечеру, па макар то били и цигани.
Такво моје васпитање је обележило цео мој радни век. То сам покушао све време да пренесем и на своје ђаке, да је човек највећа вредност, да га треба поштовати.
Највешћу и да у брдско-планинском делу деца и родитељи имају позитавн став и према школи, нарочито деца из Липовице, Скрапежа, Средора, Црне Баре, али нарочито деца из села Липовица.
Кад родитељи долазе у школу да питају за своју децу, какви су ученици и како се понашају, то раде стидљиво, учтиво, са великом пажњом слушају шта им каже разредни старешина.
Уз других села понекад су родитељи бахати, улазе на сред часа, расправљају се.
Наравно да такво понашање преносе и на своју децу која су бахата, неодмерена, лоше васпитана, често и без радних навика, јер следе родитеље који имају друге животне вредности-него што школа даје.
Ето због таквих првих и родитеља и ђака, некада се жели да се „дигне“ рука од рада и просвете, али збох оних првих родитеља и ђака, човек као просветни радник постане испуњен смислом живота и постојања-иако нема ни егзистенцију, ни довољно пара за живот.
Због таквих родитеља и деце треба се надати да ће се многе ствари променити.


-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наставак-

86.
ПРИЧА О БЕЛМУЖУ

Белмуж је добио назив на овај начин. Муж је послао жену да га одмени и да из шуме донесе дрва за ватру на огњишту. Муж у време оскудице и сиромаштва, није знао како да спреми ручак својој жени. Пошто је једино имао сир онако неслан из цедилке, ставио га у котао на огњиште, а помоћу дрвене мешалице мешао тако док се није створила кашаста маса, која се „одваја“ од дна котла. Онда се муж досети да у кући има и воденичног брашна, па тако стави у ту смесу, онда то добро „меша“ и стави мало соли-па тако доби смесу, скојом је дочекао своју жену гладну из шуме. Жена га приупита-шта ми спреми за ручак. Муж јој одговори-ево погледај. Жена погледа-белеје се ко бела планина, а направил га њозин муж. Она онакој од радост рече-овој је прав БЕЛ МУЖ. Тако и ова кашаста смеса коју је направио сиромах овачар својој жени доби и назив Белмуж.
Према етнолозима, Белмуж је старо ритуално јело, које је добило назив још у времену старих Словена када су се доселили 6-7 веку на Балкану. Његов назив је према боговима, слично као према богу Белом Виду-после шришћанизације Словена, узет као верски празник Видовдан код Срба.
Та јела су била света и ритуалног карактера, посвети Богу Белом Мужу.
То јело Бел Муж је прво на Балакану се спремало код Срба-у Јужној Србији. Потом 14. века је овај начин ритуалног спремања Белмужа пренет код Срба у Херцеговини.
Наравно да је постојао тај дан у пролеће који се звао Премлаз, а који се поклопио са једним даном пред Ђурђевдан-Ђурђевштина. Овце су се предходног дана добро напасале по ливадама и младом житу, потом помузле и у групама-бачијама, сирило се млеко и тако неслано сутрадан од њега, кувањем у великом котлу, добро та маса истопи. Предходно се тај сир исцеди и ситрља ситно, па потом стави у кутлу на ватри.
Потом се ставља мало соли и кукурузно брашно(бело или жуто) и тако скувана маса чини јело Бел Муж. Тако је то спремано у селима Горњег Повласиња и Југоисточној Србији све до друге почетка друге половине 20. века.
Старији начин спремања Белмужа је игледао овако. Прво се овце помузу, па онда се избучка млеко направи масло-маслац, па се од тог млека и маслаца правио белмуж, као кашаста маса; потом се служила овчарима и децу на дан Премлаза. То је било ритуално јело, које се служило свим члановима породице. Сам Премлаз је вероватно добио назив од тога што су тога дана почели први „млазеви“ млека; јер се тога дана одлучивала јагањци, која су од тога дана пасла на пашњацима а овце музле све до јесени.
Тога дана планина је јечала од блајања јагањаца, али су се после неколико дана она се научила да буду одлучена-одвојена од мајки и мајчиног млека.
Онда су јагњад мајчино млеко замена зеленом планинском травом планиснких пашњака.



87.
НАРОДНА ОРА (КОЛА)

Свако весеље у породици, селима, светковинама-завршавало се народним орима-колима у власотиначко-црнотравском крају Горњег Повласиња.
У прошлости овога краја, Горњег Повласиња, свадбена весеља су била један посебан породични и сеоски ритуал-где се није могло без музике и народних ора(кола).
Народна кола, тада звана ОРА, била су посебан ритуал на свадбеним весељима и другим светковинама: Чачак-стари(ситан) и нови, чачак на излетушку, жикино коло, ужичко коло, у шест(шестица), лесковачка четворка(четворка), Власинка, жикино коло, влаина, заврзлама, бугарка, стара бугарка, ситна бугарка, хајдучко оро, шота, бела рада, једностранка, елено моме, нишка бања, врањански чочек, дрдавка, тројанац, стара правка, билибинка,
Некада су на свадбама, испраћају у војску, кравају, преласка у нову кућу, седењкама, вашарима и саборима на верским празницима играло и певало уз музичке инструменте:дудук, дудуче(фрола), двојнице (фрула), гајде, зурле, дудуче(фрула), клане(кланет), алавутка(окарина), тамбура, хармоника, двоструне гусле, тупан са хармоником и трубачима(плех музика).
Између два светска рата (1914-1945.године) народа ора (кола) су била посебан драж младих девојака и момака. Тада су момци водили коло; било на сабору верског празника или у своје село или на вашару у Власотинцу или Чобанац: Свети Илија(2.август), Горешњак(26.јул) или на Петровдан (12. јула).
Сви печалбари: момци и ожењени су долазили кући како бих се провеселили, играјући народно оро ( коло) уз музику.
Народно коло је било место окупљања младих и старих да се гледају међу собом, да се шале, упознају, па и заволе, да се девојке виде са момцима, а момци направе важни пред девојкама, да се лепа девојка, да се упеца леп момак, да се пазари работа за у печалбу, да се старији присете своје младости, да се у жива у радости живота младих.
Свако село, сваки део села, имао је своје место за вође кола-ора. Нико није смео да напусти и прекида коло. Дешавало се да се код заузимања места и музике, често избијала и међусобна туча између момака, често и међу ожењенима, какоп око вођења народног кола-ора, тако и због девојака која се ухвати да игра до коловође-а често пута и до „кидања“ кола.
Према речима Богдана Стојчића(1921.г) из села крушевица, како испред крушевачке цркве, на Чобанац, тако и код „крст“ у Златићево и Власотинце, за време вашара и сабора, избијале су такве туче међу момцима, да су потезани ножеви и пиштољи, па је било и рањавања.

И данас на сусретима „црнотраваца“ на Петровдан у Црној Трави, поред споменика у Добро поље, на Чобанац, вашарима и саборима у селима Свођу, Дејану, Преданчи и другим планинским селима Горњег повласиња, може се чути народна изрека: „баба давала банку да се ухвати, а две да се пусти из кола“.
Негде седамдесетих година 20. века као момак, могао сам и сам да будем сведок догађаја када все на Петровдан на сабору у село Лопушња, затим на Трновку у село Свође, на Чобнанцу-Светилију, на Седми јули(код „крст“)у село Златићево, првом мају у Дејану и другим саборима-играла сва народна кола и нико није смео се пустити из коло, кад се ухвати у њему. Ако би се пусто из кола, обавезно је избијала туча.
Такмичило се чије ће коло бити веће, боље и међу собом и међу селима. У коло је био најглавнији онај на „челу“-коловођа, а на „кец“(крају) је био задужен да се коло некида.
Онај ко је прекидао коло више није пуштан у коло да више игра, па се нико није смео пустити док се неизигра коло.
После Другог светског рата 1945.године од музичких инструмената за игру и весеља су коришћена: гајде, тупан, харминика, контрабас, саксафон и плех музика-трубачи.
Данас је у селима остало само весеље уз хармонику, тупан и контравас-а једино се на велика весеља попут свадби узимају трубачи-плех музика, махом роми из Власотинца. Некада је скоро свако село имало своје трубаче у Горњем Повласињу црнотравско-власотиначкога краја.
Труба као инструмент се почела свирати у овом крају од 1920. године, после пробоја солунског фронта септембар 1918. године српске војске у првом светком рату противу бугара и немаца за национално ослобођење.
Данас као да и више сеоских сабора и вашарских окупљања уз народно коло-оро.
Једино се још народ окупља на планинској висоравни Чобанца-изнад села Бистрица, планине Острозуб(падине Чемерника), на вашару Светилија другога августа, као и на вашарима у Власотинцу и око цркве летњег вашара у село Конопница и на вашару „Трновица“ у село Свође, као и на другом мају у село Преданча.
Сви који смо одрасли уз народна кола-ора, често смо жалили што млади нису прихватили наше народне игре уз коло-оро.
Но, некако задњих десетина горина, народ се поново окреће традицији и играма у народно коло, нарочито на свадбеним и другим породичним весељима, а све је и више фолклорних група по школама, које негују народне игре уз народна кола из овога краја.



88.
ВЕСЕЛА СТРАНА ЖИВОТА

Када се одлазило у печалбу(печаловину)-у цигларимаи зидарима ван својих кућа, далеко од породица, далеко од дома, далеко од оних за чије се срце куца, за које се зној пролива уз цигларски калуп, цигларску машину, уз малтер и зидарски чекић, онда печалбар (печаловник)-од те „печалбе“ и „печала“(туге); како би се олакшале тешке муке и животна одрицања, онда се крене у такозване зајебанције(шале).
Зајебава се -шали се на духовит начин да се нико не увреди а богами често и на свој и на туђ рачун.
После тешког радничко печалбарског зноја, поред зајебанција, негде по врбацима и кафанама-пије се ракија, а данас и пиво.
Ту се препричавају догодовштине, „масни“ вицеви и праве зајебанције на свој и туђ рачун; ту се смеје и испражњава туга, да би се уз песму и подсетило на далекост од својих најближих укућана.
Сетне су то песме од којих и суза кане низ поцрнело и оплануло лице од тешкога рада и претераног сунца, које пече од сванућа до заласка сунца у жешким летњим данима.
Тако у тузи раде и живе печалбари. Њихова срца копну ко увеле руже, а онда се падне у тугу.
Увек се онда окрене на зајебанције и песму. Тако се заборави на жуљеве руке, на далечину-даљину, удаљени од дечице и жене, на топлину породичног огњишта-од раног пролећа чим окопне снег до касне јесени када почну први мразеви.
Осетио сам са четрнаест година печалбу, осетио сам је као дете, као момак.
На крају осетих је и из нужде као породични човек, када сам морао као интелектуалац због свог уверења-слободе мишљења и изражавања; био принуђен на тежак рад и живот-јер сам био избачен из школе и био прогањан на најгори могући начин.
Печалбари су весели људи, пуног живота и пријатне нарави, пуни су оптимизма за живот.
У пролеће када се поздравља са породицом увек се надају доброј заради, па се тако из печалбе долази са пуним новчаником и доноси радост у сиротињаким кућама.
Та ведрина их одржава да издрже тешку самоћу и тежак печалбарски рад од изласка до заласка сунца.
У животу сам и ја то носио, па сам мање патио због многих учињених неправди мојој породици и мени због моје некадашње борбе за социјалну правду и слободу мишљења и изражавања-идеала о којима у бити носи сваки неписмен и полуписмен печаловник-печалбар; јер они су слободни људи који тако у слободи су навикли да живе у планини и у белом свету, па је и слобода била наш највећи идеал живота.
Само њихов живот је због њиховог ниског и уско примитивног социјалног статуса, ограничен на мање друштвене групе, па се зато за оне узвишене слободе много и незна.
Да би се некако лакше подносиле недаће и туга, како у планини, тако и у печалбу, онда се певало, играло, зајебавало-шалило; гледала се ведрија страна живота, а тиме се заборавља и глад и туга и тежак физички рад.
Бележећи народне умотворевине, почео сам да бележим, а помало и да као учесник тога живота-сам стварам, све догодовштине, те зајебанције-шале обичних људи из њиховог живота у планини и печалби-да остане траг времена живота једног поколења.
Када сам писао, био сам скептичан, због тежине и околности бележења старина-била су лоша времена за национална осећања и њихово исказивање.
Свако се плашио последица, тада једнопартиског једноумља-али изгледа да се ипак, корени човеку кад тад поново морају повратити, да не бих се изгубило његово национално обележје, његово постојање.


-наставак-
Мирослав Б. Младеновић Мирац

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наставак-

89.
ШАТРОВАЧКИМ ЈЕЗИКОМ ВИШЕ НЕМА КО ДА ПРИЧА

Шатровачки језик био је званични језик комуницирања међу овчара, надничара, циглара-црепара, дунђера-зидара, пинтера: по брдско планинском подручју у власотиначком крају-Горњег Повласиња.
Педесетих година прошлога века сам и сам као дете у планини учио да се њиме служим, док сам чувао стоку у село Преданча-да говорим тим језиком.
Варијанте су биле различите-неки су изговарали речи тако што прво изговоре другу половину па онда прву половину речи у повезаном смислу изговора.
На пример, моје име изговарало се Ко-мир(Мирко) Новић-Млад(Младеновић).
Слично се изговарало овим језиком и у Западној македонији(село Црешњево, Македонски Брод-Поречје)-јер је и моја супруг Као македонка из тог села се служила шатровачким језиком.
Овим језиком добро је говрила и моја снајка Зорица (девојачко Златковић-махала Чука село Златићево-Г.Дејан), рођена 1934. године.
Добро се сећам да у моје време детињатва све девојчице и девојке овачрице су говориле другачијим шатровачким језиком-од свакодневног говора на нашем дијалекту.
Оне су пре сваког слога додавале слог-„ци“. Тако су моје име изговарале овако: „Ци-Ми-цирко(Мирко), Ци-Мла-ци-но-ци-вић(Младеновић).
Од мојих ученика шестог разреда школе села Шишава-Ломница, општина Власотинце-сакупио сам збирку шатровачких речи. Интересанттно је да су њихове мајке, које имајо по 35 година, добро се служе шатровачким језиком, као и њихова деца у комуницирању, јер су им родитељи печалбари.
Њихов говор, а то је био говор њихових очева, дедова-зидара, циглара, печалбара, овчара; којим су они говорили да би се сигурније спроазумевали у страном свету.
Они су разговарали тако што после сваког слога додавали слово „П“ и самогласник којим се завршава предходни слог.
На пример моје име и презиме се тим начином изговарало: „Ми-пи-рко-по(Мирко), Мла-па-де-пе-но-по-ви-пић(Младеновић).
Ево још неколико речи исказане шатровачким језиком у село Ломница: Ми-пи-ла-пан(Милан), Мипилопош(Милош), Мипиропослапав(Мирослав), Стополипицапа(Столица), Зепемљапа(земља). Непебопо(Небо)...

Ипак забележени су остаци два типа мајсторских тајних језика зидара из Горњег Повласиња, које сам чуо од мајстор Јордана Стојановића(1926.г)из села Преданча .
Један се заснива на измени облика речи премештањем и уметањем слогова (ујстормање = мајстор, ујмидање = дај ми, ултеркамање = малтерка, итд.), док други припада типу тајних језика који имају посебан лексички фонд (Ласа биња, ете га миџа = Тишина, ето газде).

Данас се ових говора ретко ко сећа, а још мање и говор. Овчара и говедара готово да више и нема, а циглари-зидари, печалбари, који су на тај начин комуницирали умеђу себе у непознатом свету-скривали су своје интимне разговоре или се договарали о послу а да газде то не чују и неразумеју.
Данас свега тога и нема-све мање има разлога да се сачувају тајне међу некада говедара, овчара и печалбара у туђини.
Остаје да је ово једно неистражено поље које заслужује дубље проучљвање шатровачког језика у овом крају.



90.
ДОЖИВАЈИ ДРАГОЉУБА ИЗ ЛОМНИЦЕ

Рођен сам 1903.године у село Доња Ломница Власотинца. Зовем се Драгољуб Стаменковић.
У Другом светском рату сам био мобилисан против Немачке силе и заробљен сам од стране немаца у Рогатицу.
Ту сам избегао немачко заробљеништво и после пропасти наше земље
Дошао сам својој кући.
У породицу имам жену и седам деце. Имам једну воденицу на поток Шишавица. У воденицу сам имао велике муке. Глад, беда у то доба. Ту су дражићевци, недићевци и партизани. Па се доноси жито од њихових фамилија-по 100кг до 150кг жито а ја морам да знам чије је коме жито и сваком поштено да дам брашно.
Али и ако сам толико био плашљив према сваког, опет сам био од стране сеоског команданта одређен да сваког другог дана чувам стражу у село и да чувам стражу да не дођу у село партизани.
Једнога дана 1944. године био сам на стражу. Долази командант сеоски и наређује да под хитном одем у село Липовицу ради неку информацију. Шта ће да се деси. Одједном заустави ме дражићевска стража и одма су ме осумњичили да сам партизански курир.
Везаше ми руке наопако и био сам целу ноћ везан. Ујутру ме одведоше код њиховог команданта и ту сам добио 25 мотке по леђа.
Кад сам се вратио код куће-жена, деца, све су у сузе, гола, боса а ја морам опет да идем у воденицу.
А шта има да видиш од воденицу. Пуна воденица са топовске бомбе, јер је на воденицу постављен бугарски партизански топ.
Али пошто је била јака немачка офанзива-бугарски су се партизани 1944. године повукли у варош Власотинце и ту су били седам дана окршајне борбе.
Сви смо били у подруму још седам дана и наша је 1944. године војсјска отерала немце и ослободила Власотинце.
Тако смо 1945. године дочекали слободу од фашизма.
Победили смо немачки фашизам и не жалим све ,уке и борбу и глад и што смо били боси и голи-кад данас имамо слободу.
Нека живи друг Тито и наша омладина. Сви вас поздравља друг Драгољуб Стаменковић из Доње Ломнице код Власотинца.








91.
САХРАЊЕН ЖИВ ЧОВЕК

Једног дана, пре више година била једна свадба у Власотинцу. Један од музиканата се је напија. Пошеја дома, а успут видеја један ора и легнуја под њега сас хармонику. Такој се успаја, а киша падала и грмело на све стране. Ондак ударија гром у њега.
Тог човека рамоникаша су сахранили сас хармонику у гроб. Прошло је млого дана. Онда се пронела прича по села да га закопали сас злато. И једни цигани чули за тој па узели ноћу да га откопу и да узму злато.
Земља га је оладила, па је такој оживеја. Какој су цигани откопавали гроб, такој оно нешто свирало. Они се поплаше и побегну.. Он излезне из сандук, узеја хармонику и отишеа дома.
Дома била његова мајка и он казаја:“Добро вече мајке“. Она се претурила кад га видела и поврнули му мајку једва живу. Он по тој живеја још неколко године и умреа- Ова прича је истинита.


-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наставак-


92.
ПРИЧА ИЗ РАТА

За време другог светског рат 1942.године, немци су окупирали наше село. У наше двориште има огроман дуд. Немци су искористили крошњу дуда да легну и одморе се у хладовину. Лежали су испод њега. Због великог рода дуда, из чиста мира једна велика грана сломила се и пала на немачке војнике. Немци који су били испод гране задобили су тешке повреде.
Немачки војници извлачећи своје војнике- уз комешање испод огромне гране, почели су да сумњају да је неко оборио грану. Видевиши да је грана пала сама, немци су брзо напустили двориште.
Међутим, приликом мизвлачења немачких војника, испод гране мој деда је нашао немачки пиштољ. Видевши да једном официру недостаје пиштољ, онда четири немачка војника су се поново вратила у наше двориште-уз претњу ако им се неврати пиштољ ду сутра поподне-све да стрељају у породици. У то време су немци због најмање диверзије стрељали.
Мој деда је тада имао 10. година-па иако је био дете, добро се снашао, тако што је пиштољ немачки бацио у клозет. То је добро урадио са дрветом га гурнуо да пропадне на дно клозета. Немци су све претражили и нису нашли ништа. Тако је мој деда тада као дете спасао своју породицу од сатрељања немаца.



93.
ЦОНЕ ПОП


За време Другог светског рата у село Шишава бугари и немци су тражили да ухвате Цонета званог Попа-Стојана Андрејевића, који је у том времену био партизан. Да су га случајно ухватили онмда бих људе стрељали у селу.
Тражили су га по свим кућама, а сељане су истрали испред општине. Држали су говор да кажу где се скрива тај бнандит-иначе ако га нађу ће их стрељати.
У ниједној кући га нису нашли, јер је боо сналажљив и сакрио се у ољаку његове куће. Тај човек је био првоборац у рату као партизан противу бугара и немаца у другом светском рату. Почео је да изучава богословију, па је по томе добио и надимак Цоне Поп. После рата је завршио и радио као наставник историје и радио у основној школи у Власотинцу, али је остао и дање верник православља и до краја живота био божји слуга у власотиначкој цркви.



94.
ПРИЧА ИЗ КОНОПНИЦЕ

Била слава Госпођиндан у село Конопница. На туј славу бија и Ђура из неко сусуедно село . На туј славу Ђура сае натерскаја и пошеја си око поноћ дома. Пијалак га спопадну и куде гробље између споменици прилегне, скинуја поке-па се туј се успаваја.
У тој време су омладинци-момци и девојке ишли по села на игранке. Такој се т'г вртали из село из село Батуловце, па кроз Конопницу. Касд су проодили поред гробље, да неби ги било стра-они су причали наглас и викали више пута:
-Дигните се мртви да легну живи“.
Ђура што се успаја поред споменици, онакој санито, ко свакој натресан од пиће, пробиди се из сна па гласно прозборија:
-Еве ме с'г ћу ја само да обујем попке“. К'д су момци девојке тој чули, од стра се разбежали.




95.
ГОЛЕМО ВОЛЕЊЕ

Бија јед'н Урош у село Шишава. Много волеја женске. Имаја девојку лесковчанку. Његови му несу давали да гу узне. На девојку несу давали да га види. Од теј големо волење-љубави Урош се јако разболеја.
Од голему тугу увати га нека болест. Неки причу да је била прелазна јевтика. На девојку несу давали да га види. Отишеја у болницу на лечење. Т'г се сазажили родитељи па ги пустили да се саставе у болницу, да си се погледу.
Таја девојка св'ки д'н доодила куде њега у посету. Урош јој викаја да му је млого тешко и да неможе млого да живи. Девојка му доносила грозје да га некакој излечи. О тој љубави се причало свуда около Лесковац.
Пошто неје могаја да једе тврдо грозје, она му давала да зрнца исиса, а ондак корице од зрна девојка гутала. Урош гу молија да тој неработи, ел ће си и она разболи.
Она му викала:“Уроше мој, Бог ни саставија, па ни овај бољка нећи ни растави“. Девојка је млого волела Уроша шишавца.
После некој време Урош је умреја од теј опаке бољке, а непројдоше ни два дана и млада девојка лесковчанка за њим од теј бољке и тугу душу испусти.
Ете такој остала прича од велико волење- љубав између Уроша шишавца и убаве младе лесковчанке, да се препричава и записује ко аманет да си је све пролазно. Ал волење си је вечно.



96.
СЛАВЕ НЕК'Д И С'Г

Не'кд после рата к'д су комунисти владали, у нашој село Шишава су славе биле забрајене да се славе. У тој време мој дед а бија шалџија па тел да се нашали сас једнога у село куј је кришом славија своју славу.
Деда т'г бија млад, па узеја његов шлем и „комунистичко“ одело, па т'г обукеја тој одело и узеја пушку. Ондак увечер отишеја куде тија људи и рекаја:!ми смо рекли да се неславе славе, ви кво овој работите“
-а они рекли:
-ми несмо знали за туј наредбу комуниста“.
Т'г се газда умочаја од стра, а жене сау почеле да плачу. Мој деда видеја да се млого плаше од тој и отидне си дома.
Ондак се они зарадују, што им опростили за славу.
После некој време мој деда је ''г отишеја куде тија људи, што га несу препознали. Рекнуја им да се нашалио и да је тој бија он.
Д'нске се слава слави слободно на почетак 21 век, па си ми деца сас наши деде терамо шегу; да ни причу какој се нек'д забрањивале славе у нашо село. Они ни овуј причу испричаше а ми гу туримо на папир да гу запишемо сас нашега наставника математичара, да се нек'д приповеда какој су биле славе не'кд и какој су с'г у овој време.



97.
ПРВО БАЊАЊЕ У ВЛАСИНУ

Појдомо из свођску луку да си се обањамо у Власину, к'д си се пуштимо из чколу. Ми златићевци,јакољевци,преданчари, дејанци, јаворци. Раздвојимо се по групе куј знаје а куј незнаје да плива. Ми појдомо према Камењари, ал ем несмо знали да пливамо, ем смо били без гаће.
Срамота бре да се скидамо у пртене дугачке гаће, ел туј су биле и неке женске ће ни гледу па ће теру саир по села и по школу од нас. Ће буде голема смејурија. Витко из Јаворје посналажљив па ни одведе сас Синишу из Горњи Дејан и сас неки борондолци и доњодејанци па се скинумо голи у један врбак у луку и убаво се побрчкамо и обањамо. Тој ни је било прво бањање у голему воду, ел смо се само брчкали по вирови. Оодимо ко замајани, свуд по Власину.
Т'кој смо се после праили важни куде овчарице кад смо се бањали у Голему реку и Грацку, да смо у голему воду Власину се бањали.
Тој је било наше прво бањање у големе воде, а после си је ишло пол'ко да си се научимо да пливамо и бањамо се у Власину, а и у Мораву.
К'д си појдомо у големе чколе, ондак си се бањамо и у још поголеме воде: језера и мора.
Тој прво бањање ће ни остане у сећање на ђачке дане.





98.
ГОЛЕМА „ПРИЧА“

Мире море лалво да рсботим. Тој ти је голема „прича“. Куде ћу да се денем , ови лапови у Врљак све напустише. Стоку си пушту да еве и моје укобељано, какој ле ће си га мој Бубе покоси. Море Мире ту, ту голема „прича“.
Ти си убаво тераш откоси,а мајсторију си изучил.
Виђува ли моји по Власотинце, од онај петак ич нес'м чула кво работе.
Идо на поделник славу куде моји у Рамну Гору, убаво си посремили, гоџа гости си имаше.
Куде њима и од попа уво на астал има, све изнели, ал ме срце боли што ујке питују за моју децу а она несу дошла на славу.
Бубе у Босну, а Драги у печаловину, такој си Мире сама самујем, ти знајеш како те је покојни ча' Славко волел, па удари неки откос и у овој моју ливаду, да ми непрегори трава и да зберем си малко сено за овој моју козу скоју си муку мучим сама ко сиња кукавица у планину.
Нећу да казујем лошо, нека ме Бог убије, твој башта бата Благоје ми увек помага и ја си га поштујем ко рођеног брата,а овија моји девери баксузи.
Море Бог озгор све гледа, ће си сваком даде какој си је куј заслужил.
Еве Мире стринка ти малко набрала топку овеј дивје јагоде, па се малко посласти к'д се умориш од овуј тешку косидбу.
Млого се навреви, ћу те дангубим, па си еве отидо, ати гле тој парче и моје у Врљак покоси. Ајд у здравје.


-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наствак-
99.
БРАЦА ГОЦЕ

-Куде појде Брацо.
- Појдо киде твоји у Преданчу. Еве смоје коњче сврну куде тебе у Крушевицу, па ћу да одим куде течу Благоју и тетка Мару и тетка Зорицу на славу. Понесо ми малко балонче од наше вино, ел знам теча млого је мераклија за вино, а ћу си узнем мало онија ваши планински компири за печење у огњиште и релну шпорета, па сас сирење и вино на седењкање ће буде та боли работа. Понесо им мало и ошав, ел тетка Мара воли онеј наше дуње, мушмуле, крушке арнавутке. Еве за децу донесо малко и на вас од грозје што га на низе чувамо у стару кућу, ал се већ прекарало, па нек деца малко си се почасте.
-Брацо еве да пробаш овуј крушевачку љуту ракију уз мезелак од кисел купус и поприке из кацу, па се усили и ујани коња па пут пред ноге за Преданчу куде моји на славу. Е мој брацо и мен се иде ал знаш кава је ситулација да нам је забрањено да ми комунисти, а још и учитељи идемо по славе, ће ни искару и из партију и из школу. Ајд иди у здравје и поздрави моји у село и твоји у Црну Бару.



100.
ДНО БЕЗ ВРЕЋУ

Еј бре кво ви работите у варош. Онај петак ви доноси сирење. Аламани једни све сте појели ништа неработите, само се мајете ко залуави. Дојдете у село па чувајте краве по стрмине у планину. Ми смо остарели, једва одимо по пут, никој ни помага. Што недојду унуци да косе и збиру сено, да имамо рану за стоку за зиму. Сирење непада од небо. Прво се краве напасу, па се помузу, па се посири, па се на грбину иде дваест километри да би ви донели бађавџије у варош Власотинце.
Еве баба ми рекнула да сте на мобилни па тражили сирење да ви донесемо. Стално ни питујете :“имате ли сирење још, све смо га појели“. Море какво работите сас тој сирење, само спијете и мајете се ноћу по кафићи, а д'њу спите. Куј ће бре да ви такви рани. Овој неје дно без врећу-нема више, дно ће да испада. Ако се само узима анедава се.
Море какво тој работите, па сте све сирење појели, какво работите сас сирење. Памет у главу па дојдете да работите, па ће си буде и сирење колко си оћете, а овакој си је само дно без врећу.



101.
ДЕВЕТ ГОДИНА РОПСТВА

У Чуку село Златићево, наш татко Миливоје је сам остал од децу, јел су сва била помрла од тифус.
Његов башта Златко бил у онија ратови против турску девет годне у ропство.
Мојег татка очувала таткова тетка Кита.
К'д се вртал из ропство, татков башта Златко дошал испред шљивар куде је брала сливе његова жена Пејка. Она туј „нарицала“, од тугу и жал за домаћина:
-Леле, леле, куде ћу се денем, сама кукавица. Мој муж Златко на далек пут отиш'л. У рат, па у ропство девет година, си завијам ко црна кукавица. Нема ни куј да пооре, ни куј да дрво донесе, ни куј да ни огреје, ни куј да ни овај шљивар омлати, ни куј ракију да пије . Нема ни деца да се порадују на башту, да ги малко почува ко пилитија у гњездо. Она су помрла од тифус.
Од некуд се створило неко плашило. Пејка се тргнула, па у једноглед узрнула се у човека дрпавог, ураслог у браду, сас косу и сас нокти на руке ко у орлови.
Тој небило плашило, него Пејкина одмена, радување големо за децу и Пејку. Тој бил њен Златко. Из црно ропство се вртал после девет година.
Онакој изненада се и Златко тргну к'д угледа његову Пејку. Малко се снебивал, па гу загледал, одмерил и рек'л: „Добар дан, дали познеш својега мужа“?
Она само ћутала. Он поновил више пут исто.
Ондак задњи пут поновил:“Пејке ја сам твој муж“.
Она му рекла:“ Иди си одокле си. Мој муж је у ропство. Можда је жив, можда неје жив“.
И такој док је брала шљиве, наглас кукала и нарицала.
Јел су јој сви били помрли од тифус, само једно дете је остало и незнамо дал ће остане живо. А муж ми је у ропство девет године и незнаје се ништа, а ја јадна сам ко кукавица овде кукам по шљивари-такој је нарицала Пејка.
-Иди си побогу човече, одокле си, немој ме ништа питујеш. Ја си знајем мојега мужа. Ти ниси мој муж.
Златко онакој, урасал у браду, сас голему косу и големи нокти отиш'л право дома.
Пејка остала да бере шљиве у шљивар.
К'д је уш'л у кућу, онак се Златко обријал сас бријач, исек'л нокти сас нож и косу исек'л сас ножице с које се шишу овце.
Искочил такој удесен у шлјивар и рек'л:“ Е с'г Пејке рекни дали сам твој муж? Личим ли ти ја на њега.“
Пејка га препознала. Одједном се претурила-премрла. Једва је сас воду поврнули.
Ете такој после девет годие у ропство њен муж Златко се врнул дом, жив и здрав.
-И после тој су наставили да живе у слогу. Имали тог једног сина Миливоју који је преживел тифус и чак живел 86 године.
Златко је рођен око 1840.године, а умро 1919. године, био је на Косово као турска раја, пуних девет година,а када је дошао кући мајка га није препознала.


102.
ГАВРИЛ ТОБЏИЈА

Гаврил Младеновић рођен 1875. године од Милије у село Горњи Дејан, био је учесник балканских ратова и првог всетског рата-противу турака, бугара и немаца за национално ослобођење од турака и бугара ових крајева Југа Србије.
Био је ожењен Станом из Рабуџинске фамилије села Златићева, по којој у село Преданча постоји назив места Станина Бара; где су се „квасиле“ грснице, када се од конопља ткало платно за кошуље и панталоне.
Гаврил се као овчар заселио из Горњег Дејана, махале Левенове, на зараван потеса Равниште махале Преданча.
Од стрица Стојана, који је био јатак хајдука у својој појати-купује земљу у ливадама и буковој шуми.
Био је веома крупан планински горштак; снажан, висок два метара, црвеног лица и пун физичке снаге-за тежачки рад.
Краће речено пун мишића за тешке горштачке послове у планини као дрвосече, планинског косача и да понесе на леђима најтежи нарамак буковог дрвета из шуме за огрев.
Био познат у крају као рабаџија воловима Тако је вукао храстове греде из других крајева за куће, а био најпознатији планински косач у крају.
Направио је у Преданчу 2-3 куће од прућа-чакмаре, а пре тога се доселила његова фамилија изнад кладанца у Бучје-место звано „Буке“(Падина).
Гаврил је имао сестру Киту(рођена 1855.године у Г.Дејан) која се удала у Величковци у село Златићево. Која је живела 103.године.
Према опису његовог унука Благоје(1920,г), имао је смеђе очи,благ поглед и много је волео децу, па га као унука увек водио по Врљак са стоком, кад је у том времену било много курјака(вукова), који су били претња овцама и свињама у планини.
Мерио је 120 килограма, био најбољи косач у планини, био добар и праведан човек.

Када је пролазио воловским колима све је плотеве ломио у спасинци-јер су били циције и градили су узак пут да се неможе прође и нико није смео да му се супростави у село. Имао је смеђе очи и на њега је имао лик његов син Миливоје(отац Благоје Младеновића)-као његов други син Криста и ћерка Цвета(рођена 1903.г)-удата у савиће у махалу Ђорђине села Горњи Дејан.

Према опису Владимира Илића (1881.године) ваљача- учесника балканских и првог светског рата(1912-1918,г): противу турака, бугара и аустијанаца -Гаврил се истакао као тобџија на Једрену и Кајмакчалану. Прошао је целу албанску голготу у ратовима од 1912 све до 1918 године. Био је одликован многим одликовањима која нису сачувана.

Према причању његових унука Благоје(1920) и Ћире(1919)-њихов деда Гаврил је умро напрасно са 63 година живота 1938. године под јесен, када се враћао из Власотинца са рабаџиским воловима. Тако уморан напио се чорбе од шљива из каце, које су биле стављене за печење ракије. Тако од јаке киселине и умора му напрасну пукла „жључка“(жуч)-каже унук Ћира и наместу цркао.
Гаврил се бавио сточарством-два три пута је „хиљадио“ у овцама-имао чак и преко хиљаду оваца у стадо, потом чувао и 50 козе. Благоје и Ћира као деца чували овце са деда Гаврилом.Свирао у гусле јуначке песме.Гаврилов споменик се налази у село Горњи Дејан.







103.
ПРИЧА О ВАЛЧИЋУ

После другог светског рата фамилији Валчић је извршена конфискација имовине. Тако му је одузета и зграда у којој се налазила управа грађевинског предузећа „Црна Трава“ из Власотинца. Пред старост Валчић је давао циганчићима из власотиначке мале динаре, да када пролазе грађани поред некада његове бивше зграде, наглас викају:“Људи ово је била кућа Валчића“. Наравно да кажу да је платио циганчиће у парама, да када буде умро то исто чине и обавештавају грађане о пореклу и одузимању његове имовине-зграде пооред полиције. Кажу да је пре смрти заветовао да га сахране са раширеним рукама-да се „зна да валчић ништа није однео са собом у гроб“-су били његов аманет својој породици. Кашу да је тако и учињено, да је тако направљен сандук и да је сахрањен са раширеним рукама у гробље, а да су дуго времена циганчићи стајали поред зграде „Црна Трава“-грађевинског предузећа-бивше његове куће и дуго времена изговарали пролазницима реченицу:“Еј чујте, овој је била кућа на Валчића“.




104.
ПРЕДРАТНА ПРИЧА

Печалбрар и зидарски предузетник Драгиша , пред почетка рата на Косову 24.марта 1999. године-после НАТО агресије на СР Југославију, дошао је из печалбе на кратко у Власотинце.
Код куће је затекао своју мајку Зорку из свог росног планинско села Преданча.
Наравно да је као и сви насељеници из планинских гудура емотивно везан за свој родни крај, своју планину.
Баба Зорка је код куће чувала његову децу. Тако док је Драгиша размишлјао о печлаби, приупита своју мајку Зорку овим речима:
„Абре најке гледаш ли ти телевизију. Кво има на телевизију, кво има ново? Нешто се млого узбуркало. Да ли ће мајке да буде рат на Косово?“
Његова мајка Зорка му одговрила:
„Синко Драгишо, ако си буде рат, ћу си се одма обесим. Ел ти ништа си незнаш. Ел мени је било доста под онај бугарски рат, свашта смо се натрпели и једва остали живи.
Т'г смо јели кордељке, коприве, компири, семенке од тикве.
У воденицу самељемо брашно од кордељке, од тикве. Јели смо 'леб од кордељке, од компири, од семенке од тикве; само да се остане живо.
Па сам мој синко сас браћа делила јед'н клас од царевицу на тројицу.
Свари матер копруве па такој ги кусамо, друго неје било ништа за једење.
Била голема глад у тај рат сас бугари и немци у други светски рат(1941-1945).
А т'г смо чували наше и селске овце. Ондак ја идем дома да узнем клас од царевицу а браћа врту овце.
К'д се вртам сас клас, плачем наглас.
Браћа ме питују сестро Зоро што си плачеш. Казујем им да нема ништа лошо. Него нема 'леба.
О т'г ме питује има ли 'леба?
Казујем им бараћо еве овај клас од царевицу, тој је наш леб па ће га поделимо на три дела. Свако си иде на своју стр'ну.
Такој смо јели клас од царевицу да останемо живи.“

Син Драгиша одговорио:
„Мајке непарисе глупа. Имам два сина, а моја сестра две ћерке и сина. Ми ће сви да одемо да бранимо Косово. Ти ће скупиш овуј нашу децу, па у наше село Преданчу.
Па ће береш коприве, па ће остану живи.
Док ми ратујемо на Косово.
Незанеје са дали ће тамо да останемо живи.
Ти знајеш какој си за време онај рат сас бугари преживела сас корпиве и компири, па ће ни децу сачуваш да остану жива.
А ми ако се врнемо живи и здарви од Косово, ће имамо синови и ћерке.
Такој ће се наше потекло настави.“
Ова тужна прича баба Зорке, на крају изазвала је да кану сузе писцу записа; а и сама се на крају расплакла и отишла у ово пролећно време 21. века за своју планину.
Рат на Косову се завршио; деца су жива и здрава и сада је нјен син печалбар у печалбу тамо негде у Војводини.
Запис ће остати као сечање на те тешке дане живота после НАТО агресије на Србију, те проклете 1999. године.
На крају приче, када је обрисала сузе; баба Зорка је само изговрила:
„Било, па прошло и ник'д се неповрнуло“.
-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наставак-

105.
„ИЗЈАВА“

Поводом изгубљене личне карте, један од грађана је написао овакву Изјаву за изгубљену личну карту МУП-у Србије-СУП Лесковац(аутентична):
-Прошлу недељу дал беше уторак или среда јебем ли га вика ме мој другар Славе што га отпустили из Југобанку и вика цитирам:“Брате најебаја сам паре имам малко а ладно, него ако можеш да пођеш с мене у шуму у Сувопоље да ми помогнеш да сечемо дрва. Ја там там имам другара са стилку а таст ће ги дотера с трактор.“.
Добро бе реко знам ја које је мука ја сваку годину по снег цепим дрва ћу идем ко па нећу и договоримо се за суботу. Дође и субота. Време мрчкаво. Купимо леб, саламу, ракију и одомо у шуму.
Погодимо се за четири ара по шестпет марке и почемо ги трупимо.
Мајке муга на први ар заврну киша. Помисли најебамо га. И у тој вртење по ону маглу, кипу грањке- бркнем се за цигаре оне мокре. Реко до мојега а у други џеп за резерне курац ни цигаре ни лична карта. Погледа око мене оно само блато и лисје, грањке, трупчики, полочајке од ракију. Поврте се, поврну и мислим да је говно ја би га нагазија а личну карту курац ћу нађем.
Ете такој сам гу изгубија а ви ако 'оћете дајте ми другу ако не ја ћу живим докле могу ко скојевски илегалац. Аутентична изјава.
01. 10. 2002. МУП Лесковац









106.
ВЛАСИНСКА ЖЕНА ПЕЧАЛБАРА

Кад у неко доба ноћу прилегнем у кревет душу да оданем, само што засспим, ете гу зора, и одма се дизам-работа чека. Мора да се замеси и испече леб уз вршњик испече у црепуљу на огњиште, деца ситна да се подмире, стока да се чува на пашу.
Такој је тешка наша мука планинска. К'д нам мужеви отиду у печалбу, а ми останемо ко црне кукавице. Ете овуј годину млого сам се намучила.
Све сам кућевне работе сам свршавала сама: жњем, косим, дрва берем, косу ковем, терам камен за кућу, њиве орем-и патим од немаштине.

Кад дојде време косидбе, сабајле се дизам из кревет, па на брзину посвршавам кућевне работе, па узимам косу, седам испод кућу-и ковем.
После спраим острило, напуним бокал сас блажено млеко,
Турим киселе поприке у зевњану паницу, исна, лето је па се веће здувале, напуним једно шише сас ракију,
Закачим чантру за тканицу и пуштим гу низ кук-за острило, наметнем косу на рамо, па пут под ноге-хајд на ливаду. И такој до пладне.
Кад ми се утупи коса, нема који да гу накове, а ја не умејем, таг станем па плачем. Несам глупава, али писмо несам знала,-не умејем да писујем. Док ми деца не пристигоше, други ми је писма читал и писувал.

„Цркни, душо, кад си се родила-само да патиш и да се мучиш“.
Нека пусто остане тој проклето печалбарско време, споменуло се не врнуло се. Голема је мука кад се у жену младос пробуси, па вој се, силом одма узне“. Влајко је печаловину давао свом оцу Аргаћину.
„Влајко ни писма мене не писује, но на свекра. А свекар кад писмо прочита, викне па ми рекне: Поздравља Влајко. А ја рекнем:“ Па 'вала му '-а уз мене си мислим: што ће ми такав поздрав, ја Влајка оћу. Свекар се завалија разболе, човек иначе стар, године га притисле, леже у кревет и виш се неје ни дизал. Кад ће веће да се прекара, викну ме па ми рече: Снајо, од саг си ти домаћин, ја сам млого болан, бржо ћу да умрем, еве ти овеј паре што остадоше: Од куповину, купи једно свињче и још малко царевицу. -и завалија бржо се прекара“.
Преко зиме седи нешто дуже време- и отиде.

„И такој, уместо да наш брачни живот тече, уз заједничку совру и кревет, па да се такој здушујемо, ми смо печалбарске жене самовале“.
„Питујеш ме како сам испраћала ча-Влајка у работу.
Како? Море сас сл'зе“.
Због велике смртности и потребе у радној снази,
У планини се рађала много деце-па су говорили:„Да има и за нас и за Бога“. Рађала се деца и умирала, и мајка их сахрањивала.
„А да неје могла сас мужа да подели тугу.
Муж негде долеко, често неје ни знал да је некоје дете умрло.
Тек кад дојде дома, таг види да деца несу сва на број“.
„Време у које сам живела, разликовало се је од данашњо: сад жена роди једно ел две, па малакше. Викају чим затрудни, одма побацује и упропасти се, и неје више ни за кућу, ни за пољске работе.
А онда се неје гледало на тој: жена рађа, докле може и дотле гу снага држи, рађа, деца дооду на свет и мру.

Остане понекоје, изђика како младика у гору, и мајка га пушти у свет у печалбу, Такво још малечко, слабашно, да му туђина знае детињство и младос: Леле, мајко, нека пуста остане тај проклета печалба“.
Питујеш ме какав ми је бил живот? Какав-никкав.
Никад да станем, никад сас душу да данем, куде се обрнем и које да започнем, свуд ме работа чека. Радости несам имала. Још од детињство пратил ме стра од глад и немаштину. Родила сам се у породицу куде се много деца рађала, а леб малко. Моја мати и башта Коста, ел Која-како су га комшије викали, родили су девет деца: шес сина и три ћерке“. Као дете, девојчица од седам година, чувала другима стоку, Уз малу награду за родитеље-другима радила у току лета. То је било слугарење, а звало се „уцењивање“, а њу звали:„момкиња“, „слушкиња“ „Слугување се неје плаћало сас паре.
Паре су малко даване, млого је више давано жито, аљине, вуна , опанци. Аљину сам носила газдину: даду ми старудије, изношене неке рите.И ја, обучем, носимм вучем. Кад дојдем мајки дома на пресвлаку, онакој дроњава, она прво отплаче моју муку, па седа и крпи, пере, преправља, крати дроњке. Радела је преко ноћ, а ја сам за тој време спала, јер сам се јутре сабајле, морала да врнем: газди, куде нема одмор“.

Кад се удадо чува стоку и децу, а муж ми „отиде у работу“.
Такој си одстану сама са децом.
Ни кад се муж врати из печалбе није се сврато дома.
Ни тада није седео код куће: Дохватио је кларинет и са својом бандом-музичком дружином, лутао около по свадбама, гозбама, славама-највише по саборима. Јело је припремала ноћу: кревет је мало кад изјутра спремала, извлачила се испод черге и журила на посао.
Прво је музла краву, „а онда-е онда! Пусто ли остало“. „Кад помузем овце и краву, таг децам остављам леб, малко сирење и воду, заклопим ги у собу-и отидем. Најмалечко турим у лелејку, наметнем на рамо па сас моја и туђа говеда која сам чувала под ак,
Штукнем еј негде у планину. По цел дан сам трчала по стоку и дете на грбину носила. Кад се негде пред заод сланца врнем дома, у собу сам затичала све растурено: понеко дете полагачке плаче, стење, нека заспала испод кревет, а нека се тромо играју. Родила сам дванаес,
преко зиме гонила крупну стоку негде у планину, обарала букова стабла да би стока брстила. Такој беше“-рече баба Божура и дубоко уздахну.

„Муж ми је био печалбар, циглар и целог је живота баратао са земљом. Или је орао да би смо из ње извукли мало овса, ражи илицаревицу, или је од ње правио цигле, да би људи себи направили куће. Одлазио је у туђ свет, скитао је по туђим земљама, хиљаде километара пешачио, ишао и тражио посао Да би зарадио коју пару. А ми смо нестрпљиво чекали да нам испрати од зараде“.

Чекам св'ки д'н и копнејем. Мој жуж је у работу. Такој си је од памтивек. Беше му татко печаловник, с'г и он, а наша деца ће к'д порасту.
Таква ни је судбина кво да се работи. Едни из село иду у пинтери да праје бурићи, каце, други иду да збиру длаку по Македонију, а четврти иду у зидари а пети у цигалри и црепари.
На све стране се распрштали наши мужеви у печалбу.
Само се виђамо к'д је неки вашар, ел к'д се дооди за жетву, а неки за косидбу, а неки недооде све до Пејчинд'н.
Богами к'д обели снег по наша ридишта, неки се т'г врту из печаловину.
Такој ни живот прооди у пусто чекање, к'д чујемо да врата зашкрипу и отворе се. Св'ку ноћ с'њамо т'ј д'н. У тој ни пројде живот. Да неје тај нада неби се ни живело.
Да ни донесу паре из печлабу, да ни буде боље, да се деца радују к'д им татко купи нови оп'нци, а на мајку нов тулбен за вашар.




107.
ЖЕНА НАДНИЧАР


„Све сам у кућу сама работила: орем, копам, садим расад, прскам лозје и све друго. Имање смо малко имали: њиве око 90 ара и на њи смо садили кукуруз и малко пченицу. Виноград смо имали око 8 ара.
Зевња малко и не може да се намири све што треба за кућу“.
Због сиромаштва, одлазила је у надницу да ради у поље, а често узимала земљу да ради наполице.
Кад год је некоме кренула да ради-увек је водила своју децу:
најмање је стављала у љуљашку, па на леђа.
Наполице је радила код: Уроша Јањића десет година, Трајка Куцуле, Томе Ибраимова, код Драге Раденкове, Коне Пејчиновог, Петра Јовкиног и других.
Породица се је слабо хранила-слаба зарада и на туђим њивама.
„Додија ми работа на туђа имања,
Па једну годину реши се да чувам једно свињче,
Оћу да га ураним:
Берем коприве, збирам сплачину, варим лисје од лозје,
Трудим се да га угојим, оћу да га угојим. Продадосмо га, јел паре требу. Од теј паре купи кило маст, и сас тој сам блажила децу целу годину. Ткала сам ноћу, на гасарче: ја ткајем, а деца седу куде мене и сучу цевке. Ако не ткајем, предем вуну ел нешто друго работим“.

Рано смо остали сирочићи. Башта ми Дамњан погину од буку у Станину Бару од вола, ел тел да га помери докле је падала бука, а Дикомир гу секал. Такој мој башта погинул а вол се извукал. Наиде рат, а ми несмо имали ни леб, па сам ишла по надницу да копам и жњем по Козило, Бистрицу, Млачиште и Баинце и била слуга да си преживимо сас мајку Љубу и две помладе сестре Иконију и Зорицу.
Ч'к с'м на грбину доносила жито из Подримце од куд Лесковац од тетку. Несмо имале ни р'жен ни овсен 'леб нег смо збирале буков жир па мешале сас кордељке од царевицу да мељемо да се преживи. Млого је била мука кад се јел 'леб од мељене семке од тикве. После се заратува, отидо у партизани, некакој преживемо. „




108.
ЛОЗЈАРСКА ПРИЧА


-E, дете, дете! Туга ми је к'д се сетим како је било... Целу зиму риљање! Сви мужи из кућу. И по снег. Одгрну па риљу на лозје...
Риљевина до риљевину. Насади се лозје бели свет. И све убво, урађено. На време се ореже, окопа , испрска и изврже. Кад се сработи око Светог Илију и грозје почне да се шара, оно ти мило да гледаш. Пуно поље с млади. Све насмејано и весело. Песма.. Кад дође берба, кола се оките, туре се мушеме и њи па 'ајд у лозје. Трница, Лозја, Каћино, Брег, Копотине-свуд се бере. Беремо и причамо.
Напуне се кола, волови не мож да извучу. Извукује се са запреге. Путеви се „усмрду“ од грозје“!

-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наставак-


109.
СВОЂАНСКА РАЗГЛЕДНИЦА ЖИВОТА

Какво време беше у оној старо време к'д бео помлад. У Свође шес кафане-крчме, свуд трешти музика, певаљке певу. Бил је тој боемски живот 60-70. година 20. века у Свође.
К'д је пијачни д'н све се збере у Свође.
Милина да се гледу убаве девојке, младе снајке и бркати мужеви печалбари.
К'д је вашар у Свође тој си је посебна прича. Туј се пије, весели, од мерак, за тугу и весеље, туј је бил наш живот у кафане.
Туј се погађало за у печалбу:циглари, зидари, пинтери. Тој је бил наш живот за цел крај.
Нек'д Бора Пејчић и Перица наставници освану у кафану; па т'г право иду у школу.
Тој беше боемштина. С'г све опустело, све оронуло, нема живот, све се куће распале.
У малу Власина и Албанија били млоги занати:опанчари, крчмари(кафеџија), кројач, терзија, абаџија, ћурчија. Бил познат Рака капетан у Албанију, а и поред реку Љуберађу на улаз у Власину била воденица, а и у Тропшинци ги биле неколко воденице.
У стара времена још се причу и има још зграда старих мејана и кафана у време турско време у Тропшинци, уз реку Лужницу, где се ајдуковало, турци пресритали и пљачкали од Кржалије.
У центар село беу кафане и продавнице, пекара, посластичаре, кломферски занатлија; а у густ центар села туј беше и месна канцеларија, продавнице и осмогодишња школа, у којој беше дом омладине.
Туј се одржавале приредбе, селски сусрети села, такмичења певача у старе песме и стара народна кола.
Надигравалао се, натпевавало, а уз реке власину и Љуберађу водила се љубав по врбаци у време вашари и ноћних игранки.
На улазу у село беше и Диса мајстор за израду машина за сечење цигла, кројач, баланта(амбуланта лекарска), станови за учитељи, задружна зграда, стара библиотека и остаци римског кастела на брду на састав реке Љуберађе и Власине.
Туј смо се збирали ко деца, а и доодило се са све стране да се меље жито, да се извиђају, пошале и нек'д се и туј водила љубав, па и склапали пазари.
У Свође повише у Албанију и у неке друге махале, а и у махалу Власина су оратили на лужнички говор:оче(хоће), нече(неће),Че(Ће), Чу(Ћу), Ока(зове)нече(неће)-исто ко у Горњи Орах, Лукачево, Добровиш; јел су се теј куће заселиле из лужнички крај, па такој су биле задржале своју орату. Овде су владали турци и бугари, па су остале млого њиње речи да се зборе по село све до 60. година 20. века
У село се заселили од Косово, из Црну Гору,Македонију, од власински крај(црнотравски крај), Шумадију и Лужнички крај; па има разна ората(говор) : „бугарашки“ , шумадински, црногроски, , македнонски, турцизма-све се помешало у орату до 60-70. година 20. века .
К'д сам бил по вашари, на игранке, у школу у Свође и по кафане-крчме; зору зориили сас друштво и онда се у планину вртали ујутру.
Онако млитави од боемштине, ишли да косимо планинске ливаде или се вртали у черге да ни мајке и невиде к'д се легне.
Туј су доодили из Преданчу, Горњи Доњи Дејан, Јаковљево; Горњи Орах, Лукачево, Борин Дол, Џакмоново, Боњинце, Алекисине, Врело, Пржоње, Добровиш. Тегошницу, Доње Гаре, Тегошницу, Завидинце, Присјан.
Тој је бил наш живот у кафане и по вашари. Т'г се туговало, веселило под шатори, разбијале флаше уз армоникаши, свирачи трубачи, а нек'д и уз гајде се веселило и играло до зоре.
Т'г су мирисале девојке и живело за недоживени снови за бел леб и печене кобасице на жар - ћумур. Тој беше време живота боемштине и сневања о животу.





110.
ЦРНАТОВАЧКИ ГОВОРНИ МЕДАЉОН

-А, мори, чу ли кво је било?
-Како па не. Оно грми село!

-Докле?
-Идем на њиву. Не седим у кућу за главу живу!
-Како ћемо за копање?
-Кој како оће, какво му знање.


-Кво работисте д'н'с?
-чукамо груде. Ће садимо па како буде.

-Које ће пијеш?
Не знам. Нес'м за ништа. Дос'г пимо. Дооди Риста.

-Петре, какво ће работиш јутре?
-Бре, незнам. Ел за дрва у дулан, ел ћу уз казан.


-Чујеш ли, чујеш?
-Које, бре, Тисо?


-Мојега чапу, кера како тера. Из Сип откара га на Големи рид.

-Чусте ли ви, н'ћ'с пуцаше. Куј се оженил?
-Ма чумо. Даринку из Крушевицу узел Данил.

-А, бре, Јоване, које тој пушиш?
Мотам котробан по цел дан!

-Докле?
-Ћу косим.
-Не ли зелено?
-зелено, зрело, нека! Више се не чека.

-Бре, прска ли?
-Прска, како да нес'м. Ридомил и тилт, па смо квит!
-И ја сам намеран, ал' с плави камен.


-Што те, мори, нема јучер куде мене?
-Меси баницу па нема време.

-А, мори Миро, какву ману наодиш на Јована?
-Ма, јок, бре! И под пут и наду пут ћу нађем таквог готована!

-Ја отидо на једно пиво!
-Ако се врнеш пијан, ћу закључам, све ми живо!

-Стојанке, мори! Виде ли Петра и Ружу?
-Срето ги. Ма они се од'мна л'жу?






111.
ДЕЈАНСКИ ГОВОРНИ МЕДАЉОН

-Абре овај Станоје и Богосов решиили се цврсто да доведу воду из Букову Главу.
-Иде смејање по Дејан, ал бре неподаву се, ће буде работа.


-Овија из Совчину млого стежу, незнам кво им је. Нешто се тртомуте за струју. Тешко се збиру паре.


-Стојан Десимркин и Властимир Јорданов из Проданчу ће свиру на Тројцу у Дејан. Незнам бре дал ће си се видимо на славу, онакој какој се договримо у петак.


-Овеј пак ђорђинске жене, млого бре пију, ће ни бре савладу по пијење нас преданчари. Ал и ми си ги имамо повише од њине жене, ће ги победе у пијалаци по свадбе.

-Еј бре Милице ће ли идеш на копање, оној бре меко ко бапка, млого арно, еве пројдо сас краве и пипну земљу.


-Пуштајте овце и краве децо , ево дојдо од копање, на Големи и Мали Ђорчеврид већ пасе стока. Што ви не баба пробудила порано.
-Па нека ги бабина деца нек си малко поспу,де,де стока ће се напасе голем је д'н.

-Еј теткино дуле, јела овам да ти тетка нешто подаде. Еве нес'м се млкого прекршила, еве ти једно шарено тојаче бонбонче, да ти буде мерак да пасеш овце цел д'н уз појање и да си свиркаш у дудуче.
-Тетко мори неси требала да се отрошиш, ја си појем и чувам си наше овце да ги напасем добро да ни подаду повише млеко, да си се дома кноћи добро млеко накусамо.

-Еј почекајте ме, носим си сандале у руке, а сас гумене попке ће си идемо све до Чобанац.
-А кво ће да работимо ако ни виде лопушњанке, рамноделке и равногорке.
-Ма ништа. И оне такој исто работе. Исто ко и ми се убаво премене у народну ношњу и носе си сандале у руке до с'м сабор-вашар. Неке иду и босе до с'м Чобанац.


-Ће ли бре идемо на пијење, Јован од Преслап довел снајку Славицу из Равну Гору.
-Ће идемо, ево чу какој пуца Трајко ловџија сас пушку, а Власта рамоникаш ће ни весели. Понеси и неки динар за целивување за снајку, ел се на празно нециливува у руку од снајку.

-Овија па златићевци на седми јули се изначуку и Власта армоникаш ги опепели. Ал брате големи весељаци, без њи неможе да се коло заведе.
-А беше ли тепање сас јаворци и јакољевци око коло. Беше, Станислав и Станомир им човке разбише, ал затој к'д дојду на сабор у Преданчу на други мај сви ги поштују.

-Млого ми мерак к'д чујем да тупан зачука на Чуку на сабор у Дејан. Срце ми заигра. Немам си паре да платим коло, ал си се изиграм на кеца и у коло. Чим чујем армунику и тупан одма батаљујем сву работу, па право на сабор.

-Е какој си свиру овија лопушњањи, нема ги равни све до Власотинце. Побеђују сви свирачи к'д се зберемо да се венчу у општину или у цркву у Крушевицу. Само к'д Сотир дуне у трубу, јечи планина.

-Еј викај Милета и Кицу да понесу крпењачу, па нек појду низ долину па повикн у Мирка, па ће н си се сас Борка и Мирослова играмо лопту против златићевци на „Крст“ у Златићево.
-Море њин татко Јован гу сакрил, па гу траже да је најду, па ће малко да се задоцне, ће ги почекамо на Прекоп.

-Да ли ће идемо на Дејан или на Залтићево из школу од Свође?
-Куде има повиш друство, туј ће идемо, да се играмо сас лопту од кравље длаке и да јуримо веверице и млатимо крушке-да мож отиднемо дома до мрак.

-Јосиме има ли пошта од мојег печаловника.
-Ма Јованке , де печлаовник још ни баницу не појел, што си му омесила за пут. Нека се малко ужига, заради неку пару па т'г се надај да ти прати писмо и паре. Изгледа млого си загорела:ха..ха...

-Појдомо из свођску луку да си се обањамо у Власину, к'д си се пуштимо из школу. Ми златићевци, јакољевци,проданчари, дејанци, јаворци. Раздвојимо се по групе куј знаје а куј незнаје да плива. Ми појдомо према Камењари, ал ем несмо знали да пливамо, ем смо били без гаће.

-Срамота бре да се скидамо у пртене дугачке гаће, ел туј су биле и неке женске ће ни гледу па ће теру саир по села и по школу од нас. Ће буде голема смејурија. Витко из Јаворје посналажљив па ни одведе сас Синишу из Горњи Дејан и сас неки борондолци и доњодејанци па се скинумо голи у један врбак у луку и убаво се побрчкамо и обањамо. Тој ни је било прво бањање у голему воду, ел смо се бањали по вирови.
-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

-наставак-

112.
САМОЋА СТОЧАРА-СУДБИНА ЖИВОТА

Многи сточари памте то дуго самовање у планини крај стоке, без људи. У суровој дивљини која зна да узме и зароби човека; тако да постане плен те дивљине, немоћан да одлоли.
И увек тако бива. Природни је закон да:“ када се нов и голорук човек пусти на милост и немилост природи, она га обујми целог, да му облик према свом калупу“, каже Иполит Тен.
Леп пример је неки Филип Мака из црнотравског села Златанце.
-Филип је је био крупан, тврд и кошчат човек, медвеђе снаге, али запуштен, зарастао у браду и косу.
Свикнут на самоћу, када је некада у младим данима одлазио пешке у Ниш да би печалио, избегавао је путеве и насеља, ломотао се по беспућу да не би срео неког човека из своје околине.
Враћао се истим путем сам.
Касније, када је стасао у младића, родитељи му налазе девојку-хоће да га жене.
Девојка је била кћи Тренче Дојчиновића из Чаушева.
Дође дан венчања, а требало је отићи у цркву, стати пред попа. Али Филип-ни макац. Тада је питао:“Може ли поп да ни венча без мене?“
Други, сличан Филипу, такође чобанин.
Био је Радул Голуша, син виђеног домаћина Стојана Голуше.
Када су Радулу запросили девојку, налазио се на појатама крај стада. Девојку никада није видео. Дошао је кући, безбрижно се на расклиматани троножац и буљио у огњиште, не схватајући женидбу као значајан чин у животу.
Запуштен, неумивен, а сваког тренутка требало је да наиђе девојка, да му је доведу.
Тада му је мајка рекла:“Радуле, сине иди на кладенац па се оми, саг ће девојка да дојде“. Девојка је била Јергена из махале Шаравићева.

Баба Риска Станојевић(100.г) из села Средор 1977. године причала је да се удала 1900. године.
Као девојка-млада невеста њена мајка носила је ален свилен превез, свилен кушак преко леђа.
Бојелек као млада невеста носила испод вутарице, имала ципеле и чарапе.
Татко и мајка су ишли по девојку када је требало да се жени и удаје. На свадбама се користили музички инструменти гајде и зурла.
Баба Риска се сећа како је у прошлом веку неки Илија Дрангулија био познат ка препродавац девојака.
Био је ожењен а много леп и ишао од села до села у овом крају да проси девојке за њег-иако је био ожењен
Представљао се по саборима као момак. Због његове лепоте, лако је варао девојке да побегну за њега.
Тако их је одводио код своје куће и тамо препродавао у друга села, јер девојке од срама се нису смеле враћати више својој кући.
Тако је своју причу о препродаји завршила баба Риска чувајући овце са својих 100. године живота на планинском вису од села Средор према село Липовица.
Цупкајучи ногама, рукама око струка, сама поред оваца одпевала нам је песму- као девојка девојка певала момцима:
„седам осам до девет
Легне цура у кревет“.
Враћајући овце прутом још је запевала:
„леле жено немам волове
Жена из комшије нађе волове.
Леле море немам ралице
Жена у комшије нађе ралице
Леле море немам палицце
Жена у кумшије нађе палице
Диксе муже уста ти повенула“,



113.
ЗНЕПОЉКИ ЏАМБАСИ
(Причу посвећујем „џамбасу“-Зорану Печанкару)

На планинским пашњацима знепољко-власинског краја, одвајкада су се гајили добри коњи. По причама старих знепољаца-са падина планинских пашњака Чемерника, Острозуба и Качара, у планини се није могло живети а не уживати у дражи живота са лепим коњима.
У почетку насељавања овог непроходног планинског краја-када се бежало пред зулумум пред турцима, коњ је служио као једино средство рада и кретања у непроходним крајевима.
На коњима су каравани пролазили и трговало се робом, са њима се одлазило и доносила роба са пијаца далеких тада градова –све до Цариграда.
Коњи су служили и добрим ратницима, а служили су и за јахање и освајање срца девојака чобаница у планини.
Некада су у планини сами у дивљини коњи одрастали, али је била потреба како те младе „ждребце“ укротити-како их научити да служе јахању и носењу самара, који је служио за носење товара на коњу.
Тако међу стоачарима у панинама знепољскога краја све до половине 20.века било је посебно цењено једно мајсторско занимање-Укротитељ коња, које је добило посебан назив ЏАМБАС.

Није било лако „укротити“ младе ждрепце, који су били чувани слободно са осталим одраслим коњима у планини-за јахање и ношење самара, за пренос робе-товара.
Тај занат међу планинским сточрима је био веома цењен, као и сам коњ; па се чак и славио дан -као Дан коња у свим селима планинскога дела овога краја од памтивека.
Сећање на та стара з времена о знепољским Џамбасима, посебно је описан у причи БАЛАДА О ЗНЕПОЉСКОМ ЏАМБАСУ(Црнотравске приче) Радосава Стојановића, књижевника-знепољанина из родног планинског знепољског села Баинце-Млачиште.
-Тај последњи знепољски Џамбас Лука Господиновски, укротитељ младих ждребаца, -да прихвати јахача,зингије и седло-млади пастув уместо „кроћења“ збацио је полседњег Џамбаса, тако да су му се „разнизале“ кости, које су Баичко-млачишке жене „сакупиле“, повезале у платно . Седам дана Лука Господиновски лежао је у „жеравици“-ни жив, ни мртав.
Баинске жене доносиле су му најопојније траве и цветове и свакојако биље и смиље-да уздише, да врати снагу и ојача.
С упрћеним бурадима и зарђалим кофама, канистрима, ведрицама од глине и иловаче, ђугумима без глеђи, ишле су по воду са најудаљенијих чемерничких и острозупских врела, посећивале забрађене врачаре и гатаре, хоџе и попове, молиле се пред иконама Светог Арханђела и Светог Николу, пред сенкама сваког крстатог дрвета и записа, правиле мађије на раскршћама, све ради његовог здравља да преболи непребол овај највећи Џамбас за кога Знепоље зна.
-Болеснику је најтеже у пролеће, кад се гора зелени, а вода весели-говориле су носећи му мелеме и ђаконије испод прегача, у котарицама, врчевима, под пазухом.

За тог ждребца-Змаја, говрили су да је небеска ала, а не коњ.
Ко зна кога је послао са Власине, можда син Аждаје што ноћу изилиази из треесетишта и живог власинског блата и зобље знепољску стоку и чобане.
Кажу да је сам Сатана искушао Луку, дозволивиши му да се мало занесе, поверује у своју моћ, а онда га свом снагом треснуло од земљу.
Нико није веровао да ће последљи прави знепољски Џамбас Лука Господиновски прездравити без лекарске помоћи.
Гле чудо. Осмог дана-у понедељак, на запрепашћење укућана и жена које су чучале по кутовима куће, устао је из постеље и сишао до своје ергеле коња. Помиловао свога коња, оседлао, обишао шталу и вајате - бацио се вранцу на леђа.
-Ако не нађем Змаја, везаћу тежак камен за врат и бацићу се у власинско блато!-рекао је и зарђалом узенгијом обо коња.
Тако је остала и ова записана прича једног знепољца који је и сам волео коње у свом планинском завичају знепољскога краја-књижевника Радосава Стојановића.
Данас у многим селима власотиначко-црнотравскога краја многе породице-попут Миљковци у село Крушевица и Печенковићи у Власотинцу-насељени из власинско-знепољскога краја носе назив ЏАМБАСИ по њиховим прецима, који су волели коње и били „укротитељи“ младих ждребаца, па када су као момци касније на оседланим вранцима пројахали сеоским сокацима планинских села-за њима су се окретале најлепше девојке и младе снаше тога времена.
Данас на почетку 21.века ретко да и има коња у планини, јер је миграција становништва учинила своје. Планина је опустела, остала су још по која старачка домаћинства, али је зато остала и ова прича о знепољском Џамбасу и добрим коњима.

114.
ДАН КРОЋЕЊА КОЊА

Од вајкада се у планини младим ждребцима посвеђивала посебна пажња.Они су расли заједно са одраслим коњима у чопору на планинским пашњацима.
У Власинксо-знепољском крају Свети Прокопије је био често Дан кроћења коња-посебан празничан дан читавих породица.
Нејахане ждрепце и парипе, незауздане лепотане из свог чопора доводили су на своје гумно укротитељи коња-Џамбаси.
Наравно гувно је било изнад авлије, ограђено лесама и буковим облицама. Сваки џамбас се посебно трудио да на што могући начин помогне да „укроти“ младу необуздану животињу, да јој помогне да прими седло и покори се јахачу.
Такав летњи дан, од самог јутра био је посебан доживљај и за саме породице.
Сви су сладстрасно ишчекивали како ће се завршити прво узјахивање тих лепих, јогунастих, прокосних ждребаца заковитланих репова који се слободно и неспутано поигравају. Никада се није знало како ће се све то завршити.
Неки од тих пастува сами би одмах поклекли, покуњили гриву и били лако зауздани и оседлани.
Према таквим коњима укротитељи су исказивали посебну благонаклоност, пунећи им зобнице прегрштима јечма.
Други би се закопистили, узнемирено џилитали, пропињали на задње ноге, наузнак падали и потом махинално скакали, посртали, извијали се, њискали, рзали, копитама копали, избезумшено нападали, спремни и зубима да се одбране од јахача, док им је из чељусти избијала пена. Углавном су били неукротиви, хировити, па често укротељ нестигне ни узду да им намакне.
Често би заковитлали чивтом, нањушивши својим врелим ноздрвама опасност да ће заувек изгубити слободу чопора коме су припадали. Онда Укоритељ-Џамбас би тада бацао вођице и хватао оглав, вешто набачен око жилавог коњског врата,
обиснувши се целим телом, па је коњ, после дугог и тешког рвања, посустајао у зноју и прашини и, обрван, подавао се вољи кротитеља да заувек буде зауздан.
Дорати, белци, зекани, риђани, мркови, путаши, брњаши, чилаши, шарци, вранци и ждралини давали су, свак на свој начин, отпор којим се последњи пут у животу бранила могуђност слободног избора живота изван трла и обора, изван седла и самара, изван вођица, оглава и кајаса, без узенгија и бакрачлија, опута и бичева.


115.
ДЕЈАНСКЕ ВРАЧАРИЦЕ

У Дејану су средином 20. века живеле две рачарице:Санда Богдановић и Јелена Младеновић, која је доживела 102. године живота.
Санда је почела да се бави врачањем, када је у току рата 1941-1945. године чула де је њен син Богосав „погинуо у рату“ и „сахранила“ његово парамање-уместо њега на дејанском гробљу.
Кажу да је отишла код једне врачарице, која јој је рекла да ће се њен син Богосав жив вратити после рата и тако се и обистинило.
Њен син Богосав је био у немачком заробљеништву.
Богосав је сам причао да се је бацио и скочио са трећег спрата у реку Дунав, па тако препливао и вратио се кући жив.
Наравно да је од тога имао последице и стално је кашљао док је после рата радио као магационер у село Дејан.
После ослобођења се оженио - изродивши три ћерке, а одживео свој живпотни век до 60. године живота. Више и није могао да живи од последица рата.
Тако је његова мајка Санда после тога постала позната врачарица у целоме крају.
Бајала је од свега и свачега, растурала мађије и гасила углење од сваке несреће која је тада спопадала неписмене и сиромашне људе у планини. Разне бољке је код жена лечила врачањем.
Друга позната дејанска врачарица је била Јелена, која је лечила жене нероткиње, тако што их је „потпасувала“ тканицом-намештала „пупак“, намештала преломе ногу и руку, гасила углење и бајала женама од разних урока.
Баба Јелена је и у својој 95. години живота знала да отпева многе лазаричкке песме и била ведра до краја живота.
Писац ове кратке приче о двема бабама врачарицама их је лично познавао и записао од баба Јелене доста етнолошког материјала о животу у планини.
Нарочито су остале записане њене веселе доскочице и лазаричке песме које је певала као девојка у лазарицама у родном село Лукачеву(Горњи Орах) између два светска рата.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 477 korisnika na forumu :: 20 registrovanih, 2 sakrivenih i 455 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3028 - dana 22 Nov 2019 07:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., aleksmajstor, hyla, indja, Jester, Kubovac, lacko, Lazarus2, Logic005, merisa_nevzo, Mixelotti, mrvica78, Nesho2, Panonsky, Ričard, shaja1, Trpe Grozni, vasa.93, vlahale, |_MeD_|