PEČALNIK ( Zavičajne priče, Legende, Predanja, Zagonetke...)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 20 Mar 2010 12:53

-наставак-
115.
ДЕЈАНСКЕ ВРАЧАРИЦЕ

У Дејану су средином 20. века живеле две рачарице:Санда Богдановић и Јелена Младеновић, која је доживела 102. године живота.
Санда је почела да се бави врачањем, када је у току рата 1941-1945. године чула де је њен син Богосав „погинуо у рату“ и „сахранила“ његово парамање-уместо њега на дејанском гробљу.
Кажу да је отишла код једне врачарице, која јој је рекла да ће се њен син Богосав жив вратити после рата и тако се и обистинило.
Њен син Богосав је био у немачком заробљеништву.
Богосав је сам причао да се је бацио и скочио са трећег спрата у реку Дунав, па тако препливао и вратио се кући жив.
Наравно да је од тога имао последице и стално је кашљао док је после рата радио као магационер у село Дејан.
После ослобођења се оженио - изродивши три ћерке, а одживео свој живпотни век до 60. године живота. Више и није могао да живи од последица рата.
Тако је његова мајка Санда после тога постала позната врачарица у целоме крају.
Бајала је од свега и свачега, растурала мађије и гасила углење од сваке несреће која је тада спопадала неписмене и сиромашне људе у планини. Разне бољке је код жена лечила врачањем.
Друга позната дејанска врачарица је била Јелена, која је лечила жене нероткиње, тако што их је „потпасувала“ тканицом-намештала „пупак“, намештала преломе ногу и руку, гасила углење и бајала женама од разних урока.
Баба Јелена је и у својој 95. години живота знала да отпева многе лазаричкке песме и била ведра до краја живота.
Писац ове кратке приче о двема бабама врачарицама их је лично познавао и записао од баба Јелене доста етнолошког материјала о животу у планини.
Нарочито су остале записане њене веселе доскочице и лазаричке песме које је певала као девојка у лазарицама у родном село Лукачеву(Горњи Орах) између два светска рата.




116.
СТАВРА И ДИМЊАК

У предратно време црнотравски зидари су били познати широм бивше Краљевине Југославије.
Један од црнотравских зидара по имену Ставра из село Добро Поље, зидао је од блата и цигли димњак у околини Смедерева; јер другог грађевинско материјала и није било.
Мајстор Ставра је увидео да је димњак „накриво“ зазидан; да ће падне.
Мајстор Ставра некако се брзо снађе.
Приђе до димњак, па га раменом придржавао да не падне, па „љутито“ позва газду:
„Абре газдо, оће ли ти да плаћаш или нећеш или ћу димњак да рушим!“.
Газада онако разборито га молимо речима“: мајсторе прво сиђи, па ће се договоримо, да се наплатимо“.
Мајстор Ставра је раменом придржавао димњак да не падне, па када му је натежало- увидео да ће димњак да падне; онако „љутито“ обруси газди:
„Е па газдо чим неће да плаћаш ја ћу да ћушнем димњак“.
Наравно да је димњак већ почео да пада и само се мајстор Ставра повукао, како би димњак пао.
Тако црнотравски мајстор зидар Ставра на довитљив начин спасао углед свом зидарском занату црнотраваца.





117.
САБОРИ

Сабор је велика традиција, која постоји од давна времена. Ту су се људи састајали, чашћавали су један другога. Деца су имала своја задовољства. На сваком сабору одржавале се игранке.
Сабори су се одржавали на неке верске празнике, на нека значајна места. Људи се облаче у народним ношњама. На сабору су се продавале бонбоне, бостан, сладолед и лимунада. Обично је коло водио момак.
Музиканти су имали најбоље инструменте. Свирали су у гајде и хармонику.


-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б.Младеновић МИрац

Dopuna: 20 Mar 2010 12:54

-наставак-

Легенде и предања

Легенде

118.
Легенда о хјдуку Стојану Масенги

Стојан звани Масенга, рођен је у село Горњи Орах у власотиначком крају у 18. веку.
Био је високог раста, плећаст човек, носио кубуру, носио хајдучко одело, знао да говори арнаутским и турским језиком.
Надимак хајдук „Масенга“-Стојан је добио као „опасан хајдук“-на турском језику.
Хајдуковао је у 18. веку у дуба под турцима.
Још код старијих људи у Горњем Ораху се препричава-како је у Горњи Орах, у обиласку деце и жене у времену јесење задушнице, његова жена сварила млеко, па млеко и жито ставила на клин пред кућу-како би давала знак да је слободан долазак Стојана Масенге код куће од турака.
Дошао Стојан Масенга кући и почео да куса млеко.
Село Горњи Орах, звало се Орашачки Хан.
Село Орах је било дербенџијско село, у коме су по кланцима стражу чували „стражари“-хришћани, које су силом постављали турци да чувају стражу и обезбеђивали несметан пролаз турских каравана од хајдука у пролазу за Цариград.
У почетку су „стражари“ били из хришћанског становништва, а при крају 18. века су стражу чували турци.
Неки шпијун из села поткаже Стојана Масенгу турцима-јер у Горњи Орах тада била „турска стража“-па турци опколе кућу.
Питају га турци-јеси ли ти Стојан Масенга?
Он је уместо одговора-лако ухватио једног турског војника, потом га бацио веома далеко од његове куће.
Прича се да од његове јачине физичке снаге-замахом турчина су папуче одлетеле у Попазикин двор-а хаљине турчина су остале у руке Масенге.
Толико је Стојан Масенга био јак човек и одважан хајдук.
Остали турци су се разбежали, па је потом одмах хајдук Стојан Масенга побегао у шуму.
Према казивању деда Владимировог деде Крпуза(живео 103.године)-хајдук Стојан Масенга је боравио са својом дружином у њиховој воденици на реци Бистрица у село Преданча.
Према тој причи, као од шале је на рамену донео двиску-младу нејагњену овцу за клање хајдуцима, који су се налазили у воденици.
После хајдуковања у овом крају, побегао је на планини Романији код Сарајева.
У историографији је записано и ово:
- На планини Романији код Сарајева, га опкаљала турска војска да га живог ухвати речима: „Држте Масенгу“-али знајући турски хајдук Стојан Масенга је вешто побегао у планине.
Записано је у историским списима; а и остала су предања о њему да је скакао 24. стопе, а његов коњ је скакао 16. стопа и да такав јунак није био рођен у овом крају.
Његово хајдуковање се спомиње и у историским списима 18. века.



119.
ЛЕГЕНДА О ПУСТОЈ РЕЦИ

Пуста Река је добила назив по томе што је некада то био пуст крај.
Поред реке није било насеља, па тада ни петал није запевао, све је било пусто.
Било је све пусто и у времену борбе са турцима на Плочнику код Бојника.
Према датој легенди-запису о настанку Пусте Реке, један ловац арнаутин се у почетку 17. века појавио и пошао у лов .
Тако тај ловац дође у Пусру Реку код данашњег села Стубла, где је била нека римска чесма, која је сама по себи направила вирове.
Тако су ту долазили јеленчићи и кошуте да пију воду.
Ловац се напио воду на тој римској чесми и чуо неки шапат кроз гору. Брзо се попео на дрво, бојећи се од дивљачи.
Тада је избројао 77 брава-стада од јелена и кошута, па кад је опалио пушком отрагушом, јелени, и кошуте се уплашили и побегли у шуму.
Тада је ловац пребегао преко реке-Пусте Реке, па пребегне у данашње село Кацабаћ.
Ту закључи да се овде може живети и вратио се у Прокупље.
Тамо је имао девет синова и са њима се насели у Горње Бријање и три сина остали у Кацабаћ, три сина се насели у Горње Бријање и три сина у Стублу.
Првго су насељена ова три села, а онда остала редом-од стране ових шиптарских фамилија засељено је: Бојник, Ђинђуша, Придворица, Црквица, Горње Коњувце, Граинце, Славујевце, Прекопчелица.

То су старија насељена села. Поред реке Јабланице почело је насељавање села: око Лебана, а после тога Бошљаце, Пертате, Турковце, Свирце, Горње Стопање, Винарце.
За време битке Краља Милана(1874-1875.године)-тада је са турцима била граница Врање-Ристовац до Медвеђе (тополовачки вис).
У подножју Крушумлије тога времена није било организованог насељавања шиптара и турака, па су се после рата са турцима сви шиптари и турци иселили и остали су само Срби.
Нарочито после коначног ослобођења од турака 1877-1878.године је било масовно насељавање Пусте Реке из Црнотравско власотиначкога краја све до краја 20.века.
Данас тај крај није више пуст као некада у прошлости и остала су казивања о Пустој Реци да живе у причама – легендама за поколења.




120.
ЛЕГЕНДА О ЦРНОБАРСКИМ МУЗИЧАРИМА

У Селу су на свадбама и весељима били веома популарни гајдаши. Најстарији познати музиканти у гајдама су били: Тоза Миленковић, Криста Миленковић и Владимир Спасић.
О Този гајдашу се и данас препричавају приче како је са гајдама прошао солунски фронт-у Првом светском рату.
По казивању старих цробараца, приликом пробоја солунског фронта- његова се слика са комором фронта у септембру 1918. године налази у Београду у историском музеју.
Прича се да је умро за време Другог светског рата 1944. године.
Због тешке борбе са немцима на овом подручју, нису могли да га сахране, па је неколико пута био сахрањиван.


-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-наставак-

121.
ЛЕГЕНДА О ЦРНОБАРСКОЈ ЦРКВИ

Међу старијим мештанима Црне Баре и данас кружи прича о пренешеној црнобарској цркви.
По тој легенди се данашња црква у оближњем селу Конопница претходно налазила у Црној Бари на старом гробљу.
Виле самовилке су је пренеле из Црне Баре- али због претходног стајања на старом гробљу Црне Баре, тамо нема вампира .



122.
ЛЕГЕНДА О ЦРНОМ БИКУ

Село Црна Бара је према легенди добило назив по бари, језерцу преко пута гробља, где су данас воћњаци, испод којих су ископани бунари. У тој бари је живео један црни бик. Тај црни бик је излазио из баре и убијао говеда када су пила воду.
Тако се из баре изливала црвена крв која је чак стизала до воденице у селу Завидинце. Једног дана чувајући говеда поред баре, волови су убили тог црног бика и онда је он престао да се јавља из те баре. Црни бик из баре је према тој легенди допинео да село добије назив Црна Бара.



123.
ЛЕГЕНДА О ПОПОВОМ КЛАДЕНЦУ

Попов Кладенац се налази на тертиторији Крушевице. Добио је назив по следећој легенди. У време под Турцима је у селу Крушевица био један поп, који је сарађивао са Турцима.
Хајдуке, који су јатаковали испод саме планине Крушевице код тадашњих сточара, одавао Турцима.
Тај поп је сакупљао у овом крају беклике(порез) и предавао Турцима.
Поп је живео крај бегове ливаде у селу Бољаре. Због издаје хајдука и пореза, хајдуци га ухвате у подножју планине Крушевице на кладенцу, док је пио воду.
Ту га убију. Од тада овај кладенац доби назив Попов Кладенац.


124.
ЛЕГЕНДА О КОСОВСКОМ БАРЈАКУ

У потесу Кошаре махале Чука села Златићево, према реци Бистрица -између махале Преданча и села Јаворје постоји Бошков камен и српско гробље чија старост није испитана.
Зато и кружи легенда у овом крају да је Бошко Југовић после боја на Косову, на коњу стигао рањен са барјаком у лукама села Дејан поред реке Власине.
Ту су га овчари неговали, а барјак је предат тада цркви планинског села Добро Поље.
По њему постоје махале Бошковци у Доњем Дејану и Златићеву, као и многа места попут Бошковог камена у реци Бистрици у овом крају- која носе његов назив.
У овом планинском крају је било доста хајдука. Међу њима је био познат хајдук Стојан Масенга, Стреља, Неша, Јанко, Стојан Чавдар, Станко, Станоје и други.
Чак је јатаковао и хајдук Вељко Петровић из Неготинске крајине.



125.
ЛЕГЕНДА О СВАДБЕНОМ БАРЈАКУ

Ишао турски порезник да сакупља порез по селима и тражио порез од једне сиромашне жене(девојке) у село Јаковљево речима:“Стани ми напостељу“-а жена му одговорила“-ниси плаћен да ти жене „стану на постељу“; но да наплаћујеш вергију(турски порез) и да си идеш кући“.
Онда је турчин опсовао, а све је то брат слушао на врата.
Брат те девојке(жене) је одмах отишао и казао Бегу у село, а Бег је најурио тог турчина из село.
У другом селу хтели на силу да одведу младу невесту-српскињу, па онда Срби се сакупише и договоре се да томе стану напут.
Наравно да се је тада плаћала и свадбарина. Ту где су се договарали –направе барјак и закуну се под њим да недаду турчину девојку-невесту, па побију ту све турке, који су тражили да спавају са српкињама пре удаје и на самој свадби.
Остали су се Турци разбежали. Од тада Турци када виде барјак, онда се плаше и више нису смели да иду по српске жене и девојке да их осрамоте. Зато се од тога дана носи барјак у сватовима међу Србима у овом крају на свадбена весељу.
У времену владавине под турцима један од велих намета-пореза, била је и свадбарина. Народ се тада бунио и нападао харачлије. Тако су се чак у село добро Поље жалили чак у Цариграду.
О томе је је 1888.године у село Горња Бистрица-куће Совке Милчић, урађена и слика „Марко Краљевић укида свадбарину“.У 2 књизи „Србија-земља и становништво“ Феликс Каниц преноси својим цртежом изглед те зидне слике.
Са Радомиром Костадиновићем 1960. године, прикупљајући податке по селима о обичајима из прошлости црнотравскога краја, копирана је та слика, и то је касније, уметничком представом отсликано на зид Грађевинске школе у Црној Трави.

-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-наставак-

126.
ЛЕГЕНДА О ЈАНКУ СЕИЗУ

Јанко „Сеиз“ био је рабаџија, веома вредан и добар мајстор, али неустрашив да се одупре турцима. Крупан, наочит и леп човек, иазазивао је поштовање, нарочито од стране турака.
Неки турчин наручио је да му Јанко сашије одело. Одређеног дана, дошао код њега да га узме али како овај није био кући, његова жена рекла је турчину да је Јанко у Шишави и да тамо врше жито са коњима и да му одело није сашио.
Турчин је отишао у Шишаву и распитивао се где је Јанко. Нашао је га и онако бесан што није испоштован почео да виче. Јанко је мирно стајао поред коња гледајући бесног турчина као да му ништа неговори. Није му се правдао, немарећи за његове претње што је код турчина превршило сваку меру.
Турчин је извукао сабљу и пошао коњем према Jанку. Храбри Јанко није побегао, нити се померио. Онако висок и снажан, одлучног духа спремно је дочекао силников напад.
Када је турчин замахнуо сабљом да посече Јанка, овај је зграбио турчинову руку, снажно је ухватио сабљу за дршку и повукао је нагло. Исекао је турчину прсте који су били полусавијени. Осакаћени силник уплашио се да га Јанко не убије, одјурио је према Власотинцу.
Шта је било даље са њим се незна. Било како било турчин је скупо платио своју дррскост, што је покушао да казни једног храброг Србина без кривице и суда.
Видевши Јанко што је учинио није се уплашио. Извео је коња, узјахао га и отишао преко Средора, Комарице и Гаџин Хана за Ниш.
Кад је пошао викнуо је „нећеш турска ало такој лако сас мене. Јанко неје врба поред воду па да се на пролет подмлади. Довек ћеш да памтиш Јанка абаџију из Власотинце како ти је одело сашија данаске“.
Док је онај турчин отишао у Лесковац, било је касно да се организује да затворе Јанка и примерно казне.
По тадашњим турским законима, чим кривац пређе у други вилајет, престаје за њега потера, али несме да се врати у оном вилајету у којем је починио кривично дело.
Јанко је нашао службу код нишког паше да буде сеиз(коњушар). Својом способношћу и поштењем, задобио је пашино поверење.
Незна се колико је времена био сеиз код паше, и како му је кривица опроштена.
Вратио се у Власотинце прилично богат. После повратка из прогонства. Јанко је наставио да се бави абаџиским занатом, али је и накупио имање. Прозвали су га „сеиз“ зато што је био сеиз код турског паше, а његова фамилија „сеизови“ потомци Јанкови су његов надимак на основу презимена Сеизовић. Што се тиче етимологије ово презиме је од Јанка-сеиза.
Јанко је својом храброшћу и поносом Србина, оставио траг да казује његовим надимком, колико је било скупо плаћено достојанство Србина и колика је цена била, да се оно одбрани и сачува.



127.
ЛЕГЕНДА О ХАЈДУКУ БЕЛКИЋУ

Никола Белкић је са својом задругом живео мирно у Самчекићи (Црна Трава). „Малко приорувал и малко ајдуковал“.
Био је мирне нараве, изузетно праведан и храбар. Није се бојао да се супростави турцима.
Онако крупан, преко два метра висок са дугим брковима, црномањест, кад погледа човека „ко да га прострели сас очи“-има да подигне.
Сироте је помагао колико год је могао, штитио их од „турске силе“ које су долазиле чак отуда из Дервена (Грделице).
Причало се да има злато, најбољи коњ не може да га понесе. У лето баш кад је била прва српска буна против турака сви мушки из Белкићеве фамилије косили су у Доњи Дел.
У подне наишли некакви турци и питали су косаче за пут према Грделицу. У моменту кад је Белкићев син пришао да им покаже пут турчин је опалио из пиштоља и убио га.
Други Николин син кад је видео даму је брат убијен, притрчао је и узвикнувши:“ нећеш турчине да се наносиш живе главе, убил си Белкићевог сина. Сви има крваво да платите“.
Турчин није очекивао да ће га нападне и дочекао га је смејући се. Овај, како је пошао једним замахом косе одсекао је турчину главу рекавши:“неси се наносил ни твоју главу проклетијо“.
Остали турци збуњено су гледдали у коња који је уплашен вукао мртво тело.
Николин син је другим замахом косе одсекао главу оном турчину који је питао за пут. Остали косачи нису много чекали те су и они јурнули. Уплашени турци побегли су према Грделици, са претњом су довикивали:“Ово вам Ђерим ага из Лесковца неће опростити“. Никола није сузу пустио над мртвим телом свога сина-Сокола.
Туговао је душом, та је туга највећа, кад се тугује ћутећи. Кад је требало да се спусти у гроб мртво тело сина, Никола је узео сабљу и њоме витлајући над главом, одиграо „коло смрти“ око мртвачког сандука свога миљеника.
То је била „ајдучка заклетва“ која се не пориче, њоме је Ђерим аги било пресуђено.
Када је Никола сахранио сина Сокола, викнуо је:“Синови моји и моја ајдучка дружино, Срби ли смо или бабе! Седлајте коње, жене наше нека остану дома, има времена за туговање, цел век је испред нас.
Ђерим ага јес бесан ал од туј турску алу има побесан Никола из самарчелићи, који оди по своју српску земљу“.
Никола је сазнао кад ће Ђерим ага да дође у хан код Грделице, Густи Ораси. Кад је дошао Белкић није чекао ни час, опалио је из пушке и убио га. Остале турке побили су.
Српкињу лепотицу Стамену убили су без милости, да не атакује више ниједном турчину и ниједног турчина да не дочекује као Ђерим агу.
Никола белкић се са својим хајдуцима није враћао кући. Убијао је турке било где да их сретне.
Требала је велика храброст турцима да прођу преко Црне траве или Власину.
Једном, Никола је ишао са својим хајдуцима у Власотинце преко села:Лопушње и јастрепва. Изненада, изнад Јастрепца на заравни срео се са турцима.
Уместо да утекне у шуму узвикнуо је:“Напред браћо Срби да побијемо турске але, да нам не газе и не гаде нашу земљу. Доста се натрпела њин зулум. Живот у ропство неје никакав живот, ко да га не живи човек“.
-јурнули су на нтурке не штедећи никог.
Таман су се обрачунали са последњим кад су други некакви турци случајно наишли из Власотинца и напали Белкићеву дружину.
Неко од њих је опалио пушку према николи, погодио га и он је пао мртав. Његова дружина када је видела да је пао још жешће је напала али турци као из земље да су ницали.
Скоро су сви хајдуци изгинули. Остали су само Николин побратим Сима, брат Јован и још неколико њих. Окренули су се и дали у бекство. Турци су појурили за њима. Симу су сустигли на зараван према лопушким мејанама и убили га.
Где су кога хајдука стигли ту су га убили. На Лопушке мејане стигли Николиног брата Јована, где су му пресудили. Главе Николе, Суме и Јована одсекли су, однели у Власотинце и бацили у највећу бачву пуну вина да се мртве напију и да казују осталој раји како су прошли са турцима. Тела убијених хајдука сахранили су Николини синови где су кога нашли. Тело Николе Белкића сахранили с десне стране пута Јастребац-Лопушке мејане.
Главе храбрих јунака покопане су са њиховим телима. Неки казују да су их однели турци у Нишу и заједно их са главама Синђелићевих хероја узидали у Ћеле Кулу.
Гробови ових хероја били су обележени надгробним споменицима у облику крста дејанског камена. Небригом, споменици Сими и Јовану су се изгубили, само је остао гроб Николе Белкића.
Доњи део споменика до вертикале крста још увек је ту док је горњи део крста одломљен и бачен.
Дан по дан време пролази као тија вода, однело је у заборав храбре подвиге отпора турцима, чак и камени надгробни споменици нестали су. Остали су само имена места.
Зараван на којем је Никола Белкић сахрањен је Белкићев гроб. Место где кје покопан Сима, Николин побратим и хајдук названо је Симановац. Давајући имена местима на којима су погинули велики хероји, народ је подигао највећи споменик српским јунацима, који ће трајати све док траје Србија, да се вечно спомињу.
(Потомци храброг хајдука Николе Белкића, једног од вође првог српског устанка у овом крају је фамилија Спасић, који су се преселили у Црној Трави око 1834.године-3 куће, чија је старина из Обрадоваца. Подвукао М.М)




128.
ЛЕГЕНДА О ЦРНОЈ ТРАВИ

Нема историских извора који би тачније објаснили порекло име Црне Траве.
Нека њена имена као што су Кара Кас(„црна трава“) и Бал’к Дервен („рибља клисура“) турског су порекла и из турског времена.
Вилин Луг је име по легенди и датира из времена пре турака.
Постоји легенда о пореклу имена Црна Трава, која потиче из 1389.године, и везана је за Косовску битку.
Према овој легенди, једна јединица српске војске, састављена од српских стрелаца и коњаника, одлучила је да се одморе на једном зеленом пољу док су путовали до бојног поља.
Због тога што су војници лежали на отвореном пољу покривено јако отровном травом и цвећем, били су опијени и нису се на време пробудили за битку.
Кад су схватили, проклели су траву на којој су лежали, проглашивши је „Црном травом“!
Према истраживању Радета Костадиновића-познатог локалног црнотравског етнолога и историчара, верује се да су најстарији становници Власинске области били извесни Џидовци, толико крупног раста да су им гробови били дугачки по 2,5 метара.
У свом запису о легендама из црнотравскога краја, Раде Костадиновић је записао да се данашње место Црна Трава пре тога звало се Вилин Луг. Сам назив Црна трава је постао по предању у вези косовског боја.
По том предању се каже како у времену косовског боја тадашњи знепољски војвода Дејан, на путу за Косово, приликом одмора-успавао се са војском од миришљаве траве и тако се закаснило за косовски бој. Наводно је негде код данашњег насеља Грделице, сусрео ојађену, утучену и поражену српску војску у боју са турцима 1839.године на Косову.
Дознавши за пораз српске војске, губитак царства и погибију цара Лазара, од мука и невоље заплакао и проклињао овако речима миришљаву траву:“Ех црна и чемерна траво, куд на нама да остане клетва Лазарева“.
Враћајући се својим кућама, пролазећи преко Вилиног Луга, војници су због пропасти царста и погибије Лазара, понављајући речи војводе Дејана:“Ех црна и чемерна траво, вечито црна и чемерна била, ти нас опи и успава, те задоцисмо и изгубисмо царство“-па се верује да је место ,Вилин Луг добило назив Црна Трава, а планина на којој се успавало због миришљаве траве доби назив Чемерник.

-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-наставак-

129.
ЛЕГЕНДА О „ВЛАСИНСКОМ БЛАТУ“

У средини Власинског блата, било је језеро, чија је вода била чиста, ко да је са „живог“ извора, а ујутру кад је сунце обасја из правца падине Плане она некако помодри, па још ако ветар дува, како покрене површину воде-чини се као да се околна брда померају.
Пастирина, који су напасали своја нстада око Власинског Блата, чинило се да језеро у средини шевара нема дно.
Неки пастири су чамцима ишли до средине језера и мерили конопцима дубину језера, али до дна никада нису „дошли“.
Око тог језера био је дубок шевар, а около ливаде, богате травом, по којима је излазио водени бик, кријући се кроз шевар, нападао је најбоље волове и „бол“ се с њима.
У тој „борби“ прободе их, па онако у бесу поубије много говеда, тако је годинама трајао страх од воденог бика, док се неки ковач досети како да му доскочи.
Имао је пар волова на које је био веома поносан. Једном волу окове „железом“ рогове, и пустио га да пасе близу шевара. Водени бик је изненада изашао из шевара и навалио на ковачког вола.
У бодењу са воденим биком, ковачев вол га је изненадио и пробо га „железним“ роговима. У том часу водени бик је тако страшно рикнуо, да су се околна брда тресла, бежећи према језеру, да никада више не изађе и убија говеда. Тада се пастирима следила крв од страха, слутећи неку несрећу.
Када су нсе турци и срби закрвили 1877.године, поново се јавио бик ноћу у очи видовдана. Тако је злослутно рикао да се чинило да се земља тресла. Вода у оном језеру као да је кључала, избијајући са дна као да кључа из средине земље.
Сви су слутили неко зло, али неки стогодишњи старац Величко, до тада непокретан ујутру на Видовдан, изашао међу окупљене људе поред језера и рекао:“небојте се браћо Срби, саг ће искарамо из нашу земљу Србију, онај турске але, овој је добар знак, бик је нрекао уочи Видовдана“.
-Убрзо после тога Срби су „искарали“ турке из Србије. Водени бик из оног језера, још два пута се јављао „најављујући“ велико зло Србији. Први пут пред светски рат, а други пут пред други светски рат. Други пут када се јавио тако је злоконмо рикао да се његова рика чула „чак у Црну Траву“. После Другог светског рата(1945.године)-после другог јављања никада се више није јавио.
После другог светског ратам изграђена је Власинска брана. На месту оног „чудног“ језера шевара и ливада, данас је Власинско језеро, са модром водом као са „живог“ извора да је.
И данас кад га ујутру сунце обасја из правца Плане, кад ветар покрене површину воде(језера), чине се као да се околна брда померају. Не дао Бог да се икад више водени бик јави из Власинског блата, доста је више Србима несреће.



130.
ЛЕГЕНДА О ЧОБАНЦУ

У старо време чобани из Добро Поље и Бистрице, сакупљали су се на месту звано Високе Ширине на празник Свети Илију.
Сваки чобанин понео би нешто за јело од куће, па би заједнички ручали. Уз ручак би препричавали чији је во био најбољи у бодењу.
После ручка, пастир који зна да свира у дудуче, свирао би, остали би играли.
Никако нису смели да се свађају на тај дан, ма колико некоме да није по вољи нешто. Веровало се да ће, ако се посвађају доћи до несреће.
Милтен из Бистрице био је миран и веома привлачан. Ни са ким се није свађао, сви су знали какав је и поштовали га због те његове особине. Милтен је био веома сиромашан, његови нигде ништа нису имали.
Чувао је туђу стоку. Иако сиромашан, у њега се загледала најлепша девојка-Невена из Доборог Поља. Невена је била из веома богате фамилије.
Колико су уздисали за њом момци, толико је Милтен избегавао. Једном кад је Милтен седео сам, изненада Невена приђе, седе поред њега и упита га:“МИлтене, што ти од мене бегаш, ти знаш колико те ја волим. Не работи сас мене више такој.“
Милтен је погледао и рекао јој:“Невенео и ја исто тој осећам, али ја сам пуки сирома, немам нигде ништа. Нећу да те унесрећим, твоји те неће даду за мене. Невено, невене, моје небо је високо, а море дубоко, а моја несрећа повисока од небо, а подубпка од море. Боље је овој што ли је у души да претугујемо ћутећки.“
Чувши Милтена невена одговори:“е неће такој да буде, ја нећу да претугујем, или ћу за тебе да отидем или ћу да створим смрт, да знаш Милтене.“
Милтен је погледао као да се опрашта од ње, рекао јој је:“Е, невено моја, судбину нхико не промени до саг, па рипал море надоле, само знам да неће сас нас да буде добро.“
После овог разговора Милтен и невена нису били никада заједно све до Свети Илије, кад су се сакупљали чобани да заједнички ручају. Случајно је Невена(или је тако хтела) до Милтена.
Сви су Милтену завидели што га Невена воли, а нарочито Стојанча из најбогате фамилије из Добро Поље. Стојанча јре био леп, али себичан и све му је било „малко“.
Он је безборој пута молио Невену да се уда за њега. Није га волела, чак му је отворено рекла да воли Милтена и да ће се само за њега удати или за никога другога.
Ручак још не беше почео, кад Стојанча пође да нападне Милтена. Није могао да пртрпи пораз, видевши Невену поред Милтена-срећну и веселу. Милтен се није померио с места. Невена је пошла према Стојанчи-рекавши му:“Не Стојанчо, проклетниче, знаш да данас несме свађа да буде“. Несрећа само што није почела. Изненада, некакви турци се појавише с рупске стране.
Ишли су према чобанима. Видевши их, чобани оставише све и разбежаше се, само Милтен остаде да седи као да се ништа недогађа.
Невена је притрчала и почела да га моли да бежи. Милтен јој мирно рекао:“Е, моја Невено мој невене у моју душу, рекал сам ти да се од судбину не може да побегне. Турци нема да пођу до мене, небо ће да се отвори, и све има да прогута и све вас само ћу ја да останем да тугујем за тебе невено, мој невену.“
Скоро Милтен дорече, поче олуја, која уништи све. „Руке“ је ломила као сламке а Милтен је седео мирно , као да се ништа недогађа. Кад се олуја смирила нигде никог није било. Чинило се да је небо прогутало и чобане и стоку и оне турке-остао је само Милтен и лом.
После ове несреће, народ је место Високе Ширине прекрстио у Чобанац. На Свети Илију, становници Доброг Поља и Бистрице, почели су заједнички да ручавају на месту где су страдали чобани, „за њихове душе“. Временом се то окупљање претворило у „Собор“. Место где је олуја однела поломљено дрвеће-крстили су полом, а где су нашли Невену, прозвали су Невин валог, место где су нашли Стојанчу, назвали су Стојанчино страње.
Извор поред Бистричког пута код кога је Милтен седео и тужио за својом Невеним, назвали су Милтенов извор. Време је учинило своје, на све се заборавило, само су имена места остала. И она се заборављају, ништа није вечно.






131.
ЛЕГЕНДА О СВЕТОЈ ВОДИ

Неки Стеван из мале Обрадовце, населио се у Црну траву(насеље), на место које је било ничије. Растрсио је врбак и ту подигао кућу. Чувао је стоку и од тога лепо живео.
Имао је Стеван две ћерке близнакиње: Стојадинку и Стојанку, које су биле његов понос, његова радост.
Израсле су у прелепе девојке, које су сви поштовали због њихове доброте и веселе нарави.
Нарочито су волели Стојанку да слушају како пева увече кад дотера овце из Страња.
Сви стану па је слушају од милине. Док се Стојанкин глас ко летња вечерња измаглица губио према Поповој Чуки. Стојанка би певала:
„ Селено девојко убава
Што се не дизаш
Млади селен да береш
Младо момче да вараш
Рану зору да лажеш
Да не прооди толко брго
Селено, девојко убава
Јагње моје успано“.
Док је она певала своју песму, сви су прижељкивали, да тај час никад не прође.
Тад је Стојанка даривала своју радост душе свима. Све је било са срећом Стојадинке и Стојанке. Изненада су почеле да наилазе некакве црне сенке-док нису скоро ослепиле.
Стеван је свуда тражио лек да излечи своје ћерке-али без успеха. Патио је са својим ћеркама тешку патњу-немилосрдну судбину. Изненада, његовој баби Руси јавила се у сну у ноћи пред Спасовдан, некаква баба и рекла јој Русо нема лека за очи за твоје унуке да нађете.
Рано ујутро одведите ги на извор у подножје Попове Чуке поред реку Власину, близу Црне Траве.
Као што све временом отиче, тако и вода са овог извора-лагано тече у реку Власину. На њену лековиту моћ у ново време заборавило се, али се веровало да су тој „бабске“.
На Спасовдан од Барешин извор и сас воду од њега премите очи. Такој да работите, свако јутро све док не прогледају. Водицу богато да дарујете, а стеван да закоље најбоља два овна и да ги испечете туј поред извор и да ги изедете сас народ. Такој да работите сваки Спасовдан.
Извор је Барешивин, близу је до тебе. Ти само појди уз реку ја ћу да те одведем до тија извор Русо-тој уработите, ако оћете да деца прогледају.
Чим се руса пробудила, иако је била ноћ, обукла се и пошла уз реку Власину.
Кад је дошла до Барешвид извор. Као да је чула да јој је неко рекао :“то је тај извор“. Руса се вратила кући, одмах пробудила Стевана и испричала му свој сан да јој је некакава виша сила показала барешин извор и да сутрадан Спасовдан ураде како им је казано у сну.
Руса и Стеван урадили су све како им је казано. На Петровдан се Стојадинки и Стојанки вратио вид. Стеван је платио води за лек, заклао је два најбоља овна, испекао их и цео дан се радовао са свима који су дошли да се чудом чуде.
Убрзо глас се пронео чуду свете воде која врћа вид, и лечи друге очне болести. Многи су излечили очи водом са овог извора. Све поклоне који су остављени поред извора смели су само просјаци да узму, такој Бог оће а паре бачене у извор трошене су за црквене потребе.
Народ је овај извор назвао Стојадинкин извор, али временом прозвали су га „Света вода“ јер се говорило:“Идем да премијем очи сас свету водицу“. И данас старији Барешив прича:“Вода ће лечи очи“.


-наставак-
Мирослав Б. Младеновић Мирац

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-наставак-

132.
ЛЕГЕНДЕ О НАСТАНКУ ВЛАСОТИНЦА

Најстарији трагови живота у овом крају потичу из 2000 године пре нове ере. Овај крај су настањивали и живели Дарданци, Авари, Келти, Римљани, Византинци, а од VI i VII века га насељавају Словени.
Према досадашњим археолошким и историским истраживањима не може се поуздано утврдити време постанка Власотинца. Трагови праисториских насеља откривени су како у самом Власотинцу, тако и у многим селима од којих помињемо Свође, Горњи Присјан, Самарницу, Добро Поље, као и друга места.
На основу археолошких налазишта на локалитету Власотинца и околних места има елемената да се закључи да је само Власотинце било насељено још у далеком времену Византиско-римске цивилизације.
Научници тврде да се историја овог краја може пратити од XII века нове ере, када је српски жупан Стефан Немања од византиског цара Манојла I Комнена добио на поклон Дубочицу(којој је припадао и власотиначки крај-а вековима је тако називана ова област) и заветовао му „Теби буди у потомству твојему по теби“, тако је Дубочица(данашљи лесковачки крај) ушла у састав рашке државе као самостална област.
Прво помињање Власотинца потиче из XII века. У делу Немањића: „Живот Св. Симеона“-то је биографија Стефана Немањића, под именом Уска, као крај око реке Власине. Исто тако, село Конопница се помиње у летопису у XV веку. Подаци са истражена археолошка места потичу из времена владавине Немањића и Косовске битке. Насељено је словенским живљем са Косова, како у Власотинце, тако и околину(косвски бољари и други).
Касније за време окупације од турака, Власотинце је давало уточиште прогнаним бегунцима из свих крајева Србије, па се сматра да је његово становништво у целини досељеничко. То се види из порекла становништва, које у досељавању долази из различитих области: знепољске, динарске, косовске, власинске, вардарско-охридске. У том времену са Косова су дошли: Давинићи, Шушулићи и Сеизовићи. Ћукаловићи су дошли из Црне Горе, Ишљамовићи и Петровићи из Македоније, Стоиљковићи и Тачини из Бугарске(Трн), а Даскаловићи и Филиповићи из Лужнице, док су роми се доселили из Врања и Грделице, Пљаскини из Санџака и Црниловићи из Кијева код Сурдулице.
По једном предању, Власотинце је насељено срспким живљем под вођством племенског старешине Власте.
Предање бележи да је Власта на месту данашњег Власотинца населио своје саплеменике сточаре, у време „када се цели народ селио“, дакле у периоду сеобе Словена на балканско полуострво, а то је било у VII i VIII веку. Тада је у Власотинцу подигнуто само седам кућа, а мештани су напасали своја стада на падинама планине Буковик, јер су се претежно бавили сточарством.
Ова легенда о постанку Власотинца веродостојна је са етимолошког становишта, јер је насеље добило име по племенском старешини Власти, из којег је касније изведено: Властини, Власотинци и коначно Власотинце.
Према истој легенди Мирослав Младеновић забележио је од старијих људи седамдесетих година XX века, да је Власотинце добило назив према некада властели Властимиру-Власти, који се са златним кочијама зауставио у овом крају.
Прича се да су златне кочије закопане на планини Буковик (то је предео обрастао буковом шумом, а захвата потес Букове Главе, са селима: Брезовица, Равна Гора, Лопушња, Самарница, Равни Дел, Преданча, Козило, Добро Поље, Свођа и према Црној Трави).
У почетку се место звало Властимирци, потом Властинци, па Власотинци( а до средине 20. века је било на топографским и географским картама Југославије и Србије), потом може се рећи негде у другпј половини XX века је добило и званично данашње име Власотинце, јер се лакше изговарало у обичном говору људи овога краја.
Прва фамилија(међу оних седам кућа) је фамилија Видосављевић, која се доселила на потесу Смрдан.
Кажу да су из Галиције преко Карпата се доселили у Смрдан, брдашцу изнад Власотинца.
Из времена Цара Душана и непосредно после тога поједина села у Дубочици па и сама околина Лесковца, били су дарувани манастирима: цар Стефан Душан је 1348. године дао на поклон манастиру Хиландару село Лесковац(и са околином).
Током 1374.године Дубочица(и околина Лесковца) је ушла у састав области којом је управљао српски кнез Лазар, а 1412. године турски султан Муса оставио је пустош у овом крају.
После српског пораза на Марици 1371.године, први пут се помиње насеље Добочица под именом Лесковац.
Тада је нашом облашћу у име Лазара управљао кнез Влатко, таст кнеза Лазара у народним песмама Југ Богдан.
Тада се његова област пружала до Топлице, те му је припадала и област садашњег Прокупља, заједно са градом- и оба узвишења „Хисар“ код Лесковца и Прокупља.
Имали су тврђаве и куле, у којима су живели управници већи или мањи над овим областима.
Кнегиња Милица, жена кнеза Лазара, даје на поклон руском манастиру св. Пантелејмону и Светој Гори села недалеко од града Лесковца и то: Мирошевце, Вину и Горину са међама до реке Сушице и село Радоњицу с међама у долини реке Ветернице.
Ова су села била у старој Дубочици(Глубочици). А близу Дубочице помиње се код летописаца XV века и село Конопница.
Године 1454.-војвода Никола Скобаљић са војском из Дубочице до ногу је потукао турску војску у поход на Ново Брдо.
Неколико месеци касније на води Трепанији код Кислине, турска војска коју је лично предводио султан Мехмед други, поразила је устанике а заробљеног војводу Скобаљића набила на колац.
Према другој легенди према сточарима номадима Власима, читава област је добила назив Власина, као и река Власина и само место Власотинце. Само насеље је дуго живело под именом Властина махала или Властин засеок, где се континуирано повећавао број становника.
Властина моћ је ојачала, не само у Власотинцу, него и у околини, па је тако и назив места остао да се памти, док су ранији називи били заборављени.
Све то трајало је до пропасти српске деспотије, иако су пре њене пропасти многи становници Власотинца и околине узели учешће у устанку Николе Скобаљића(1454.године у устанку противу турака) у одбрани Деспотовине, коју нису успели да одбране.
У време турске владавине, по турским изворима пописа из 1516 године, насеље је било културно и пољопривредно средиште.
Насеље се помиње под турским називом „Влашотинац“ и у саставу је Софијског санџака и имало 33 хришћанска и 22 муслиманска домаћинства. У шеснаестом веку има око 600 становника и 66 кућа.
Од тог 16. новембра 1454.године лесковачки крај све до 1877-1878.године је био под турском влашћу.




133.
ЛЕГЕНДЕ О ШИШАВИ

Неможе да се поуздано утрди када је настала Шишава. Први пут се помиње из 1516. године -турског пописа.
У сакупљању народних умотворевина, пред крај 20 и почетком 21. века од старих шишаваца сам са учницима забележио неколико легенди о настанку имена села Шишава.
Према једној легенди, овај крај је био мочваран и у њему је било доста шавара, па су га „шишали“-како би се склањали у непроходно шибље пред најездом турака.
По другој легенди тај опис изгледа овако. На месту где је данашња Шишава, била је урасла у трави званој ШИШИШТЕ, где су боравили чобани са овцама. Временом су се населили чобани и због стоке оваца добило место име ШИШАВЦИ, а касније је настало село Шишава.
По трећој легенди- сазнању, село Шишава је добило назив по извесном грку чије име је ШИШ АВО-бежећи од грчке власти се склонио у долину реке и ту настанио.
Око насељавања шишаваца постоје неколико извора, али један који највише одскаче, то је да су бежећи од турака махом из околине Призрена населили село.
Најстарије фамилије: Коларци, чије је презиме Миленковић, затим Цанинци чије презиме је Стојановић, затим Орозовци чије презиме је Стаменковић и Чурдинци чије презиме је Стоиљковић.
У село преовлађују две крсне славе Свети Аранђел и Свети Никола. Литије-село слави Ђуђевдан(6мај) и Марков Дан(8 мај).


-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-наставак-

134.
ДЕЈАНЕ (Косовска легенда)

У срезу власотиначком постоји мало али врло лепо село Дејане, поред друма који води из Власотинца према Пироту.
О том селу постоји ова легенда:
Кад је српско царство на полју Косову 15 јуна 1389.године поред цара Лазара био је и војвода Дејан, властелин прилепски. И тада, кад су Турци свом жестином навалили на цара и коња му убили, војвода Дејан, бранећи цара, пао је тешко рањен.
Битка се свршила потпуним поразом српским. Све Косово Полје било је прекривено лешевима палих јунака. Ништа се више није чуло, до грактање орлова и гавранова.
Ноћ је.
Војвода Дејан отвори очи, полако подиже главу и поче гледати око себе. Сети се свега: како је цар пао, како је војска изгинула. Уздахну из дубине душе и две крупне сузе кануше му низ образе. Гледао је на све стране, али кроз тамну ноћ није могао видети ништа друго но леш до леша.
На један мах чује уздах а мало затим глас:
-Воде, умрећу!
Тај глас долазио је као из гроба.
Дејан са највећим напрезањем диже се и упути оном месту, откуда је глас долазио. На један мах стаде, пред њим је лежао млад српски витез сав огрезао у крви, стењући од силних болова.
-Воде!-једва се поново чу.
Војвода Дејан клече поред незнаног витеза, јер и њега силни болови савладаше.
-Не могу ти витеже помоћи нити воде донети, јер сам и сам рањен.
Незнани витез отвори олако очи, прихвати руку Дејанову и умирућим гласом проговори:
-Брате Србине! Ја сам Бошко Југовић, стегоноша царев. Ја умирем. Аманет нека ти је царски стег, који се у мојим крвавим недрима налази. Узми га и носи у Србију. Чувај га као највећу светињу.-То рече и издахну.
Дејан је плакао као дете. Пољуби Бошка у његово крвљу обливено лице, извади из његових недара царев стег са двоглавим белим орлом, и пошто се побожно прекрсти, пољуби то свето српско знамење и сакри га у своја недра.
Са тог тужног места Дејан је онако рањен пошао кроз црну ноћ. Дању се крио по склонитим местима, видајући своје ране, а чим падне мрак, он је грабио стигне што пре свом Преслапу. Седмог дана свога мучног путовања стигао је Дејан, сав малаксао, код места где је сада село Дејане, од кога је његов Преслап удаљен неколико сати. Стао је код једне пастирске колибице, из које се чуо разговор. Најзад се реши и куцну на врата, па затим сав клонуо паде. Врата се отворише и из колибе изађе човек осредњих година, па кад спази пред собом човека, он стукну натраг.
_по Богу да си ми брат, немој ме остављати, проговори болно Дејан.
Чобанин се саже, ухвати Дејана за руку па га упита:
-Откуд тако? Изгледаш ми болан а по оделу рекао бих да си властелин. Ајде унутра у колибу да се мало поткрепиш.
Са тешком муком Дејан се поново подиже и уђоше у колибу. Ту га прихвати једно момче од 15-16 година, син чобанинов и тако га наместише по простртом свежем сену.
Мало затим, Дејан им исприча ко је и одакле је. Рече им пропаст српску и погибију цареву.
Чобанин је пажлјиво слушао ову тужну причу и с времена на време брисао је очи од суза.
-Ја видим, продужи Дејан, да ми је крај ту. Богу благодарим што ми је послао тебе, добар човече, да ти поверим једну тајну. Заклињем те свемогућим Богом и твојом славом, да ту тајну нећеш никоме одати и да ћеш је само на твом самртном часу поверити другоме, који ти буде најближи.
Чобанин се побожно прекрсти, подиже три прста у вис и одлучно рече:
-Заклињем се.
-Е сад ме чуј. У мојим је недрима стег нашег честитог цара Лазара, кога ми је поверио на самртном часу Бушко Југовић. Узми га и склони. Чувај га као највећу светињу. Кад Косово буде освећено, што ће Божјом помоћу и бити, он ће се још снажније лепршати.
Пред саму зору Дејан је издахнуо.
Са леве стране села Дејана постоје два камена поред жалосне врбе. Један је камен мали, у облуку плоче а други је много већи.
По предању сељана, испод оног мањег камена закопан је војвода Дејан, а испод другог већег закопан је царев стег. Све до другог рата с Турцима 1877/78.године, увек на дан пропасти косовске , 15. јуна, чим сунце зађе, онај већи камен затресе се, помакне се истоку а у ваздуху више њега залепрша стег. А на оној жалосној врби, која је израсла између оба ова камена, долетела је тога тужног дана кукавица. Закука неколико пута, облети око оба камена, па прне у ваздух пут Косовог Поља.
Од ослобођења тих крајева, појава царевог стега и кукавице престала је.




135.
ЛЕГЕНДА О БОШКОВИЋУ И ДЕЈАНУ

У време косовског боја 1389. године, поред реке Власине у месту зване „Луке“ испред села Свођа-места „Предстраже“, један косовски рањени јунак је пешице рањен дошао на коњу у ту луку.
Ту су живели тада дејански овчари у колибама и прихватили су га тако рањеног.
Травама му видали ране.
Са собом у недрима је носио стег честитог цара Лазара, а на коњу у рукама држао окрвављен барјак са косовског бојишта.
По казивању солунца Никодије Петровића(83) из Горњег Дејана,то беше Бошко Југовић- који рањен преда стег и барјак овчарима; са заветом да косовски барјак предају на чување у цркви села Добро Поље. Бошко Југовић испуни свој завет и лако испусти своју душу.
Овчари га сахранише ту поред својих колиба у Луци поред реке Власине.
Донедавно пред први светски рат са леве стране села Дејана, поред реке Власине у Луку, постојала су два камена поред жалосне врбе.
Један је камен био мали, у облуку плоче а други је био много већи.
По предању сељана, испод оног мањег камена закопан јеБошко Југовић, а испод другог већег закопан је царев стег.
На оној жалосној врби, која је израсла између оба ова камена, долетела је тога тужног дана кукавица.
Закука неколико пута, облетела око оба камена, па прнула у ваздух пут Косовог Поља.
Тај велики камен је стајао све до у времену првог светског рата када су бугари правили пут до села Свође, па је у прудини разбијен испред села Свођа.
Према казивању деда Димитријевића(1903.г) из села Свођа, то је био метеорит, који је пао са „небеса“, а та жалосна врба на којој је појала кукавица је до скоро постојала.
Турци су се каснији повукли у „Гарине“ изнад Луке, потом је село Дејан засељено од овчара и то “на куп“ у садашње село Горњи Дејан.

Према деди Никодији Петровић (83)из Горњег Дејана, село је добило назив по оваквој легенди:
„када је турчин изилазио коњем путем кроз букову шуму из села Свођа, онда од умора бих се овако пожалио:“дејани се, дејани док стиго овде у Гарине“.
На турском „дејанити“ -значи мучити се: па се турчин намучио док је стигао коњем до садашњег села Горњи Дејан.
Тако и данас у селима Дејан и Равни Дел се често користи реч:Дејани се“-као реч за онога који се „мучи“ у неком послу.

По другој легенди село Дејан је добило назив по војводи Дејану који је био властелин у овом крају у времену влдавине турака.
А сличну легенду о Војводи Дејану и настанку села Дејан; која је записана у књизи „Легенде“ Радета Костадиновића, негде половином 20. века-испричао је те 1975. године солунац Владимир Илић(1881.г) ваљач из село Преданча, коју је чуо од истог казивача ваљача и воденичара -Радету Костадиновићу, из села Млачиште у црнотравском крају.

У свим записима су истинита места, камен, опис догађаја, онда имена места по војводи Дејану, Бошку Југовићу-која су у овом крају живела све до 60. година 20. века у памћењу и сећањима на те славне дане борбе српског народа од петовековног турског ропства.

Данас по тим легендама постоје махале Бошковци у Доњи Дејан и Златићево-а све је то у оквиру села Дејан: а и места Бошков Камен и Бошковци.

Занимљиво је и Предање о настанку села Дејан(Горњи и Доњи Дејан) на страни 355. Географске Енциклопедије Срба у књизи 1:
-До краја Другог светског рата(1945. године) села Доњи и Горњи Дејан су чинила једно насеље село ДЕЈАН. Доњи Дејан у писаним докуметима се помиње 1876. године, када има 230 кућа и 1.598 житеља.
Село Гори Дејан су чиниле махале: Ђорђине, Преданча Село(Г.Дејан).

По предању, ДЕЈАН је настао после Косовског боја, када је на месту данашњих насеља-Доњег и Горњег Дејана, српског војводу Дејана, који се војском повлачио пред Турцима, затекла јака зима.
Тада је он овде поставио своју заставу и населио се.

Постоји код старијих људи предање по коме су први становници дошли из Русије(Бошковци , најстари род и оснивач села Дејан).

-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-наставак-

Предања



136.
ПРЕДАЊЕ О КАВАДАРЦИМА

После сеобе Срба под Чарнејовићем-као и Карпошким устанком Македонаца против турака, негде почетком 18. века је у власотиначко црнотравском крају насељено много македонаца-који су спас пред најездом турака, потражили у планине овога тада непроходнога краја.

Наравно да је насељавање овога краја било и из других разлога-попут рударења у овом крају; где се досељавало становништво из рудника Кратово из Макединије, а и због убиства турчина из многих села около Охрида, Струмице и Прилепа: па су у селима црнотравско власотиначкога краја многе фамилије и планински засеоци добијали називе места одакле су насељене фамилје из Македоније-попут Струмичка мала, село Прилепац и друга места.
Тако преко својих ученика сам записао причу-предање о настанку места Кавадарци, градића у Македонији.
По предању та варошица је добила назив тако што су тада пастири изгубили краве и место где су их нашли су прозвали Кравадар или ради лакшег изговарања Кавадарци.



137.
ПРЕДАЊА О ДЕВОЈАЧКОМ КАМЕНУ

Скоро на самом излазу из Камењара, с десне стране пута према Власотинцу, уздиже се, извајана даром природе, камена површина звана Грот или Девојачки камен.
Девојачки камен се издваја својом висином у односу на остали сипарски крш. И данас многобројни пролазницима скреће пажњу и буди разне помисли када га виде како се стропоштава и пада у Власину.
Повише Девојачког камена, на самом тепанком налази се гробље, а испод њега мајдан Чука-познат по каменорезачком камену.
Око његовог назива у народу овога краја постоје разне приче.
О Девојачком камену постоје многа предања-приче које круже околним селима.
По једном, каже се да је ђаво отео неку девојку из Мале Крушевице, која се враћала са седењке (прела) око поноћи, где је ђаво одвео у непознатом правцу.
Тако она вођена према Гагуле, Дејанчине, Врановице и Белог Камена-стигла на Грот, право на врх камена.
Када се просветила, у рукама јој био голуб.
Голуб је изненада излетео, а у покушају да га задржи девојка је пала са стене и на месту остала мртва.
По другој се каже да је у питању несрећна љубав.
Нека девојка није хтела да се уда за момка кога није волела.
Упркос томе, родитељи су били упорни да се оствари њихова жеља.
После краћег времена она одлучи да оконча свакодневне препирке.
Сети се тог камена и оде тамо.
Ту остави своју мараму и бисерну огрлицу као неку врсту обележја. Помоли се Богу да јој опрости грехе, затим скочи са камена и нађе смрт у оштром камењару.
Према казивању баба Руже Стаменковић(запис 1981.г село Крушевица)-прича о несрећној љубави се и данас препричава по селима на овакав начин:
„Девојка млого туговала за момче, што гу њени несу дали за њега. Отишла ноћу од туге и ујанула(ујахала) камен, туј осамнула и скаменила се, па се верује да је такој тај камен добил име Девојачки камен, по тој девојку“.

Међутим, ту није крај причама. Постоји и предање-казивање, у коме можда и постоји неки делић истине о називу Девојачког камена.
Све се то дешавало за време турака.
Поред десетака-пореза, који су наплаћивали турци од раје, било је и других злодела.
Тада су турци одводили мушку децу у Турску и од њих чинили војничке јаничаре.
Са собом би обавезно повели и неколико девојака.
Предање-прича казује да је нека девојка побегла турцима- како неби погазила српску веру, који су је водили да је потурче и од ње начине робињу.
Пут је пролазио недалеко од Грота.
Видевши да је сустиже турска потера она одлучи да себи скрати живот..
Још једну причу смо чули од Олге(девојачко Стоиљковић-село Крушевица) Лепојевић(1923.г) из село Крушевица-како је девојка побегла од турчина који је насилно навалио да је одведе за Турску.
Сликовити опис приче:“ Она побегне, отиде и рипи од камен, па се туј тај камен скамени у облик теј девојке, па по њу и тај камен доби име Девојачки камен, а турчина наши сустигоше и убише“.

Из ових прича, од тада народ место назва Девојачки Камен.
Људи ће и даље, као и досада причати о том догађају.
Ипак, камен је остао једини сведок тужне истине, која је кумовала његовом имену.



138.
ПРЕДАЊЕ О ЦРТОВУ

Изнад села Акексине са изразитим обликом-купасто шиљастог облика, изнад села издиже се планински вис по називу Цртово, на надморској висини изнад 800 метара.
Према предању-казивања старијих људи; овде у самом брду је било неко утврђење -где су живели људи у време пролаза дарданаца и келта у овим крајевима, пре доласка јужних словена.
Почетком 20. века постојали су подземни ходници-канали, по којима се кретало.
Чак се помињу и келтска племена.
На врху Цртова се налази отвор у виду бунара, а само Цртово је добило назив по томе што је то племе уништено-„поцрцали“ без воде.
Према предању подземним каналима је текла вода, а били су у јаком утврђењу-па неки освајачи су их освојили преко једне бабе, која је издала те људе у тврђави-тако што је открила подземне канале, преко којих су се снабдевали водом за пиће.
По другој причи та баба их је подучила да пусте жедно магаре да потражи воду-па је тако и било.
Магаре је у потрагу за водом наћушило глинене цеви преко којих је текла вода подземним каналима .
Тако је магаре открило подземне канале са водом. Онда су освајачи лако уништили довод воде, самим тим и људе.
Када су им ти канали уништени-цеви од печене глине, онда су људи у тврђави „поцрцали“-помрли без воде за пиће.
Па је по предању то утврђење-планински вис и добио име Цртово.
Интересантно је да испод Цртова према село Свође-на стрминама са леве стране реке Љуберађе и дан данас постоји кладанац(кладенац).
Вода тече у кладанац(кладенац) преко земљишних печених глинених цевки округлог облика пречника 10 сантиметара, дужине 30-40 сантиметара; код фамилије Станојевић, према селу Алексине.
Према другој причи, ти људи су „поцрцали“(помрли) у утврђење, јер племена која су наишла су насилно прекинула довод тим глиненим цевима из Модре Стене до самог утврђења.
Овај локалитет тврђаве Цртово археолошки још није испитан, па се још незна шта се све скрива у том утврђењу-планинског виса Цртово надомак села Алексине и Свођа у власотиначком крају, са десне стране реке Власине,а са леве стране реке Лужнице(Љуберађе).



139.
ПРЕДАЊА О МАРКОВОМ КАМЕНУ

Постоје два записа предања о Марковом Камену. По првом-у место звано „Прокоп“, византиско утврђење из VI-VII veka, на узвишењу две планинске речице Бистрице и Златићевске-налази се „узак пролаз“ и огромна камена стена.
На тој стени се налази „штрапка“(стопа) као шака и „стопало“, па се верује да је то рука и нога Марка Краљевића.
Тако се тај камен зове Марков Камен.
Према другом предању-у месту Предстража испред села Свође, поред реке Власине са десне стране пута; налазила се велика громада камена белутрака округлог облика пречника до два метра.
Верује се да је то Марков Камен с којим је гађао Турке када су пролазили овим крајевима- тада путем за Цариград.
Тај камен је постојао све до бугарске окупације, кога су бугари употребили за градњу пута према Власотинцу.
Неки кажу да је так велики камен био метеорит који је пао на овом месту а да о њему је и исказана и једна прича-легенда о косовским јунацима.

140.
ПРЕДАЊЕ О ДУКАТИМА

Од времена под турцима остало је предање- прича у село Ломница, по којој се каже да је један турчин продао труп старе крушке Србину за крчаг вина.
Кад је Србин довезао труп кући и ударио секиром да нацепа дрва за огрев, испали су дукати које је вероватно сакрио неки хајдук у том времену, које је узео од турака.

141.
ПРЕДАЊЕ О РАЗГОВОРУ КАРАЂОРЂА СА СТРЕЉОМ

Др Сергеије је прикупио народна предања о устаницима (упознао сам га у редакцији листа „Наша реч“ 60.година 20.века у Лесковцу-као сарадник средњошколац-подвукао М.М) и припреми првог српског устанка у власотиначком крају:
- Када је Стреља постао старешина лесковачких бећара, после неког времена Стреља се замоли Добрњцу, као старешини на Делиграду, да га пусти да иде с неколико стотина бећара да одметне лесковачку нахију. Добрњац, бојећи се да овај момак не западне где међу велику турску силу, и не погуби толике људе, недопусти му што је искао.
Стреља, једном деси добре воље Карађорђа, па се и њему тако исто замоли. „Које куде, упитаве Карађорђе. Знаш ли ти, момче, колке воде теку поред Лесковца.- Знам Господару, одговори Стреља, и почне бројати Морава, Власина, Ветерница, Јабланица, а и Топлица је близу-Е видиш ли....“.


142.
ПРЕДАЊА О БАБИ

У разговору са старим људима-солунцима у селима Јаковљево, Златићево и Преданча могу се чути разна предања о тешком раду за време рударења у овом крају.
Постоје неколико предања о бабама које су љушкале децу за време тешкога рада у времену рудареља у овим крајевима.
Тако према једном предању у место такозвано Рупа-Рамниште, између села Златићево и Јаковљево, за време цара Самоила(крајем десетог века) једна ћорава баба љушкала је 90 деце, док се вадила руда злата у село Златићево.

Све мајке те деце су радиле на испирању руде из потока златићевске реке, а љушке њихове деце ћорава баба је љушкала тако што су биле све повезане и везане на високе букве, док се радило.
Кад је прилазио цар, упитао је бабу: -како је“-она му одговорила:“малко ти било царство“-а цар је одговрио:“баба џабе нема леба“.

Док у село Златићево када се у Малој реци вадила руда злата у времену цара Константина, онда је такође баба исто љушкала поветзане љуљашке са децом мајки које су радили на вађење руде злата из речице.
Руда се вадила површно на потесу Игриште у село залтићево у речицу према Јаковљеву.
У времену под турцима поред мушкараца на принудан рад у рудницима су вођене и жене доиље, па и деца.
Тако још у овом крају постоји предање о томе како у село Козило у 19. веку су жене доиље радиле принудно на копању вада-канала за физичко пречишћавање руде гвожђа, док су њихова деца одојчад-њих педесет у љушкама, повезана канапом љушкала је нека баба.
Тако је чак и у Божици нека баба љушкала 77 деце на Колуници-по запису Р.Николића.



143.
ПРЕДАЊА О ПРЕДЕЈАНУ

По предању назив Предејане потиче из времена косовске битке 1389.године на Косову.
Неки Војвода Дејан, за чије је име везана легенда о Црној Трави, кретао се с војском према Косову дапритекне у помоћ српском Кнез Лазару. Међутим, када је стигао до места где се данас налази насеље Предејане, ту чује да је косовска битка завршена, да су је Срби изгубили и да је кнез Лазар погинуо.
Тада се у народу почело причати како је битка на Косову завршена „пре Дејана“; да он није стигао тамо на време.
Спајањем ове две речи по предању испао је назив Предејане.
Предање су испричали: Ђура Радисављевић и Владимир Илић, са записом 1970.године.
Друго предање о називу Предејана везује се за неку Јану. То предање је забележио Добривоје Ранчић наставник из Грделице( био је 60.година 20.века наставник и у основној школи у Свођу).
По њему је Хан од кога је касније настало ово насеље, носи име од села Предејана, чувеног по некој вредној Јани, која је много прела за своју многобројну децу и облачила их. Од речи „преде“ и „Јана“, настало је име Предејане.
Интересантно је и треће предање које је испричао Милорад Илић Палашчија, који живи у Предејану.
Будући да је становништво Грделичке клисуре током векова страдало, бежало и пропадало, било због ратова или турских зулума, људи су из те патње, вероватно измислили једну причу о Несрећи.
По дну Грделичке клисуре кретала се нек&#

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-наставак-

143.
ПРЕДАЊА О ПРЕДЕЈАНУ

По предању назив Предејане потиче из времена косовске битке 1389.године на Косову.
Неки Војвода Дејан, за чије је име везана легенда о Црној Трави, кретао се с војском према Косову дапритекне у помоћ српском Кнез Лазару. Међутим, када је стигао до места где се данас налази насеље Предејане, ту чује да је косовска битка завршена, да су је Срби изгубили и да је кнез Лазар погинуо.
Тада се у народу почело причати како је битка на Косову завршена „пре Дејана“; да он није стигао тамо на време.
Спајањем ове две речи по предању испао је назив Предејане.
Предање су испричали: Ђура Радисављевић и Владимир Илић, са записом 1970.године.
Друго предање о називу Предејана везује се за неку Јану. То предање је забележио Добривоје Ранчић наставник из Грделице( био је 60.година 20.века наставник и у основној школи у Свођу).
По њему је Хан од кога је касније настало ово насеље, носи име од села Предејана, чувеног по некој вредној Јани, која је много прела за своју многобројну децу и облачила их. Од речи „преде“ и „Јана“, настало је име Предејане.
Интересантно је и треће предање које је испричао Милорад Илић Палашчија, који живи у Предејану.
Будући да је становништво Грделичке клисуре током векова страдало, бежало и пропадало, било због ратова или турских зулума, људи су из те патње, вероватно измислили једну причу о Несрећи.
По дну Грделичке клисуре кретала се некада „Несрећа“, носећи о рамену повећу торбу пуну разних ђаконија.
Кретала се са правца „Палојски густи ораси“, и кад је стигла на домак Предејана, „откине вој се трекло“ и торбу изгуби.
Од тада је непрекидно тражи око Предејана и никако да је нађе, а без ње даље неможе ићи.
Тако Предејане и дан-данас живи са несрећом.


144.
ПРЕДАЊЕ О МАНАСТИРИШТУ

Село Манастириште се спомиње као дербенџијско насеље у времену под турцима. Према предању ово насеље је добило назив по женском манастиру, који је постојао у овом насељу у средњем веку о доба Стевана Немање средњовековне Србије, а кога су турцу срушили, вероватно у XVII веку.
Сматра се да су први становници Срби били принудно доведени да као предстражарске јединице(Дербенџије) обезбеђују слободан пролаз турским караванима поред реке Власине у кланцима планине Буковик-све до Цариграда.
Дербенџије су били стражари, чувари кланаца, пролаза, који су штитили турске караване од напада хајдука у овоме власинском крају. Таква насеља оснивана су само са хришћанским становништвом, а било је и насилног насељавања.
Почетак стварања тих насеља је било у време султана Сулејмана(1521.г.), а дербенџијска насеља су била прво у Македонији.
Село Цавато у Македонији је најстарије дербенџијско насеље.
У нашем крају таква села су била:Добро Поље, Дарковце, Црна Трава, Брод, Јабуковик, Свође, Горњи Орах, Манастириште и друга села на власинској области и знепољској висоравни.
Пошто је био тежак живот раје под турцима у тим насељима, онда су се људи тада одметали у хајдуке.

Турци институцију дербенџијска насеља напуштају крајем XVIII века, а улогу њихову су преузели плаћеници.
И данас у Македонији, Поречу, има једна песма о њима:
“Мајко ле, мајко рекава јечи,
Рекава јечи, мајко, земљава се тресе,
Каква је сила што по дервен иде?
-Ћерко, мори ћерко, то је турска сила.
Турска сила, ћерко, наша пропастија:
Селовио, ће попалата, нас ће и’ исколат...“

Данас непостоје никакви трагови манастира, али је остало предање о њему. У Манастириште постоје само неколико породица староседоца, а огроман део чине досељеници из власотиначке и црнотравске општине. Насељавање је запажено након другог светског рата. Најбројнији досељеници су из Крушевице, Златићева, Равног Дела, Брезовице, Горњег Дејана, Горњег Гара, Дарковца, Јабуковика


145.
ПРЕДАЊА О ПРЕДАЈИ

Планински засеок Преданча, села Горњи Дејан је по првом предању добија име по „предаји“ српске војске у борби са Турцима на Беговој ливади код села Бољаре.
Јер на турском „Преданџа“ значи предаја.
По казивањима Владимира Илића и Стојана Стојановића, рођених 1881.године-учесника балкаснких ратова, друга легенда говори да је Преданча добила назив по предаји римљана у време најезде срба као племена из Русије.
Борбе су биле у Римском граду(оближњем локалном византиском утвђењу VI-VII века).
По причи деда Владимира ваљача Илића из махале Преданча-српска племена су дошла из правца Грделице са ниским коњима. Мушкаррци(римљани) су убијени, док су жене ту остале. Због тога се жене Чукинке зову још и Латинке(римљанке). А исто то кажу и за жене јакољевке.
На падинама махале Чука, села Златићево, било је тридесет до четрдесет кућа римаљана(латина), док је римско(латинско) гробље било на коси Чуке са селом Златићево, са десне стране реке Бистрице.
Тако су 50.година у оближњем делу гробља, приликом орања њива налажени разни глинени ћупови, новац, па и женске огрлице-па чак и бисерну огрлицу су нашле тада као девојчице Зорица и Најда Златковић из махале Чука
Данас при крају 20. века све је уништено и преорано, урасло у коров; као да нема знака и обележја да је ту некада постојало римско гробље.
По већ исакнутом предању се казује да је Преданча добила назив по „предаји“ турске војске у битци код села Бољара.
У село Бољаре је живео турски бег, па и данас постоји назив места Бегова ливада, на којој је према историском запису вођена тешка борба између турске и српске војске приликом устанка Скобаљића, па је према причама се војска предала на данашње место Преданча, што на турском значи „Преданџа“-предаја.
Та легенда о „предаји“ војске има основе, јер између махале-села Преданча и села Јаворје, поред реке Бистрице-постоји несипитано српско гробље, од обичних камена без икаквих ознака.
Можда је и могућа историска чињеница да је тада мир са турцима склопљен у Трну-који данас припада Бугарској- а некада је чак припадао и власотиначком срезу.





146.
ПРЕДАЊЕ O ЂОКИ РАБУЏИСКОМ

Ђока Рабуџински из села Златићево(Дејан), у времену крајем 18. и почетком 19. века-под турском влашћу био је 40. година турски кмет све до Ниша.
Порекло његове фамилије је од Цекинци махале Власина из села Доњег Дејана. Ђока је рођен негде око 1737. године у село Дејан. Његова мајка звала се Сурка.
У историским записима чак стоји да је Ђока рабуџиски био турски судија одавде све до Ниша.
О њему се у воденицама и ваљавицама Горњег Повласиња испричане многе приче.
Нарочито се истицало његово лукавство пред Турцима у заштити Хајдука, који су јатаковали у овом власинском крају Горњег Повласиња.
Био је снажног раста, кротак и доброчинитељ. У току зимских месеци многи Хајдуци су налазили своје уточиште-јатаке у рејону где је кметовао Ђока рабуџиски.
Увек је помагао хајдуке, носио и сакупљао по селима храну и заузимао се за њих чак у Нишу; па кажу због њих некада је ишао чак и до Цариграда.
Сакупљајући порез и десетак, често је делио сиромашнима, а онда када је одлазио код турчина Паше у Нишу, говорио је да су га опљачкали на Мораву.
Често је овако паши говорио:“честити пашо, к'д прооди на Мораву, украдоше ми паре и бисаге бацише у Мораву-а коњ се удави“.
Онда му Тучин Паша одговарао:“Ђоко нк смо ми живи, поново ћемо ми сакупити порез“.
Ђока рабуџински као турски кмет је наплаћивао порез на ћуприју реке Власине, код Сукнари-узимао дукат и резао на рабош.
Све је радио са рабушем. На њега бележио десетак-порез, дугове и по томе је добио надимак Ђока Рабуџиски.
Ђоку је заступао Игњат из Горњег Дејана, али су га турци убили, па онда га заступао Миленко баџински, али га убили Козилци у козилску реку у тешкој кавги око земље пашњака-Букове Главе(1330 метара).
У историској литератури се помиње Ђока рабуџински-рабаџија:-судио као турски судија, дао власт „србин србина јахао“ у читавом лесковачком крају.
Безобзира на све, дејанци(златићевци) нису никада плаћали десетак и увек је штитио рају код турске власи у Нишу.
Можда не увек добро, јер је то ипак велика царевина и имала огромну моћ власти.
Тако једном га турски бег у једно село ухвати у лажима приликом помоћи хајдуцима и тужи га властима у Нишу.
Ђока рабуџиски поново је тражио изговор код турског пашу у Нишу на оптужбе турског Бега-али му више нису турци веровали.
На крају сусрета са турски Паша у Нишу му је на крају рекао:“иди Ђоко и да се твоје и моје очи више не виде“.
Ђока рабуџиски се вратио кући, направио мртвачки сандук и отруо се у село Г.Дејан-Златићево.
Није желео пресуду турске власти. Сам је себи пресудио, како не би издао јатаке хајдука у овом крају.
Пре тога наредио је да га сахране на планинској заравни, обрасле папратом и буковом шумом-на тромеђи:свођанске, дејанске и орашачке(јакољевске) катстарске области. Тако је и сахрањен.
Ову причу је испричао ваљач-воденичар Илић Владимир (1881.г) из махале Преданча-Г.Дејан .
По другој причи коју је испричао његов праунук Тоза Арсић(1881.г), његов прадеда Ђока рабуџински је убио турског Бега, јер је хтео да спава са његовом сестром.
Деда Този Арсићу причао о томе његов деда Стојан, који је живео 75. година.
Тако је 1806. године Ђока Рабуџиски убио турског Бега у Голему реку(Бистрицу), а Мала река је била златићевска река.
По њему и данас у 20 . веку цела фамилија у село Златићево (Дејан) носи његов назив Рабуџинци.
Тако је и остала за памћење прича о Ђоки рабуџиском, који се у народу помиње по „рабушу“ а у историским списима-као „рабаџија“. Вероватно је био и једно и друго.
Као ученик осмогодишње школе у село Свође, а и у село Златићево у четворогодишњој основној школи-често смо пролазили поред његовог гроба, али нико од нас деце није знао чији је то гроб.
Онда када сам као наставник почео да трагам за прошлошћу у своме крају, дошао сам до спознаје о значењу тога гроба.
Данас се ретко ко и сећа тога места, али је потреба да се обележавају таква света историска места наших потомака који су жртвовали сопствен живот за част и слободу свога народа у времену петовековним ропством под турацима.


-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-наставиће се-

147.
ПРЕДАЊЕ О ЛАЗАРЕВОМ ИЗВОРУ

Испод тврђаве у центру Власотинца, и сада се налази лековити извор пијаће воде-према причама добио је назив Лазарев извор. Био је познат и ван наших граница, јер је многим ходочасницима и ратницима помогао да извидају своје ране.
Приликом трасирања моста на реци Власини, инжињери(који су наводно хтели да га очисте) однели су пуне ковчеге новца и предмета које су излечени срећници оставили поред извора.
Лазарев извор и сада обилато даје воду, али је преобликован у чесму и налази се у дворишту Витомира Тодоровића, који је плац купио од покојног Воје Сергиџије.
Пошто је извор јавно добро и пошто те приче о Лазаревом извору још увек трају, власник дворишта сваком намернику дозвољава да уђе и захвати воду колико жели.




148.
ПРЕДАЊЕ О БЕГУ И БЕЛИМ КРАВАМА

Орашачки-јаковљевски атар(села Г.Орах, Јаковљево, Пржоње, Ћуово, Тегошница) имали су доброг турског бега, који је живео у атар „орашачких ширина“,зараван потеса Полом села Јаковљево.
О његовој доброти се чуло на далеко.
Тако су се људи тога времена клели у Турског Бега и Белим кравама овако:“Коми жив Бег и моје беле краве“.
Када су се са власинске висоравни тада сточари селили и заснивали села, онда је Бег помагао тада Србе сточаре у невољи.
Тако постоји и прича да је 1813.године приликом засељавања данашњег села Козило, тада орашачки-јакољевски бег наредио да том српском племену доделе козе и храну за стоку како би се презимило и опстало живо тада у планини.
Кажу да су захваљујући тим козама ти први насељеници села Козило преживели са тим козама, па су и тако само насеље касније назвали Козило.
Тако су козилци захваљујући доброти Бега презимили и остали живи, а о Бегу и о његовој доброти и после напуштања турака из ових крајева су остала приче да се приповедају на славама и зимским седењкама у засеоцима села Јаковљево и осталим селима све до 70. година 20. века. Тако се и данас код старијих људи чују благе речи заклетве - о доброти Бега и Белим кравама, с којима се живот живио у том тешком времену у планини.


149.
ПРЕДАЊЕ О РАНЂЕЛУ КАРАКАШУ

Један интересантан доживљај око продаје стоке имао је Ранђел Каракаш. Негде пред сам рат са Турцима 1912.године-причао је његов син Таса 88.10.1.1978.године) овако:
-Не слутећи никакве догађаје потерао он стоку на продају, око 1 200 овнова, и стигао у Ристовац, ту прешао границу и „ушао у Турску“.
Али убрзо започне рат са турцима.
Сада назад није могао-напред му се није ишло. Питао се: куда? Ипак се одлучио да крене ка Куманову до неког свог познаника Ташка.
Док је седео у Куманову код Ташка, стока је пасла по пашњацима.
У међувремену чује неки турчин, трговац, да у Куманову има овнова за продају, те појури овамо.
Погоде се, направе рачун, Турчин узме овнове и потера их ка Скопљу. Прошало неколико дана и Ранђел крене тамо:договор је био да ће рачун исплатити у Скопљу.
Кроз неколико дана и Ранђел крене тамо: договор је био да ће рачун исплатити у Скопљу.
Кад је стигао тамо, уместо да наплати дуг, Турци га под изговором да је српски шпијун ухапсе. Затворе га у скопски затвор и одузму му 34 дуката, колико је имао.
О тој несрећи чује руски конзул, кога је добро познавао, те пође у затвор. Успео је код надлежних да га пусте и врате му паре.
Али Ранђел неће натраг док не наплати дуг, на још неколико дана остао код конзула.
Једнога дана конзул и Ранђел изађу у град и шетајући улицама града случајно сретну Турчина трговца, а Ранђел навали:паре, па паре. Турчин, немајући куд, обећа да ће му за који дан донети све колико дугује.
Можда Турчин не би исплатио дуг да се није уплашио наступања српске војске, чија је предходница тог тренутка већ била на прилазима града.
Али му припрети и конзул рекавши:“Или паре, или ће ова твоја кућа све то да плати“.
А игром случаја конзул је становао у кући тог Турчина, а да конзул није знао да је он Ранђелов дужник.
Приморан Турчин је убрзо донео паре.
Ранђел се вратио кући.
Чудна околност, Илија Анђелковић из Брода, Ранђелов комшија, тада је био војник српске војске и налазио се у претходници која је улазила у Скопље.
Прича Илија(28.01.1979.године да су ти овнови лутали по скопским улицама, а војници их хватали ко је како стигао.
„Лично сам га и ја брзил и ватал по Скопље“- каже чика Илија.




150.
ПРЕДАЊЕ О СЕЛУ БОЉАРЕ

По предању први насељеници села Бољаре су приликом насељавања заузимали бољу земљу, па су према таквим земљопоседницима названи Бољари, а и само насеље према том предању добило назив Бољаре. Па је према косовским Бољарима и Бољаре добило назив села.
Према казивању деда Уроша Цекића(рођеног 1895.године) постоји и друго предање о настанку села Бољаре.
Господар села је живео у потоку у својој кући. Тако док је уз њега седео господарев ађутан - питао свога Господара: „Госпосару како да назовемо ово село“.
Господар је одговрио:“ ово село ће да крстиш према господару“.
Па је тако господарев ађутант крстио ово село према господару као село Бољаре.
Вероватно је тај Господар био Бољар-великопоследник са Косова, јер су први насељеници били са Косова.
Деда Урош Цекић је имао 86. године, када је казао ово предање о настанку села Бољре, који је рођен 1895. године, учесник балканских и првог светског рата(1912-1918.године.
Он памти кад је имао осам година да је у село 1903. године у село Бољаре било 15 кућа,а у Селиште су постојале 5 кућа, а засељене су са Косова; а 1910. године су куће биле покривене са сламом. А касније са ћеремидом.
Постоји предање и у Географска Енциклопедија Србије, страна 355, књига 1, (Стаменковић Србољуб) о селу Бољаре.
Предпоставља се да је село настало у доба „Латина“. По предању, убраја се у стара српска насеља. Сматра се да је основано у време Косовског Боја и Да му назив потиче из бољара -војника, који су се враћали из Боја на Косову, са Војводом Дејаном, где их је затекла јака зима и велики снег, па су се настанили на месту данашњег насеља.
О старости села сведочи и место Манастириште, где је у средљовековно доба у време Стевана Немање постојао манастир са школом, посвећен Преносу моштију Св. Николе код ушћа потока Брезовице ( у народу манстирски поток) у Власину, за који се сматра да је најстарија богомоља у околини Власотинца.
Верује се да су манстир срушили Турци, вероватно у XVII веку. А за овај манастир су везани и називи оближњих села Бољаре и Манастириште. Старо село се помиње се 1516. године без житеља и 1526. године, када броји 5 домаћинства.
Првобитно насеље је расељено (потеси Селиште и Старо село), а данашње настаје у првој половини XIX века.
До ослобођења од турака (1878.г-13 домаћинства) насеље се налазило на потесу Бегово Браниште, 2 км садашњег села, одакле је премештено на садашње место.




151.
ПРЕДАЊЕ О ДОБРОМ ПОЉУ-ЦРНОЈ РЕЦИ

Према турском попису из 1584. године село Црна река имало је 27 домаћимства, 8 нежењених и 1 удовицу. Годишњи приход им је рачунат 3.000 акчи. Село је имало дербенџијски статус. То је подразумевало заштиту путних праваца од банди крџалија (хајдука пљачкаша). Почетком 18. века нашим подручјем је харала епидемија куге. Многи су се Црноречани иселили да би се спасили несреће, а забележено је да их је 16 умрло. Да би заварали невољу 1710.године Црна Река мења име у Добро Поље.
По предању село Добија назив Добро Поље, јер се простирало на богато и плодно поље, где постојало услова за узгоја много стоке и доброг сточарства.
Ако је то и ублањжило пораст епидемије проузроковало је други проблем.
Турци, сматрајући да под тим именом мора да је богато и плодно поље, да има много стоке, значи да има и добре приходе.
Повећали су им пореске обавезе тако да су се Црноречани жалили Порти у Цариграду против тога.
Један од облика намета била је и свадбарина. Народ се бунио и силом нападајући харачлије. О томе је 1888.године у кафани удовице Совке Милчић, у селу Горња Бистрица, урађена слика на зиду, данас позната као „Марко Краљевић укида свадбарину“.
У 2 књизи „Србија-земља и становништво“ Феликс Каниц преноси својим цртежом изглед те зидне слике.
Са Радомиром Костадиновићем 1960. године, прикупљајући податке по селима о обичајима из прошлости црнотравскога краја, копирана је та слика, и то је касније, уметничком представом отсликано на зид Грађевинске школе у Црној Трави.
На иницијативу Милоша Јовића тежака из Доброг Пољеа, а уз помоћ свештеника из Црне Траве Стојилка Цветковића(пореклом из село Страгара код Крагујевца), покренута је изградња цркве у Добром Пољу 1860. године.
Део камена пренет је из старе („латинске“) цркве која се налазила на месту Градац, на вису изнад Градашке долине, између села Добро Поље и Горње Гаре.
Црква је освећена 15. августа 1865.године, од његовог пресвештенства Епископа нишког калиника. Добропољска црква добила је назив Вазнессења Господњег-Спасовдан, кад је установљена и сеоска литија.
Уписивање у књигу рођених, венчаних и умрлих у овој цркви почело је је 1879. године и то за парохије: Добропољску (чинили су је села Јаворје, Горња и Доња Бистрица, Добро Поље, Вус, Крстићево и Козило. Укупно 293 домаћинства са 2.334 душе.
Ослуживао ју је јереј Стојилко Цветковић и Гарска (Горње и Доње Гаре, Тегошница, Јаковљево и Криви Дел).
Укупно 174. домаћинства са 1.468 душа. Опслуживао ју је јереј Ћирило Поповић.
У цркви Вазнессења Господњег-Спасовдан, постављен је дрвени под 1931. године, а 1935. године урађен је иконостас.
Парох је био Стеван Земцов, Рус белогардејац, на чију је иницијативу подигнута звонара 1938. године и освећена 21. септембра.

-наставак-

20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-наставак-

ПОСЛОВИЦЕ-НАРОДНЕ ИЗРЕКЕ


152.
Села Преданча(Дејан), Крушевица, Рамни Дел:

-Боље пијан, него болан; Ко има лек има и век; Негледај туђе жене, да неби гледали и твоју; Море на једно око ти намигује, на друго те сарањује; Млого нелај по село да те непремлате ко куче; Мирно јагње две мајке сиса; Убавило кућу незавило; Онај озгор гледа; Куде ја прошивам, туј ти треба да штепаш-пројдеш; Билмезу-нерадниче један; Мисли да ће да му падне од бога; Човека падне из крушку па се одмори-камо ли ти, па сачекај мало; Узрел ко крушка; Држи се закона ко пијан плота; Курвалук за време, а пијанка на век; Тојага има два краја; Уватио шпанцир-мајање; Млого непопуј, него работи; Ударен сас мокру чарапу по главу; Туђу бригу неводи, него свој ’леб јеђ'; Иди по пут па си гледај своју работу; Кој се јебе, јебе-ти си гледај себе; Неплачи на туђе гробље; Прво изврљи ђубре из своју авлију, па онда гледај у туђу авлију; С једну руку ко без иједну; Очи плаше а руке слободе; Какој дошло, такој и отишло; Слога кућу гради, а неслога гу разграђује; На једна врата ће ме снајка истерује, на друга ћу да си улазим; Мртвима за душу, живима низ гушу; Кад сам болан т’г ме види,а к’д сам здрав ће се сам гледам; Какво баби мило, тој ве се снило; Нема мешен па обешен; Ама беше што беше; Удри бригу на весеље; А бре брате докле се може; Сестро блага; Благоњке ти срећу имаш; Срећа ти је ко буа, ч’с гу има , ч’с гу нема; Досадан си ко буа у гаће; Татабицо једна; Права си гусеница; Горе је бити лењ, него болан; Р’ж девето годину надуује-зло се к’д та т’д врта куј га учини; Брат за брата сирење за паре; Чист рачун дуга љубав; Тврд скупо плаћа; Будала памти а памет записује; Куј пита тај нескита; Куј си га замрсио, тај нек си га размрсује; Крвопија једна. Крвнику један. Врећа тражи закрпу-кад се жени и удаје; Истерасмо козе из трње-искочила неправда на видело; Ће да видимо, ће истерамо козе из трње; Бежанова мајка не плаче- а Стојанова плаче; Голем језик, кратак памет; Голема коса, кратка памет; Не шиша ли се и небрија, тој неје човек; Старо говече се неучи да вуче јерам; Боље цуни попа у руку, него попадију у дупе; Буди добар да небудеш модар;Боље скрати језик, да ти га други нескрате; Куде да појдеш-увек си дома дојдеш; Куче које лаје неје опако; Куче које ћути мукачки уједа; Све што је кратко је и кусо; Убери се у памет;Узни се у памет, док неје још касно; Кротка говеда, добра радна снага; Само кротко, д’н је година ће се све уработи; Поитај, поитај док још видиш; Неналитај на голему воду и голем огањ-да ти небуде последње; Темељит човек, све на време уработи; Брза кучка слепи кучићи коти; Кој има власт, тај има и глас; Дај му власт у руке, па му гле обличишта-гледај га кво ће и како да работи; Куј поје тај зло не мисли; “Ако од гомно буде дирек, та и од тебе да буде човек“; Питај мојега брата лажова; Сиротиња и Богу је тешка; Призетко ти је телевизор-слику има а тон нема; Није чамовина него дрво; Није шија него врат; До солуна сто сомуна; Чује а неаје; Коме ’чела на капу тај вика иш-Куј је крив он си се сам јавља; Денске муке; Преко прече, наоколо ближе; Нелажи ме, ја сам јаре од стару козу; Има језик ко трлица; Ломоти ко трлица; Точи и пиј воду од мене, ал немој да ме сломиш; Маца да преде, али да не гребе; Комижива мајка такој си је бре; Комижив татко такој си је бре; Комижив брат као сам такој рекла; Повукла ногу-прва се удала у село; Идем да се „испразмним“; Идем да се „олакшам“; Идем по „улицу“; Земља тајну нечува; Имала мајка пред кога бегала; Зла раста зарасте, а зла реч никако; Твоја капија, моја авлија; Увек иду ко чарапа и подвешка; Бир, бир па у вир; Мазница ли је-подолеко од њега; Са својега пи и јеђ, ал не тргуј; Крв у лочку ће ти попије; Боље љуто но смрдљиво; Љуто се једе, а смрдљиво се не једе; Бесно али вредно; Сува дрва, вредна свекрва; Тврд скупо плаћа; Баба давала банку да се увати у коло, а две банке да се пушти из коло; Голем језик има, затој ће да пати; Синидару један; Пара је душевадник; Жена је стуб куће; Свој својега нерани, али тешко си је без њега; Болни болују, а црвени путују; Какој сејеш, такој ћеш и да жњеш; Добар и будала су браћа; Ће ти види кожа на шиљ'к; Ватра се распалила у огњиште јел му се мајка зарадувала кад га родила.

Добро мисли-добру се надај; Ко ради тај има; Колико радиш, толико ће да имаш; С ким си такав си.; Сит гладноме не верује; Право гледај по пут па се ништа небој; С ким идеш такав ћеш бити; У злу се познају људи.
Ако коза лаже, рог не лаже; Добро чиниш, добру се надај; Лежи ’лебе да те једем; Вол се везује за рогове, а човек за реч(језик); Вол рија, рија слог-па му земља пада на шију;Све што је кусо(кратко) је лоше; Врбово дрво и зетово чување;Тија вода брег рони, а брза пролети;У јер'м темељита крава оре, а брза пропиша;Зет и магаре је једно те исто-оба добро вучу терет.
Подмуклица заметне кавгу на оро, па се изм’кне да се тепу; Ако читаш туђа писма, ће те бије малер; Куде појде гламњу да си понесе-да си запали кућу; Играм певам комшије заподевам; Играм певам душмани подевам.
Врана врани очи невади; Пуне очи празно срце; Пара је курва; Жену ако тепаш једног ђавола истерујеш, а два ђавола утерујеш у кућу; Чува ноге као онај несрећа-„змија“; Тојага има два краја; Миле, миле, циле-док му само, требам; Пошта ми по село-уватио штудур;Трпен-спашен; У туђега така поголема патка; Врзан поп мирно село; Клепан камен боље меље; Тепано дете боље слуша мајку; Једно дете, ко ниједно; Мазан ли је-пази се; Лака ко перца, вредан ко ’челица; Брат за брата сирење за паре; Продава зјала; Споља мазно, унутра гњездо; Слушај старејога, али по њега неиди; Липши магаре до зелене траве; Нек сјаше курта, да узјаше мурта; Тврдица-млазница; Оштро на работу, ал преко у нарав; Нема шта, муж ко пуж; Тропа ко маче по таван.
Куме изгоре ти кеса; Забавил се, ал не заборавил-Бог чека, ал и кажњава зле људе који праве невоље другима; Мења веру за вечеру; Дабогда имао па немао; У свако жито има кукољ; Коња води пешки оди; Куј рани две среће граби;
„Ој бела џигерицо,
И ти ли си месо,
Ој врбово дрво,
И ти ли си огрев,
А зетово чување,
И ти ли си ’рана.“
Куде тор туј помор.
Куде вајда туј и штета.


153.
Село Липовица:

-Сув ко вејка; Штровен ко вепар; Учукан ко ован;
Јајца ћу ти наденем на ченгела, па на шљиву тријанку; Крв ће да пропиша; Алал му качамак; “Док беше краљица-динар пшеница, кад дође Тито-сто динара жито“; Голем је тој апаш; Тој је сотона а не коњ; Прави си ђидија; Ударен мокром чарапом; Клепан камен боље меље; Шљива нерађа јабуке;
Ко седи испод крушке, тај се слади; Није злато све што сија;
Свој својега не рани, а и не глади; Болан болује, здрав путује; Што будала замисли, сто памета немог да расправе; Клин се клином избија; Трла баба длан, да вој прође дан; Како сејеш, такој ће и да жњеш; Куј пије, да му ништа није; Куј дава да му се непознава; Дала баба банку, да се увати у коло, а после давала две, да се само пушти; Куј ми зло мисли, Бог да га очисти; Куј другима копа јаму, сам у њума упада; Врећа без дна;Куче које лаје неуједа; Преко прече наоколо ближе, Добар и будала су браћа, клин с клином избија; Свој својега не рани, али тешко кој си га нема; свој својега не рани а и не глади; Жут жутује, а црвен путује; Болан болује, здрав путује;

-наставак-
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац