|
ШТАП
Наша прича почиње са двоје младих, заљубљених до ушију негде пред други светски рат. Није ни важно како су се и где упознали, ни њихова имена нису
важна. Важно је само да је она волела њега и да је он волео њу.
тада су времена била таква, да се љубав јавно показивала шетњом по корзоу, поподневним изласцима и држањима за руке. Како су се одиста волели, човек је
често, готово сваки дан могао да их види како, држећи се за руке шетају корзоом покрај главне градске улице у којој су биле смештене све кафане са својим
старинским баштама.
Након што су се верили, а за то је требало скупити храброст, бар у то време, почели су и да излазе у те кафане.
тако, можда сасвим случајно, некако их је запала песма “Тужна је недеља” да уде баш “њихова песма”.
Мађарска песма, препевана на Српски, говори о узи једне недеље за вољеном драганом која неће доћи.
И као што ми често бирамо “несвесно” ставри под утуцајем околин еи околних дешавања, њихов избор те песме ио је под утицајем догађања.
У европи је буктао рат, а ми смо мало били бар у почетку изоловани од свега тога. Али возови са резервистима су редовно кретали на војне вежбе…
Тако, једног дана, баш недељу дана пред венчање, стигао је позив за њега. Растанак, као растанак, сузе као суз, војничка обећања “Па неће ваљда нас рат да
ухвати”… и са грамофона собе одакле га је она испраћала чула се “Тужна је недеља”…
nastavak na:
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
