Ljubavna poezija

39

Ljubavna poezija

offline
  • Pridružio: 04 Dec 2008
  • Poruke: 4064

Posle kruga

Da sam te sreo poslije kruga
kad sam se vraćao tebi,
bio bih tvoj vjerni sluga,
ništa se mijenjalo ne bi.

Al ja sam bio radoznao,
htio sam spoznati krug,
letjet još nisam znao,
a put je bio predug.

I letio sam kao pčela,
omamljen mirisom cvijeta,
duša mi je pobjeći htjela,
od tijela i od svijeta.

I padajući naučio sam,
kako se podiže sam,
uzdižući se padao sam
pa sad i koračati znam

Al još mi duša mira nema,
još kružim navikom kruga,
još uvijek pjesmom pripadam svima,
al samo orla imam za druga.
Enes Kišević



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 01 Mar 2017
  • Poruke: 475

Znaš, prijatelju, ja sam nju voleo. Ono mislim, baš voleo. Istinski,
ludo i bez razmišljanja. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveća.
Sa mnogima sam bio, ali uvek sam nju nosio u srcu.
Najviše mi je trebala, a eto...
Baš sam njoj najviše bola donosio.
Nisam mogao prihvatiti činjenicu da volim pa sam je terao od sebe,
stalno joj se vraćao, a ustvari bežao od nje.
U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sledećem dokazao sam
da sam đubre. I najgore od svega, kad god bih se vratio ona je bila tu.
A sada...
-A šta sada? Preboleo si je?
-Ma kakvi! Ima trenutaka kada je zaboravim na tren, ono kad alkoholom ubijem
zadnji komad sebe.
-Zašto sada ne odeš do nje i kažeš joj sve?
-Eh, vidiš... Uspeo sam što sam hteo. Otišla je od mene. Sad kad se vratim više je nema.
Kažu da voli drugog, ali znam da to nije istina. Ali..
-Idi do nje onda.
-Ne mogu.
-Zašto?
-Uključila je razum.

Đole Balaševic




offline
  • Pridružio: 24 Jan 2019
  • Poruke: 2

Sneg ::Ne treba nista posebno da naglasim... sam naslov vec dovoljno govori za sebe


Ove su rijeci
Preko ulice
Upucene k tebi,
Ljubavi.
I stid me je,
Ne od njih,
Vec zbog svijeta.
Mozda nije trenutak pravi.
Mozda sam trebao,
U ovo vrijeme
Bijede i izobilja,
Umjesto ljubavi,
Preko ulice
Dobaciti rijeci nasilja.
Mozda sam morao
U ovo vrijeme
Sto se osjeta gnusa
Izaci na trgove
I zavijati
U pustinje ljudskih dusa.
Mozda je moja ljudska duznost
Morala u ovo vrijeme
Okomiti se na lesinare,
Zagristi u hijene.
Al da mi u ovom tuznom svijetu
Ne sija radost tvoga lica,
Ni vjetar se usudio ne bi
proci kroz ovu sumu bez ptica.

Enes Kisevic



Arsen Dedic
PONOVO TI GOVORIM LJUBAVI MOJA


Ponovo ti govorim ljubavi moja
poslije putovanja i svog zivota pusta,
ljubavnu pjesmu ponovo ti pisem
poslije pjesama iskustva.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
onaj kom je bilo premalo da voli
ponovo je ovdje pred vratima tvojim
i ponovo spreman da te moli.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
poceo sam sjajno da ponizavam i grijesim
gotovo pri kraju i gotovo mrtvac
na pocetku tu sam da se tjesim.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
na obratnom putu pretvorenim u tamu
poslije sedam mora i vlastite zemlje
dosao sam umrijet u tvom stanu.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
negdje sam vec bio, sad ostavljam sve to
da ti poslije srece, hrabrosti i znanja
da ti poslije svijeta vratim tvoje mjesto.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
poslije loseg drustva, vina, nocas stojim
sam pred tvojim licem spreman da ti kazem
kao prvi puta opet: Ja te volim!

Dopuna: 30 Sep 2005 13:46

Razdrazljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha
ljepotu tvoju da zatvorim.

Gle kako su preobrazene
u zaru kucice abazura,
kraj zida, kraj okna, naše sjene
i obrisi naših figura.

S nogama sjediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno- na svjetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dijete.

Pricajuci na konac nizeš
zrnca što ti padoše s vrata.
Pogled je tvoj i odvec tuzan,
a rijec naivna, umiljata.

Rijec "ljubav" prošla, ti si prava;
drugo cu ime naci lako,
za te cu sav svijet preimenovat,
samo ako ti zeliš tako.

Mozda ce cujstva blago tajno
tvoj tamni pogled da istoci
i tvog srca bogatstvo sjajno?!
Zašto li tugom mutiš oci?



"ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ АНИЦЕ ГАРИЋ":

ГАЛЕБ

И откуд сада Ви?
Диван сте морнар,
али помало дрско машете са те лађе
док ја и даље не знам одлазите ли
или долазите...
И како сте уопште допловили довде
по мртвом мору мојих прегажених снова?
Јесам ли Вас ја звала
или сте пратили птицу којој су украли песму
и коју нахраним мрвама себе
када ми без гласа слети на длан?
Да ли се познају галеб Ваших мора
и птица моје равнице,
па сте ме тако пронашли?
Диван сте морнар, драги господине,
али куда пловите?
Машете, а ја и даље не знам
одлазите ли или долазите...
Лепршаво се надам да ћете спустити једра
своје уморне лађе
и застати на доку чежње.
Одавно на коралном гребену
овог мртвог мора ни један талас
није изронио,
овде ветрови не дувају
и птицама су украли песму.
Којим боговима да се молим
и колику жртву да им принесем
да стане ово мало ветра,
да спустите једра
и усидрите своја лутања,
јер...
диван сте морнар на тој лађи,
драги господине,
и Вашем галебу нису украли песму.

НУЖНОСТ

Данас је стала киша.
Небо се управо одљутило
а Ви појма немате
да бисте можда могли и да ме волите.
Не сувише наравно
јер шта бих са толиком љубављу?
Пристајем да ме волите
као мирис соли Вашег мора
као јутарњу кафу
или шетњу Ташмајданом.
Да ме волите као љубавницу
као глумицу у споредној улози
неке трећеразредне драме
као развратну блудницу
несхваћених жена Алмодовара.
Да ме волите нежно
као да ме не познајете
и лудо онолико
колико је Врисак волео свог Мунка.
Да ме волите било како
данас
овде
да ме волите донде
докле је љубав овој причи нужна.
Сутра ће већ бити довољно
што своју мисао о Вама
свој уздах
танану бол
која каткад прија
и сан о срећи
волим...
o, кад бих Вам само могла рећи
колико!

УДАХ

Колико пута смо се дотакли тражећи се у истом мраку?
Толико пута сам те удахнула ,
задржала дах
и ушушканог сместила у онај део себе
до којег само ти знаш.
Покривала те слојевима тескобе,
и данима у којима смо ходали на рукама,
мирисали на вино
и срећу, ваљда...
Слушала бих како дишеш и волела те у истом ритму,
да те не пробудим, да трајеш...
А знала сам да је неко други
остао да бере купине на сунцу
и није ми сметало...
Знала сам да те узалуд пресвлачим у осмех,
и да ћеш престати да сањаш с првим петловима.
Да ћу те испратити као добра жена,
као љубавница навикнута на чекање.
И скупила бих се у своје ништа,
у онај део себе у који залуташ
док тумарамо по истом мраку.
Удисала бих трагове снова,
твојих и мојих...
И тражила те поново,
под истим небом,
у оном малом делу универзума
у којем се,
бежећи пред истим гоничима,
ипак дотакнемо...
Неко други остао је да бере купине на сунцу,
а ти и ја смо научили
да сањамо...

ПОЗОРНИЦА ИРОНИЈЕ

На крају свих крајева
поново ти.
Лажно отуђен и сив,
на леђима носиш пут
давно исцртан доњом усном.
Не гледаш,
али ме удишеш и дишеш.
Име као претњу
и као страх не изговараш,
а знаш којим словом
почиње и завршава.
Под левим коленом носиш грч отетог,
oтимаш поглед и бежиш од неизбежног.
Само наизглед нем,
са мојим именом у оку,
правиш се да не примећујеш.
Ходаш у назад,
у почетак и крај,
из сивог у пурпурно.
Живиш у отетом тренутку,
непроживљеном.
Нико не сме да примети
умор твог бежања.
Ћутањем одајеш тајну
оног што је од мене остало.
Јутро си обојио у црвено
да личи на срећу.
Научен да лажеш,
ни овог пута нећеш да знаш.
Ово је твоја представа!
Позорница ироније
и пародија љубави.
Заборавила сам сценарио
и не знам коју реченицу да изговорим...
Поклањам ти је.
Одглуми ти,
изговори је најбоље што знаш.
Можда овога пута поверујем...

ЗАЛУТАЛЕ ДУШЕ

Понизно,
пред питањима истрошеног тела,
пред одговорима
којима су одузели моћ говора,
пред собом једнако немом
и без гласа,
огрћем још једну ноћ
преко рубова
твојих даљина.
Кораком месечара,
пратим те у ритму
сањара који је остао без снова.
Још један покушај
необичне душе
да побегне од усамљеничке
мисли о могућности
да срећа постоји.
На истом путу,
између неба и земље,
са истим ожиљком Каина
и истом замком љубави,
која нам се
обесцењенима кези
и не пристаје да буде упрљана
речима,
мимоишли смо се
унапред знајући
да се исти дарови никада
не нуде два пута.
И онда,
тек тако,
као камен,
спустили су се
низ гола рамена
погледи залуталих душа,
које су се,
без додира,
спотакле
и остале саме
између недодирљивих звезда
у најгушћој окружености!

***********

Kreda u rukama krojača
sašiven kostim
za lutku napunjenu slamom
trag rasparanog osmeha
savladana veština
za spretne manipulatore.
Bez iluzija
ulepšavanja
docrtavanja
bez snova.
Zbog ljubavi.
Konačno izvan sebe
na klupi u parku
preko puta sebe
pomalo dronjave
napunjene slamom
sa tragom rasparanog osmeha.
Zbog vere u Čoveka.
I nigde konca...


************
Ноћу када је љубав најгушћа
у тами стидљивих повлачења
оног што желим
у ово што јесам
смештам се у шупље кости птица
које ће прелетати твоје снове
о далеким земљама
и љубавима
снажнијим и већим
од сенке
утрнуле
пред очекиваним повредама.
Ноћу када је љубав најгушћа
неопрезна мисао рањава
пред равнодушним бескрајем
неостварени додири расту
до унижених речи
до Тебе
и песме
после које свет неће бити
нежнији
ни лепши.
Ноћу када је љубав најгушћа
не чује се одјек
шупљих костију.
Узалуд птице и лет!



************
Ти си једини Доријан Греј
који је поружнео
пре завршетка песме
а ја не умем о ружном
па ти цртам очи
као да си Човек
и сунце
да угреје сва хладна места
у теби.
Дочекујем те осмехом
као да не знам
да немаш руке
да воле
ни душу која уме
да нахрани жељу
разапету на четири
стране света.
Поклањам ти песму
у којој не стариш
и лице које се
не разлива у мрљу
лоше нацртаних кловнова.
Доцртавам ти осмех
и сваку бору попуњавам
додиром
и жудњом
па као да не знам
и као да си Човек
пуштам да трајеш
између два стиха
који ће те волети
после мене.
Ти си једини Доријан Греј
који је поружнео
већ на почетку песме
а ја не умем о ружном
па ти цртам очи
да тако најлепши
мој
доцртан
трепнеш понекад
у мени
као да не знам
и
као да си Човек!



***************
Остале су речи
уместо додира
тело истетовирано жељом
папирни бродови
са оловним војницима
уместо морнара
и разапета једра
без ветра.
Остала је страст
закопана у песку
нацртаног мора
без обале
тишина
без ноћи
и сећања
која неће имати ко да исприча
заувек изгубљеним песмама.
Остала је песма
без имена
да обесмишљена речима
вришти на маргинама
папирних бродова
које ће потапати деца
у прљавим барама
банатских друмова.
Остали су друмови
да се не вратиш
блато на ђоновима
и прљави трагови
некога ко је личио
на Човека...



************
Зјапећа празнина јутра
предозираност ћутањем
и букет цвећа
као награда за бол.
Осмеси, аплаузи и честитке
одзвањају као авети
између јецаја песме
и новог стиха над
напрслом душом.
Откинуто парче себе
поклањам песми без имена
одбеглој рими
и речима разапетим
између онога што јесам
и оних који неће разумети.
Између сваког реда
нова ће крхотина
тражити да те дотакне
после сваке тачке
ново питање остаће
без одговора.
Тако се рађају песме...
У малој смрти јутра
у ноћи предозираној
твојим мирисима
у крхотини сна
и болу
који ће китити цвећем
и аплаузима
док откинути делови мене
буду говорили
још једну песму о теби...


**************
Не умем по мраку
у који се затварам
да осетим колико светлиш.
Погрешна
лоше скројена
тесна за кожу
под којом дишем
немоћна да загрлим
сва празна места
која си пустошио
везана додиром
и жељом
попуњавам време
између два чина
на луткарској сцени
празних позорница.
Под прстима руку
које су ме грлиле
као марионета
висим на концима
распаране себе.
Поклањаш ме
громогласним аплаузима
док вриштим разапета
са развученим осмехом
између палца и кажипрста.
Уста си ми затворио тишином
у коју се претвараш
док не умем по мраку
у који ме затвараш
да осетиш колико светлиш!


**************
Ако те сретнем
у граду
чијим улицама
одзвања жеља
или на путевима
зараслим од чекања.
Ако те сретнем
на крововима
загледаног у маховину
на кори дрвећа
са корењем од додира
руку осушених празнином.
Ако те угледам
кроз излог неког кафеа
на периферији сећања
и учини ми се
да те познајем.
Ако те препознам
на тргу залуталих душа
и закорачим до дна
твога ока
верујући да сам ту.
Ако ти слетим на раме
и не изговорим ни једну
дуго смишљану реч
и спустим главу
на мисао која бих да будем.
Ако те покријем тишином
кад све у мени буде вриштало
и жељу што вришти
угушим да те не пробуди.
Ако те пробудим жељом
немоћна да је угушим
и додиром отргнутим од чекања
додирнем нешто само твоје.
Ако ти признам
да сам те мрзела
што чекам
и чекала окована речима
ослушкујући сваки тон
громогласне тишине
волећи.
Ако те сретнем
и учини ми се да те познајем
и пожелим
јер ми се учинило
да си шапат
у долини глувих
по којој лутају стихови
напукле мене
и загрлим те песмом
напукла
и жељом
нежељена.
Ако те сретнем
у граду без лица
чијим улицама одзвања тишина
док ми из ушију кипи нежност
учиниће ти се да ме познајеш
и да смо се заиста срели
ми
који смо се случајно мимоишли...



*****************
Брига ме за буре
што прете да ме одувају...
У ову сам луку свратила
да оку нацртам небо
небу Сунце
и птицу
која лети у бесконачно.
Бесконачно да
распршим у љубав
као ветар
прецветале маслачке
које поклањам
скакавцима у трави
полеглој од додира.
Да додирима обојим
неприступачне пределе
зарасле у оно што је било
и оно што је било
развучем до вечности
у којој станује око
са нацртаним небом
једним Сунцем
и безброј птица
које лете у бесконачно.
У ову сам луку свратила
да махнем бродовима
на чијим су палубама
остале измешане
једна жеља
и капљице соли
на длановима
уснулих морнара.
У овој сам луци застала
да бесконачно распршим
у себи
и да те волим
распршено
као ветар прецветале маслачке.
И брига ме за буре
што прете да ме одувају!

*****************
Опраштам осмеху
што покидан виси
на углу усана
и усни испуцалој
од зуба
који су је гризли
уместо тебе.
Опраштам крхотинама
што не умеју да се саставе
и птицама које ме развлаче
и бацају
пајацима
жонглерима
и блудним синовима.
Опраштам блудним синовима
похотне снове
и сновима
који су сањали
док сам те ћутала.
Опраштам ћутању
које је вриштало
нацртаном вриску
и цртежу
што ти је дао руке
да ме покидају
и душу која мирише.
Опраштам мирису
што је личио на љубав
и љубави прерушеној
у човека.
Опраштам човеку
што је желео
и жељи
јер траје.
Опраштам трајању
претвореном у чекање
и чекању
окованом у безнађе.
Опраштам безнађу
јер не зна за границе
и граници
која се изгубила
јер су ми укрaли очи.
Опраштам очима
што су их украли
они који не виде море
и мору со за рану
у којој чувам
једног тебе.
Опраштам једног тебе
некој себи
неопростивој!

***************
По магистралама
туђих живота
сакупљам делове себе
на путу за узалуд.
Нашла сам срце од картона
душу развучену између
две бандере
сенку на челу
непознате жене
и врисак испод шешира
кловна у ципелама од коже.
Крпењачу од додира
између два гола
шутирла су деца
у сенци оседеле липе
са трепавицама од иња.
Срела сам празне руке
и жељу угушену на пола
како је у зубима носе
пси луталице.


****************
Ја сам само ветар
који су ти послали
да одмориш глас и
наслониш главу.
Исувише сам празна
да бих стала у мисао
прозирна да би видео
сенку која те престиже.
У твојим ципелама
лутам по Маконду
прикована додиром.
Руке су ми везали
па те дробим зубима
да те распоредим
и лакше испљунем
јер хтели су да те ишчупају
док су жиле корења
висиле на врату
уместо бисера.
Утробу су ми поцепали
вукући
и кидајући
тебе највећег
разапетог
у мени најмањој.
Вене си ми покидао
како би под ребром дисао
наслађујући се жељом
похотних кловнова
који су ме сањали
уместо тебе.
Продао си ме уличним свирачима
за једно лутање више
и сад ме развлаче усне хармонике
претачући ме у баналне риме.
Позајмљују ме песници
док пију за све патетичне растанке
и сузе оних који се усуђују
да ти изговоре име
и упрљају речима.
Забадају новчанице
у стих који не знам
у песму којој не припадам.
Развлаче ми душу као курву
јефтиног бордела
док у твојим ципелама
лутајући
покушавам да те дотакнем
рукама везаним за додир
онога дана
у Маконду
у који си свратио
да ме обујеш...


****************
Од свих ожиљака
изабрао си најдубљи
да сместиш осмех
и један случајни поглед
којим се покривам
када зајече звона прошлости.
Како си знао
да баш ту крвари
и улива се у садашњост
једно окрњено детињство?
Јеси ли чуо звона
или си нехотице
не знајући
био мера болу
са којим се мешаш неопрезно?
Је ли ти удобно
у рани о којој ћутим
онолико колико се ћути
твоје име
када ми неосетно
прелети преко усана?
Дошао си прерушен у љубав
док су јечала звона
у измаглици сећања
на почетак празнине
по којој су скројени
моји дани.
Дошао си непозван
и сасвим нежно
безгласно
баш као љубав
скрио све немире
један осмех
меру бола
још једно звоно
које јечи...


БЕЗОБРАЗЛУК НАДАЊА

Како завршити причу
о љубави
без почетка
и краја?
Како да Вам захвалим
на истрајности ћутања
и безобзирног лутања
по лавиринту
једног јуче
и сада?
Како да објасним липи
у дворишту
да је једини безобразлук
у овој накарадној бајци
била њена нада
да ћете јој се вратити?
И како да објасним шапату
да нема ко да изговори песму
обећану једној луди,
која се бори да не полуди
од измишљених ликова
иза којих се скривате
и уживате у немом кревељењу
пред искреном жељом
да ништа осим лепог
не сврати у Ваше дане.
И како да у једно око стане
свака реч
када се око
боји вране?
Како да објасним песми
да је сада питање
и одговору
да више нема ко да га чује?
Како да кажем равници
да њеним морем
не плове морнари,
већ разбојници?
Како да објасним прошлости
да ће морати да Вас чува
и да ћете неком сутра
или једном данас
дошапнути
како није ни било нас,
и хиљаде стаклића
неће имати ко да састави?
И како да објасним
оној себи
у себи
да верује
и да настави?


СЛАСТ

Ви тако лепо умете да лажете,
драги мој господине.
Али не смета.
Ја истина ионако
имам доста.
Време је за мало лажи,
и мало Вашег позоришта!
Само док лажете,
лажите као прави глумац,
као бегунац од сваког доказа
и чињеница.
Тек тада,
ја ћу бити блудница
и љубавница
и највернија неверница...
И лажите дуго,
дозволите себи
сваку врсту претеривања
да од уживања
искрзамо све рубове истине
и да се вине
сва страст,
да сваки додир уместо мача
буде сласт
лажљивог Вас
и лажљиве мене.


ВРИСАК ПРИПАДАЊА

Драги мој господине,
како је лако чекати Вас
и бити захвалан киши
што данас ништа друго нећу моћи
осим да мислим
на мокре улице и
неке кораке далеко одавде.
Jа знам да сан о срећи није срећа,
али немојте ми замерити
што врло често танким прстима мисли
свратим да дотакнем
вашу замишљеност.
Јуче сам Вас чекала дуго.
О, да, ја сам била она сенка
под хладом бреста у Дринчићевој.
Како сте ме препознали?
Било је тешко чекати Вас првог дана чекања.
Данас је све лако!
Чекам без наде да ћете стварно доћи,
чекам без очекивања,
без себичне жеље да чекано дочекам.
Смислила сам безброј разлога
и још толико оправдања зашто Вас нема.
Можда сте отпутовали,
можда спавате,
или пловите Егејским морем...
И немам проблем са сумњом да
можда испијате кафу уз прозор
с погледом на Дунав,
са једном Инес,
Барбаром,
Лауром или
неком другом лирском дамом...
Зашто бих веровала сумњи
која је ту да сумња и
шаљу је ветрови прошлости
која није научила да верује.
Данас је тако лако испунити недосањано
неком замишљеном шетњом
далеко од сваког булевара.
Мислећи о Вама,
често се питам да ли ћу чежњом,
коју сте случајно оставили
оне ноћи када смо се срели
под лирским небом покисле равнице,
успети да Вас дозовем...
Врисне понекад у мени
безобразна потреба за припадањем,
па се питам да ли ће
ови наши универзуми
заиста остати глуви,
да ли се заиста нећемо,
пловећи свако у своју луку,
срести и...дотаћи...

НИШТА

Драги мој господине,
свратите до дрхтаја
искрзаних снова
и чекања из ког се одливате
и доливате неосетно.
Лако ћете ме пронаћи.
Пратите трагове бежања
и једне распале жудње.
Грлиће ме бреза
у дворишту старог аласа
јединог кројача овог тесног трајања.
Одзвањаћу у неком ходнику
вашег лавиринта
као ехо шапутања
обећаног...
Бићу крхотина у оку
случјног пролазника
и све лепо што смо хтели.
Бићу згужвани замотуљак
у Вашем џепу
додир окрњен чежњом
и чежња заведена надањам.
Ја сам она тишина којом
ућуткујете себе
туфна на машни
испод облака
осмех на рубу усана
Вашег позоришта
и Ваше ништа!


НУЖНОСТ

Данас је стала киша.
Небо се управо одљутило
а Ви појма немате
да бисте можда могли и да ме волите.
Не сувише наравно
јер шта бих са толиком љубављу?
Пристајем да ме волите
као мирис соли Вашег мора
као јутарњу кафу
или шетњу Ташмајданом.
Да ме волите као љубавницу
као глумицу у споредној улози
неке трећеразредне драме
као развратну блудницу
несхваћених жена Алмодовара.
Да ме волите нежно
као да ме не познајете
и лудо онолико
колико је Врисак волео свог Мунка.
Да ме волите било како
данас
овде
да ме волите донде
докле је љубав овој причи нужна.
Сутра ће већ бити довољно
што своју мисао о Вама
свој уздах
танану бол
која каткад прија
и сан о срећи
волим...
o, кад бих Вам само могла рећи
колико!


[edit by Black Orchid - obrisan dupliran post]

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 881 korisnika na forumu :: 61 registrovanih, 7 sakrivenih i 813 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: -[CoA]-, _Petar, alxmi3r, amaterSRB, Atomski čoban, Ben Roj, brundo65, Buda Baba, crnitrn, darkangel, Despot1, Doca, DonRumataEstorski, dragonserbia, Dukelander, Ehinacea, Insan, Jovan Nenad, kairos, Koridor, Kriglord, krkalon, kuntalo, kybonacci, Leonardo, Ligavesh, Lord Nem, m0nstrum_, manda87, maskirovka, mercedesamg, mgolub, mikki jons, Milan A. Nikolic, Miskohd, Miškić, mkukoleca, moldway, nebidrag, Neutral-M, novator, opt1, Panter, pericanet, popzex, robert1979, RobinHood12, Rocker, sap, saputnik plavetnila, slonic_tonic, Smiljke, Steeeefan, Stoilkovic, tanakadzo, tubular, upitnik, vaso1, vddutina, Webb, wizzardone