Miljkovic

5

Miljkovic

offline
  • Sneg 
  • Zaslužni građanin
  • Pridružio: 29 Sep 2005
  • Poruke: 527

LJUBAV

I naoruzan srcem o kakve okrutnosti
Pocinih nad onima bez srca i nad onima
Cije srce nije izvezbano.

Dopuna: 30 Mar 2006 0:30

UZALUDNOST RECI

Ovo upinjanje da se kaze sve
nece nas odvesti dalje od nas samih
ma sta rekao neces iz sebe izaci ne
sto vise govorimo sve smo vise sami.

Dopuna: 05 Apr 2006 22:37

ZACARAVANJE

Zakopani lelek i nenadjeno blago stoje
O zvonka roso tu gde smo mi pali
U carolije kasne koje nismo znali
Kad vode ne teku, jer nista ne postoji
Ako prestalo nije. Predele razdvoji
Odjek te reci. Casovi su stali
I vali ukroceni nad ponorom. Da li
Stvarnost se prividja il sum progonjen doji
Odbegla svest mutnim izlazom u nigde?
O pustinjo najslicnija suncu ima li igde
Finijeg peska uspavanog srcem i beskrajem!
I koja strana sveta poklon biva
Kad bdis jedina zvezdo nad izmisljenim krajem,
Ljubavi moja mrtva a ipak ziva?

Dopuna: 23 Apr 2006 21:52

SVEST O ZABORAVU


NADA JE LUKSUZ. Vecna noc u krvi
izmisljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi
da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.
Zar znam sta sam znao zar znam sta cu znati:
skelet usamljeni izgubljeno ime
divno uskladjene s prazninom sto pamti
jalovost cveta i jalovost zime.
Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
sto mami iz mene to sunce i prazninu
pretvara u slavuja, kad razlicit od sveta
predeo me tace i pretvori u prasinu.
Al zaboravom svet sam sacuvao i cuvam
za sva vremena od vremena i praha
O gde su ta mesta kada vetar duva
i pustos pomera? Gde zvezda moja plaha?
Niskosti uzalud ceznu pesmu Citam
na kolenima predeo koji se otvara
u bicu u kamenu praznom gde je skita
poslednja zvezda ciji sjaj ne vara.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 07 Avg 2005
  • Poruke: 400
  • Gde živiš: Zemun

Jedan maleni cvet

Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije,
a već je znao sve tajne Sunca
i sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
još nije ni prohod'o,
a već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
ne zna da čita i piše,
al' zna šta je život, šta je svet,
i miriše, miriše.



offline
  • Sneg 
  • Zaslužni građanin
  • Pridružio: 29 Sep 2005
  • Poruke: 527

ZAVODJENJE

Kako da se posluzim
Onim sto peva i leti
I nebo je pod zemljom
Neceg se boljeg seti

O gazi sve sto lazi
I pesmom smrt prevari
Sta ce sa nama biti
Zapevaju li stvari

Ni dve reci se vise
Medjusobno ne slazu
Pesme ako su lepe
Bestidno zvuce i lazu

Na nekom mestu tudjem
Preletajuci dubine tudje
Mami me ptica sve ludje
Da za njom u vatru udjem.

Dopuna: 08 Maj 2006 22:15

Verujem da bih mogao da govorim
da izadjem iz sebe s nadom na povratak,
makar kroz pustinju do mesta gde gorim,
makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogresnom rasporedu reci utesno vreme
mozda cu naci. Ili cu otkriti
kako je besciljno ljubim ko kisa, kao vreme,
ko onaj sto menja reci a ne svet skroviti.

Verujem, mada bez nade uci mora
u noc, u zaborav kroz koji se prostirem,
ta pesma bez zavicaja, ta ptica bez gora,
da smrt svoju ne izdam, da zivim dok umirem.

Onaj ko peva ne zna je li to ljubav
ili smrt. Kada miris pomeri cvet,
gde je cvet, da li tamo gde mirise sa ruba
sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet?

Svaka je pesma prazna i zvezdana,
Ni bol ni ljubav ne moze da je zameni.
Ona je sve sto mi osta od nepovratnog dana,
Praznina sto peva i mir moj rumeni.

Pesmo prazna i zvezdana, tamo,
tvoj cvet mi srce slaze, kroz krv seta,
ako ga uberem ostavlja me samog,
ako ga napustim za ledjima mi cveta.

offline
  • Pridružio: 15 Okt 2005
  • Poruke: 1235
  • Gde živiš: Shta je bilo?!

e treba mi pomoc, naime, kada sam bio na ekskurziji pevali smo neku pesmu od zdravka colica ili bjelo dugme ili crvena jabuka..Smile tako nesto bilo i bio jedan stih koji je naime uzet od miljkovica, da li ima neko predstavu o cemu pricam, i ako moze da mi neko postuje tu pesmu, vrlo me to kopka!
thanks!

offline
  • Pridružio: 17 Jul 2005
  • Poruke: 3097
  • Gde živiš: "Daleko od Negdje"

Zajednicka pesma

Odvec smo mladi pa nam peva znanje
Odvec zaljubljeni da bismo ziveti znali
Odvec mastoviti za svetlosti danje
Jedemo sve sto leti nismo pali
Sve smo bogatiji sto imamo manje

Nepravda ima pesnickoga dara
Istina je lepa al' dok ne ostari
Pesme nam nemaju pameti al' imaju zara
Ptica ko dosetka nad njima krstari
Pogresno uzeta rec jedna cuda stvara
Necitak svet

Pevamo ne brinuci za smisao i red
Bolest nasu lece poredjenja smela
I tako pobedjujemo gorcinu i jed
Dok smesan cvet i neoprezna pcela
Pretvaraju vreme u opori med

Ne trebaju nam misli da zivot ublaze
Ko plivac niz stravu verni smo neveri
od pravog puta lutanje nam draze
Ne merimo jer noc zakida na meri
I jasnost vise nema sta da kaze
Necitak je svet

Mi pevamo da se postide roboti
Tupoglavci dovrseni za nameru svesnu
Protiv svega smo sto hoce da kroti
I mada vise voli borbu nego pesmu
Nase nas srce jos ne osramoti.

offline
  • Sneg 
  • Zaslužni građanin
  • Pridružio: 29 Sep 2005
  • Poruke: 527

BOL I SUNCE


III


Ah, u sta ce se izvrci, jer izvrci se mora,
istina ako dovoljno ljubavi nema,
moje celo moji grehovi koje pripremam
da budu meni i drugima potpora?!

Cujem li sto vidim, osvane li to
sto omrkne, ili sam prevaren u snu,
prevaren na javi? Ko se oda zlu
vise nikad nece znati sta je zlo.

Daleko od sebe zakopah svoju glavu,
ali zlo osta. I srce iscupah,
ali zlo osta. Pa nek budu skupa
sunce i bol. Ali nadji meru pravu
da sacuvas od svoga srca glas svoj i svoje lice,
sunce od praznoga dana i let od mrtve ptice.

offline
  • Pridružio: 04 Jan 2006
  • Poruke: 190

Brankovo pismo prijatelju:


"Dragi prijatelju,



Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik“.Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.




Želi ti sve najbolje

Branko



P.S.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.



Ponoć je. Dovidjenja.

Branko"

offline
  • Peca  Male
  • Glavni Administrator
  • Predrag Damnjanović
  • SysAdmin i programer
  • Pridružio: 17 Apr 2003
  • Poruke: 23072
  • Gde živiš: Niš

Ostao bez komentara.........

offline
  • Pridružio: 10 Apr 2005
  • Poruke: 41

Branko Miljković ubijeni pesnik (1)

Isto je pevati i umirati

Prava istina o Brankovom životnom kraju još je nepoznata.
Vreme leti, čini mi se da je to što želim da ispričam u romanu "Ubijeni pesnik", posvećenom životu, delu i vremenu mog prijatelja Branka Miljkovića bilo juče, a prošlo je već četiri decenije. Pesnik koji je u svojoj "Baladi" iskazao surovu životnu istinu - "isto je pevati i umirati", do krajnosti privržen volšebnoj magiji reči i životnoj filozofiji, ostavio je niz opominjućih zapisa o ćutanju ističući: "Samo reč može da nadvisi našu prisutnost". A ima i ćutanja koje to nije. Moći ćutati je isto što i moći govoriti." (Pesnik i reč).

Što možeš danas, savetuje naš narod, ne ostavljaj za sutra. Odavno mi je poznata ta pouka, ali je nisam poslušao, pa sam zato mnogo štošta propustio, tako da sada, nezadovoljan sobom, mogu samo da se kajem. U stvari, sada žalim što nisam odmah posle tragičnog Brankovog odlaska sa životne pozornice napisao ovu knjigu. Ipak, neke odlomke sećanja na pesnika, iz svog Dnevnika povremeno sam objavljivao u štampi, kao i zborniku "Branko Miljković u sećanjima savremenika" (Prosveta, 1955).



Srpski Hamlet

Iskreno, da konačno završim rad na ovom rukopisu sprečavala me je i mukotrpna borba za održavanje životne egzistencije, kao i neinteresovanje tzv. velikih izdavača za moje životopise srpskih velikana.
Da ovom prilikom, u našem društvu bez odgovornosti ne pominjem stalnu borbu protiv podmuklih zavidljivaca i neprijatelja - moćnika od kojih je stradao i Branko posle dobijanja najvećeg priznanja za stvaralački rad - Oktobarske nagrade grada Beograda, zbog čega je bio primoran da napusti i voljeni grad, roditeljsku kuću, nerazdvojne prijatelje.
Ukazujući u jednom napisu školske lektire da je "Hamletu svet ružan i nerazumljiv", Branko vizionarski poistovećuje svoj životni put sa tragikom danskog kraljevića, ističući tačnu opasku: "Veliki pisac je sasvim jasno osetio da svakom čoveku, koji je bolji, koji ima više osećanja i više osetljivosti, ostaje u društvenom životu punom surovosti, poroka i zla, samo jedan put na kome se može održati: to je put Hamletov".
Pamtim savet svog komšije, književnika Žike Pavlovića, koji je otišao put večnosti iznenada, kao i Branko. "Kad nešto nameravaš da uradiš, učini to. Ne oklevaj! Ostvari svoju nameru odmah, jer već sledećeg časa ćeš biti ometen..." To sam i ranije sebi govorio, ali na žalost uzalud, decenijama sam odlagao pisanje knjige uspomena, romana o Branku i našoj, kako su je nazivali "preskočenoj generaciji", kao i o neosimbolističkoj grupi čiji najmlađi član, pesnik Dragan Kolundžija u zbirci "Zatvorenik u ruži", među svojima posvećuje poetsku poruku pod simboličnim naslovom: "Srpski neosimbolisti".
"Mislim na naše mlade zelene godine kada me najmlađi srpski pesnici (osećam da drhtim!) pronađoše u jednoj osnovnoj školi na Čukarici s pozivom u svoju malu veliku familiju neosimbolista. A sve što dolazaše od, podstrekom bliskih mi, pričinjavalo mi se velikim i svetim!)

Knjigu u ranoj maldosti nisam bio pročitao, a oni mi ono što je urednik "Mlade kulture" već odbio bio - pohvalili u pismu, i još me savetovali "da radim što mogu više... da ću pronaći sebe... i napisati pesme za sve one koji vole poeziju".
Mislim danas na svoju srpsku braću sa kojima sam prvi put putovao na Stražilovo kod Branka - Branko (Miljković), Dragan (Jeremić) Milovan (Danojlić), Božidar (Timotijević), Petar (Pajić), Žika (Lazić), Kosta (Dimitrijević), prijatelji... i ja bez imena - svi treperenje svoje".
Šta sve nije pisano o Branku, koji je uoči tragičnog nestanka, u očajanju zbog predstojeće egzekucije zavapio: "Sada reči traže moju glavu". A zatim, u svojim analitičkim prikazima poezije ukazivao na tragičnost postojanja, stalno preispitujući svoje težnje porukom: "Zar umreti, a ne saznati! Šta saznati? Svtlost koja ne dolazi izvana, već je u nama samima: ona je tkivo naših žudnji i čeznuća, ona je poreklo vida. Zar umreti, a ne spoznati sebe?..."
U vrhunskom, analitičkom eseju "Orfejsko zaveštanje Alena Boskea", posvećenog prijatelju - francuskom piscu i prevodiocu naše literature, Branko je nadahnuto pisao o funkciji poetskih reči ("Pesma je dobra, ako je pesnik izlišan", "Namera pesnikova je da kaže neizrecivo... Pesma i pesnik brzo zamene svoje uloge. Pesnik, umesto da kaže biva kazan"), a onda dodaje: "Najveća opasnost poezije jeste izdajstvo.
To je cena koju svaki pesnik mora da plati za svoje stihove." Onda, Branko ističe gorku istinu: "Reči žive u pesnikovom telu i proždiru njegovo srce, kao što je orao kljuvao Prometeju džigericu. Reči postaju mots carnivore. Poezija se piše vlastitom krvlju. Neke reči su još neistinite, ali istinita je ta krv, taj bol pisanja..."



Princ pesnik

Mislim da je za roman o Branku bilo i neophodno duže vreme, da bi izvesna zamagljena pitanja bila bolje razjašnjena, a svedočenja savremenika izvornija.
Jer, do ovih dana smrt "princa pesnika", kako su Branka nazivali, ostala je zagonetna i nerazjašnjena. Igrom životnih okolnosti bio sam među poslednjim Brankovim prijateljima i kolegama iz neosimbolističke grupe, koji ga je desetak dana pre nestanka, po mom povratku iz Pariza, susreo i sa njim razgovarao u zagrebačkoj Kazališnoj kavani.
A poznato je da se prava istina o Brankovom životnom kraju skriva u nedostupnim policijskim arhivama, dok se iskazima roditelja, brata i ostalih svedoka dovode u pitanje dokumenta broj 13238-86 i KPI 110/61 iz pesnikovog zagrebačkog dosijea. Mnogo je laži, kažu, na ovom svetu, dok se Branko njih gnušao, tražeći uporno izlaz iz tog začaranog kruga razočaranja i patnji. "Srećan je ko svoju pesmu ne plati glavom", taj tragični tumač vatre i smrti poručio je prijatelju, - pesniku Tanasiju Mladenoviću, dok nas vizionarskim stihom pesme "Orfej u podzemlju" upozorava: "Ne osvrći se. Velika se tajna (iza tebe odigrava.)"

... Branko Miljković



Uglavnom je to iz knjige Koste Dimitrijevića - Ubijeni pesnik,
iz Knjiga Vidosava Petrovića, iz mojih razgovora sa Gojkom Tešićem
i iz moje privatne kolekcije kopirane iz arhiva starih časopisa i dnevnih novina.

teks viler

offline
  • Sneg 
  • Zaslužni građanin
  • Pridružio: 29 Sep 2005
  • Poruke: 527

USNIH JE OD KAMENA

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,
ali ne veruj moru koje nas vreba i mami.
Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se
suncokreti klanjaju
vidis li okrenuta zaboravljenim danima u
tami?

Tebe tri sveta vole tri te vatre prze. A mi
idemo ispred nade koju lutajuce pustinje
proganjaju.
Oni smo sto su sve izmislili i ostali sami,
zeno od svetog mermera bela uteho kojoj se
priklanjaju.

Na zvucnim obalama gde drevno zavrsava more
kamenim srcem slutis: vazduh je veliko cudo.
Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore
prema vrhovima koji zagubise nam trag. Al ludo
ne veruj tome moru koje nas vreba i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami.

Dopuna: 09 Avg 2006 23:07

VODA

Ona je tako jednostavna i krotka
a ozivljuje nemirom sve sto se nad nju nadnese.

Dopuna: 29 Avg 2006 21:51

PRIJATELJU PUTNIKU

Kroz tudje srce vodi pravi put
Ko drugacije putuje nailazi na tamu
O dokle li ce tuzan stici
Taj sto vise nema sta da kaze

Uzalud ucene vatre s visoka cela
Slepac zna kraci put do zore
I predeli nepokretni kao nada
Sricu svoje ime na njegovoj usni

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 779 korisnika na forumu :: 35 registrovanih, 5 sakrivenih i 739 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2967 - dana 31 Okt 2019 06:37

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 4channer, A.R.Chafee.Jr., Bov80, caesar2, cvrle312, djboj, dozorni, Dragan Mačak Damljanović, Drug pukovnik, Gama, GreenMan, HDMI, ivance95, krkalon, Kubovac, Libertas, Marko Marković, MB120mm, mean_machine, mercedesamg, Mercury2, mgaji21, Milan Kosić, Milos ZA, Mlav, mrav pesadinac, pjaka2001, renoje2, skvara, SsssssNOVI, suton2, virked, voja64, zixo, 79693