Velikani ruske poezije - Ljermontov

Velikani ruske poezije - Ljermontov

offline
  • Pridružio: 11 Avg 2004
  • Poruke: 30
  • Gde živiš: Zemun

Mihail Jurjevič Ljermontov rođen je u Moskvi, u noći između 2. i 3. oktobra 1814. godine. Majka mu je umrla kad je imao tri godine. Odrastao je u domu svoje babe, bogate spahinice Arsenjeve, koja ga je obožavala. Mihail je počeo da piše stihove još u detinjstvu, a sa 14 godina već piše antologijske pesme svetske poezije. Godine 1827. baba ga upisuje u pansion pri Moskovskom univerzitetu, a 1830. godine on postaje student tog univerziteta. Nakon sukoba sa profesorima, zbog kojih je oboren na ispitu i nateran da ponovi godinu, Ljermontov odustaje od daljeg učenja i stupa u vojnu službu: upisuje se u junkersku školu, a stihove skoro da prestaje da piše. Po okončanju škole, kao konjički zastavnik husarskog puka, odaje se slatkom oficirskom životu, ali vremenom se vraća pisanju. Slavu je stekao pesmom «Pesnikova smrt», koju je napisao povodom Puškinove pogibije. Zbog te pesme, koja je bila uperena protiv vladajućih krugova, prognan je na Kavkaz. Ovo prvo progonstvo, međutim, ne traje dugo: posle nekoliko meseci vraća se u Petrograd. Dočekan je kao slavan pesnik, niže uspehe kod žena i u visokom društvu, ali mu taj prazni život brzo postaje dosadan i on se vraća književnom radu, postavši najveće ime ruske poezije. Godine 1840. objavljuje roman «Junak našeg doba», a krajem iste godine i svoju prvu zbirku pesama. Razmišlja da potpuno napusti vojni poziv i posveti se isključivo pisanju. Međutim, oko njega počinju da se pletu intrige visokog društva, čiji je bio žestoki i nepomirljivi kritičar, koji rezultiraju (najverovatnije nameštenim) dvobojem sa de Barantom, sinom francuskog poslanika u Petrogradu i novim progonstvom Ljermontova na Kavkaz, ovog puta u puk koji je ratovao u najudaljenijem i najopasnijem kraju Kavkaza. U borbama protiv islamskih pobunjenika Ljermontov je iskazao izuzetnu hrabrost, ali ga je carska nemilost pratila i tamo: njegovo ime redovno je bilo brisano iz spiskova za nagrade. Februara 1841. godine Ljermontov bez zvaničnog dopuštenja dolazi u Petrograd, u nameri da podnese ostavku i posveti se književnom radu. Međutim, nakon drskog pojavljivanja na balu na kome su prisustvovale i carske osobe, dobija naređenje da se odmah vrati u puk. U povratku na Kavkaz, zadržava se u banji Pjatigorsk, gde sreće svog nekadašnjeg druga iz junkerske škole, Martinova, koji ga ubrzo izaziva na dvoboj. Dvoboj je održan 15. jula 1841. godine u podnožju Mašuka. Okolnosti pod kojima je održan i dan danas su obavijene velom tajne, ali epilog je poznat – Martinov je ubio Ljermontova jednim hicem. Petrogradsko društvo je sa zadovoljstvom primilo vest o smrti pesnika oštrog jezika, jedinog dostojnog naslednika Puškina . . .

Slede biseri . . .

STANCE

Zavičajne čame dosta mi je,
dalje, dalje, u krvavi boj.
Tu će, možda, prestati da bije
srce, koje lik ispuni tvoj.

Ne, ja tvoje ljubavi ne tražim,
neću da te strašću uzburkam;
smrt i krv bih da gledam, da blažim
i prelivam svojih grudi plam.

Neka padnem u ljutom ograšju.
Neće mene oplakati svet,
nikog više neće svojom strašću
potresati ovaj život klet.

Leta mladih sveta obećanja
sudbina će prekratiti tu
gde ću se bez misli, bez roptanja
smiriti u žuđenome snu.

Ali ako u snu tom pečalni
san ljubavni dalje snivam ja,
ako li mi ko pratilac stalni,
sudbom poslat, lik tvoj svuda sja;

ako onde sred dalekih strana
gde se duša nada naći lek,
ne iščezne trag dubokih rana
koje usud nanese joj prek;

o, pogledom tad ozari lepim
onog koga vuče gorda strast,
ko od ljudi i muka ne strepi
i za domovine pašće čast;

ko je nekad, s tajnim ushićenjem,
kroz suza te posmatrao roj,
i budeći ljudsko sažaljenje
tako osmeh voleo je tvoj.

1830-1831. (B. Živojinović)

MOLITVA

U čas života teški,
Kad tuga dušu mori,
Molitvu jednu čudnu
Napamet srce zbori.

Blagodetna je sila
U žive reči zvuku,
U toj lepoti svetoj
Zaboravljam svu muku.

Sa duše breme pada,
Daleko j' sumnja jako -
I verujem, i plačem,
I lako mi je, lako . . .

1839. (Kiril Taranovski)

* * *

Pođem tako, sam sred puta toga;
Drum kremenit kroz maglu se sja;
Noć je tiha, pustoš sluša boga,
Sjajne zvezde besede bez sna.

Dok na nebu svetli praznik vlada,
Uz sjaj plavi, zemlja spi pod njim . . .
Što je meni tako teško sada?
Da l šta čekam? Žalim li za čim?

Od života već ne tražim ništa,
I ne žalim minuli svoj dan;
Tražim još slobodu, i mir ištem!
Tražim samo zaborav i san!

Al ne onaj hladni san iz rake . . .
San bih zadnji hteo tako plah,
Da mi večno žive grudi lake,
Da mi prsa puni tihi dah;

Da svu noć, sav dan mi uho gali,
Slatkim glasom pesma budi strast,
Da me tamo gde me život svali
Večno senom čuva šumni hrast.

1841. (M. Sibinović)



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Peca  Male
  • Glavni Administrator
  • Predrag Damnjanović
  • SysAdmin i programer
  • Pridružio: 17 Apr 2003
  • Poruke: 23065
  • Gde živiš: Niš

da se primetiti da su mu poslednji stihovi uvek jaki...
kod mene su zadnji stihovi jaki, a u mnogim pesmama i neocekivani - nesto sto celu pesmu 'obasja' iznenada...
i kod njega takodje primecujem potrebu da taj teret izbaci iz sebe, kroz pesmu...
pocinjem polako da razumem rusku poeziju, kod njih je mnogo bitna iskrenost, oni se skroz razotkriju, sva osecanja zapisu u veoma jednostavnom obliku, i rezutat je pesma koja je puna emocija koje pesnik ne prikriva, vec ih na jednostavan i univerzalan nacin iznosi, onakve kakve jesu.



offline
  • Pridružio: 11 Avg 2004
  • Poruke: 30
  • Gde živiš: Zemun

Dobra su ti zapažanja – normalno je što su im pesme nabijene neprikrivenim emocijama, to su tipični predstavnici romantizma. Mada su u kasnijim fazama stvaralaštva i Puškin i Ljermontov postavili temelje realizma u ruskoj književnosti.

Evo najpoznatije pesme, koja je Ljermontova proslavila, ali mu je i došla glave.
U njoj je Ljermontov direktno optužio visoko društvo prestonice i krugove bliske carskoj porodici da su krivi za smrt Pu[kina, jer su svojim intrigama izazvali njegovu ljubomoru, koja je dovela do dvoboja sa francuskim emigrantom i avanturistom Žoržom Dantesom, u kome je pesnik smrtno ranjen.

Obrati pažnju na završne stihove u OVOJ pesmi !

PESNIKOVA SMRT

Pogibe pesnik, rob svoje časti,
Pade pod kletvom jezika zlih,
S metkom u srcu, odmazde žedan,
Sad i dušom ponosnom spi.
Pesnička duša ne podnese
Sitnih uvreda sram;
Ustade protiv celog sveta
I pade boreći se sam.
Pogibe! I čemu plakati sada,
Hvale i suza izlišan je hor,
I čemu žalost i pokajanje
O smrti njegovoj zbor!
Zar niste nekad baš vi gonili
Njegov slobodni divni dar,
Iz obesti raspirivali
Tek ljubomore zapreteni žar.
Radujte se! Poslednjih muka
Podneti nije mogao jad.
Ko baklja utrnu božanski genije,
S vencem na čelu svenu mlad.
Ubica podli srca tvrda
Prekide njegov plemenit dah
I bez milosti na nišan uze
Genija živog - ne bi ga strah!
I nije čudo. Iz tuđine
Ko mnogi, jurnu i on u lov
Za srećom, čašću, činovima,
Zabasa k nama na sudbe zov,
I smejući se, prezirao je
Svetinje naše i sve nas,
Čak i genija božanski glas!
Pojmio nije na kog se digo
U taj krvavi kobni čas ! . .

Pogibe i sad je samo sen,
Podoban onom sanjaru blagom
Što ga opeva s iskonskom snagom
Kako ko ljubomore plen
Ko i on pade pod rukom svirepom.
Zašto ostavi domaće radosti
I prijatelje iskrene, časne,
Sa žarom duše slobodne, strasne,
Što stupi u svet prepun gadosti?
On koji poznade ljude u ranoj svojoj mladosti,
Zašto je verovao njima i njinim lažnim maskama?

Oni mu skidoše venac, na čelo staviše novi,
Uvijen lovorima, al' venac patnje trnovi;
Skrivene igle naneše
Svirepo njemu ranu
Krva sa čela mu bleda na crnu zemlju kanu.
Otrovaše mu mučki poslednje njegove dane
Plešuć i šireć spletke o njemu na sve strane,
I on zatvori oči, duboko žedan osvete
I gnevan zbog prevarenih nada sa ovog sveta krete. . .
Prekrasnih pesama zamukoše zvuci
I nikad se neće razlegati više,
Onemela lira u njegovoj ruci,
Divna mu se usta navek zatvoriše.

Vas ja žigošem, nadmene potomke
Podlošću strašnom čuvenih dedova
Što ropskom petom zgaziše odlomke
U igri sudbe propalih rodova !
Vas koji oko prestola puzite,
Slobodi, Geniju, Slavi kobite !
Zakon vas štiti silni, svemoćni,
Sud su i pravda pred vama nemoćni !
Al' ima Boga, vi čeda razvrata !
Sudija strašni vas će dostići,
Nepokolebljiv pred sjajem zlata,
Vaše će misli, dela pronići.
Ništa vam neće tad pomagati
Pred njime padati, podlo lagati !
Svu vašu poganu krv uzalud ćete dati
Al' krv nevinu pesnika nećete njome sprati !

1837. (M. Kovačević)

A sada još malo romantike, za one kojima se to dopada. Teme usamljenosti, nesrećne ljubavi. . .

* * *
Ko zvezde repatice plamen,
Suvišan sam i ja.
Mada je srce kao kamen,
Pod njime mi je zmija.

Mene je od svih sitnih htenja
To nadahnuće krilo;
Al ni u sreći mi spasenja
Od duše nije bilo.

Molih za sreću negda jako,
I ona dođe, puna.
I sreća posta mi polako
Teška ko caru kruna.

I, snove sve odbaciv tako,
Opet sam ja sam sada.
Ko zamka mračnog, pustog kakvog –
Ništavni, jadni vladar.

1832. (M. Sibinović)


TEBI * * *

1.

Pa zbogom ! – Sad nismo već dvoje,
I zadnji put stežemo ruke;
Pa zbogom ! – Sad srce je slobodno tvoje . . .
Tek s drugim ga čekaju muke.
Ja znam da će porivi bola
Još jednom ovladati njime,
Kad dopre mu istina gola
I sazna za umrlog ime.

2.

Postoje ti zvuci što plamte,
Od oholog sveta skriveni –
Al oni se večito pamte:
Ko život su s dušom sliveni;
U njima sni minuli stoje,
Ko grob što sve zanavek prima;
Razume ih jedino dvoje,
I dvoje zadrhti pred njima !

3.

Za tren smo mi zajedno bili,
Šta večnost pred njime sad vredi !
Svu slast smo za tren taj mi pili,
I spalili poljubom jednim;
I zbogom ! – Ta ljubav je naša,
I zato bez žalosti beži:
Jer kraj nam se činio strašan,
Al susret bi bio još teži!

1832. (M. Sibinović)



JEDRO

Beli se jedno jedro samo
kroz plave morske magle dalj. -
Šta traži ovom tuđom stranom?
Što ostavi svoj rodni žal?

Talase mreška vetar sveži,
i škripi jarbol, drhti kilj;
ah, ono nit od sreće beži
niti je sreća njemu cilj! -

Pod njim duboke modre struje,
nad njime zlatan sunčev pir: -
a ono žudi huk oluje,
ko da oluja nosi mir!

1832. (B. Živojinović)

offline
  • Pridružio: 07 Avg 2005
  • Poruke: 400
  • Gde živiš: Zemun

Prorok


Otkako mi je vecni sudija
Sveznanje dao svog proroka,
U ocima ja ljudi citam
Stranice zlobe i poroka.

I objavljivati ljubav stadoh,
Nauk pravi Istine same,
Al` tad su stali bliznji moji
Kamenje, besno bacati na me.

I pepelom tad posuh glavu,
Iz grada pobegoh, ja skitnica,
U pustinji otada zivim
Na bozjoj hrani kao ptica.

Cuvajuc zavet Iskonskoga
Tu sva me bica slusati znaju,
I same zvezde slusaju me,
Dok radosno treperec sjaju.

A kada opet uzurbano
Ja probijem se bucnim gradom,
Starci uz osmeh samoljublja
Potomstvu zbore svome mladom:

"Gledajte: to je primer za vas!
On ohol bese, ne hte s nama;
Budala, htede uveriti nas
Da Bog mu zbori na usnama!

Gledajte, deco, sada njega!
Kako je tuzan, glednite ga!
I bled, i slab, i gô, i bedan,
I kako svako prezire ga!"

Dopuna: 24 Apr 2006 23:20

Ne, ja te tako vatreno ne ljubim

Ne, ja te tako vatreno ne ljubim,
Ljepota tvoja ne blista za mene:
U tebi svoje prosle patnje ljubim
I mlade svoje dane izgubljene.

U casu, kad te zadivljeno gledam,
S ocima tvojim kad svoj pogled spojim,
Tajanstvenom se razgovoru predam,
Ali ne s tobom, vec sa srcem svojim.

Ja s dragom zborim, koje vise nema,
U tvome liku trazim crte njene,
U zivim ustima - usta davno nijema,
U ocima ti - sjaj ugasle zjene
.

Dopuna: 25 Apr 2006 10:46

Trenutak smo zajedno bili,
al` vecnost je nistavna pred njim!
U poljubac osecanja smo slili
i spalili poljupcem jednim.
Zbogom! Jer ljubismo kratko
cemu da tuga te steze?
Rastati se ne bese lako,
al` sastati se bilo bi teze!




I pusto i tuzno

I pusto, i tuzno, i nikog da ruku ti dade
kada je dusa raspeta...
Zelje! ... Ta nasto zaludne zelje i nade?
A ljeta bjeze - najbolja ljeta!

Ljubit... al` koga? ... Privremeno - ne vrijedi truda,
a vjecne ljubavi nema.
Pogledas u se - proslosti tamo ni traga:
tu bol i radost je nijema.

Strasti? - Uvijek je naslada bolesna i luda
pred umom u nista pala.
A zivot, kad hladno pogledas oko sebe svuda,
pusta je i glupa sala.

offline
  • Sneg 
  • Zaslužni građanin
  • Pridružio: 29 Sep 2005
  • Poruke: 527

Kad ona pjeva - glas se topi
K'o poljupci joj na usnama,
Kad gleda - k'o da pogled popi
Svu modru radost neba sama;
Kad ide - sve u sklad se spaja
I rijec joj, sto se grlu ote -
Sve puno cuvstava, izrazaja,
Sve puno cedne joj ljepote.

offline
  • hana32 
  • Novi MyCity građanin
  • Pridružio: 28 Nov 2007
  • Poruke: 2

Da li su Ljermontov i Puskin bili bliski prijatelji? Zna li neko nesto o ljubavnom zivotu Ljermontova? Hvala Smile

offline
  • Pridružio: 25 Mar 2007
  • Poruke: 23

Ne, ti sad nisi. . .

Ne, ti sad nisi više ona - koja
Osvajaše me nekad; nit' ljepota
Privlači mene! To je - bol života
I izgubljena zalud mladost moja.

I kad, ponekad, očaram se tobom,
Gledajuć željno u oči ti sjajne,
Ja tada vodim razgovore tajne,
Ali ne s tobom već sa samim sobom.

Sa slikom one drugarice mlade,
Čije se crte u tvom liku skriše,
S ustima koje ne govore više
I sa očima - blijeskom mrtve nade!

Malo drugachije...Smile

offline
  • Pridružio: 07 Avg 2006
  • Poruke: 1

Oblaci

Oblaci nebeski, vječiti putnici!
Ko đerdan bisera preko plavih stepa
jurite vi, kao i ja, prognanici
u tu zemlju južnu sa sjevera lijepa.

Tko li vas to goni: Odluka sudbine?
Il zavist potajna? Il glas zlobe žive?
Il ne podnosite zločina težine?
Ili prijatelja laži zajedljive?

Ne! Vama dodija žeđ tih njiva gladnih...
Strasti i stradanja — tuđa su vam ona!
Vi, vječito slobodni i vječito hladni,
nemate domaje, nemate progona.


Hrid

Zlaćani oblačić noćivaše
na grudima hridi-velikana;
na put pođe još za jutra rana,
po plaveti veselo igraše.

Vlažan trag tek osta u mrštini
starog kama. On osamljen stao,
dubokim se mislima predao,
i tihano plače u pustinji.


Kad talas krene

Kad talas krene preko žute njive
I svježa šuma zvukom vjetra pirne,
A u vrtu se tamno-plave šljive
U blagoj sjeni lišća kriju mirne;

Kada, mirisnom rosom umivena,
U rujno veče il u jutru plavom,
Ispod grma mi đurđica srebrena
Predusretljivo nakloni se glavom;
Kad hladan izvor zapleše kroz dragu,
U mislima mi mutne snove niže

I šumori mi tajanstvenu sagu
O mirnu kraju iz kojega stiže.

Tada se smiri moja muka mnoga,
Na čelu bore postaju sve manje,
I obuzme me neko sretno stanje,
A sred nebesa ja ugledam Boga.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 522 korisnika na forumu :: 23 registrovanih, 9 sakrivenih i 490 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2413 - dana 03 Okt 2019 05:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _commandos_, _Sale, Boris90, bulovic, dejoglina, djonsule, Eyes Wide Shut, flash12, joca83, Kubovac, majorgaspar, milandlc84.wow, minmatar34957, Miskohd, radoznao2, Raptor12, Regrut Boskica, repac, Toni, vathra, Viceroy, wolverined4, Yellow Pinky2