Put do sebe

• 2Ovo se svidja korisnicima: daxytt, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da ne ostanem dužan o Lujzi L. Hej:
Knjigu "Kako Da Izlečite Svoj Život" ("You Can Heal Your Life") sam dobio pre nešto više od godinu dana, od koleginice sa posla. Njena procena je bila da će ova knjiga doneti prevagu koja mi je nedostajala.

Na poleđini knjige piše: Citat:"Sve što treba da znam, otkriva mi se", "Sve što mi treba, dobijam", "U mom životu je sve u najboljem redu", "Nemam više šta da učim", ...

Ideja autorke knjige je da "sve bolesti dolaze od nepraštanja" i da "sve što ste uradili je uvek najbolje što ste mogli da uradite".

Dakle, ne pada mi na pamet da onima koji su mi naneli zlo oprostim, ni sada ni bilo kada, niti bih se osećao za promil bolje zbog toga!

Bombardovanje svog ega lažnim pravdanjem i pretvaranje svojih grešaka u iluziju odličnih poteza je ono što nikome ne treba. Čitajući prvih 20-ak strana sam shvatio da autorka knjige pokušava da me odvuče od pronalaženja odgovora u samom sebi, neprekidnim insistiranjem na praštanju i veličanjem mog ega, što je samo po sebi bilo još pogubnije.

Prekinuo sam čitanje te knjige i nemam nameru da ga ikada nastavim.

Odbijam da verujem da u svemu što je pratilo moj život nema i mojih loših poteza i problematičnih odluka.

Prihvatio sam ono što se dešavalo, ali ne na taj (iskrivljeni) način. Znam da nisam savršen i tačno znam momente gde sam mogao popravljati auto koji je jurio bez kočnica prema provaliji. Zbog čega to nisam uradio, ne znam. Znam da bih sada u identičnoj situaciji to sigurno pokušao.

Samo čovek koji prihvati sebe kao osobu koja je grešila, koja greši i koja će grešiti, može izvući pouku iz događaja u kojima učestvuje. Ovo je potpuno suprotno onome što autorka knjige koja je prodata u 30-o milionskom tiražu pokušava da poentira.

Tačka.

Silija ::...Ne treba da te vuče želja da imaš ono što nemaš, nego da imaš ono što želiš...
Mislio sam da je to višak reči. Normalno je da me napred vuče ono što nemam a voleo bih da imam.
Citat:Mene je stalno vukla napred upravo želja da imam ono što nisam imao, i jako mi je bitno ono šta bih želeo da imam.
Silija :: Ako je to život u Holandiji, onda sedneš i popričaš sa sobom.
Nije valjda toliko očigledno?
Silija ::...Sale, ljubav i podrška te neće naterati da razmišljaš o sebi. Samo će ti biti dovoljno da budeš to što jesi....
Da li je baš tako?

• 2Ovo se svidja korisnicima: Einmana, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da li se do sebe dolazi kroz osećanje, razmišljanje ili delovanje? Ja sam u temi zastupala prvu tezu i išla za njom. Druge dve proističu iz ove prve. Odnosno, tako bi trebalo da bude.

Slobo, ne razmišlja čovek samo usled sumnje. Ako je suditi po meni. Ja volim da pretresem svoje postupke, bilo da su beznačajne situacije, bilo da su one važne, tako mi je lakše da uvidim mehanizam ponašanja, lakše se nosim sa sobom, uvidim kako me drugi vide, što treba da mi olakša komunikaciju sa ljudima. Ovde, naravno, govorim o nijansama, ne o tome da sam bila drska i bezobrazna, nevaspitana i onda se preispitujem. Pošto ništa od navedenog nisam. Šalu na stranu, ne radi se o preispitivanju svojih postupaka koji kod nas izazivaju neke jače reakcije, već jednostavno o praćenju sebe da bi se lakše išlo kroz život.

Uranjanje u sebe o kome ti govoriš može da se radi tek kad čovek stekne odredjeno životno iskustvo, svakako ne pre četrdesete, a možda je i to rano. I nije nešto što nam je neophodno za život. To spada u istraživanje svesti i ličnosti i potpuno se razlikuje od emocionalne spoznaje sebe koja nam je potrebna da se snadjemo medju ljudima. Psihologija to ne tretira kao sopstvo, kao ja, kao identitet i integritet, više kao bit, bitak. U svakom slučaju, čovek je veoma zaintrigiran, jer su ljudski mozak i svest izvor stalnih otkrića, a ta otkrića su kao spektakli. Putovanje u ljudsku svest je jedna sasvim druga priča. Ovde ne bih uzimala za primer sve one koji su okrenuti životu u monaškoj zajednici (Buda, monasi iz Šaolina i slični).

Ali mogla bih da pomenem Hakslijeva Vrata percepcije. Haksli je učestvovao u eksperimentu uzimanja meskalina da bi video koliko on menja svest. Meskalin je glavni sastojak kaktusa pejota koji koriste meksički Indijanci. Spade u droge, ali njegovo delovanje traje od 8 do 10 sati i ne izaziva zavisnost. Dakle, nema nikakva štetna dejstva. Haksli je, kaže, očekivao da vidi jedan nov unutrašnji svet prepun boja i šara, jer je tako zamišljao umove velikih umetnika (posebno slikara i pesnika). Umesto toga, na drugačiji način je video stvarnost i svet oko sebe. Prvo su ga pitali da li mu je prijatno. Ni prijatno, ni neprijatno, odgovorio je. Jednostavno jeste. Ruža, karanfil i perunika u vazi na stolu imali su intenzivne boje, zračili su čudnim svetlom, ali ono što je rekao u diktafon je sledeće: ovo cveće je prolaznost koja je ipak večni život, stalno propadanje koje je istodobno čist bitak, skup sićušnih, jedinstvenih pojedinosti u kome, nekim neizgovorenim, pa ipak po sebi razumljivim paradoksom, možemo videti božanski izvor sveg postojanja. Na pitanja kako vidi prostorne odnose, objasnio je da to nije važno. Da um percipira u kategorijama intenziteta postojanja, dubine značenja, odnosa unutar modela. Na pitanje o vremenu rekao je da ga ima mnogo. Opažao je čudesnost nogara na stolici u oblicima i glatkoći, blistanje knjiga na policama, boje unutar njih. Ovako je sažeo: Sposobnost pamćenja i normalnog razmišljanja ista ili vrlo malo smanjena. Vizuelni utisci su pojačani, a čulo dodira automatski percipira pojam. Volja podleže promeni na gore. O ponašanju meksičkih Indijanaca koji redovno uzimaju pejot se navodi: Nikad nisu izašli iz ritma ili se spoticali o reči, nisu bili ni omamljeni ni pijani. Bili su pristojni i obzirni jedni prema drugima. Medju njima je vladalo osećanje svečanosti (ovo za vreme obreda). Govoreći o čoveku svog vremena (a liči na ovu našu priču ) koji je jadan, jer je ograničen jednoličnim životom što mu nanosi bol, on iako ima želju, postaje nesposoban da pobegne. Zato ide u alkohol i nikotin, droge, destruktivna ponašanja. Haksli kao lek predlaže meskalin. Pod dejstvom meskalina čovek se bavi isključivo svojim poslom i to ga iskustvo prosvetljuje. On je, dakle, potpuno u sopstvenoj stvarnosti i opaža je u živim bojama i pojmovno.

Tako, valjda, treba da izgleda kad smo stigli do sebe. Opažamo suštinu stvari i delujemo u realnom trenutku iz sopstvenih osećanja.

A sad o praštanju. Sale, imala sam iste emocionalne otpore. Ja sam, doduše, razumela “šta pisac hoće da kaže “, ali protiv otpora nisam mogla. Prvo ću da ti kažem da onima koji te povrede i ne treba da oprostiš , bar u smislu u kojem ti govoriš o tome. Onima koji nas povrede nećemo dozvoliti da nam to stalno rade. Njima se, jednostavno, nećemo ni baviti. Opraštanje je tvoja lična stvar, to je nešto što radiš sa samim sobom, ne sa drugima. Jer ti možeš da ne razgovaraš sa nekim ko te povredio i da ga ne konstatuješ, ali su u tebi ostali zapreteni ljutina, bes, povredjenost. Opraštanje znači da pustiš da ova osećanja izadju iz tebe. Ovo nije nimalo lako i predlažem da se proba sa vežbom na nevažnim situacijama da bi se osetilo kako to treba da izgleda. Kad vas u toku dana neko iznervira ili povredi, nadjite vreme da poradite na tome. Pogledajte u osobu koja vam je to uradila, pogledajte u sebe i vidite kako se osećate i počeće da izlazi. Dodje se do toga da to zaista nema veze sa vama. To što taj radi je njegova lična stvar, a vi baš i nemate vremena da se ljutite. Kad potpuno osetite kako izgleda to puštanje osećanja i šta dodje posle toga, probajte sa situacijama koje su važne. Verovatno nećete uspeti iz prve, a ni iz druge. Ali vežbom ćete naučiti i kad uvidite to olakšanje i koliko lakše raspolažete sobom, shvatićete zašto je to glavna kočnica i šta tačno znači opraštanje. Pustiti da loše emocije izadju iz nas, da se ne ljutimo ni na druge ni na sebe zbog nečega što smo uradili. Sve dok su u nama, ova osećanja blokiraju naše prave želje.

Dakle, kako sam boldovala u drugom postu, to je suština:
Opraštanje znači odricanje od osećanja koja bole i samo puštanje da cela stvar prodje.

• 2Ovo se svidja korisnicima: daxytt, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ja sam što se toga tiče, okrenut Bibliji i verskom učenju, praštam u većini slučajeva ako je to moguće.

@_Sale

Ja mislim da je to nešto slično jednoj knjizi koju ja imam, zove se The Secret ("Tajna"), drugačija tematika ali sličan koncept

• 2Ovo se svidja korisnicima: Dusan, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Slazem se sa Slobom,da u vecini slucajeva,usled sumnje,preispitujemo sami sebe.
Coveka neka muka,tuga,sumnja,greska,natera da razmislja o sebi i svojim postupcima.Podrska,cini suprotno,bas zato sto podrzava tvoje misljenje,odluku,pa i ne razmisljas dalje,jer si vec dobio potvrdu,da cinis pravu stvar.
U mom slucaju,i godine imaju bitnu ulogu.Sto sam matorija,vise razmisljam o sebi i svojim proslim i trenutnim koracima.Vise razgovaram sa sobom,i vise sebe kritikujem.Ma da,znam ja i da pohvalim sebe,pa i nagradim ,no cesce ,,zavirujem,, u sebe,kada nastupe trenuci nemira.
Da li se do sebe dolazi kroz osecanje,razmisljanje ili delovanje?Da,i to upravo,tim redosledom.

Citat:Opraštanje znači odricanje od osećanja koja bole i samo puštanje da cela stvar prodje.

Apsolutno tacno!Treba znati oprostiti, i mnogi uce da oproste.Zna biti dugotrajan i bolan proces.

• 1Ovo se svidja korisniku: Dusan
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

#Silija

Pre svega bi trebalo da se oslobodim/o sopstvenih uza koje nas ogranicavaju u ostvarenju neke zelje. To je neophodno da bi se resili i nekih spoljnih prepreka, ali nije uvek dovoljno. Cesto nase zelje ne zavise samo od nas samih.
No ja sam vise govorio o tome kako nase zadovoljstvo i sreca trebaju biti izvan bilo cega sto nije u nama samima.
"Samo sreca usamljena, nedeljiva, neuporediva, i sreca koja stoji po strani svih drugih covekovih blagodeti, to je sreca svih sreca, sredisni nerv nase ljubavi za zivot, prava covekova iluzija o sudbini", kaze Ducic, kojeg vec toliko puta citirah. Inace, Blago Cara Radovana i Jutra sa Leutara su knjige koje su na mene ostavile izuzetno mocan uticaj, i dosta sumnji i dilema sam razresio, ili olaksao, citajuci ih.
Kao sto sam i u prethodnom postu rekao da trebamo teziti ka uspesnosti, i svakako trebamo zeleti, ali nasa sreca ne treba da zavisi od ostvarenja neke zelje, jer ce time njeno neostvarenje na nas imati sasvim suprotan efekat.
Ono naravno da ne mozemo biti uvek zadovoljni i srecni, ali to je cak i dobro, jer kad ne bi spoznali nesrecu i tugu ne bi ni znali sta je sreca i radost. Ducic se opet umesao u ovu poslednju misao.

Kada sam, pak, govorio o ljubavi, nisam ni mislio da treba da idem od jedne devojke do druge i da im skidam zvezde sa neba, niti mislim da veza moze biti uspesna bez obostranih ustupaka.
Ali, od nas samih trebamo poceti. Ne mogu ja ocekivati od neke devojke da bude ono sto sam oduvek zeleo, ako ni sam nisam u stanju biti po njenom kroju. Tako nekako. I zamisli samo koliko bi bilo srecnijih i uspesnijih veza kada bi svi prvo krenuli od sebe. Ona cini sve da on bude srecan pored nje, a on dela tako da se ona uvek budi sa osmehom. E upravo zbog toga sam pomenuo da ne trebamo traziti vec trebamo biti.

• 1Ovo se svidja korisniku: SlobaBgd
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Na ovom mestu pokušaću da spojim sva znanja koja sam pročitao iz knjiga o procesu o spoznavanju sebe i mehanizmu psihe.

Spoznavanje sebe prevazilazi sposobnosti ljudskog uma da to ostvari.
"Svi organi ćute dok su zdravi, samo um beslovesno mnogo puta ponavlja JA".
Pokušati spoznati sebe svojim umom je kao kada pas pokušava da stigne sopstveni rep jureći za njim.

Grubo govoreći psihu bi podelili na dva dela, svesno i nesvesno. Delovi svesnog u idealnom slučaju sadrži razum, volju i emocije, dok nesvesno bi sadržalo instinkte koji se razdeljuju na putu u svesno na razum, volju i emocije.

Ono što izgleda izaziva najveći galimatijas u svesnom jesu emocije (barem kod mene ). Ako idemo od pretpostavke da je svaka emocija prirodna, a samo može biti neprirodan njena jačina, onda psihički disbalans proizilazi iz emocija koje su zbog svoje jačine koje nisu mogle da razreše svesno ni razum (jer nema dovoljno znanja, prethodnih iskustava) i volja (volja=hrabrost), takve emocije nerazrešene "beže (kukavičluk)" u nesvesni deo psihe.

Dakle u tim slučajevima nedostaje pribranost zasnovana na emocionalnoj zrelosti, a zrelost bi bila kada su se u prethodnim stadijumima razvoja razum zasnovan na znanju i volja zasnovana na hrabrosti uspešno izborile sa dogaðajima koji zahtevanju manju emotivnu reakciju nego do sada.

Roditelji koji mnogo vole svoje dete i trude se da ga zaštite od svega, umesto da ga provode kontrolisano počev od najslabijih emotivnih izazivača ka jačim, oni ga štite od bilo kakvog upoznavanja sa dogaðajima koji izazivaju emotivan odgovor.

To što kaže Lujza Hej "bolesti dolaze od nepraštanje" ja bi u na osnovu gornjeg "prepevao" na :
Nerazrešene emocije koje su pobegle u nesvesno, umesto svesnog suočavanama sa njima, vremenom onda se produbljuju u nesvesnom i bivaju sve jače i nezavisnije od svesti i kada steknu toliku snagu utiču i na razvijanje polu-ne-kotrolisano ponašanja obojenih pogrešnim motivima i povodima.

Organizam se ne bori protiv ćelija raka, jer svaka ćelija raka po sastavu ne razlikuje se od zdrave ćelije, samo njihova gustina- zastupljenost "po kvadratu" je neverovatno veća nego kod normalnih ćelija pa se stvaraju takozvane "grudvice".

Takve emocionalne "grudve" postoje i u nesvesnom, a ne borimo se protiv njih jer na kraju krajevima imamo "pravo" (da li ?) da ne osećamo ono što nam ne prija. Svako stavljanje na "ignore" svojih nerazrešenih emotivnih "grudvica" izaziva njihovo uvećavanje, a lukavština (čitaj zaobilazna prečica) samoopravdavanja sebe dolazi da "grudve" se sad rasprostiru "k-rak-oliko" blokirajući prirodne instinkte da se normalno ragravaju u svesnom u svoja tri pojavna oblika: razum, volju i emocije.

Inače, složiću se sa nekim misliocima, da mi meðusobno komuniciramo rečima, ali u opisivanju duhovnog iskustva, reči su nemerljivo nedostatne jer su veoma grub alat u tom smislu za pravilnu komunikaciju, pa ne samo da ćemo pogrešno shvatiti jedni druge već i nas same reči koje izgovaramo sebi u svojim mislima nas navode na veliki otklon od pravilne putanje.

Mnogi duhovni učitelji valjda stoga kažu da da bi prihvatio pravog sebe moraš totalno da odbaciš starog sebe, sve što si bio to je samo veća ili manja pritvornost tvog uma koji se usudio da misli da može da shvati sve nebeske i onostrane tajne. S tim u vezi duhovnom učitelju ili ćeš verovati slepo, i ako je pravi duhovni učitelj sugerisaće ti svojim ponašanjem da se skloniš od njega ako izražavaš makar i najmanju sumnju. Ili ćeš sam da prioneš da klekneš pred njegovim kolenom ili nećeš, nema primoravanja, ili ljubiš svog učitelja do zemlje sa zemlje, jer jeste da ti govori rečima ali njegova ljubav može da preðe na tebe samo ako je tvoja ljubav pobedila tvoju sumnju u učitelja. Dakle učitelj ti ne prenosi znanje rečima, već "indukuje" u tebe svoju spoznaju kada budeš bio dovoljno spreman da je prihvatiš. Tu govorim o takozvanom "srednjeistočnom" načinu odnosa učenika i učitelja. Učitelji zena koliko znam svojim učenicima zadaju zadatke za razmišljanje nemoguće umu da ih ikada razreši i još ih kažnjavanju ako brzo ne iznaðu rešenja za nerešivu zagonetku.
" Zapadna" škola koliko znam zasnovana je na stepenovanju razvoja, na primer 32 stepena razvoja, gde je svaki stepen u stvari samo deo puta do prosvetljenja, dok jedan mislilac "Zapadne" škole kaže, parafraziram " Ti ne hodaš više tim putem (ti si umoran pao na jednoj od 32 staze), ti postaješ ta staza ( prevladala te sopstvena nesavršenost, ne možeš da primiš narednu inicijaciju, ali zato drugi može da preðe lakše iznad -preko tebe zahvajujući tvom iskustvu koje ostajue zapisano u tom pokušaju)"

Da prebacim to sad na drugi nivo. Gledamo-slušamo-čitamo na televiziji : "Zabranjeno za mlaðe od toliko i toliko godina". Da kažemo da je to dobro, ali šta ako neko u 15 minutu filma napuni toliko godina preporučljivo za gledanje istog, šta se to odjednom u njemu kvalitativno promenilo, otkud odjednom emocionalana zrelost, koja je tu pa inicijacija, koju je pa tu stazu prešao, koji je pa nerazrešiv zadatak rešio, na osnovu čega na jednom pa privilegija ?

Svako od nas će naverovatnije pasti na nekoj "stazi", ne zapisati gde si pao i kako ili kako si pa uspeo, je greh prema onom ko ide posle tebe tom "stazom" ka spoznaji.

Zato volim ovaj forum, postoje zapisi, samo da server izdrži

• 2Ovo se svidja korisnicima: E.L.I.T.E., daxytt
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

E.L.I.T.E.,
Praštanje o kome pišem se ne suprotstavlja stavu crkve. U stvari je isto. Ako odeš kod sveštenika da pitaš kako se prašta, reći će ti: u sebi. Nemoj da mu činiš zlo, nemoj da mu uzvraćaš bol. Oprosti mu, ne ljuti se na njega. I još će ti reći: molitva. Moli se za njega. Molitva je najviši čin duhovnog isceljenja i njome, zaista, možemo da se izlečimo u svakom smislu. Kad se molimo za one koji su nam naneli bol, kad uspemo da im istinski želimo dobro, skidaju se naši tereti, bivaju izlečeni i duša i telo i oni više ne mogu da nas povrede. Ali do toga je dug put.

Einmana se od reči do reči slaže sa mnom, pa ću samo da joj kažem: nastavi tim putem.

Zoranzota,
Slažem se da Dučić može, takodje, da pomogne da dodješ do sebe. Uostalom, svako ko govori pametno i razborito to može, ne moraju to biti knjige koje sam navela. Oprostićemo mu one grube reči o ženama. Bitno je da se shvati da je čovek osećanje, a tek onda misao i da uvek ima na umu onu Rakićevu: Kad srce zapišti, misao je kriva. Što se Dučića tiče, kao mantru izdvajam: Poljubac je susret najveći na svetu.

O želji ću govoriti kad dodjemo do Šahea. Da se sada malo zadržimo na ovim pričama gde smo sada.
Iako možda ne umeš baš uvek rečima da objasniš ono što znaš ili osećaš (a od toga patimo svi, ne sekiraj se ), meni se čini da ti razumeš ovo o čemu ja govorim. To otkrivaju tvoje poslednje rečenice.
I zamisli samo koliko bi bilo srecnijih i uspesnijih veza kada bi svi prvo krenuli od sebe. Ona cini sve da on bude srecan pored nje, a on dela tako da se ona uvek budi sa osmehom. E upravo zbog toga sam pomenuo da ne trebamo traziti vec trebamo biti.

Daxytt,
Ne znam šta bih dodala. Lepo si pisao, pokrio si oba aspekta teme. Malo nam se terminologija razlikuje, ali suštinski govorimo isto. Kad kažeš da um nema sposobnost da spozna psihu i biće, možda treba dodati da je to ok. Ne moramo baš sve ni da znamo. Dovoljno je da osećamo, tada jesmo i tada znamo šta treba da se radi. Većinu problema u životu, ako ne i sve, čovek bi rešio prostim osvešćivanjem osećanja. To, nažalost, ne umemo i to nam pravi problem. Radije razmišljamo.

• 1Ovo se svidja korisniku: daxytt
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Retki su danas ljudi koji mogu naći put do sebe kad još nisu sebe dobro ni upoznali, već su se trudili da bolje upoznaju druge i tragaju za dešavanjima u tudjim životima. To je moj zaključak.

_Sale ::Neko je napisao u prethodnim porukama da je (parafrazirano) lakše ići ka svom cilju ako nemaš porodicu. Tu bih mogao da se složim, jer potpuno drugi mehanizam preživljavanja važi za "samce" i one koji to nisu.

Iako mnogi požele da se svoje porodice odreknu samovoljno ili sudski ona pruža veću potporu. Bar što se tiče pojedinih porodica, nažalost, danas će ti najrodjeniji zabiti nož u ledja za razliku od onog ko te ne poznaje.

• 4Ovo se svidja korisnicima: angelika, SlobaBgd, Einmana, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

# Silija

Valjda se i velicina coveka meri u tome sto drugom treba oprostiti ono sto nikada ne bi sebi.
Mada imao je Ducic i lepih misli o suprotnom polu. Ali da ne ulazimo dalje u to, tema je druge prirode.

Da ne pomislis, iz svega ovoga sto napisah, da sam ja pravi romantik, niti da sam savrsen.
Iako u sustini sve ono izreceno bi trebalo biti i jednostavno za uraditi, mi smo ti koji komplikujemo i od neceg bezazlenog, ili manje loseg, napravimo dramu. Tako nekako.
I najgore je sto to na licnom primeru teze uocavamo. Ma koliko se trudili da budemo realni, ili ce subjektivnost, ili otpor prema istoj, da nam pomuti poglede.
Meni barem, kada gledam oko cega sve dolazi do svadja i razmimoilazenja u stavovima, da li medju parovima ili medju prijateljima, sve deluje, uglavnom, i smesno i lako resivo.
Jednostavno ono sto se desava nama najcesce prihvatamo preuvelicano i smatramo da smo mi ti koji smo povredjeni, pri tom, ne primecujuci da i mi mozda cinimo nesto nazao nekom bliskom.

Jedan od primera se moze videti i na ovom forumu.
Naime, u ovom divnom gradu postoji kutak gde clanovi izjadaju svoje probleme. Da li je to zbog devojke-momka, ili zbog prijatelja, roditelja...
I uglavnom je slicna ili ista prica. Dakle mi smo ti kojima je ucinjena nepravda, koji smo povredjivani, drugi su se promenili a sa ciljem nam cine nazao...
Ne kazem ja da ne verujem u iskrenost tih prica, ali ma koliko ovaj forum imao dobre ljude, tesko je poverovati da smo bas svi skupa toliko bezgresni. I dakako ima i takvih situacija, ali cesto ima i jednostavnog nerazumevanja, ali mi, upravo zbog toga sto je licno, shvatamo na drugaciji nacin. A smemo li iskreno tvrditi da i mi nekom nismo ucinili nesto nazao, i to cak i nesvesno. Jednostavno nekad i ne primetimo da neki nas gest, ili odsustvo istog, moze biti protumaceno sasvim drugacije negoli sto smo zeleli.
Za sebe mogu reci da sam daleko od onog sto bih zeleo da budem, a jos dalje od onog sto bi bilo najbolje da budem. No, mozda i sva ova razmisljanja su proizasla samo zbog moje nesavrsenosti, kazu da druge gledamo i tumacimo iz licnog primera. Mozda cak i nisam ono sto mislim da jesam.(Oduzih a opet ne uspeh da razborit budem )

• 2Ovo se svidja korisnicima: E.L.I.T.E., mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat: A smemo li iskreno tvrditi da i mi nekom nismo ucinili nesto nazao, i to cak i nesvesno. Jednostavno nekad i ne primetimo da neki nas gest, ili odsustvo istog, moze biti protumaceno sasvim drugacije negoli sto smo zeleli.
Prepoznajem se u ovom citatu.