offline
- Limit
- Melanholik
- Pridružio: 23 Jun 2004
- Poruke: 3996
|
Citat:Nakon raznih peripetija koje su stvarno morale da se prodju, konacni datum izlaska romana je deseti februar (ovaj, ove godine, naravno:). Najvise nedelju dana deli nas od slanja u stampu, tako da mooozda bude i ranije, ali nemojmo o tome jerbo se ne valja:) Racunajte deseti kao siguran datum i to je to. Koga zanima nesto vise, neka procita sledeci blog - koji mozda vec veceras bude okacen. Za one koji su zainteresovani, ali ipak ne bi da citaju taj blog, da pomenem samo kako se roman zove "Zajedno sami" - a zasto se, na kraju, doslo do tog naslova - e, o tome ipak u blogu:)
http://www.myspace.com/marcheloofficial
Dopuna: 25 Jan 2008 12:53
Citat:E, daklem, otkud sad "Zajedno sami"?
Kada je profesor Mihajlo Pantic (savremeni pisac, kriticar i jedan od najvecih nasih knjizevnih autoriteta danas) pregledao rukopis mog romana, jedna od vaznijih primedbi odnosila se na naslov i ime glavnog junaka. Zasto? Zato sto proza zahteva nesto konkretno za naslov ( Carobni breg, Idiot, Stranac...), a U. Eko kaze da su jako dobri i oni naslovi koji nam i otkrivaju i sakrivaju sadrzaj - kao "Tri musketara" gde je glavni junak, zapravo, onaj cetvrti, ili njegovo "Ime ruze" gde nam tek poslednja stranica otkriva cemu taj naslov, ali nam biva jasno da je ta poenta sve vreme lebdela u vazduhu. Uzevsi sve to u obzir, "Vere" zvuce previse opste, a meni, kad bolje razmislim, cak i pretenciozno. Njah. Dalje, ako za glavnog junaka imate jednog totalnog prosecnjaka i potpuno je ocigledno, iz glave u glavu, da je on bas takav, moja prvobitna ideja da se taj lik i zove najobicnije moguce (Pera Peric) u stvari deluje kao pleonazam: ako je vec jasno, ne mora toliko ocigledno i imenom da se sugerise njegovo prosecnjastvo. Sva ostala imena u romanu, veli M. Pantic, jako su simbolicno i brizno smisljena, sem imena onog junaka koji je glavni. Maler:)
Dok sam poslednjih meseci unosio neke prepravke na nivou recenica, stalno sam lomio glavu o naslovu i imenu junaka. Neko ce mozda reci da je to sitnica, ali hej, ovo je debi roman i nista mi nije sitnica - sto bi moj drugar Zarko rekao: "...ne ide se s golo dupe u pijan narod..." 
Citam ja tako "Lecenje Sopenhauerom" I. Jaloma, a u nekom delu romana jedna zena ide kod nekog tipa Tibetanca na seminar produhovljenja, ne znajuci nista o tome kako taj seminar izgleda. U vozu sretne coveka koji ide na isto mesto istim povodom, ali, za razliku od nje, upucen je u sadrzaj kursa. On joj objasni da najpre sledi najstroza moguca meditacija, za vreme koje niko ni sa kim ne sme da prozbori ni rec. Ona mu na to kaze da joj to nece lako pasti: biti sama medju totalnim strancima i pride cutati. Elem, kaze i da ce joj biti lakse sto ce on biti tu, sad kad su se upoznali - pa dobro, nece smeti da govore, ali opet, lakse je. "...makar cemo biti zajedno sami..."
Tu se ja tresnem sakom po celu. Pa dabome! "Zajedno sami" ! Moji junaci su upravo to, sve vreme, od pocetka do kraja romana! Zajedno zateceni u nemiloj okolnosti iz koje ne mogu da se izvuku, ali ljudskom bliskoscu mogu da olaksaju jedni drugima - pa ipak, to nam tako tesko polazi za rukom ponekad, njima narocito. Taj naslov, taj prividni oksimoron, prepricao bi, na neki nacin, sadrzaj romana a opet ama bas nista ne bi otkrio citaocu. Eto ga!
Sa imenom junaka behu vece muke. Razmisljam ja danima, mesecima... padne mi u jednom trenutku na pamet da nas narod koristi rec "bakrac" kao sinomim za trice, kucine i gluposti. "Ma, kakvi bakraci!" Pera Peric obozava bakrace raznih vrsta: kao i svakom prosecnjaku, takve stvari cine njegov zivot, one su mu preokupacija i on nema nameru da zivot sagledava dalje u dublje. I srecan je sto je takav.
Rado je takav, sav u bakracima.
Legli ja i lepsa mi polovina da se mazimo, i taman vacarenje a ja skocim i viknem:
"RADOJE BAKRAC!!! ON SE ZOVE RADOJE BAKRAC! TAKO JE, ON JE RADOJE BAKRAC!"
...naravno, doceka me zbunjena faca. "Je l'? E bas lepo, ljubavi, a ko ti je taj Radoje?"
Ehm, tako sam sad curi napravio prostora da jednog dana krikne ime nekog tipa u takvom trenutku i kad namrgodjeno pitam ko joj je taj, moze 'ladno da kaze isto sto i ja: "Pa, lik iz mog romana, naravno, ko drugi!"
I eto:) Tako se ta situacija resila. U nastavku bloga mozete da procitate utisak Mihajla Pantica o romanu, koji je takodje uvrsten u knjigu.
Roman Zajedno sami Marka Selica na poseban nacin, duhovito ispricanom pricom, obnavlja prastaru misao da covek, bio kralj ili prosjak, do istine o sopstvenom zivotu dolazi na medji svetova, u casu prelaska na onu stranu. Pa se tako, jednog dana, i Radoje Bakrac, mali covek a „glavni junak" romana, koji se za zivota nije pitao ni o kakvom smislu, niti da li banalna svakodnevica obecava istu takvu vecnost, obreo pred vratima samosaznanja. Marko Selic nam svoju verziju povesti o Raju i Paklu pripoveda nepretenciozno, mastovito, i upravo stoga njegova groteska, njegova iscasena, crnohumorna vizuelizacija pejzaza onostranosti, tragom srodnih pokusaja, deluje uverljivo. Umetnost oduvek zeli da docara nevidljivo i nedohvatno, i da nas svakidasnji zivot, prosecan, anoniman, nikakav, upravo onakav kakav je pro--iveo i Radoje Bakrac, odmeri prema autoritetu vecnosti koja nas prevazilazi. Dok sa ostalim srodnim dusama, „zajedno sam" na nicijoj zemlji, u autobusu za koji se ne zna kuda ide, ceka da li ce se skrasiti u konacnom miru ili sagorevati u beskonacnoj grizi savesti, Bakrac se doseca da istinu o svetu, ali i o sopstvenom postojanju moze pronaci jedino – u sebi. Sve ostalo podlozno je konvencijama i interpretacijama, starim koliko je stara civilizacija.
Roman Zajedno sami je neobicna knjiga, napisana nasuprot mnogim pragmaticnim ocekivanjima koja se danas postavljaju pred svakog ko zeli da pise prozu.
Mihajlo Pantic
http://www.myspace.com/marcheloofficial
|
