Poslao: 18 Mar 2010 19:47
|
offline
- Pridružio: 16 Mar 2010
- Poruke: 160
|
ПЕСЕМЕ И ИГРЕ КРАЉИЦА И ЛАЗАРИЦА ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГ КРАЈА-ГОРЊЕ ПОВЛАСИЊЕ
I КРАЉИЦЕ
II ЛАЗАРИЦЕ
III ЛИТЕРАТУРА
I КРАЉИЦЕ
1. Краљичке песме
1.1.Увод
У краљичкој обреднј групи учествовале су искључиво девојке, које су
спремне (дорасле) за удају, а њихов број варира у различитим описима.
Међутим, уочавају се одређене тенденције: у већини записа помиње се паран број, који је условљен начином кретања поворке по селу – учеснице су обично ишле две по две, држећи се при том за руке.
Краљичка обредна поворка обилази село током одређених пролећних
празника.
У већини крајева овај обред изводио се о Духовима (Зечевић,1973:93), а ређе на Ђурђевдан, Спасовдан или летњег Св. Николу (Плотникова, 2004: 138, 258-).
Приликом извођења обредне игре, краљеви ходају унакрст с ножевима, док краљице певају укућанима. Милићевић уз овај опис записује и песму која се изводи кад се краљице обуку и крену у опход (Паун лети низа село), песму кад уђу у авлију(Искочите, Латинке), песму домаћину (Свети Петар вино пије) и један стих који певају приликом опроштања од укућана (Милићевић, 1876: 817 – 818-).
Осим описивања обреда, Милићевић покушава да одговори и на питање због чега су у неким крајевима Србије (кроз које је пролазио на својим путовањима) краљице већ у његово време престале да се изводе, износећи при том следеће разлоге:
Попови и други управници народни уништили су овај обичај. Још се само нађе по која жена која је ишла у краљице и певала ове песме. Мало још па ће и њих нестати (Милићевић, 1876: 516).
Владимир Николић у монографској студији о народним обичајима пише
да се обичај под називом Краљ изводио у Лужници (у селима око Бабушнице) и још неким селима западно од Пирота која се држе за Лужницу, и Нишави (села Гњилане, В. Суводол, Костур, Блато, В. Чифлик), у току оба дана сеоске славе, приликом које се носи литија у поље. Николић помиње осам учесница, међу којима се истичу само краљ и краљица, док остале немају посебних назива.
Осим што иду по кућама, учеснице краљичке групе своју игру изводе и на
сеоском ору. Николић укратко описује и начин њихове игре (распоред девојака које играју и њихово кретања) и певања. При том спомиње да је прибележио ове песме (које назива краљским) у Лужници (у селима Проваљеник и Извор), као и у Нишави (Гњилан, Суводол, Костур).
Подела тих двадесет песама извршена је према томе ком се од укућана изводе: момку, девојци, удатој жени, невести, ожењеном човеку и сл. (Николић, 1910: 150 – 155, 303 – 307).
У раду указује на то да су неке краљичке песме у овој области по садржини истоветне с лазаричким, а таква извођачка и текстуална подударност наводи на претпоставку да су некада могле припадати једном циклусу пролећних обичаја (в. Николић, 2005: 106 – 108-).
На подручју Лесковачког Поморавља (југоисточна Србија) забележена су
најбројнија сведочанства о постојању краљичког обреда, који се у овој области најдуже сачувао. Најстарији опис једног локалног извођења забележен је 1901. године у селу Пуковцу, које лежи на левој страни Јужне Мораве (у области Пуста Река).
Овде се обред изводио на Ђурђевдан, а занимљива појединост је да не постоји улога краљице, док се краљ назива вођа. Осим њега, у групи су још два барјактара, један понуђач и још четири девојке које певају, али њихове улоге немају посебан назив. Уз опис су приложени и текстови једанаест песама, које краљице изводе члановима домаћинства, а записивач наглашава да за све и свашта (дом, тор, њиву, ливаду, виноград) имају прикладну песму, мада није забележио примере ових песама. Приликом описа извођења краљичког обреда.
Пажњу посвећује начину игре, правилима понашања који важе за све учеснице, начину поделе новца (који им вођа расподели тек кад постану веренице), као и одласку учесница у забран на игриште након завршетка обреда, где играју с момцима све до мрака (в. Ђ. М., 1901: 45 - 51).
Из околине Лесковца потичу и текстови 19 краљичких песама, објављених
у забавном листу Кића које је записао Драг. П. Јовановић. Уз ове песме
записивач није дао никакве друге податке, осим оних најосновнијих: ком
укућану се изводе, као и о облику припева Ој, убава, мала момо, ладо, ој, који се понавља на крају сваке песме (в. Јовановић, 1926: 49 – 55).
У оквиру монографске студије Живот и обичаји у Лесковачкој Морави
Драгутин М. Ђорђевић посвећује посебно поглавље опису краљичкиог обреда, напомињући да се, услед промене друштвених прилика након Другог светског рата, и краљице (као и лазарице) не одржавају свуда у овом крају, али и даље живе и неће скоро ишчезнути. Упозорава на истоветност лазаричког (песама које се изводе на Лазарички петак, Лазареву суботу и Цвети) и краљичког циклуса песама (које се изводе на Ђурђевдан). Ђорђевић пише и да су краљичке песме током времена претрпеле извесне промене, а многе и ишчезле у неповрат.
У даљем тексту подробно описује начин окупљања краљичке дружине, њихово опремање, кићење барјака, начин играња пред сваким домом, као и различита веровања о томе да учеснице краљичке групе могу утицати на метеоролошке прилике (падање града). Записао је три примера песама које краљице певају док се крећу по путу, по једну песму приликом уласка и напуштања дома, и још дванаест песама које се певају укућанима по реду (Ђорђевић, 1958: 316 – 325). У збирци народних песама из овог краја (која је објављена постхумно), које је Ђорђевић прикупљао у раздобљу након 1958. године, објављене су још 24 краљичке песме (в. Ђорђевић, 1990: 43 – 50).
Изучавањем обредне игре краљица у Власотинцу, Лесковцу и околини
бавиле су се Љубица и Даница Јанковић. И оне бележе да се краљице изводе о Ђурђевдану и описују начин припреме обредне групе. Приликом описа ритуалне опреме нарочиту пажњу обраћају на барјаке и магијску моћ цвећа којима су били окићени (и то нарочито цвеће са десног барјака). Уз то, оне записују и веровања из овог краја, према којима долази до падање града уколико се два барјака сударе, као и да се брисањем лица платном са десног барјака, осигуравају здравље и лепота у наредној години. Централно место у овом раду сестара Јанковић заузима дескрипција образаца краљичке игре – врста такта, кораци које изводе девојке које играју (краљ, краљица и два барјактара). Поред тога, објављују и текстове са мелодијама четири краљичке песме, које се изводе
девојци, момку, детету и старим људима (в. Јанковић, 1952: 39 – 40, 59 – 62, 210- 211).
Податке о извођењу краљичког обреда у селима Дадинци и Крушевица у
околини Власотинца наводи Слободан Зечевић у студији Неки елементи генезе власотиначких краљица.
Напомиње да је у лесковачком крају, за разлику од осталих крајева у којима је фиксиран краљички обред, време извођења био Ђурђевдан. Зечевић укратко описује начин певања и играња, обредне реквизите (барјаке и марамице). У свом опису истиче као специфична веровања о утицају краљица на атмосферске појаве: присуство тамне боје у њиховој ношњи (јелецима и сукњама) треба да призове кишу, док судар барјака изазива падање града, па је стога било забрањено да се они међусобно додирну приликом игре или спусте на тло (Зечевић, 1966: 137 – 141).
Поред наведене студије, Слободан Зечевић је урадио и синтетички приказ
краљичког ритуала у својој монографији: Елементи наше митологије у народним обредима уз игру.
У поглављу посвећеном краљицама он се бави описом обреда,
његовом распрострањеношћу, пореклом назива, временом извођења и култу владаоца, који је по његовом мишљењу доминантан мотив, затим саставом групе, значењем одеће и опреме учесница, ритуалним радњама и симболиком играчких облика, забранама, траговима магије за изазивање плодности, а покушава и да одговори на питање о значењима припева ладо и љељо (Зечевић, 1973: 93 – 121).
Момчило Златановић(из Село Златанци Црна Трава, професор народне књижевности-подвукао М.М) у студији Краљичке песме у Грделичкој клисури, која представља резултат његових теренских бележења у насељима Љутеж, Мањак, Мрковица и Лебед око реке Мутнице, закључује да одржавање овог обреда представља потврду да су се краљичке песме сачувале најдуже на подручју јужне Србије. Наглашава да се овде краљице изводе на Ђурђевдан и описује најзначајније елементе извођења краљичког обреда. При том даје податак о поступку ломљења мотки барјака приликом сусрета две краљичке групе, који се изводио да летину не би тукао град. Златановић наводи укупно тринаест краљичких песама, а приликом анализе одређених текстова указује на њихову сродност са сличним лазаричким песмама, указујући на чињеницу да се у овом
крају те две врсте понекад разликују само по припеву. Стих краљичких песама овде је осмерац, а ређе седмерац. Осим тога, Златановић указује и на преузимање неких мотива (спомињање св. Ђорђа, Ђурђевдана, ђурђевског јањега и млека, ђурђевданског зеленог венца и сл.) из ђурђевданских песама, које се више не изводе у овом крају (в. Златановић, 1970: 433 – 438-). Највећи број песама које је прикупио током 1970. и 1971. године у поменутој области (у селима Љутеж и Мањак) Момчило Златановић објављује у оквиру посебне збирке. У њој има укупно 53 краљичке песме, које се изводе свим укућанима по реду, а међу њима је највише песама које су се изводиле девојци, момку, невести и младом мужу. У предговору за ову збирку описује и краљички опход
у селу Љутеж, коме је и сам присуствовао на Ђурђевдан 1971. године, када је записао велики број примера (Златановић, 1971).
Приликом етнолошких испитивања у селима у области Врањског
Поморавља значајне податке о извођењу краљица прикупила је Видосава
Стојанчевић. Она напомиње како су се у овом крају, супротно лазаричком
обреду (који се одржавао све до 1956/57. године), краљичке поворке у време њеног проучавања ове области (1960. године) већ изобичајиле, тако да је било могуће једино извршити реконструкцију овог обреда на основу причања жена које су као девојке учествовале у његовом извођењу (пре Другог светског рата). У испитиваним селима (Стублу, Прибоју, Белишеву, Лепеници и Јовцу) употребљавао се назив краљичке за ову обредну групу, а изводиле су се на Ђурђевдан. Групу краљички у овом крају сачињавале су одраслије девојке, до двадесет година старости. Међу њима су се истицале три настарије девојке, од којих су две биле краљи, док је трећа била краљичка. Опрема учесница и магијски реквизити (барјаци) били су слични онима које су носиле и лазарице у овом крају. Закључује на крају да краљице нису типичне за област Врањског Поморавља, као што су за друге крајеве на јужноморавском подручју и у другим крајевима Србије, али да је по начину извођења њихова игра најсличнија краљицама у Лесковачкој Морави. Елемент који их такође повезује је и бела
боја њихове одеће и реквизита (који симболизују небо и облаке), што је све у функцији метеоролошке магије. Према њеним сазнањима, у овом крају дошло је и до срастања лазаричких и краљичких песама. (в. Стојанчевић, 1974: 518 –519, 535 - 540).
И док је у западном подручју краљицама упадљиво сличан обред
ладарица, у источним деловима (Србија) јужнословенске територије сродне су им лазарице. На типолошку сличност обреда краљица и лазарица већ је указивано у радовима истраживача који су се бавили анализом девојачких пролећних опхода. На архаичност главних елемената, пре свега облика и структуре лазаричке и краљичке игре, као и на истоветну сврху извођења оба обреда – подстицање плодности, указује у својим радовима Слободан Зечевић. Он сматра да се лазарички обред развио из краљичког обреда.
Девојка која је била у улози краља носила је у потпуности мушко одело
(али је забележено и да су се од остал
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
Poslao: 18 Mar 2010 19:49
|
offline
- Pridružio: 16 Mar 2010
- Poruke: 160
|
-наставак-
И док је у западном подручју краљицама упадљиво сличан обред
ладарица, у источним деловима (Србија) јужнословенске територије сродне су им лазарице. На типолошку сличност обреда краљица и лазарица већ је указивано у радовима истраживача који су се бавили анализом девојачких пролећних опхода. На архаичност главних елемената, пре свега облика и структуре лазаричке и краљичке игре, као и на истоветну сврху извођења оба обреда – подстицање плодности, указује у својим радовима Слободан Зечевић. Он сматра да се лазарички обред развио из краљичког обреда.
Девојка која је била у улози краља носила је у потпуности мушко одело
(али је забележено и да су се од осталих учесница разликовале само по неким деловима одеће, као што је мушки прслук , или су се опасивале тканицама какве су иначе носили мушкарци.
Углавном је свуда главни реквизит по коме су се разликовале од осталих учесница био мушки шешир, који су посуђивале од брата или момка .
При том су ови шешири представљали изванредно богат украс на глави , пошто су били обложени дукатима и новцем , толико да се од количине накита нису ни видели у потпуности.
Поред тога,били су још окићен перјем , за које се негде прецизно бележи да је било беле боје .
У неким изворима напомиње се и од које врсте птица је оно узимано: у западнијим крајевима најчешће се користило перје чапље , док је у неким крајевима Србије било уобичајеније кићење перјем пауна (Милићевић, 1876: 515; Поповић, 1888: 8; Драгић, 1970: 72).
У Доњој Јасеници венац украшен пауновим перјем стављао се и на главу краљице (Марјановић, 2008: 185).
Описано кићење краља аналогно је опремању и кићењу младожење, па се и на тај начин потврђује веза са свадбеним обредима, што се додатно наглашавало тиме што су понегде и краљеви имали на глави венац од парфина, као младе (Младеновић, 1973: 125).
Осим што су шешире китили дукатима и перјем, негде су на њих стављали
и цвеће , па су у том случају краљеви имали цветне капе (или краљеве круне стожастог облика, који се добијао слагањем украсних елемената на мушки шешир. Цветови се слажу унаоколо и увис, а на врх се ставља ковиље.
Са шешира су висиле трепетљике – свилене врпце у боји, које су се низале унаоколо, али нису застирале лице, односно, биле су распоређене махом на задњој страни капе, причвршећене тако да падају низ леђа.
У неким изворима помињу се само три траке, и то плава, црвена и зелена.
У неким примерима помињу су само две траке са стране, за које би се
играчице, уколико су им руке слободне, ухватиле у висини појаса (Јанковић, 1949: 156).
Забележено је и да се на крајеве крајњих трака стављао се прапорац, а на средњу стари новац (Поповић, 1888: ), или су (у новије време) присутни само прапорци (Младеновић, 1973: 125).
Прапорци се у неким изворима називају звекеће спреме, а носиле су их девојке које су играле (Јанковић, 1952: 109).
И у овом случају био је важан звук који се помоћу њих производи током
игре.
Осим шешира, краљеви на глави могу носити и шубару , која је такође окићена цвећем и шареном хартијом.
Поред шубаре носиле су и фес, а око њега су обавијале перчин, а поврх њега тепелук, односно удубљен котур од жутог метала (Ђ. М,
1901 : 46).
Остале учеснице имале су на глави некакве капе од дебеле хартије,
облепљене златном и сребрном хартијом, накићене калпаке, или црвени фес без кићанке,на чију се предњу страну стављао украс звани бареш и прстен .
У неким крајевима, уместо капа учеснице су носиле су беле везене мараме
(Стојанчевић, 1974: 538-), али су те мараме могле бити и жуте боје (Јанковић, 1952: 40).
Без обзира на то да ли су на глави имале мараме или неку врсту капе,
преостале учеснице краљичке поворке биле су још закићене са леве стране
природним цвећем (Јанковић, 1952: 40), односно китком и зеленилом
(Стојанчевић, 1974: 538-) или цветним венцима (Милић, 1927: 99).
Венчићи су се правили од цветова камилице, а око њих се стављао још и посебан украс тзв. кумош, односно ковиље заденуто као перјаница на темену (Младеновић, 1973: 125). Краљ и краљица имали су на предњој страни накит од цвећа, смиља и ковиља (Стојановић, 1858: 55;Марковац, 1940: 90 - 91) или само венац и ковиље (Поповић, 1888: .
Поред украшавања главе различитим реквизитима, у појединим изворима
описује се детаљно и начин на који су учеснице kраљичке поворке чешљале своју косу.
Тако се у појединим изворима наводи да су све учеснице краљичке групе
имале расплетену косу , која је низ леђа пуштена,, а уз све то још и свеже измивена (Ердељановић: 1, 4,).
Понегде се наглашава да је то случај само када је у путању краљева коса,
која је пуштена низ леђа, али може и да се подавије под шубару (Станковић,
1951: 32).
Краљ у неким крајевима уплете кику, коју спушта низ леђа, а на њен
крај закачи главицу белог лука, док остале учеснице каче кике око главе
(Мајсторовић, 1928: 103).
У неким крајевима чешљању косе и прављењу фризуре придавала се посебна пажња, па се део косе над челом китио низом зрнаца (ђендаром), а са страна цветићима,...
* * *
1.2. Краљице у власотиначком крају-Горњег Повласиња села : Свође, Крушевица , Црнатово , Бољаре, Орашје, Дадинце,.....
У времену иза нас, до пре пола века, о Ђурђевдану, у селима:Црнатово, Бољаре, Крушевица и другим селима у власотиначкоg крајa; су се окупљале Краљице и певале Краљичке песме.
Занимљиво да су у село Свође Краљице певале песме у времену Духова, када и у лужничком крају; јер овај део је и културолошко етнолошки припадао лужничком крају.
Краљице у село Свође је чинила група девојака исто као у лазарицама.
Певале су у истој народној ношњи као у лазарицама: у тројничкој недељи, од Спасовдана до Тројице у јуну месецу.
Деда Миливоје Анђелковић је у запису из 1976.године причао како је у Свођу водио и Лазарице и Краљице, које су певале по Свођу, Алексину, Великом Боњинцу, Завидинцу.
Био „вођа“ истој групи девојака која је певала и једне и друге песме у околним селима тамо где се славила слава Спасовдан и Тројца у јуну месецу.
У далекој прошлости, када су Краљице настајале, оне су имале митолошки карактер .
У основни њихов катактер био је спасавање краљеве кћери од аждаје.
Касније су песме опевале догађаје ближе сеоском животу и најчешће су као мотив имале љубав.
Краљичку групу чинило је осам девојака у село Црнатово, десет девојака у село Крушевица и 12 девојака у село Бољаре, од којих: краљ и краљица те барјактар и барјактарка.
На известан начин, ове девојке, стасале за удају и најсвечаније одевене, обилазећи домове, показивале су се, а с друге стране, добијале су прилику да изблиза осмотре домаћинства у којима је било момака за женидбу.
У народној ношљи, Краљице су изводиле игре и песме у своја и друга села.
„Краљице су ишле на Ђурђевдан-на врбицу, дванаест идемо све у једну ношњу. Носе се барјаци, на врху марама бела и прапорчић, звонце на врбу, па се врба врже око њима“. Тада се пева:
Отвор порте домаћине
Отворене су само 'ајде,
Ладо, ладо!
Ој убава мала момо,
Мајка има милу ћеру,
Ладо, ладо!
Од милос' јој цвеће сади, бачу гради,
Ладо, ладо!
Збогом остај домаћине,
Ладо, ладо!
Према казивању Наде Јовић из села Бољара, која је пре другог светског рата била у Краљицама.
Према Мири Миловановић из села Бољара, која је била у Краљицама-Краљице су забранили после Другог светског рата, зато што је краљ у речи краљ-ице, па се због тога ишло на саслушање.
Према казивању Олге Лепојевић(девојачко Стоиљковић-1923.г) Краљице су постојале у село Крушевица и такмичиле се у натпевавању у општини, па су чак биле на такмичење у Београду, а водио их је Дима Станковић, касније и Преседник општине Власотинце. Да би касније од комунистичке власти биле потпуно укинуте у свим селима у власотиначко-црнотравско-лужничком крају.
Момку:
1.2.1. Играј краље Барјактаре
Ладо, ладо тужно јадно
Омладо момче, ладо, ладо!
Отуге се разођује, ладо, ладо!
Па отиде у градине, ладо, ладо!
Па открши струк босиљак, ладо, ладо!
Па направи стручан кревет, ладо, ладо!
Стручан кревет и душека, ладо, ладо!
Па кад лехне сас девојче, ладо, ладо!
Кад уздише да мерише, ладо, ладо!
Ој убава малој мома, ладо ладо!
Запис: 1977.године село Крушевица Власотинце
Казивач: Славко Димитријевић
Забележио: Мирослав Младеновић
1.2.2.Пође момче на далеко
Пође момче на далеко
Забележи јавор дрво
Забележи перунику
Забележи младу мому
Пише писмо старе мајке
Стоили ми јавор дрво
Стоили ми перуника
Стоили ми млада мома.
Одговара стара мајка
Јавор дрво одсечено
Перуника прецветала
Млада мома се удала.
Запис: 1977.године село Бољаре
Казивач: Рада Јовић (1923.г)
Забележили: Петар Милошевић ученик и наставник Мирослав Младеновић
1.2.3. Ово момче нежењено
Ој, убаве младе моме, ладо, ладо!
Овој момче нежењено,
Ајде да га оженимо!
Питујте га коју оће,
Дал' ће к раља ил' краљицу,
Ил' ће десну барјактарку.
Неће краља ни краљицу,
Оће десну барјактарку:
Барјак носи лад му дава!
Запис: 1980. године село Крушевица
Казивач: Олга (девојачко Стоиљковић село Крушевица 1923.г) Лепојевић, село Крушевица Власотинце
Забележио: Мирослав Младеновић наставник
1.2.4. Еј ти пера перјанине
Еј ти пера перјанине
Ко ти пера нанизао
Ја си имам много сестре
Ја си имам младу мајку
Ја си имам млого браћа
Ја си имам верну љубав
Она пера нанизала.
Запис: 1977.године село Бољаре
Казивач: Рада Јовић (1923.г)
Забележили: Петар Милошевић ученик и наставник Мирослав Младеновић
1.2.5. Трендевиле мој друга
Младо момче коња јаше
Јагодо, Јагодице
Иде Селин, пелин кине
Јагодо, јагодице
Трендавиле мој другаре
Јагодо, јагодице
Разговори мене мој другаре
Јагодо, јагодице
Тури главу у појасе
Јагодо, јагодице
Тури ноге у севдена
Тури руке у пазуке
Јагодо, јагодице
Нису зреле ни зелене
Јагодо, јагодице
Само су за гризење
Јагодо, јагодице.
Запис: 1977.године Горње Повласиње(село Крушевица), Власотинце
Казивач: Олга Лепојевић(Стоиљковић) 1923.године рођена
Забележио: Мирослав Младеновић
Девојци:
1.2.6. Бели дари везеше
Јавор растеше, ладо, ладо!
А девојче седеше, ладо, ладо!
Бели дари везеше, ладо,ладо!
Запис: 1977.године село Крушевица Власотинце
Казивач: Даринка Јовић (60г)
Забележили: Симон Пешић ученик и наставник Мирослав Младеновић
1.2.7.Мајка има милу ћеру
Ој убава мала мома, ладо, ладо!
Мајка има милу ћерку, ладо, ладо!
Од милос јој цвеће сади, ладо, ладо!
Бачу гради, ладо, ладо
Па гу праћа, да гу чува
Иди ћеро мила ћеро
Кад те мајка заудава
Са што ће ти мајка
Венци вије, ладо, ладо
Сви ће девет китке купе,
Сви ће девет венци вију, ладо, ладо!
Запис: 1980-1981.године село Крушевица(махала Петковци) Власотинце
Казивач: баба Васиљка Ицић
-наставиће се-
|
|
|
|
Poslao: 18 Mar 2010 19:51
|
offline
- Pridružio: 16 Mar 2010
- Poruke: 160
|
-наставак-
Момку и девојци
1.2.8.Ладо. ладо
Обвде нама и казаше, ладо, ладо,
Ладо, ладо, нежењеног јунака
Ладо, ладо, неудавана и девојка
Ладо, ладо, ако мори и девојко
Запис: 1977.године село Крушевица Власотинце
Казивач: Даринка Јовић (60г)
Забележили: Симон Пешић ученик и наставник Мирослав Младеновић
Где има нежењених и неудатих
1.2.9.Два се млади оглеђују
Ој убава мала момо, ладо, ладо!
Два се млади оглеђују,ладо,ладо!
На шарено огледало, ладо, ладо!
Чије лице поубаво, ладо, ладо!
Девојачко поубавол ладо, ладо!
Виче момче расплакаше, ладо,ладо!
Девојче га тиши, ладо, ладо!
Небој ми се лудо младо, ладо, ладо!
Подранићу на кладанци, ладо,ладо!
Измићу бело лице, ладо ладо
Подунуће ладан ветар, ладо ,ладо!
Испуцаће моје лице, ладо, ладо!
Биће моје као такво, ладо, ладо!
Ој убава мала момо, ладо, ладо!
Запис: 1979.године село Крушевица Власотинце
Казивач: Ружа Миљковић (65.г)
Забележили: Снежана Миљковић ученица и наставник Мирослав Младеновић
Детету:
1.2.10.Ово чедо
Ој снашице Недо.
Откуд ово чедо.
Домаћину
1.2.11. Играј Краље барјактаре
Играј Краље барјактаре
Ладо, ладо, отвор порте
Домаћине, ладо, ладо, отворена
Само 'ајде, ладо, ладо!
Запис: 1977.године село Крушевица Власотинце
Казивач: Даринка Јовић (60г)
Забележили: Симон Пешић ученик и наставник Мирослав Младеновић
1.2.12. Поклон домаћину
У овога дома,
Добра домаћица.
Јелени волови,
Колагор јармови.
Босиљак палице,
Жито као блато,
Краљу светли краљу,
Дивни барјактару.
Обрни се поклони се,
Поклон домаћину.
Запис:1976-1980.г.године село Бољаре и Крушевица, Власотинце
Казивач: Милошевић Олга село Бољаре и баба Васиљка Ицић село Крушевица
Забележили: Љиљана Милошевић ученица и наставник Мирослав Младеновић
1.2. 13. Збогом домаћине
Отворене су само 'ајде,
Ладо, ладо!
Ој убава мала момо,
Мајка има милу ћеру,
Ладо, ладо!
Од милос' јој цвеће сади, бачу гради,
Ладо, ладо!
Збогом остај домаћине,
Ладо, ладо!
Запис:1985. године село Бољаре
Казивач: нада Јовић село Бољаре
Забележио Милосав Миловановић-Бољарац
Ђацима
1.2.14. Девочицу препитује
Седи ђаче крај кладанче,
У руке му песмарица,
А пред њега девојчица.
Песмарицу прочитује,
Девојчицу препитује.
Да ли хоћеш ти за мене,
Хоћу, хоћу зашто да нећу.
Да ме чекаш три године,
Да ти нижем три стотине,
Три стотине, све дуката.
Запис: 1977. село Бољаре и Крушевица , Власотинце
Казивачи: Даринка Јовић (60г) и Рада Јовић(1923,г)
Забележили: ученици: Симон Пешић, Петар Милошевић и наставник Мирослав Младеновић
Војнику
1.2. 15. Војник иде и дојде
Појде војник у војску Ладо, ладо!
И бележи девојку, ладо, ладо,
Воник иде и дојде, ладо ладо
Запис: 1977.године село Бољаре и Крушевица Власотинце
Казивач: Даринка Јовић (60г)
Забележили: Симон Пешић ученик и наставник Мирослав Младеновић
1.2.16. Од девојче писмо чувај
Седе војник да вечера
Нешто му се невечера
Мајка си га питујеше
Што ми синко невечераш
Не ме питај не ти кажем
Стара мајко дошла су ми
Два три писма
Једно писмо за у војску
Друго писмо за у школу
Треће писмо од девојке
Проговара стара мајка
Врати писмо за у војску
Врати писмо за у школу
Од девојче писмо чувај.
Запис: 1977.године село Бољаре
Казивач: Рада Јовић (1923.г)
Забележили: Петар Милошевић ученик и наставник Мирослав Младеновић
Мајстору
1.2.17. Мајсторови двори
Ми дођосмо овде
Пред мајсторске дворе
Мајсторски су двори
Скоро сазидани
Камен по камену
Ивер по иверу
И по њему шета
Млада мајсторица
У наручју носи
Сина Пантелију
За ручицу води
Ћерку Анђелију
Трећа јој се вата
Скут свилена зубуна
Гледале је друге
Пак јој завиделе
Благо теби
Мајсторово љубо
У наручју носиш
Сина Пантелију
За ручицу водиш
Ћерку Анђелину
Трећа јој се вата
Скут свилена зубуна.
Запис: 1980-1981.године село Крушевица(махала Петковци) Власотинце
Казивач: баба Васиљка Ицић
Забележили: Стојана Јовић ученица и наставцник Мирослав Младеновић
Остале
1.2. 18. Млади Илија вино пије
Млад Илија вино пије
Па наздравља Иконији:
„Здрав си, љубо Иконијо!“
„Жив ми био, млад Илијо,
Сина траже у војску,
Ћеру траже за одадбу“.
„Иди дома, Иконијо,
Прати сина у војску,
Ћера мала за одадбу.
Кад нам ћера порасне,
Сам ћу дојдем у двор,
Ће давамо нашу ћеру.“
Запис: 1978. године село Козило
Казивач: Вукосава Ивановић(девојачко Здравковић) рођена 1901. године у Козилуи, живи у Смедерево
Забележила: Милованка Пешић, рођена 1957. године у село Козило, професор српског језика, живи у Власотинце
1.2.19.. Завишта се зеленко
Завишта се зеленко
Низ тој поље широко.
Сви га по ред мамише.
Не могаше га домаме.
Газдарица искочила,
Свилно сито брашњаво,
Беле руке тестене,
Па помази зеленка:
„Јела, јела, зеленко,
Ја ти носим шеницу.“
Запис: 1978. године село Козило
Казивач: Вукосава Ивановић(девојачко Здравковић) рођена 1901. године у Козилуи, живи у Смедерево
Забележила: Милованка Пешић, рођена 1957. године у село Козило, професор српског језика, живи у Власотинце
Јул 2009. г. Мирослав Б. Младеновић локални етнолог
Власотинце
1.3. Литература
[1] (Велимир Стаменковић-Лима.-ШИШАВА И ШИШАВЦИ, Власотинце 2003.г страна 104-106, Културни центар Власотинце)
[2] Из рукописа: Тихомира С: Милојковића:-ЛУЖНИЦА у простору и времену, Ниш 2008.године)
[3] Из рукописа: Мирослав Б. Младеновић Мирац- ЗАПИСИ 1976-2009.године; НАРОДНЕ УМОТВОРЕВИНЕ И ВЛАСОТИНАЧКОГ КРАЈА:Горње Повласиње, 2009. године Власотинце
[4] Мирослав Б. Младеновић Мирац(1948.г) село Преданча:-СЕЋАЊА на игре и песме у детињству 50-60 година 20. века у Горњем Повласињу, 2009. године Власотинце
[6] ИЗНИКАЛ МИ СТРУК БОСИЉАК-Лирске народне песме из власотиначког краја, Издавач лист „Власина“, 2000. године Влас] отинце, страна:60,61,66,67,68,131,
[7] Мислосав Миловановић-Бољарац:-БОЉАРЕ власотиначко село , Бачка Паланка 2006. године, Страна 124-130.
[8] Др Зоја Карановић, мр Јасмина Јоки:-„Краљице“ и Краљичке песме у контексту пролећних опхода, докторска дисертациа. Нови Сад 2008. године
-наставак-
|
|
|
|
Poslao: 18 Mar 2010 19:52
|
offline
- Pridružio: 16 Mar 2010
- Poruke: 160
|
-наставак-
II ЛАЗАРИЦЕ
2.Лазаричке песме
2.1.Увод
Лазарице су прехришћански обичај, који је био посвећен пролећу.У то време цветају лазарице. Можда је и обичај назван по њима. Примањем хришћанства црква је овај обичај везала за Лазареву суботу. Иако су у другим крајевима забрањиване још у Вуково време, у овом крају, због дужег робовања под Турцима, Лазарице и други обичаји одржали су се до средине 20. века у Србији. М.Милићевић је забележио да су попови и у Лесковцу забрањивали Лазарице. Нешто због прогона комуниста, нешто због промене начин живота, Лазарице су отишле у историју, а био је то прелеп обичај.
Фото запис: Цвећа Лазарица по коме се и обредне песме зову Лазарице у Горњем Повласињу(фото запис: 2009. године село Преданча)
Када су Лазарице наилазиле на кућу домаћина, онда се пева овако:“Искачајте Латинке да видите лазарке“. Што указује да се ради од ревном обичају, игри са песмама још у древном предхришћанском времену.
Наравно да то показује да су Срби живели у суседству са старобалканским становништвом које су звали Латинима и да су Лазарице певале у њиховим кућама: -Две шетају натам-навам и врте с марамчићи и размењују се. Онај што је била онам, она пређе ивам и обратно. Ако се сударе ће буде град, ће ни потепа. Две певају, две басирају и на смену-кажу Олга Лепојевић(девојачко Стоиљковић) рођена 1923, године из села Крушевица и Смиља Никлоћ из села Бољаре, које су као девојке ишле у као Лазарице између два светска рата.
У Лужничком крају оваке се описују Лазарице.-Лазарице су група састављена од 6 девојчица или девојака, које су долазиле на Лазареву суботу, уочи Цвети, обилазиле кућу по кућу у више села и у неколико дана спремале и уигравале, гласове у песми слагале, и то све под надзорим неке старије жене, која је некада била Лазарица. Долазиле су на капију домаћина и питале:
„Је ли ова домаћинска кућа?“
На потврдни одговор домаћина девојке би улазиле у двориште, играле и певале по жељи домаћина: да му жито више роди, да му се ћерка уда или син ожени и многе друге жеље испуне. На крају најстарија девојка од Лазарица би рекла:
„Што ми пожелесмо-то Бог да уради“.
Домаћин би их даривао, мало новцем, више воћем и јајима. Био би грех не примити их, не почастити и не даривати ове „божје изасланике“ на земљи.
Лазаричке песме су везане за пагански обичај матријархалног брака. Видела се код сваке мајке велика брига да јој ћерка иде у Лазарице јер ће тако много лакше да јој се ћерка уда. Највећа вредност лазаричких песама је то што певају о патријахалној породици-о сељачкој задрузи.
Постоје лазаричке песме, са разном тематиком, и то:
-песме девојци, као и песме момку,
-песме невести, песме младожењи, као и песме младенцима,
-песме детету, ђачету,
-песме ловцима, војнику
-песме домаћици, домаћину и кући
-песме овчару, козару и свињару,
-песме домаћим животињама,
-песме винограду,
Песме умрлима....
Лазаричке песме искључуво су певале жене, које су у овим песмама дале пун израз својим осећањима, тј. свом лирском виђењу света у коме су живеле или живе. Највећи број тих жена биле су неписмене, и као такве најлепше су певале, па тако чувале српску традицију од заборава.
На слици : Лазарице да Вођом из Лужничког краја
2.2. Песме и игре Лазарица Горњег Повласиња
Знало се од памтивека: сваког пролећа, обично током априла, када се појави маслачак, озелени здравац, разгоропади се дрен и појаве пупољци врбе-два дана о Лазаревој суботи, од раног јутра до вечери, траје лазарички обред-песме и игра окићених сеоских девојака: Лазарица.
Поворка Лазарица сачињава шест девојака: на челу два „лазара“-а за њима две „предњице“ и на крају две „задњице“ (шетачи). Лазарице по селима почињу да иду у петак ујутру, пре сунчевог изласка. Група коначи и припрема се у кући Лазаревој.
Пред јутарњи полазак, девојке Лазарице облаче старинску ношљу: дугу везану кошуљу, старинску сукњу звану „вута“ (околина Црне траве и Сурдулице(-а у брдско планинском делу власотиначког краја такозвану „вутару-зеленку“ изаткана на разбоју, парени вунени појас, јелек, вунене чарапе, опанке (шумадиснки или свињски-плетени од штавене свињске коже и то ручно), а на глави везану црвену „ресаву шамију“ (а ношена је и жућкасте боје-затворене боје у шарама).
„Мушки“ лазари уместо вуте (вутаре) носе „перваз“, а уместо шамије носе шешире, исплетене од пшенине сламе и окоћене онојеним кокошјем перјем. Преко леђа огрну жуту мараму са ресама а око врата носе огрлице од манистри и од сребрних новаца. На јелецима и на појасу носе „китке“ од манистри у облику кругова и троуглова а преко рамена и уруци носе ћостеке.
Из куће лазареве мајке полази се рано, пре свитања. Иде се у поворци, ћутећи-прилази се најближем извору воде око кога се поворка распоређује у полукруг. Најпре јутарње умивање, а потом песама извору воде:
„Добор јутро, студ’на водо
Пуче звезда на небо
Тој ми лазар на воду.“
Путеви, затим обично воде пољем или шумом. Пролазећи шумом, лазарице успут певају шуми-од које песмом траже да облиста и рашири гране. Кад пролазе пољем, лазарице уз окретне игре, шалу им песму трче и поскакују-што тако то добија вид разузданости и оргијазма што треба да утиче на буђење природе и плодности.
На путу до домаћинове куће хода се по описаном хијерархиском поретку. Млађе лазарице изводе шеталачке игре праћене песмом „предњица“:
„Играј, шетај, наш лазаре,
Наиграј се, нашетај се,
Наносај се мушка руба,
Мушка руба, мор доламче,
Мор доламче, висок капче“.
Пред кућу домаћина долази се са песмом:
„Добро јутро, равни дворови,
Што су равни и широки,
Што су рано изметени,
Што су лепо оградени,
Да бог добро, бре, лазари!“
Домаћица, потом, отвара кућна врата и с прага куће расејава пшеницу. Лазарице одговарају песмом:
„Родило се, породило,
Тегом земљу натежало:
Од два класта-шиник жита,
Од два грозда-ведро вина,
На волови додијало,
На орачи досадило,
И амбари надвисило“.
Затим се, уз игру, пева по захтеву домаћице, али увек, најпре новорођеној деци, потом домаћину куће и редом, осталим члановима кућног домаћинства. После завршене игре и песме, најстарији лазар „целива“ руку домаћици у знак отпоздрава и захвалности за примљен поклон-„жележно парче“ (метални новац симболичне вредности). При одласку из домаћиновог дворишта следи песма:
„Остан’ с Богом, равни дворови!
Ајд’ с здравље, бре лазари!“
На путу до прве комшијине куће обично се пева:
„Изникла ми перуника,
Међу трле и кошаре,
Међу трле овчарове,
И кошаре Стојанове“.
Уколико пут до наредне куће води преко њива, ливада, потока, шума, следи песма:-трава расте, њиви да плодно роди и „лисној“ гори да се развија:
„Диг’ се, диг’ се, лисна горо!
Доста беше црна, тамна,
Ајде, веће, развиј се!
Шири гране на широко,
Пуштај ластар на високо,
Да проминев лазарице,
Да пронесев мушка руба,
Мушка руба, мор доламче,
Мор доламче, висок’ капче“.
Или:
„Ситан камен до камена,
Зелен здравац до колена.
Пратише ме да га берем,
На д’н на ноћ по печица,
За недељу цела чоба“.
Ако је крај пута крушка, јабука или неко друго „родно“ дрво, чуће се песма:
„ Овој дрво родно
Од рода се саломило,
-------------------------„.
Април месец, пролећног орања и орача је на све стране. Дакако, не сме да се заборави ни орач, а ни „њивица богатица“:
„Орач оре равно поље,
Волови му два јелена,
Рало му је чудно дрво,
А јер’м му од трску“.
Ако је њива узорана и жито посејано:
„Родило се преродило,
Тегом земљу натежало“.
А, ако је њива још неузорана:
„Ој, њивице, богатице,
Ни орана, ни копана.
Што не орев ергените,
Што не копав девојките?“
Ливади крај пута, порука песмом:
„Ливадице, зеленице,
Ни метена ни требена.
Што не метев девојкете,
Што не треебев ергените?“
Ту је и незаобилазни овчар крај стада „од иљада“. Млад је овчар, стадо бројно и пуно јагањаца. Па, како без песме:
“Заблејаше, загрмеше,
До три стада беле белке,
.......................................“.
Прилази се опет домаћиновој кући. Али у тој кући је „девојче“ стасало за удају. Неко га тајно воли и само што га није запросио. Голуб ли је „ергенче“ ли је, тек-непрестано гуче:
„Голуб гуче на јабуче!
Питајте га зашто гуче:
Да ли гуче за јабуче,
Или гуче за девојче,
За девојче сељанче“.
Али, то није било које девојче-то је „т’нко Станиче“. Е баш за њим, хтело се то или не-мора да се „пукне“:
„Мори, Стано, т’нка Стано,
што си т’нка и висока,
што си бела и црвена,
ћемерите попуцаше,
ергените попуцаше“.
Али, ако је у тој кући „лудо нежењено“, распасано и распојасано, ваља га опоменути да је време за „намигнување“:
„Седи лудо насред друмје,
Насред друмје, на раздумје,
У руке му чаша вина,
На браћа си наздравује,
На девојке намигује.“
А тамо, где је т’нко Станче већ од оног пролећа „бир невеста“, а „лудо младо“ није више ни „лудо“ а ни тако младо већ „Груја делија“, онда је ту и „мило ћере“ или „мило сине“, па, пред том кућом, пре свих других, чуће се ова песма:
„Расцвета се каравиљче,
Тој не било каравиљче,
Већ на мајку мило сине.“
И тако редом-крај сваке куће, двора, преко поља, њива и потока, да све буја, да све роди и плоди. Да жита буде, траве, шуме, деце, јагањаца-да се жени и удаје младо и нежењено, да здравља и среће буде у сваком дому.
Па кад су све жеље исказане и све песме испеване, дође и време растанка уз песму и игру лазарица-у априлсњкој ноћи под месечином, сочном и ведром девојачком песмом:
„Што је јасно, што је красно!
Што су коњи за играње,
Што су моме за водење.
Не вечерај, домаћине!
Још је рано за вечеру,
Још лазари нису прошли.
Играј, шетај, наш лазаре,
Наиграј се, начетај се!“
-наставиће се-
|
|
|
|
Poslao: 18 Mar 2010 19:53
|
offline
- Pridružio: 16 Mar 2010
- Poruke: 160
|
-наставак-
2.3. Лазарице у селима власотиначкога краја: Свође, Дејан,Преданча, Бољаре, Црнатово, Црна Бара, Орашје, Липовица, Гуњетина, Ломница, Шишава, Средор......
Баба Љуба Анђелковић(родом девојка из Алесине прича:
“Била сам девет година у лазарицама, а девојка сам из село Алексине, а удата у село Свође. Имам 85.година. Ишла сам у лазарице од своје 17 до 25. године, а „вођа“ нас је бранио од псета и од напада са стране.“. Каже баба Љуба да их је њих било 6 девојке које су певале, а „вођа“ је сакупљао бакшиш:“2-3 јаја за једну песму, по један грош за песму“.
-„Вођа“-Лазар, водио је 6-7 девојака у лазарице, а на велигден(Ускрс) му се носи колач, а он плати коло те ми играмо у коло, а лети му жњемо њиве, а он спрема дома ручак-каже баба Милунка Анђелковић из села Свође, која је ишла у лазарицама од 1925. до 1934.године.
Са лазарицама као „вођа“ ишао је и деда Миливоје Анђелковић из Свођа-а водио их је да певају у:Свође, Алексине, Мезграју, Мало и Велико Боњинце. Лазарице су певале од лазарички петак до распети петак-у априлу месецу(једна недеља)-а краљице(тројничка недеља) од Спасовдан до тројицу-јуна месеца. Деда Миливоје је водио и Краљице. Лазарице се предходно скупе код „вођу“-лазара, па уче песмицу да певају, а појање је брзо. Носиле су златне огрлице.
Њихова ношња је била: на глави шамија, опасане вутаром(памучном). Са елечићима од памука (има са дупло алаџом и простом алаџом). Лазарице су биле и за време 1897. године, кад је био деда Миливоје Анђелковић рођен-причали му старији људи.
У времену од Лазаричког петка до Распетог петка(недеља дана), група 6-7 девојака-некада и 5 девојака-ишла је од куће до куће и певала обредне песме, везане за домаћинство, поље, укућане и за лични живот у породици. Групу је водио мушки вођа, махом неко од старијих људи из села. Девојке су са вођом.
Улазиле у авлију. „Вођа“-Лазар, први напред улази, а у двпришту их дочекује домаћица са одобрењем за песму. Две или три девојке су певале, док су остале шетале по дворишту током песме. У међувремену „вођа“-лазар, са домаћином пије ракију. Вођа-лазар, скупљао је бакшиш: 2 до 3 јаја за песму, по један грош за песму. Девојке су касније са вођом то поделиле. Као „дуг“ за вођење се вођи потом током лета враћала услуга у жетви или окопоавања кромпира или кукуруза. Он се лазарицама често захвалио у току неког летњег вашара или сабора, где је девојакама плаћао да одиграју по које коло уз музику народног свирача.
Стара кућа почетком 20. века у Доњој Ломници испред које су певале лазарице своје песме
Фото запис: 2008. године
Лазарице су постојале у свим селима брдскопланинског дела у власотиначком крају све до после другог светског рата(1945.године), када је декретом тадашње комунистичке власти било забрањено да се пева у Лазарицама, јер се сматрало да то има везе са религијом, која је према комунистичком једноумљу била „опијум за народ“. Али у неким селима брдско планинскога краја је тај обичај се изводио све до 60-70. година 20века. Да би потом настао прекид све до пошетка 21. века. Јер у запису о лазарицама се види да је Јован Миленковић(1958.године) био последњи „лазар“-вођа у лазарицама у село Средор, а да ето сада на почетку 21. века његове две ћерке ученице основне школе иду у групу лазарица у село Средор и певају лазаричке песме. У запису групе лазараица ученица из села Ломница у 2008.године се види у запису да је њихова баба Бранислава(девојачко Миленковић из села Орашје) удата у Ломницу у Здравковић(рођена 1940г) фамилију, била у лазарицама пет година(од 13 до 17. године), односно од 1953. године до 1957 године у село Орашје.
Кућа у село Преданча у којој су живеле сестре Марица(1920.г) и Зорица(1934.г) Стојановић девојачко-а удате Младеновић и Ђорђевић-које су биле у Лазарицама између два светска рата
Фото запис: 2009.г
Лазаричка ношња: на глави шамија, опасане вутаром(памучна), са јечлечићима од памука: има са дуплом амаџом. Окитене златним огрлицама.
Лазарице су запевале овако када су улазиле у двориште(авлију)-док је „вођа“(лазар) добијао кафу и ракију:
„Ова кућа богата,
Са деца мушка,
Са 200 овце сас јагаљци,
Са 20 козе и јарићи“
(по две и две певају, а две шетају)
„Ова кућа богата,
1000 оваца са шарени јагањци,
Орач оре равно поље,
Два волова два ергена“.
Према баба Милунки Анђелковић- која је била у лазарицама од 1925. до 1934.године, певале су се и следеће песме:
-За ловце се певало:
„Мори млада буковице
Куде ти је млади Бујко
Млади Бујко у совиље
У совиље код терзије
Да ми кроји антерије
И подл’ги бојелеци
Нела’ж, нела’ж бујковице
Кад је Бујко у совију
Што ће пушка на чивију“.
-За младе невесте и момке се певало:
„ Два се млади огледују
У шарено огледало
Чије лице поубаво
Дал момачко ил невестињино
Момачко лице поубаво
Невеста се наљутила
Па се дигне у Белград
Да јој купи бел помад
Да лице избарабе
Да се невеста
Више нељути“.
Мушкој деци се певло:
„Изникал струк гороцвет
У мајкини равни двори
Није мајке струк гороцвет
Него је мајке мили синко
Мајка му приђе
Дал да га пољуби
Дал да га пробуди
Несвидело јој се да га пробуди
Запис 1976.године село Свође,Власотинце
Казивачи: Љуба Анђелковић(85.г), Миливоје Анђелковић(80.г) и Милунка Анђелковић(68.г)
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог
Лазарице-дечацима:
„Голубенце воду пило,
Куде пило туј заспало,
Затекла га мала мома,
Текла дома те казала,
Леле мале, мила мале,
Какво чудо видо,
Голубенце воду пило,
Куде пило туј заспало.
Запис: 1976.године село Преданча , Власотинце
На слици :Казивач: Зорица (Стојановић) Ђорђевић 2934-г. Село Преданча Власотинце(фото запис 2009.г)
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог
Лазарице су постојале у свим селима брдскопланинског дела у власотиначком крају све до после другог светског рата(1945.године), када је декретом тадашње комунистичке власти било забрањено да се пева у Лазарицама, јер се сматрало да то има везе са религијом, која је према комунистичком једноумљу била „опијум за народ“.
Али у неким селима брдско планинскога краја је тај обичај се изводио све до 60-70. година 20. века. Да би потом настао прекид све до почетка 21. века. У запису о Лазарицама се види да је Јован Миленковић(1958.године) био последњи „лазар“-вођа у лазарицама у село Средор, а да ето сада на почетку 21. века његове две ћерке ученице основне школе иду у групу Лазарица у село Средор и певају лазаричке песме.
У запису групе Лазарица ученица из села Ломница у 2008.године се види да је њихова баба Бранислава(девојачко Миленковић из села Орашје) удата у Ломницу у Здравковић(рођена 1940г) фамилију; била у Лазарицама пет година(од 13 до 17. године), односно од 1953. године до 1957 године у село Орашје.
На почетку 21. века у неким селима попут села:Липовице, Средора, Шишаве, Гуњетине, Доње Ломнице, овај прелеп обичај је поново заживео у једном другом облику. Лазаричке игре и песме у народним ношњама, по старим обичајима су изводиле махом девојчице основне школе до ученица седмог разред( од 9-14. година) а чак се укључило и неколико дечака. Mахом свака лазаричка група на почетку 21. века користи народну ношљу својих бака, која је махом или косовска или „шопска“ или „моравска“-а нове ношље су махом лесковачке које се купују у Лесковцу. Махом су вутарке „зеленке“ или на шаре друге ткане или су везане шарама памучне; са веома лепим везом кецеље. Лазарице носе јелек, везану кошуљу, шумадинским опанцима рађених код опанчара и везаним чарапама. Мали број девојчица носи беле мараме или жуте мараме. „Лазар“-„Вођа“ је дечак који је са шумадиснком ношњом која је махом у другој половини 20. века ношена у власотиначком крају.
Као сакупљач народних умотворевина сакупио сам онолико колико је могло тих прелепих песама са своји ученицима у селима Горњег повласиња: школа у село Крушевица и Шишава у власотиначкој општини.
Најдраже ми је што сам и видео записом забележио у народним ношњама на почетку 21. века извођење лазаричких песама од лазаричких група својих ученица из села:Д.Ломница, Средор, Шишава и Липовица; што ће остати као вредан запис за српску баштину.
Јул 2009. г. Власотинце
Мирослав Б-Младеновић локани етнолог Власотинце
2.4. Лазаричке песме певане између два светска рта
.Лазаричке песме детету
2.4.1.Струк горосцвет
(за мушко дете )
Изникл ми струк гороцвет,
У мајкини равни двори.
Није мајке струк гороцвет,
Него је мајке мили синко.
Мајка приђе погледа,
Дал да га пољуби.
Дал да га пробуди,
Несвидело јој се да га буди.
Већ га само пољуби.
Запуис: 1976. године село Свође
Казивач: Милунка Анђелковић 68.год. (певала у лазарицама од 1925-1934.г)
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог
2.4.2. Голубенце воду пије(1)
( Песма мушком детету)
Ој убава мала момо!
Голубенце воду пије.
Насред реке, на растоке.
Видела га стара мајка,
Иди дома то казала.
Леле мале мила мале,
Какво лудо па је видо,
Голубенце воду пије.
Неје мало голубенце,
Но је мало детенце,
Ој убава мала момо.
Запис: 1976.године села:Крушевица, палнинска махала Преданча село Горњи Дејан, Власотинце
Казивачи: Нада Станковић(40.г) село Крушевица , Марица(девојачко Стојановић) Младеновић(1925.г) и Зорица (девојачко Стојановић) Ђорђевић(1934.г) село Преданча
Забележили: Станковић Љиља ученица и наставник Мирослав Младеновић
-наставиће се-
|
|
|
|
Poslao: 18 Mar 2010 19:55
|
offline
- Pridružio: 16 Mar 2010
- Poruke: 160
|
Napisano: 18 Mar 2010 19:54
-наставак-
2.4.3. „ Голубенце воду пије“(2)
Голубенце воду пије
На сред реке, на растоке
Спазила га млада мома,
Трчи дома, па казала:
„Леле, маме, мило маме,
Какво чудо ја па видо:
Голубенце воду пије
Н Запис: 1995.г ВласотинцеЗабележила: Сања Ивановић ученица првог разреда гимназије у Власотинцу
асред реке, на растоке.“
2.4.4. Голубенце воду пило(3)
Ој убаво мало моме!
Голубенце воду пије
Насред реке, на растоке.
Спазиле га младе моме,
Текле дома па казале
Леле мале, мило мале,
Какво чудо ми видимо:
Голубенце воду пије,
Ој убаво мало моме!
Казивач; Нада Јовић, село Бољаре
Запис: 1985. године с. Бољаре
Забележио: Милосав Миловановић-Бољарац
2.4.5. Седи дете пред кућу
(За дете)
Седи дете пред кућу
У шарене пелене
Па си гризе јабуке
Уапа се за руку
„леле, леле ручице
Девојачка душице“.
Казивач: Олга (Стоиљковић) Лепојевић(1923.г) село Крушевица
Запис: 1980.године село Крушевица, Власотинце
Забележио: Миросалав Младеновић наставник
Запис: 1976. године село Орашје
Забележио: Слободан П. Стојановић(1949.г) трговац и сакупљач етнографске грађе
2.4.6. Аој Ђаче самоуче
(За ђаци)
Ој убава мала момо
Учитељ ми село мину
Тражи ђаци за учење
Висок чардак за седење
Ој ђаче самоуче
Само учи, само пише
Учитеља непитује
Учитељ му неказује.
Запис: 1994.године село Шишава Власотинце
Казивач: Драгиња Стаменковић (80.г)
Забележили: Јасмина Костић ученица и наставник Мирослав Младеновић
2.4.7. Петру ђаче књигу чита
(Ђаку)
Петру ђаче књигу чита,
Књигу чита, сузе рони.
„Шта ми ти је Петру ђаче?“
„Дошла су ми до три писма:
Прво писмо за у школу,
Друго писмо за у војску,
Треће писмо од девојче.“
„Баци писмо за у школу
Баци писмо за у војску,
Чувај писмо од девојче“
Ој, убава мала момо!
Запис: 1995. године село Козаре
Записивач: Јовица Стојановић ученик првог разреда гимназије у Власотинцу
2.4.7. Мила ћера
(за ћерку)
Ој убава мала момо,
Јагодо Јагодице
Има мајка милу ћеру,
Јагодо Јагодице
Од милости јој китке сади ,
Јагодо Јагодице
Па гу тера да ги брани
Јгодо Јагодице
Иди ћеро мила
Јагодо јагодице
Она неће да га брани
Јагодо јагодице
Са шта ће ти венци вију
Јагодо јагодице
Ја имам девет брата
Јагодо јагодице
Они ће мени китке да донесу
Мени ће венац да исплети
Ој убава мала момо.
Запис: 1976.године село Крушевица, Власотинце
Казивач: Нада Станковић(40.г)
Забележили: Станковић Љиља ученица и наставник Мирослав Младеновић
------------------------------------------------------------------------------------
2.4.8. Кво ми синоћ сјајеше
(Другу)
Ој, убава мала момо!
Кво ми синоћ сјајеше?
Дал је сл'нце ел месец,
Ел је другар с дружину?
Неје с'лнце, ни месец,
Но је другар с дружину,
Ој, убава мала момо!
Запис.1976. године Равна Дубрава
Записивач: Николета Спасић (1948.г) село Равна Дубрава наставница српског језика, живи у Власотинце
2.5. Лазаричке дечје групе
На слици: Сакупљач народних умотворевина из власотиначкога краја: Мирослав Младеновић наставник математике ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава Власотинце
Фото запис: 2009.г
На почетку 21. века су почеле поново да се певају Лазаричке песме, али у једном новом измењеном облику, сходно времену обичаја и живота. У разговору са девојчицама петог, шестог и седмог разреда у осмогодишњој основној школи „Браћа Миленковић“ села Шишава. -бележежећи народне умотворевине, дознао сам и да су девојчице од првог разреда до седмог разреда певају лазаричке песме у селима:Липовица, Гуњетина, Шишава, Средор и Доња Ломница.
На слици лазаричке групе, "Вође"(Лазари) из села: Липовица, Гуњтина, Средор,Доња Ломница, Шишава и Мирослав Б. Младеновић Мирац-наставник математике у ОШ "Браћа Миленковић" село Шишава Власотинце и локални етнолог
1. Село Гуњетина
Из села у 2008./9 години пева Митић Кристина, која пева у „лазаричкој групи“ са девојчицама из село Липовица.
2. Село Шишава:
У село 2008/9 години певају две „лазаричке групе“ученика дечака и девојчица петог и нижих разреда. Једну групу предводи ученица петог разреда Стоиљковић Кристина, а другу чине дечак петог разреда Стаменковић Жикица са својом сестром трећег разреда основне школе у село Шишава.
3. Село Средор:
У село Средор у власотиначком карју постоји изворна група лазарице које иду од куће до куће и певају лазаричке песме, а саћињавају је девојчиве петог и седмог разреда: Јована Ђикић.Марија и Татјана Миленковић, Сања Арсић. Оне су биле без „вође“ а ову годину се пријавио вршњак „вођа“ Марко Петровић. За отпеване песме од домаћица добијау: јаубјке, новац 20-50 динара, орахе, слаткише, јаја.
На слици лазаричка група из село Средор и наставник математике и локални етнолог: Мирославом Б. Младеновић Мирац, фото запис: 2009.г
Лазаричке песме-пева „лазаричка група“
2.3.1. За улазак у двор:
Добро јутро равни двори,
Што су равни и широки,
Што су лепо ограђени,
Да Бог да добро бре.
Лазаре, ој Лазаре,
Ово је цветна недеља,
Много цвета донела.
2.3.2. За домаћина:
Ој убава млада момо,
Седи дома домаћине,
Седи дома домаћине,
Преда тобом ,
Кило вине и ракије.
За невесту:
Невестице, росице,
Капни Војну на лице,
Да се Војно пробуди,
Дам ти лице пољуби.
2.3.3. За девојку:
Моме мела равни двори,
Куде мела туј заспала.
Под главом ву ситна метла,
Лопата ву црвен јастук,
Прекрила се с танко крпче,
Избила гу ситна роса.
Одзго иде лудо младо,
Подигне ву танко крпче,
Избрисаву ситну росу.
Три пута гу пољубија,
Три пут му се уста пука.
Три су капи крви,
са момчино бело лице капле.
2.3.4. За венче:
Ој убава млада момо,
Два се млади огледаше.
На шарено огледало,
Па кој од ког поубави.
Невестица проговара,
Ја сам тебе поубава.
-наставиће се-
Dopuna: 18 Mar 2010 19:55
-наставак-
2.3.5. За невесту:
Невестице, росице,
Капни Војуну на лице,
Да се Војно пробуди,
Дам ти лице пољуби.
2.3.6. За момка :
Младо момче село зађе,
Село зађе на збор дође.
До какво му коњче,
Коњче му је змиче му је.
До какво му узде беше,
Узда му је звезда му је.
До какво му саедло беше,
Седло му је сребро му је.
2.3.7. За бебу
Има мајка босиљак
Повива га, развива
У свилине пелене
И сребрене колевке.
2.3.8. За децу:
Ој убава, млада момо,
Питај те га зашто гуче.
Дал је гладан ил је жедан,
Нит је гладан, нит је жедан,
Већ си гуче за девојче.
2.3.9. За воду:
Добро јутро студен водо,
Пуче звезда на небо,
Тој не беше звездица,
Тој ми лазар на воду.
Запис: 8 фебруар 2008.године село Средор Власотинце
Казивач: Сретен Миленковић(1934.г) и Симон Ђикић(1934.г.)
Забележили: Јована Ђикић и Марија Миленковић ученице петог разреда и наставник Мирослав Младеновић
4. Село Доња Ломница:
у село Доња Ломница неколико година постоји изворна група девојчица(данас су ученице петога разреда) које иду у лазарице и изводе лазаричке песме. Њихову групу од четири девојчица чине:Аница Стојановић. Јована Здравковић, Милица Здравковић, Јована Стојановић-а „вођа“ је њихов вршњак Митић Никола. За отпевану песму добијају:бомбоне, јаја, новац 20-30 динара, орахе.
На слици лазаричка група из село Доња Ломница са „лазараом“-вођом
Фото запис: 2009. г. Мирослав Младеновић наставник и локални етнолог ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава Власотинце
Фото запис: 2009.г.
На слици:“Лазар“-„Вођа“ Лазаричке групе села Доња Ломница
Лазаричке песме-пева „лазаричка група“
2.4.1. За кућу:
Ој лазаре, лазаре,
Овде лани дођомо.
Нема кућа метена,
Нема вода студена,
Нема бела премена.
А сад кад си дођомо,
Има кућа метена,
Има вода студена,
Има бела премена.
2.4.2. За војника
Ој убава мале моме,
сви војници повревише,
само један невреви.
Дружина га запитује,
еј другаре мил другаре,
што ни нећеш и ти вревиш.
Скоро сам се оженио,
Љубу сам си оставио,
Још гу нисам пољубио.
Ој убаве мале моме.
6.4.3. За домаћина
Свети Ђорђа вино пије,
По тој дрво божурово.
Отуд лете три сокола,
Наронише Ђорђу чашу,
Ђорђа се је наљутио.
Па повиче: Миле снаје!
Подајте ми остре сабље,
Да посечем три сокола.
Ој убаве мале моме.
2.4.4. За ћеру
Ој убаве мале моме,
Изникла ми врбичица,
У мајчине равне дворе.
То не била врбичица,
Већ то била мила ћера.
Мајки да помете,
Татку воду да донесе.
Ој убаве младе моме.
2.4.5. За овцу
Дал си гладна ел си жедна,
Ел си блајеш за јагњенце.
Чобан си гу запитује!
Нисам гладна нисам жедна,
Нити блајем за јагњенце.
Кад си био млад нежењет,
Ти ме пасе по ливаде.
А сад си се оженио,
Ти ме пасеш по брдине,
По брдине по долине.
Ој убаве мале моме.
Запис:Фебруар 2008.године село Доња Ломница Власотинце
Казивачи: Стаменковић Радмила(1933.г) и Стојановић Нада(1936.г)
Забележили: Аница Стојановић ученица петог разреда и наставник Мирослав Младеновић
5. Село Липовица:
У село Липовица постоји група „Лазарица“-која је певала лазаричке песме 2007 године у саставу:ученица основне и осмогодишње школе у Село Липовица и село Шишава-Ломница-Цветковић Јелена, Стојановић Ивана, Ивана Цветковић, Марина Станковић-а „вођа-лазар“ био је ученик Никола Ђорђевић. У 2008 години групу су сачињавали: Јелена Цветковић, Јелена Цветковић, Марина Станковић и дечак Милан Цветковић. Интересантно је да први пут бележим да мушкарац иде да пева лазаричке песме, док је други дечак као „лазар“ за свако отпевану песму у крошњи(корпи) сакупљао:јаја, новац од 20.динара, грисине, чоколадице.
На слици лазаричка група из село Липовица., Власотинце
Фото:записи Мирослав Младеновић наставник математике и локални етнолог Власотинце
На слици Лазараичка група села:Липовица-Гуњетина
Фото запис: 2007. године
Забележио: Мирослав Младеновић наставник математике ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава-Ломница, Власотинце и локални етнолог
Фото запис:2009.г Лазаричка група:села Липовица и Гуњетина
Фото запис: 2009.г Лазаричка фрупа села:Липовица и Гуњетина и наставник математике Мирослав Младеновић, локални етнологог, ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава Власотинце
Лазаричке песме-пева „лазаричка група“
2.5.1. За кућу
Oj лазаре, лазаре,
Ова кућа богата,
С'иљадо дуката.
У њој гости дооде,
И на коњи доносе.
2.5.2. За овцу
Ој убава мала момо,
Заблајала бел беца.
Овчар си гу питујеше,
Дал си гладна, ил си жедна.
Нисам гладна, нисам жедна,
Но си блајем за овчара.
Мене млеко надолело,
Њему уста изгорела.
Ој убава мала момо.
2.5.3. За вола
Ој лазаре, лазаре,
Овде равни дворови,
По њи шету волови.
На волови рогови,
На рогови прапори,
Кад одеју граћеју,
А кад стојеју замнеју.
Лазаричке девојче.
2.5.4. За краву
Зарика ме сива крава,
Газда си гу питујеше!
Што ми рикаш сива краво.
Дал си гладна ил си жедна!
Нисам гладна, нисам жедна,
Но си рикам за теленце.
Мене млеко надолело,
Њему уста изгорела.
Ој убава мала момо.
2.5.5. Два се млади оглеђују
Ој убава млада момо,
Два се млади огледаше,
На шарено огледало.
Па кој од кога поубави.
Невестица проговара,
Ја сам од тебе поубава.
2.5.6. За ћерку
Ој убава мала момо,
Има мајка милу ћеру,
Од милост јој бачу гради.
Бачу гради, цвеће сади,
Кој намине да откине.
Оздол иду два бећара.
Наминуше , откинуше,
струк босиљак.
Однесоше у дућан,
Сав се дућан умериса,
Ој убава мала момо.
2.5.7. За цвеће
Ој лазаре, лазаре,
Ова цветна недеља,
Много цвеће донела.
Запис: 8 фебруар 2008.године село Липовица Власотинце
Казивач:баба ученице Јелене Цветковић
Збележио:Јелена Цветковић ученица и наставник Мирослав Младеновић
-наставиће се-
|
|
|
|
Poslao: 18 Mar 2010 20:00
|
offline
- Pridružio: 16 Mar 2010
- Poruke: 160
|
-наставак-
2.5.8. Младо момче Бога моли
Младо момче Бога моли:
“Дај ми Боже што те молим,
Претвори ми ситан бисер,
Па ме баци при кладанца.
Куда моме воду точе,
Да ме беру, да ме нижу,
Да ме вежу око гуше“.
2.5.9. Заблајала ми бела Беца
Заблајала ми бела Беца,
Што ми блајиш бела бецо.
Дали ми блајеш за јаганче,
Ил ми блајеш за травицу,
Ил ми блајеш за водицу.
Нити блајем за јаганче,
Нити блајем за травицу,
Већ си блајем за овчара.
Докле беше стари овчар,
Све ме пасе по ливатке,
Та ме поји по кладанци.
Сад настаде млади овчар,
Све ме поји по блатаци,
И све ме пасе по долине.
2.5.10. Изникле ми три нисице
Ој, обава мала момо,
Изникле ми три нисице.
Нису три нисице,
Него три ћерчице.
Прва мајци кућу мете,
Друга воду носи,
Трећа шпорет кладе,
Ој, убава мала момо.
Запис јануар 2008.године село Липовица Власотинце
Казивач: Марија Стојановић(1952.г.)
Забележили: Ивана Стојановић ученица и наставник Мирослав Младеновић
IV ЛИТЕРАТУРА:
[1] (Велимир Стаменковић-Лима.-ШИШАВА И ШИШАВЦИ, Власотинце 2003.г страна 104-106, Културни центар Власотинце)
[2] Из рукописа: Тихомира С: Милојковића:-ЛУЖНИЦА у простору и времену, Ниш 2008.године)
[3] Из рукописа: Мирослав Б. Младеновић Мирац- ЗАПИСИ 1976-2009.године; НАРОДНЕ УМОТВОРЕВИНЕ И ВЛАСОТИНАЧКОГ КРАЈА:Горње Повласиње, 2007. године Власотинце
[4] Мирослав Б. Младеновић Мирац(1948.г) село Преданча:-СЕЋАЊА на игре и песме у детињству 50-60 година 20. века у Горњем Повласињу, 2009. године Власотинце
[5] ИЗНИКАЛ МИ СТРУК БОСИЉАК-Лирске народне песме из власотиначког краја, Издавач лист „Власина“, 2000. године Власотинце, страна:60,61,66,67,68,131,
[6] Мислосав Миловановић-Бољарац:-БОЉАРЕ власотиначко село , Бачка Паланка 2006. године, Страна 124-130.
[7] Др Зоја Карановић, мр Јасмина Јоки:-„Краљице“ и Краљичке песме у контексту пролећних опхода, докторска дисертациа. Нови Сад 2008. године
[8] Томислав Милковић:- „ЛАЗАРИЦЕ“, Записи у Пчињи, Београд 1997. године
Јул 2009. г. Власотинце
Мирослав Б-Младеновић локани етнолог Власотинце
|
|
|
|
Poslao: 19 Mar 2015 02:47
|
offline
- nunadiva
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 19 Mar 2015
- Poruke: 1
|
Mi srbi zakazali smo sto se tice naziva pevackih grupa Lazarica! Na srecu hrvati su uspeli da zadrze autentican naziv za lazarice - Ladarice! I hvala im na tome!
Secam se da sam samo jednom prisustvovala u dalekoj proslosti proslavi Lazarica, odnosno Ladarica, bilo je prelepo i nezaboravno i jos pamtim prve reci pesme:
"Ova kuca sto dukata, Lado, Ladole"
Dragi moji Lazarice su proizvod nase hriscanske crkve koja je preuzela svetkovanje u cast nase paganske boginje Lade. Ladu su svesno potisnuli, a njeno mesto zauzima Lazar!
Osecam gorcinu za ucinjenu nepravdu mojim pretcima!
Kako nametnuta hriscanska crkva nije uspevala da potisne nase svetkovine i slave u cast nasih paganskih bogova, ona je na perfidan nacin doskocila i otela narodu sopstvenu izvornost.
Boga Peruna slavili smo 2.avgusta. Kako crkva nije uspevala da spreci svetkovinu u cast boga Peruna (isto kao sa Lazaricama, sa Vidovdanom itd.), donosi odluku da 2. avgusta slavimo sv. Iliju. Vremenom sveti ilija preuzima sve atribute koje su krasile boga Peruna te sv. Ilija postaje lepotan, gromovnik!
Mi srbi imamo prelep Jastrebacki Panteon iliti kucu Bogova, umesto da budemo ponosni i da je izucavamo paralelno sa grckom i rimskom mitologijom mi smo dozvolili da nam crkva preotme istinu kako bi iz svega imala materijalnu korist!
Eto zasto samo srbi slave slavu!
Da su verodostojni crkveni praznici ne bi ih slavili samo srbi vec ceo hriscanski svet!!!
Istim principom Vatikan kako nije uspeo da spreci italijane da slave Sole Inventi italijanski paganski praznik koji su oni slavili 25.decembra, papa Grgur ili Gregorije menja najvaznije hriscanske datume donoseci novi kalendar i tako nastaje raskol hriscana na katolike i pravoslavne koji nisu prihvatili izmenu! Taj sistem hriscanske crkve koliko ja znam jos niko nije osudio!
O nasem Jastrebackom Panteonu imate jedino u predmetu Kulturologija na filoloskom fakultetu i na filozofskom, zato su nazalost ove istine dostupne malom broju ljudi.
|
|
|
|