Tezina tudjine

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Rade Šerbedžija: Težina tuđine (1)




Pro­bu­dio sam se pri­je ne­go je bu­dil­nik za­zvo­nio. Bu­dil­nik? Bu­di­li­ca? Tu ma­lu spra­vu za bu­đe­nje vo­lio sam zva­ti „ve­ke­ri­ca”, iako je to vje­ro­jat­no jed­na od ger­man­skih ri­je­či pre­tvo­re­na u žar­gon. Ni­na je na­vi­la bu­dil­nik, od­no­sno ve­ke­ri­cu, na šest uju­tro. Si­noć smo svi bi­li po­seb­no uz­bu­đe­ni jer da­nas uju­tro ci­je­la obi­telj ide na je­di­ni i zad­nji in­ter­vju za ze­le­nu kar­tu u fe­de­ral­nu zgra­du, na od­jel U.S. De­part­ment of Ho­me­land Se­cu­rity-Ci­ti­zen­ship and Imi­gra­tion Ser­vi­ces.

Već sa­mo ime i na­slov od­je­la uz­bu­di­li su mo­je dje­voj­či­ce, ko­je su, iako na­vik­nu­te na na­še stal­ne emi­gra­cij­ske pro­ble­me oko vi­za, rad­nih do­zvo­la, raz­li­či­tih pu­tov­ni­ca, me­đu ko­ji­ma su bo­li­vi­jan­ska i hr­vat­ska bi­le naj­ne­po­u­zda­ni­je, ta­ko da su se, una­toč na­šoj do­sta pro­stra­noj ku­ći u ko­joj sva­ka od njih ima svo­ju spa­va­ću so­bu, uvu­kle u naš ve­li­ki brač­ni kre­vet i ta­ko smo svi pe­to­ro, čvr­sto sti­snu­ti i za­gr­lje­ni u ne­kom mo­žda naj­va­žni­jem klup­ku na­de, po­ku­ša­va­li za­spa­ti, iako nam to, od sil­nog uz­bu­đe­nja i bez­broj­nih Va­nji­nih pi­ta­nja, ni­je po­la­zi­lo za ru­kom.

Nje­zi­na pi­ta­nja bi­la su ne­pre­suš­na.

Len­ka je, ko i obič­no, vo­đe­na svo­jim bo­li­vi­jan­sko-in­di­jan­skim rat­nič­kim in­stink­tom, po ko­jem se pred va­žnu bit­ku tre­ba opu­sti­ti i od­mo­ri­ti, za­spa­la pr­va. Ja sam još du­go, šap­ću­ći, od­go­va­rao na pi­ta­nja na­ših dje­voj­či­ca o ze­le­noj kar­ti i zaš­to je ona to­li­ko va­žna za nas? I, na kon­cu kon­ca, zaš­to se zo­ve ze­le­na kar­ta i zaš­to je uop­će ze­le­na? I je li ze­le­na po­sve ili ona­ko.

– Zna­či, kad do­bi­je­mo Green Card, you will be able to sho­ot Ame­ri­can mo­u­vi­es again? – pi­ta­la je Mi­li­ca na svo­me hr­vat­sko-en­gle­sko­me.

Dje­voj­či­ce su još uvi­jek bi­le pod ma­lim stre­som od proš­le go­di­ne, kad Len­ka i ja ni­smo uspi­je­va­li sa­kri­ti pred nji­ma svo­ju ogor­če­nost na ame­rič­kog od­vjet­ni­ka či­jom smo greš­kom u Ame­ri­ku uš­li na kri­vu vi­zu, zbog če­ga ni­sam mo­gao na vri­je­me do­bi­ti rad­nu do­zvo­lu, te sam ta­ko iz­gu­bio jed­nu od glav­nih ulo­ga u TV se­ri­ji Las Ve­gas, ko­ja se da­nas us­pješ­no pri­ka­zu­je i ko­ja bi nas vje­ro­jat­no pot­pu­no fi­nan­cij­ski zaš­ti­ti­la, te smo mo­žda mo­gli i sa­mi fi­nan­ci­ra­ti ne­ke svo­je autor­ske pro­jek­te, a i po­mo­ći, osim bes­plat­nog ra­da, i Ka­za­liš­tu Ulysses.

Tek kad sam se po­slu­žio sta­rim tri­kom i pra­vio se da spa­vam, za­spa­le su i one. Kroz spuš­te­ne šku­re, s dvo­riš­ne lam­pe ko­ju sam za­bo­ra­vio uga­si­ti, pa­da­lo je re­bra­sto svje­tlo na nji­ho­va po­lu­go­la ti­je­la. Iz­gle­da­le su kao ma­le ze­bre, a Len­ki­na ta­ko iša­ra­na go­la le­đa si­ja­la su di­vlji­nom i tam­nom straš­ću.




San mi ni­je do­la­zio na oči. Prem­da sam se pra­vio pot­pu­no cool pred dje­voj­či­ca­ma, bio sam uz­bu­đen i ja. Pro­la­zi­li su mi kroz gla­vu svi na­ši pri­vre­me­ni sta­no­vi, ško­le i ško­li­ce, pas­spor­ti i pu­tov­ni­ce, iz­bje­glič­ki sta­tu­si i ze­le­ne ta­bli­ce, raz­li­či­te vi­ze i pa­pi­ri ko­je sam ovih zad­njih 14 go­di­na mi­je­njao ot­ka­ko sam svi­ma i svu­gdje po­stao stra­nac.

NE­SPO­KOJ STRAN­CA

I ova na­ša pro­stra­na ame­rič­ka ku­ća, ko­ju smo ne­dav­no ku­pi­li, prem­da is­pu­nje­na ve­se­ljem i sre­ćom, dje­lu­je po­ne­kad ta­ko stra­no i tu­đe. Po­nad nje leb­di osje­ćaj pri­vre­me­no­sti. Jed­no­stav­no, ta bla­ga stu­den pri­vre­me­nog bo­rav­ka opo­mi­nje, ma ko­li­ko na­sto­ja­li sret­no is­ko­ri­sti­ti sva­ki dan.

Stra­nac se ne mo­že sa­kri­ti. On se ne raz­li­ku­je sa­mo po stra­nom na­gla­sku. On no­si sa so­bom svoj ne­spo­koj. Ugra­đe­nu tu­gu i po­seb­nu od­sut­nost. Raz­li­ku­je se po na­či­nu na ko­ji pi­je vo­du i gu­li ja­bu­ku, po na­či­nu na ko­ji je­de u re­sto­ra­ni­ma, uvi­jek ne­ka­ko po­seb­no po­gnut nad ta­nju­rom i kao da se ne­ka­mo žu­ri. Stra­nac je okru­žen ti­ši­na­ma i sti­sak ru­ke mu je gr­če­vit i hla­dan. I ne­po­vjer­ljiv je.



Sa­nja o po­vrat­ku, ali uvi­jek zeb­njom is­pu­njen od­la­že taj put na­trag.

Kao da je ku­pio kar­tu u jed­nom smje­ru.

Upa­lio sam ma­lu svje­tilj­ku i na­mje­stio je ta­ko da ne pro­bu­di mo­je uspa­va­ne lje­po­ti­ce.

Do­hva­tio sam knji­gu svo­ga pro­fe­so­ra i pri­ja­te­lja Ar­tu­ra Le­sa­ka The Use and Tra­i­ning of the Hu­man Vo­i­ce. Ar­tur je je­dan od naj­va­žni­jih ame­rič­kih pro­fe­so­ra dik­ci­je i scen­skog go­vo­ra na en­gle­skom je­zi­ku. Ima 95 go­di­na i još je uvi­jek u do­broj for­mi. Ina­če je on i otac mo­ga pri­ja­te­lja, ame­rič­kog re­ži­se­ra Maj­kla Le­sa­ka, s ko­jim sam se spri­ja­te­ljio 1967. go­di­ne na na­šoj ame­rič­koj tur­ne­ji.

Ka­sni­je je Majkl do­la­zio u Hr­vat­sku sa svo­jim ocem Ar­tu­rom, ko­ji mi je po­sli­je jed­ne od mo­jih pred­sta­va pred­lo­žio da do­đem kod nje­ga u Nju­jork i po­nu­dio mi pot­pu­no bes­pla­tan bo­ra­vak u nje­go­voj ško­li en­gle­skog je­zi­ka, obe­ća­va­ju­ći mi da ću po­sli­je nje go­vo­ri­ti en­gle­ski bez stra­nog na­gla­ska.

Ni­sam ta­da is­ko­ri­stio tu šan­su zbog pri­vat­nih i pro­fe­si­o­nal­nih oba­ve­za, pa za­to sa­da dva pu­ta tjed­no od­la­zim kod nje­ga i po­ku­ša­vam „ugla­di­ti” svoj ame­rič­ki en­gle­ski.

Lo­mim je­zik, po­sta­vlja­ju­ći ga na mje­sta na ko­ji­ma obič­no ne sto­ji, iz­go­va­ra­ju­ći na­še slo­go­ve i kon­so­nan­te. Sve je ta­ko od­vrat­no teš­ko i na­por­no. Kao da pre­ba­cu­jem to­ne ka­me­nja.

Po­ne­kad me uhva­ti bez­duš­je, ali ne­ka čud­na tvr­do­gla­vost se u me­ni bu­di i na­sta­vljam ovu svo­ju bit­ku.

Is­krao sam se iz kre­ve­ta. Otvo­rio u ku­hi­nji pi­vo i na­zvao Lu­ci­ju, pa Da­ni­la, pa on­da i sta­ro­ga.

Da.

Stra­nac pla­ća i enorm­no vi­so­ke te­le­fon­ske ra­ču­ne.

JE­DVA DO­ČE­KA­NO JU­TRO

Dje­voj­či­ce su, na zvo­no bu­di­li­ce, go­to­vo sko­či­le iz kre­ve­ta. Ja sam im već pri­pra­vio do­ru­čak i to­pli čaj od ka­mi­li­ce.

Obu­kle su se u odje­ću ko­ju su još si­noć pa­žlji­vo oda­bra­le.

Bu­du­ći da smo tre­ba­li bi­ti u Imi­gra­cij­skom ure­du u osam i 20, kre­nu­li smo iz ku­će u se­dam i 15 jer nas je naš no­vi od­vjet­nik do­bro za­pla­šio, vje­ro­jat­no ra­ču­na­ju­ći na Len­ki­no po­slo­vič­no kaš­nje­nje.

Imao je pra­vo, uosta­lom. Ko­lo­na auto­mo­bi­la je go­to­vo mi­li­la fre­e­wayom. Mno­gi od ovih lju­di pu­tu­ju po dva sa­ta do po­sla. I dva sa­ta na­trag. I ta­ko sva­ko­ga da­na u džun­gli usi­ja­no­ga as­fal­ta. Psi­hi­ja­tri pro­fi­ti­ra­ju. Stres ca­ru­je.




Sti­že­mo na knap, ka­ko se ka­že. No­sim na le­đi­ma ve­li­ku cr­nu tor­bu u ko­ju smo, po sa­vje­tu od­vjet­ni­ka, po­tr­pa­li to­ne pa­pi­ra. Osim po­treb­nih do­ku­me­na­ta o ro­đe­nju, vjen­ča­nju i osta­lih bi­ro­krat­skih zna­ko­va ras­po­zna­va­nja, mo­ra­li smo po­ni­je­ti i raz­ne mo­je fo­to­gra­fi­je iz fil­mo­va, isječ­ke iz no­vi­na, po­ste­re, plo­če, kri­ti­ke...

Kao pje­snik ko­ji no­si svo­je pje­sme na ogled!

Len­ka je oda­bra­la kri­vi put s par­ki­ra­liš­ta i ja sam se već do­bro pre­zno­jio pod te­re­tom teš­ke tor­be is­pu­nje­ne svim tim pa­pi­ri­ma. Osje­ćao sam se po­ma­lo glu­po i smi­ješ­no no­se­ći svo­je vla­sti­te sli­ke. Ili je to bio dio ne­ke (ne)za­slu­že­ne ka­zne?

Na­po­kon smo sti­gli pred zgra­du i sta­li u red. Proš­li smo si­gur­no­snu kon­tro­lu, kao da ula­zi­mo u avion i po­pe­li se di­za­lom na osmi kat. Ta­mo smo sre­li na­še­ga od­vjet­ni­ka, go­spo­di­na Ri­čar­da Frej­dea, ko­ji je na br­zi­nu pro­vje­rio sve na­še do­ku­men­te jer u slu­ča­ju da neš­to ne­do­sta­je, ne mo­že se, po pro­ce­du­ri, do­bi­ti no­vi sa­sta­nak i po ne­ko­li­ko mje­se­ci.

ČE­KA­NJE NA­ŠEG GO­DOA

Če­ka­mo u ve­li­koj če­ka­o­ni­ci, za­jed­no s pu­no lju­di, uglav­nom Mek­si­ka­na­ca i Azi­ja­ta, prem­da u tom ša­ro­li­kom druš­tvu za­pa­žam i ne­ka li­ca za ko­ja bih se mo­gao za­kle­ti da su na­ši lju­di.

Tko zna zbog ko­jih mi se raz­lo­ga ne ja­vlja­ju!?

Bit će zbog obo­stra­ne ne­la­go­de.

On­da od­jed­nom iza jed­nih po­kraj­njih vra­ta iz­la­zi sje­do­ko­si imi­gra­tion of­fi­cer. Naš od­vjet­nik mu da­je zna­ko­ve ru­kom i ovaj mu klim­ne gla­vom.

– Ovo je šef. On će nas osob­no pri­mi­ti – go­vo­ri Ri­čard.

Ni­je valj­da da i ov­dje ima pro­tek­ci­je, po­mi­slih.

Ima. Ipak – ima!

Na­kon pet mi­nu­ta isti ofi­cir nas po­zi­va za šal­ter gdje nam svi­ma uzi­ma oti­ske pr­sti­ju. Dje­voj­či­ce su im­pre­si­o­ni­ra­ne i ne mo­gu sa­kri­ti uz­bu­đe­nje. Pi­ta­ju ga raz­li­či­ta pi­ta­nja. Mi­li­ca tra­ži da joj po­ka­že Green Card. On obe­ća­va da će to uči­ni­ti ka­sni­je.

Za­tim je po­zvao Len­ku i me­ne i na­še­ga od­vjet­ni­ka u ured. Dje­voj­či­ce su bi­le raz­o­ča­ra­ne što i one ni­su po­zva­ne unu­tra. Za­mo­lio ih je da pri­če­ka­ju u če­ka­o­ni­ci.

Bio je bes­kraj­no lju­ba­zan i ni­ma­lo sli­čan svim onim ame­rič­kim ca­ri­ni­ci­ma i po­li­caj­ci­ma na aero­dro­mi­ma i slič­nim ure­di­ma, ko­ji su od­re­da aro­gant­ni, na­mr­go­đe­ni i ne­lju­ba­zni.

Pre­gle­da­vao je mo­je sli­ke i film­ske ma­te­ri­ja­le ne skri­va­ju­ći odu­še­vlje­nje. Za­tim je oda­brao dvi­je sli­ke. Jed­nu iz So­uth Pa­ci­fi­ca, za svo­ju že­nu, i jed­nu iz Sa­in­ta, za se­be. Pot­pi­sao sam mu ih. Već sam raz­miš­ljao ho­će­mo li do­bi­ti ze­le­nu kar­tu od­mah ili za ne­ko­li­ko da­na, kad je on otvo­rio na kom­pju­te­ru moj slu­čaj za­ve­den pod ne­kom ši­from i bro­jem.

Od­jed­nom se uz­vr­po­ljio i uozbi­ljio. Na­kon kra­će stan­ke je re­kao:

– Vaš pred­met je na FBI-u.

– Da?

– Ne­tko ga je zbog ne­če­ga po­slao i još ni­je vra­ćen.

– Zaš­to je po­slan na FBI? – pi­tao sam.

– Pa valj­da si im sum­njiv – na­smi­ja­la se Len­ka.

– Pu­no pu­ta ne­ki od na­ših slu­žbe­ni­ka po­ša­lju pred­met u FBI, zbog ru­tin­ske pro­vje­re. Mo­žda im se uči­ni ne­ki de­talj sum­njiv, čak po­ne­kad i sa­mo ime i pre­zi­me.

– Valj­da je to zbog pre­zi­me­na – re­koh.

A mo­žda još uvi­jek ima­ju u svo­jim taj­nim knji­ga­ma za­pi­sa­no da sam član Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je Ju­go­sla­vi­je, što sam uisti­nu i bio na pr­voj go­di­ni Aka­de­mi­je, kad smo kao stu­den­ti bi­li dva mje­se­ca na tur­ne­ji po Ame­ri­ci. Sje­ćam se da me je rek­tor Sve­u­či­liš­ta u Kan­za­su, usred ve­če­re ko­ju je pri­pre­mio za nas, upi­tao:

– A vi ste, mla­di­ću, član Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je, zar ne?

– Da – pro­mu­cao sam, ne shva­ća­ju­ći ka­ko je to on do­znao i zaš­to je to uop­će i va­žno. Uosta­lom, ako tre­ba da zbog „svo­ga ko­mu­ni­zma“ pla­tim ci­je­nu u ovoj aro­gant­noj Ame­ri­ci, spre­man sam je i pla­ti­ti. Ot­ka­ko je ko­mu­ni­zam po­čeo umi­ra­ti po ci­je­lom svi­je­tu, u me­ni se po­čeo sve vi­še bu­di­ti, pa prem­da odav­no već ne pri­pa­dam ni­ti jed­noj or­ga­ni­zi­ra­noj ko­mu­ni­stič­koj par­ti­ji, osje­ćam da mo­je lje­vi­čar­stvo sva­kim da­nom ra­ste. Valj­da zbog si­li­ne so­ci­jal­nih ne­prav­di ko­je sre­ćem sva­ko­ga da­na u ovoj okrut­noj ka­pi­ta­li­stič­koj dr­žav­noj tvo­re­vi­ni, ko­ja pod ime­nom „de­mo­kra­ci­je“ po­ro­blju­je vla­sti­ti na­rod, a bo­ga­mi i tu­đe na­ro­de.

A mo­žda su do­pr­li do njih i mo­ji in­ter­vjui po hr­vat­skoj, slo­ven­skoj i ta­li­jan­skoj štam­pi, u ko­ji­ma ne­mi­li­ce na­pa­dam po­li­ti­ku Ame­ri­ke i nje­zi­na pred­sjed­ni­ka Bu­ša, bo­ja­zno po­mi­slih.

Uvi­jek po­sto­je mje­sta i na­či­ni gdje se na­pla­ću­ju ra­ču­ni.

Oči Ve­li­kog bra­ta su sve ve­će.

– Ja bih re­kao da je to sa­mo ru­tin­ska kon­tro­la – go­to­vo se is­pri­ča­vao sim­pa­tič­ni ofi­cir.

– I ko­li­ko ta ru­tin­ska kon­tro­la mo­že po­tra­ja­ti? – upi­ta­la je Len­ka.

– To ni­tko ne zna. Ima ta­mo to­li­ko mno­go slu­ča­je­va. Mo­žda mje­sec, mo­žda dva, a mo­žda i go­di­nu da­na. U sva­kom slu­ča­ju, vi vi­še ne tre­ba­te do­la­zi­ti na in­ter­vju jer ste ga us­pješ­no proš­li.

To zna­či, zbra­jao sam u se­bi, po­nov­no pla­ća­ti od­vjet­ni­ka za mol­be za rad­ne do­zvo­le i pu­to­va­nja u Evro­pu i po­no­vo pla­ća­ti ti­su­će do­la­ra na sve te bi­ro­krat­ske fin­te.

Po­zdra­vi­li smo se s ofi­ci­rom i on nas je, po­nov­no se is­pri­ča­va­ju­ći, is­pra­tio do če­ka­o­ni­ce. Ta­mo su nas uz­bu­đe­no če­ka­le na­še dje­voj­či­ce.

Ofi­cir ih je po­zvao do vra­ta i po­ka­zi­vao im ne­ko­li­ko raz­li­či­tih ti­po­va ze­le­nih kar­ti. Po­ka­zao im je ka­ko su s go­di­na­ma mi­je­nja­le iz­gled i ob­li­ke – te spe­ci­jal­ne kar­te ko­je su za mno­ge lju­de zna­či­le spas i eg­zi­sten­ci­ju, a za mno­ge i pro­past.

– Ko­ja je na­ša? – pi­ta­la je Mi­li­ca.

– Usko­ro ćeš je do­bi­ti – obe­ćao joj je ofi­cir s kar­tom umje­sto s ru­žom.

Osim ako mo­ja Len­ka i ja ne od­lu­či­mo druk­či­je i jed­nog da­na ba­ci­mo kroz pro­zor sve te pa­pi­re, mol­be, za­mol­be, po­tvr­de i do­zvo­le i vra­ti­mo se u na­še kra­je­ve.

MO­ŽDA JED­NO­GA OBIČ­NO­GA DA­NA

Ali ni ta­mo gdje mi­sli­mo da smo svo­ji ne­će­mo bi­ti poš­te­đe­ni slič­nih pro­ce­du­ra. Len­ka, na­i­me, ne­ma hr­vat­ski pa­soš. A ja ne­mam srp­ski. Ali imam za­to slo­ve­nač­ki, ko­ji po­ka­zu­jem u Sr­bi­ji, Bo­sni i Ma­ke­do­ni­ji. Len­ka po­ka­zu­je svoj srp­ski pa­soš u Bo­sni i Ma­ke­do­ni­ji, a bo­li­vi­jan­ski u Hr­vat­skoj, Slo­ve­ni­ji i Ita­li­ji. Dje­ca po­ka­zu­ju svu­gdje svoj en­gle­ski pa­soš, a i Len­ka ga je do­bi­la, te vi­še ne­će mo­ra­ti zbog sum­nji­vog bo­li­vi­jan­sko­ga pa­so­ša bes­kraj­no če­ka­ti na gra­ni­ca­ma da pro­vje­re ne pri­pa­da li ne­kom lan­cu osum­nji­če­nih pre­pro­da­va­ča i šver­ce­ra ko­ka­i­nom.

Je­di­no ja, či­ni se, ni­ka­da ne­ću do­bi­ti ni ame­rič­ki ni en­gle­ski pa­soš zbog po­sve­maš­njih sum­nji u mo­ju pro­le­ter­sku po­li­tič­ku ori­jen­ta­ci­ju.

Ne ža­lim zbog to­ga pre­vi­še. Ta iona­ko će usko­ro do­ći dan kad će sve ove biv­še YU re­pu­bli­ke, a sa­daš­nje dr­ža­ve, otvo­ri­ti svo­je gra­ni­ce i po­sta­ti dio te ta­ko žar­ko sa­nja­ne Evro­pe.

Po na­šim ljup­kim gra­do­vi­ma i pi­to­resk­nim se­li­ma še­tat će slo­bod­no stra­ni tu­ri­sti de­be­lih nov­ča­ni­ka i ku­po­va­ti ku­će, ze­mlju, hra­nu, lju­de.

Ja ću ho­da­ti uz oba­lu Bar­ba­ri­ge ili uli­ca­ma Za­gre­ba s ne­kim svo­jim dru­ga­ri­ma i, kao ne­kad, u ra­na ju­tra za­o­gr­nut plaš­tom slat­ko­ga pi­jan­stva, gla­sno re­ci­ti­ra­ti Je­se­nji­na:

Al’ ja im se ni­sam dao

i u vri­je­me bo­ja ka­no­na­da i kr­vi

ja sam za dru­ga­či­ju hra­brost znao

bio sam u ze­mlji DE­ZER­TER PR­VI!!!

Od­lo­mak iz ru­ko­pi­sa pod rad­nim na­slo­vom GREEN CARD

(Nastaviće se)

Dopuna: 04 Feb 2008 21:49

--------------------------------------------------------------------------------




Audicija
Tuđina je teška

Najgora stvar od svega u američkoj filmskoj i kazališnoj industriji su audicije. Malo tko je, bez obzira na zvjezdanu pozicioniranost, pošteđen te nelagode i mučnine hoće li dobiti ulogu.

Nakon jednog ispunjenog života, u kojem sam birao uloge, pa i redatelje, odjednom sam se bio našao u poziciji glumca koji traži svoju šansu i koji je jedan od stotinu, jedan od tisuću njih ravnopravnih. Možda mi je najteže bilo u Londonu početkom 1994. godine. Završio sam snimanje filma Before the Rain, završio sam i s predstavama u Royal Exchange Theater u Mančesteru. Završio sam i projekt Najdžela Ozborna Opera Sarajevo u Queen Elisabeth Hallu.

Moj londonski agent Dalas Smit, bivši glumac, koji sasvim neuvjerljivo izgleda za jednoga agenta jer je zgodniji od svih svojih klijenata, šalje me na razne audicije. Sve su to uglavnom male i nikakve uloge. Vozači kamiona u horor filmovima ili ruski ili istočnoevropski kriminalci.

Umoran sam bio i traumatiziran od raznih audicija tih mjeseci, od kojih je posebno trpko zazvonio u meni susret s jednim mladim američkim redateljem koji je, između ostaloga, bio učenik Dušana Makavejeva. Bio sam pozvan zbog neke sasvim male i beznačajne uloge, ali čak je i u Londonu bilo pitanje prestiža pojaviti se u velikim američkim filmovima.

U nekoliko minuta našega susreta, jer u Amerikanaca je vrijeme doista novac, mladi režiser mi je uspio ispričati koliko poštuje i voli Dušana Makavejeva i kako mu se beskrajno svidjela moja uloga u Makovom filmu Manifesto. Zatim me iznenada upitao bih li mu pročitao tih nekoliko rečenica iz njegova skripta.

U meni se nešto pobunilo. Vrag bi ga znao zašto, ali mi je taj mladi Amerikanac beskrajno išao na živce.

– Ne – rekao sam, ustao sa stolca i napustio sobu.

Moj agent Dalas od srca se smijao toj mojoj epizodi, no ipak me je na kraju zamolio da više ne prakticiram takve igre jer bih mogao doći na loš glas. I nastavio sam s audicijama, poslije kojih sam dugo u noć ispirao usta s beskrajnim količinama piva.

Ali što da radim?

Hamlet više nisam!

A bogami ni Don Huan.

Odabirući soju sudbinu, morao sam pristati na takav poraz.

Osim glume, ne znam što bih drugo znao raditi? Za ozbiljniji nogomet sam već odavno prestar. Mogao bih još jedino voziti taksi po Londonu, što čine mnogi moji “Jugovići”, od kojih su neki liječnici, ekonomisti, pravnici...

Načas spaseni

Jedne predsilvestarske večeri, Lenka i ja bili smo pozvani na party u otmjenu englesku aristokratsku kuću. Lord Atkins je tada bio ministar vanjskih poslova ili energetike, u svakom slučaju jedan od najutjecajnijih i najperspektivnijih engleskih konzervativnih političara. Ugledna obitelj bila je u najbliskijim vezama s kraljevskom obitelji. Žena lorda Atkinsa bila je izvjesna gospođa Lolica, Beograđanka, vrlo privlačne vanjštine. Jednog je popodneva skupljala leptire po stolovima El Metroa, španjolskog restorana na željezničkoj stanici Hamersmita, pokušavajući me pratiti u ispijanju bijeloga vina.




Na putu prema kući Lorda Atkinsa, trebalo je te večeri otići u hotel Aterneum u blizini Pikadilija. Tamo sam imao zakazanu audiciju za jednu malu ulogu u velikom filmskom projektu Paramaunta The Saint. Glavne uloge su igrali Val Kilmer i Elizabet Šu, oboje na vrhuncu popularnosti toga časa u Holivudu. Ja sam bio pozvan da izgovorim par rečenica i jedan manji monolog nekog ruskog generala. Uloga je bila bezveze, iako je monolog imao u sebi neke dinamike i snage.

Bio je petak i kroz High street Kensington auti su se presporo kretali. Prošli smo pored Ninine buduće škole „Montesori St. Nicolas”, koja nas je koštala, kako se kaže, “kao svetog Petra kajgana”. Još kroz jedan mali tunel i izlazili smo točno ispred hotela Aternum, gdje je trebalo da se održava audiciju. Možda zbog kiše koja je sitno padala i uz koju sam se uvijek nekako posebno osjećao i koja me je, uostalom, sjećala na moje bećarske slavonske dane, kad sam rušio sve što se rušiti dalo i ponašao se kao Đuka Begović kad preuzima svake noći svoju sudbinu u vlastite ruke, tek ja sam iznenada, kroz zube prosiktao Lenki: „Vozi dalje!“

I sama umorna od tih naših Londonskih mjeseci bijede, neimaštine i poniženja, bez riječi je pritisnula gas. Auto je klizio prema Pikadiliju i činilo se kao da smo lebdjeli u nekom bestežinskom stanju. Ni riječi nismo progovorili. U toj našoj okamenjenoj šutnji bilo je nekog nakupljenog očaja od ove duge četiri ratne godine koje su nas izbacile iz naših gradova, naših stanova, naših života.

I kiša je počela krupnije padati i londonska studen se uvukla u nas, te nas prikovala za sjedišta našeg starog BMW-a, koji smo dobili na dar od Lenkine bolivijanske rođake Sarite i njenog muža Ričarda.


Zatim je Lenka, bez reči, naglo skrenula lijevo u jednu malu ulicu, napravila krug i vratila se na High Street Kensington. Ubrzo je stala ispred hotela Aternum i vragolasto rekla: “E, pa Suki, hajde da snimimo ovaj film, a onda ćemo im jebati sestru Bosiljku“. Voljela je ponekad citirati moju omiljenu psovku.

Za razliku od mladoga i nadobudnoga američkog režisera, Filip Nojs je bio beskrajno zanimljiv i krajnje jednostavan. Govorio je smireno i pažljivo me promatrao dok smo razgovarali. I on mi je spomenuo da me je gledao u Makovom filmu Manifesto i da je, uostalom, dobar prijatelj s Makavejevim. Svidio mu se jako i Before the Rain.

Pitao me o Jugoslaviji i o ratu. Prijatelj je, kaže, s Brankom Lustigom, koji ga je upoznao s predsjednikom Tuđmanom. Prijatelj sam i ja s Lustigom i nekako posebno ponosan na njegova dva Oskara. Kao da su te visoke filmske nagrade dodijeljene i svima onima divnim jugoslavenskim filmadžijama koji su poput Branka film voljeli iz dubine duše i gotovo živjeli samo za njega.

Zatim me zamolio da snimi kamerom taj mali monolog ruskoga generala. Kaže da Studio mora odobriti svakoga glumca.

Pročitao sam monolog. Dosta uspješno, čini se.

– Možete li još jednom probati, s malo više glasa i snage… Kao Antonije, nakon Cezarovog umorstva?

Dodao sam gas. Šekspir mi je, uostalom, u krvi.

Bio je više nego zadovoljan. Ponudio me je čašom vina.

– Što se mene tiče, ulogu ste dobili – rekao je – ali imam ja na umu nešto drugo.

Zagonetno se smješkao.

Zatim je uzeo skript Sveca i kaubojski mi ga bacio preko stola.

– Pročitajte i spremite mi za dva dana dvije scene Borisa Tretjaka, ruskog milijardera.

Nakon dva dana došao sam ponovno u hotel Aterneum.

– Paramount Studio hoće za Tretjaka neko veliko ime, Maksimilijana Šela ili Entonija Hopkinsa, a ja hoću vas.

Zatim smo snimili te dvije odabrane scene. Bio je zadovoljan. Opet me ponudio vinom i ja sam se nakon dugo vremena osjetio u Londonu nekako važno toga popodneva.

Nakon tjedan dana stigao je odgovor iz Holivuda: Da. Njima se sviđa „ovaj Rus”.

Lenka je otvorila šampanjac i dugo u noć orila se pjesma u našem stanu na Shepard's Bushu.

Sreća nas je dotaknula. Bili smo načas spaseni!

A da nije okrenula auto one večeri na Pikadili stritu?

Vremenske i druge razlike

Telefon je zazvonio neuobičajeno rano. Ja odmah otvorim oči, spreman iskočiti iz kreveta i otpočeti svoje uvježbano jutarnje buđenje mojih ukućana. Lenka, već po navici, ne otvarajući oči, zatrpava glavu dublje u jastuke i nešto nerazumljivo govori, kao da pokušava zadržati san koji će joj ovo naglo jutarnje buđenje prekinuti i izbrisati vrpcu, odnijeti u nepovrat željeno i nedosanjano.

– Dobro jutro. Oprostite, nisam vas valjda probudila.

Pokušavam otkriti na svome novome satu koje je vrijeme i ne uspijeva mi odmah. Kazaljke su bijele boje, a ja bez naočala gotovo više ništa ne vidim. Još nisam Lenki prijavio da sam greškom na karticu American Express kupio basnoslovno skup sat. Jednostavno sam pročitao jednu nulu manje.

– Koliko je sati? – pitam ovu svoju nepoznatu sugovornicu čiji me dalmoški naglasak samo zadržao da je ne pošaljem do vraga.

– Pa, kod nas je petnaest do tri… Poslije podne… Ajme, nisam vas valjda probudila.

– Jeste – kažem – kod mene je petnaest do šest ujutro.

– Joj, oprostite. Zovem iz Zagreba, iz redakcija Večernjeg lista.

– Bar da ste Jutarnji – rekoh.

– Molim?

– Ništa, ništa, nema veze.

Lenka se prevrće između jastuka i bijesno prosikće:

– Izlazi van, probudit ćeš Milicu.

Milica ponekad spava između nas i ja nemam srca vratiti je u njezin krevet nakon što je uspavam. Volim je onako malenu i nježnu, sklupčanu uz moje tijelo, grliti, osluškivati njezino tiho disanje, otkucaje srca i čuvati njezin san. Pokrivam je noću jer se rita i baca sa sebe pokrivače, a onda se kao mladunče klokana zavlači pod moju majicu, a ja usporavam disanje da je ne probudim. Zbog nje kupujem XXL majice.




Bio sam istih godina, ako ne i stariji od nje, kad sam se nekih noći zavlačio u krevet između mame i tate i ispod onih debelih i toplih slavonskih gunjeva tražio spas i zaštitu od nekih sanjanih nemira.

– A ja mislila da je šest sati razlika.

– Šest sati je Njujork.

– Oh, oprostite. Da nazovem kasnije?

– Nema veze, recite. Večernjak je važna novina.

Doduše, te važne novine su još do prije nekoliko godina prednjačile u denunciranju mojih izjava, riječi, navodnih postupaka i mišljenja, te se nisu nimalo razlikovale od najžuće štampe i najprostije ratne, huškačke propagande. Ponekad mi se učini da sam u svome mirenju svjetova ipak otišao predaleko i da zaboravljam što ne bi trebalo zaboravljati i opraštam kome ne bi trebalo opraštati. Ali, takvoga me majka rodila, kako se kaže, i ja se radije mirim nego da ratujem.

Slapovi Krke u drvenoj bačvi

Izlazim na dvorište. Iako je rano jutro i veljača, nije mi hladno. Ja još uvijek mjesece zovem kako sam ih prije zvao, a najviše sam volio imena petog i dvanajstog mjeseca. Maj i decembar. Još uvijek mi u neka tiha predvečerja, kad sunce zalazi i prosipa blagu svjetlost po rubovima gradskih četvrti, božanski glas moje majke pjeva našu pjesmu, kojom me je dočekivala kad bih dolazio u roditeljsku kuću u Vinkovce, otvarajući širom prozore i navijajući starinski gramofon do kraja, da cijela ulica čuje: “Raširi ruke, o majko stara, ja ću ti doći kad dođe maj”.

A i decembar se lijepo „oglašavao“ u poeziji. Uostalom, kako da pjevušim Keminu pjesmu “ Jedne noći u prosincu, kad je bila hladna zima...”?

Blažena kalifornijska klima. U kombinaciji s američkim filmovima koje ovdje lakše dobivam, jedina je dobra stvar što nam se događa u Americi.

Iako je polovica februara, ja preko dana hodam u košulji, igram tenis u šortsu i majici kratkih rukava i, na Lenkino užasavanje, ne stavljam kremu za zaštitu od sve poganijeg i užarenijeg sunca.

– U Zagrebu danas pada snijeg. Ajme, strašno je hladno… – tuži se moja ranojutarnja budilica i kao da se time ispričava što me je tako rano probudila.

Na trenutak mi prolete kroz glavu moje zagrebačke zime. Snijegom pokriven Trg bana Jelačića (kojega smo mi odvažniji i u doba komunizma tako zvali). Krovovi Gornjega grada i bijela katedrala koja je onako zaleđena izgledala ko neki ukleti dvorac iz starih pripovijetki. Blaga i dovoljno duga strmina na Cmroku, ispod “Šumskog dvora”, gdje sam Luciju i Danila spuštao na sanjkama. Topline zaštitničkih podsljemenskih restorana i mirisi kuhanog zelja, bunceka i krvavica. Predbožićni štandovi s okićenim borovima. Runda pića u Potepuhu.

– Ovdje je toplo i sunčano. Danas će biti 25 stupnjeva – namjerno cimam moju Dalmošicu, da joj se bar malo osvetim za ovo prerano buđenje.

– Ajme, odmah bih se mijenjala. A što to šumi kod vas? K'o neka rijeka.

– Slapovi Krke, gospođo. Evo sjedim na obali, bacio sam u rijeku gajbu Ožujskog da se hladi…

– Šalite se, je l' da?

Čudno kako Dalmatinke, za razliku od Dalmatinaca, nemaju previše smisla za humor. Osobito dok su mlađe. Nekako sve uzimaju suviše ozbiljno. I kad bi mi koji put ruka zalutala na njihova koljena, gotovo panično su odmah izmicale noge, da ne bi slučajno popustile. Za razliku od kontinentalki koje su odmah, bedrom o bedro, snažno stiskale moje oznojene dlanove.

Ne znam kako da joj objasnim a da doslovno ne shvati moje rečenice i da me odmah ne proglasi jugonostalgičarem, da je ova malena drvena bačva, na pola presječena, na koju mi je Lenka montirala malu električnu pumpu koja obrće vodu i iz nekog bambusova štapa vraća je natrag u bačvu, uistinu moji slapovi Krke i Plitvičkih jezera. Satima znadem sjediti za ovim drvenim stolom, vrtjeti kroz glavu kadrove iz svoga filma, slušati žuborenje vode i piti Ožujsko pivo, kad ga uspijem nabaviti.

– Kojim dobrom, gospođo? – pitam je dok sjedam za naš veliki stol na terasi, na kojem su ostale razbacane bundevine sjemenke od prošle noći. Sve više ih grickam otkad mi je jedan makrobiotičar otkrio da su najbolje za suzbijanje mogućih problema s prostatom. Ali jedem ih i zbog onog naročitog pljuckanja ostataka koštica kroza zube, što je bila jedina disciplina u kojoj sam bio bolji od Kasima jer je on imao veliki razmak između prednjih zubi. No, zato je bolje štrcao pljuvačku u daljinu.

Gospođa novinarka Večernjeg lista na svome jutarnjem zadatku želi saznati nešto više o TV američkoj seriji Surface i o mojoj ulozi u njoj.

Govorim joj da sam dobio jednu od glavnih uloga i ne želim joj odgovoriti na pitanje o visini moga honorara.

– Znači, vi ste sada k'o naš Goran Višnjić?

Nisam joj rekao: “Gospođo, zar nisam i ja vaš?”, zvučalo bi politički ili kao da sam uvrijeđen.

Lekcija iz Šekspira

Često me uspoređuju s mladim Višnjićem, iako nas ama baš ništa ne veže. Potpuno smo drukčiji temperamenti i energije. On je Dalmoš, a ja Ličanin i Slavonac. Zbog toga me je Stevo Krnjajić ponekad zvao Likoslav.

Jednom sam Goranu kupio na poklon kaubojske čizme, kad nas je s mojom kćeri Lucijom posjetio u Londonu. Broj 44. A trebalo je dva broja veće.

U proljeće '93. Lucija me gnjavila da se vidim s njim u Ljubljani, gdje sam tada živio, i da mu kažem nešto o Hamletu.

Uzalud sam govorio Luciji da ja više ništa ne znam o Hamletu i da mu kaže da je najbolje da se usredotoči na sebe i svoju prirodu. Morao sam pristati i održati tu nelagodnu lekciju.

Došao je autobusom iz Zagreba, jednog kišnog popodneva, i plan nam je bio da provedemo nekoliko sati zajedno te da se vrati nekim večernjim autobusom. Ali toga jutra je sasvim nenadano došao u Ljubljanu moj drugar Kemal Monteno. Iz Sarajeva. Iz pakla. Iz rata.
Bio je mršav, ispijena lica. Umorno se nasmijao kad sam mu rekao da izgleda bolje no ikad. Zagrljeni i usmjereni jedan na drugoga, obijali smo slovenske kavane cijeli dan i cijelu noć. Mlađahni Višnjić nam se pridružio i, sasvim solidno za jednog početnika, pratio naše avanture.

Bilo je oko četiri ujutro kad smo umornog ratnika Kemicu ostavili u hotelu Slon, a nas dvojica, promrzli i pokisli, olovnih nogu došli u moju slovensku oazu na Brodarjevom trgu 6, Fužine (s naglaskom na i).

Sjeli smo za stol u malenoj kuhinji u kojoj smo Lazar i ja svakodnevno igrali šah. Pili smo pivo i viski, moju omiljenu „beton kombinaciju“ tih ratnih godina. Narezao sam slanine i crvenoga luka da ublažim razorne detonacije alkohola.

– Šjor Rade, ma ništa mi niste rekli o Hamletu.

– Kad ništa o Hamletu ne znam, Gorane. Ja sam ga igrao prije dvadeset godina.

– Ma, dajte, vi da ne znate…Ko će ako ne vi?

Žmirkao je onim svojim ljepuškastim okicama mlađahni Višnjić i pomalo zaplitao jezikom, što je njegovom dalmoškom akcentu davalo neki poseban šarm.

Sviđao mi se, iako sam sve Lucijine momke propuštao sumnjičavo kroz prste. Mora da sam ipak u suštini bio potajno ljubomoran zbog siline ljubavi prema mojoj lijepoj kćeri.

– Pa igraj ga, Gorane, iz sebe. Iz ritma srca svoje generacije… Kao da si ti Hamlet…

– Kako kao da sam ja Hamlet – sjetno se nasmiješio i svojim malo promuklim glasom i blijedim licem, nekako me podsjetio na mene mladoga, iako, moram priznati, ne bih se mogao mjeriti s njegovom perfektnom muškom privlačnošću.

Načas mi kroz pijano sjećanje doleti slika moga lovrijenačkoga Hamleta, u crnom kožnom kostimu, izlomljenih pokreta i gotovo svake večeri promukla glasa. Zatreperih ponosom kad se sjetih zavjetnih samoća koje sam tajno gradio i skrivao među kamenim zidovima čarobne tvrđave. Što me, do vraga, ovaj mladić pita? I što mu ja to mogu i trebam reći? Nisam ni ja pitao Šovagovića. Neka čita Jana Kota….

– Pročitaj knjigu Jana Kota.

– Pročitao – odgovorio je spremno i gotovo ponosito mladi Višnjić i pri tom izvukao iz svoga zelenoga ruksaka, od kojega se nije cijele večeri odvajao, nekoliko knjiga, među kojima sam u tvrdim sivim koricama prepoznao Kotovu knjigu Šekspir naš suvremenik.

Kandidat za novoga hrvatskog Hamleta uredno vadi iz svoga zelenog ruksaka maleni notesić i olovku, spreman zapisati još koju knjigu koju bi mu uvaženi profesor, to jest ja, mogao predložiti. Ja mu dolijevam viskija u pivo da armiram beton. Režem slaninu. Nutkam ga lukom.

– Ne smijem luka, šjor Rade, prije tri mjeseca sam operirao čir na želucu, perforacija, skoro sam odapeo.

Nekim očinskim instinktom prestajem mu dotakati viski u pivo, otvaram bocu Radenske, režem kruh, vadim jogurt iz frižidera.

– Dakle, mislite da aktualiziram Hamleta, da ga igram iz sebe… Ali ja nisam Hamlet. Mislim, Hamlet je Hamlet. Princ.

Tko je tko u Hamletu

– Ti si Hamlet, Gorane. Zajebi princa. Pazi, ako si ti Hamlet, tko ti je Ofelija?

– Ako sam ja Hamlet, tko mi je Ofelija?

Gledao me je trepćući svojim dugim trepavicama kao radoznalo đače, dok sam ja kao strogi profesor nožem nabadao komad slanine i mahao njime ispred njegova začuđena lica.

– Da. Tko ti je Ofelija?

– Pa, ako sam ja Hamlet, Ofelija mi je… Ofelija je… – otpočeo je tiho, kao da se boji izreći ono što misli da ne bi bubnuo neku glupost pred uvaženim i pijanim profesorom.

– Ofelija mi je… Lu… Lu… Lucija mi je Ofelija – prošaptao je najtišim mogućim glasom i pri tom mu se u uglu usana čitao smiješak kojim kao da je pristajao na našu pijanu šekspirijansku seansu.

– Lucija ti je Ofelija? – viknuh i ubacih komad slanine u usta s vrška prijetećeg noža.

– Šjor Rade… ako sam ja Hamlet, Lucija mi je Ofelija, normalno – viknu mlađahni Višnjić i sasu iz svoje čaše na eks ostatke armiranog betona u svoj ranjeni želudac.

Zatim dohvati olovku i zapiše nešto u svoj notesić i dalje se smješkajući i gotovo uživajući u ovoj obostranoj privatnosti kojom smo čerečili Šekspira.

– Tko ti je Laert?

Zastao je u pokretu. Zamutio načas pogled. Mora da je ovaj zadnji nagli “armirani” načas paralizirao i zakovao misli.

– Ako sam ja Hamlet… Ako sam ja Hamlet, Laert mi je... Danilo mi je Laert – rekao je nekako bojažljivo.

– Bravo, Gorane – viknuo je ponovo pijani profesor iz mene, zagrizao kiseli krastavac i otpio dugi gutljaj piva.

– Šjor Rade, ako sam ja Hamlet, i pazite, ako mi je Lucija Ofelija – dodavao je razdragano pijani učenik iz njega – onda mi je Danilo Laert, normalna stvar.

– Odlično, Danilo ti je Laert.

Ovaj put nije ništa zapisao u notesić. Stvar se činila jednostavna, razumljiva i jasna. Sjetno se nasmiješio i zagledao u prve trake zore koja se zasivjela na kišnim prozorima. Prošao je rukom kroz za njegove 24 godine neprilično sijedu kosu i pomislih kako u tome mora biti neke posebne tajne. U toj njegovoj ranoj ostarjelosti koja se negdje u njemu skrila. Što je to tako ranjivo ponio iz svoje šibenske jugovine? Možda je baš to, ako uspije otkopati iz sebe, onaj dio Hamleta koji je skriven u njemu. Bol i izgubljena mladost. Nesnalaženje u svijetu koji živi. Apatija. Bezvolja. Melankolija čitave generacije. Nepristajanje na užas i perfidnost rata. Prerano ostarjela mladost…

– A tko ti je Polonije? – nesmiljeno mu i nekako posebno naglasih.

– Šjor Rade, ništa lakše. Ako sam ja Hamlet, i ako mi je Lucija Ofelija, i pazite, ako mi je Danilo Laert, vi ste mi Polonije.

– Fuck off… Ja sam ti Hamlet!

Gledao me je ukočena pogleda. Iskreno nokautiran. Bilo je u njegovim očima tuge i nekog iskrenog prijekora. Zašto se baš s njim, podnapitim i nespremnim za takvu vrstu obračuna, poigravam? Najradije bi me, da nije tako zaljubljen u Luciju, kao pravoga Polonija, probo s tim nožićem na koji nabijam komade slanine i crvenoga luka. Zatim se udario dlanom po čelu.

– Joj, što sam lud.

– Moraš biti brz! Brži od svih nas dosad.

Gledali smo se dugo u oči kao dva revolveraša. I smiješili jedan drugome. U tom trenutku sam u njegovu pogledu prepoznao odlučnost. Pa, ako ovoga ljeta i ne postane novi hrvatski Hamlet, pomislih, siguran sam da će njegovo bijelo lice uskoro svijetliti pod reflektorima. Više nije bio učenik. Kao da je dotaknuo onaj dio duše gdje je posijedio i razumio odakle treba početi.

Već je bilo pet ujutro i za sat vremena će novi hrvatski Hamlet sjediti u svom autobusu i vraćati se u Zagreb, gdje ga sutra u deset ujutro čekaju svi glumci i režiser na probi. Vjerojatno će u ranu, maglenu zoru, negdje oko Podsuseda, dok ga glas konduktera bude budio i dok mu munje nesnosnog bola budu parale umornom i mamurnom glavom, proklinjati ovu lekciju iz Šekspira s pijanim i sebičnim profesorom, viskijem, pivom, lukom i slovenskom slaninom.




(NASTAVIĆE SE)

Dopuna: 11 Feb 2008 17:13

--------------------------------------------------------------------------------




Leteći Holanđanin - Rade Šerbedžija: Težina tuđine (3)



Na va­lo­vi­ma Ti­hog oke­a­na

Dok pi­jem bi­je­lo vi­no, obič­no mi se pje­va. Sje­dim sam na svo­joj dvo­riš­noj te­ra­si uz “sla­po­ve Pli­tvič­kih je­ze­ra”, ka­ko zo­ve­mo ma­lu dr­ve­nu ka­cu iz ko­je spe­ci­jal­nim efek­ti­ma vo­da žu­bo­ri i bu­di sje­ća­nja na one mo­je da­le­ke to­ple ju­žne kra­je­ve, pi­jem ge­mišt od San­ta Mar­ga­ri­te (mog naj­dra­žeg Pi­not Gri­gio vi­na) i pje­vu­šim Lo­ši­nu pje­smu, ”vi­no ne zna da smo ne­kad bi­li sre­tan par/ bo­lje bi­ti pi­jan ne­go star…”

Na­la­zim da je bi­je­li ge­mišt bo­lji kad se ra­di s fran­cu­skom mi­ne­ral­nom vo­dom Pe­ri­er ne­go s ta­li­jan­skim Pe­le­gri­nom, kad već ov­dje ne­ma jam­nič­ke.

Dok ta­ko pje­vu­šim i pi­juc­kam, obič­no ne mi­slim ni o če­mu. Sa­mo se pre­pu­stim ne­koj tu­poj, slat­koj tu­zi. ”Zar je isti­na da tu­ga ne­ma ob­li­ka/ ili to nož re­že njen nje­žni se­def/ a sto­ji po­gled ra­van u li­ni­ji što si­je­če.”

Ne­zgo­dan po­kret de­snom ru­kom ko­jim sam iz sa­svim opuš­te­nog po­lu­le­že­ćeg po­lo­ža­ja u mo­joj omi­lje­noj ma­sli­na­sto­ze­le­noj fo­te­lji, že­lio, go­to­vo fa­kir­skom vješ­ti­nom, do­to­či­ti još ma­lo vi­na u ča­šu, pro­u­zro­čio je oš­tar bol u vra­tu. Ne znam da li je to tre­ći, če­tvr­ti ili pe­ti kra­lje­zak, ali znam si­gur­no da je bo­lan i ozbilj­no po­vri­je­đen. Zbog nje­ga mi po­vre­me­no oš­tri bo­lo­vi pro­la­ze kroz ra­me­na i tr­nu vr­ho­vi pr­sti­ju obje ru­ke.

Tu ne­u­god­nu po­vre­du za­ra­dio sam još pri­je de­set go­di­na kad sam pred svo­jom mla­dom že­nom iz­i­gra­vao šam­pi­o­na u bodybor­din­gu, ja­ha­ju­ći po pri­lič­no vi­so­kim va­lo­vi­ma na pri­vat­noj pla­ži na­še iz­najm­lje­ne ku­će u jed­nom od luk­su­znih pred­je­la ču­ve­nog Ma­li­bua, gdje po­zna­te film­ske zvi­je­zde ima­ju svo­je eks­klu­ziv­ne bo­ga­te vi­le ogra­đe­ne vi­so­kim zi­do­vi­ma.

“De­ja­ne, ovo je taj”, vik­nuo sam svom pri­ja­te­lju De­ja­nu Ka­ra­kla­i­ću, ko­ji nas je tog ne­djelj­nog po­po­dne­va do­šao po­sje­ti­ti i ko­ji je sje­dio na pla­ži, a da mu ni­je pa­lo na pa­met da se ku­pa u Ti­hom oke­a­nu.

Po­ka­zi­vao sam mu na ve­li­ki val, ko­ji je u tom tre­nut­ku od­jed­nom po­stao još i ve­ći i kao da me je zbog ne­če­ga, vrag bi ga znao če­ga, na­mjer­no do­hva­tio, po­di­gao na vrh i za­tim me svom sna­gom za­bio na­gla­vač­ke u pješ­ča­no dno.

Osje­tio sam stra­šan bol u pred­je­lu vra­ta i je­dva sam is­pli­vao. Ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka ni­sam znao gdje sam i da li je ne­bo do­lje, a mo­re go­re. Sve je oko me­ne bi­lo ne­iz­mjer­no pla­vo.



De­snu ru­ku uop­će ni­sam mo­gao po­kre­nu­ti i be­ži­vot­no je vi­sje­la uz tje­lo. Je­dva sam uz po­moć De­ja­na i Len­ke iza­šao iz mo­ra, ko­je me je svo­jom ne­iz­mjer­nom si­li­nom vu­klo na­zad za­jed­no s pje­skom, da me od­ne­se da­le­ko od oba­le i ne­gdje ta­mo za­u­vi­jek pro­gu­ta.

Bi­lo mi je muč­no i po­vra­ćao sam mo­re s pi­je­skom po­mi­je­ša­no. Čud­no ka­ko i u ta­ko dra­ma­tič­nim tre­nu­ci­ma na­ša podsvjest ima smi­sla za hu­mor jer sam uz svu tu mu­ku i bol pje­vu­šio u se­bi Ar­se­no­vom in­to­na­ci­jom “s oku­som so­li s oku­som mo­ra…” Osje­ćao sam bes­kraj­nu sla­bost i je­dva sam sta­jao na no­ga­ma. Len­ka je pred­la­ga­la da zo­ve­mo Hit­nu po­moć, a De­jan je sa­vje­to­vao da me on hit­no od­ve­de u naj­bli­žu bol­ni­cu jer, ako je neš­to ozbilj­no, bo­lje da bu­dem u pra­voj bol­ni­ci. Pri­je ne­go su me pa­žlji­vo str­pa­li u auto, uspio sam is­ka­pi­ti du­pli wisky. Ne­ka­ko sam se na­vi­kao da sve bo­lo­ve li­je­čim ra­di­je al­ko­ho­lom ne­go aspi­ri­ni­ma.

Bi­la je ne­dje­lja i sti­gli smo do Sa­int John Ho­spi­tal u San­ta Mo­ni­ci za ma­nje od dva­de­set mi­nu­ta. Dok smo da­va­li do­ku­men­te i po­pu­nja­va­li for­mu­la­re na pri­jem­nom šal­te­ru, kroz du­bi­nu hod­ni­ka se po­ja­vio Al Pa­ći­no u prat­nji mla­đeg čo­vi­je­ka ko­ji ga je dr­žao is­pod ru­ke i, bez če­ka­nja bi­lo ka­kve re­ak­ci­je od stra­ža­ra ko­ji su tu sta­ja­li, otvo­rio je vra­ta am­bu­lan­te i ušao unu­tra.

– Hm. Ta­ko sam i ja ne­ka­da u Ju­gi – po­mi­slih. Sva su mi se vra­ta otva­ra­la, a sa­da sam je­dan od ti­su­ća, ma sto ti­su­ća, je­dan od mi­li­jun ne­po­zna­tih lju­di.

Bu­du­ći da je bi­la ne­dje­lja, ni­sam du­go če­kao i ubr­zo sam na svom “bro­ken En­glis­hu” ob­jaš­nja­vao dok­to­ri­ma što mi se do­go­di­lo. La­ko je go­vo­ri­ti ko­lo­kvi­jal­ni sva­ko­dnev­ni je­zik, ali teš­ko je na stra­nom je­zi­ku u od­re­đe­nim si­tu­a­ci­ja­ma do­seg­nu­ti sve one ri­je­či ko­je se ri­jet­ko upo­tre­blja­va­ju u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu.

Kao i u sve­mu, Ame­ri­kan­ci su pe­dant­ni i u me­di­cin­skoj po­mo­ći. Imam sre­ću da mi je zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje po­kri­ve­no pre­ko ame­rič­kog Ak­tors gu­ild, gdje sam za­ve­den pod bro­jem 00428237, ina­če bi me ova vra­to­lo­mi­ja u Sa­int John Ho­spi­ta­lu, jed­noj od naj­pre­sti­žni­jih i naj­bo­ljih bol­ni­ca u Los An­đe­le­su, koš­ta­la pre­ko 10.000 do­la­ra. Na­pra­vi­li su vi­še od 20 X-Rey sni­ma­ka da bu­du sa­svim si­gur­ni da neš­to ni­je slo­mlje­no ili na­pr­slo u vra­tu. Na kra­ju su mi pro­pi­sa­li ne­ke lje­ko­ve pro­tiv bo­lo­va i pu­sti­li me ku­ći.

Baš kad sam iz­la­zio iz or­di­na­ci­je, go­to­vo sam se su­da­rio s Alom Pa­ći­nom, ko­ji je do­la­zio iz du­bi­ne hod­ni­ka.

– Sory – re­kao je.


Tre­ba­lo je da i ja ka­žem “sory” i pro­du­žim svo­jim prav­cem jer u ta­kvim okol­no­sti­ma ni­je do­bro pre­po­zna­va­ti lju­de, pa ma­kar bi­li i ta­ko po­zna­ti kao Al Pa­ći­no. Ko zna zbog če­ga je on ove ve­če­ri svr­šio ov­dje? Mo­žda su­vi­še al­ko­ho­la, dro­ge, a mo­žda i sa­svim ne­ka be­zna­čaj­na ba­nal­nost.

I po­zna­va­ju­ći se­be, si­gur­no bih ta­ko i uči­nio da me ni­je onaj po­po­dnev­ni val oša­mu­tio i pro­tre­sao mi gla­vu i mo­zak.

– Do you re­mem­ber me? – oda­brao sam naj­glu­plju re­če­ni­cu ko­jom sam mo­gao po­če­ti na­šu kon­ver­za­ci­ju.

– No – re­kao je krat­ko i oš­tro s pri­zvu­kom ne­tr­pe­lji­vo­sti u gla­su.

– We met on Ve­ni­ce film fe­sti­val 3 years ago.

– So what – go­to­vo mi je pro­sik­tao u li­ce.

Htio sam mu re­ći da smo se do­bro dru­ži­li u Ve­ne­ci­ji i da smo za­jed­no na po­zor­ni­ci pri­ma­li na­gra­de, on za ži­vot­no dje­lo, a ja za Be­fo­re the Rain. I da smo se za­jed­no sli­ka­li pred sto­ti­nu fo­to­gra­fa i da ja ni­sam ne­ko ne­po­znat ko­ji bi ga da­vio, ne­go eto tek ta­ko, kad smo se baš go­to­vo su­da­ri­li i po­gle­da­li je­dan dru­gog u li­ce, mi­slim da je bio red da mu se ja­vim, a ne da se pra­vim da se ne po­zna­je­mo. I štoš­ta sam mu dru­gog htio re­ći, ali pre­sje­čen na­či­nom na ko­ji me je po­gle­dao i in­to­na­ci­jom ko­jom je pro­sik­tao “so what”, sa­mo sam sleg­nuo ra­me­ni­ma i sa­svim ti­ho pro­zbo­rio: “Not­hing. Just not­hing”.

Okre­nuo se i upu­tio pre­ma iz­la­zu, od­ma­hu­ju­ći li­je­vo-de­sno gla­vom, kao da je u se­bi go­vo­rio: “What an idi­ot, ma­ma mia”.

Ka­ko sam pre­zi­rao svo­ju sla­bost to­ga tre­na i tu iz­ne­nad­nu pro­vin­ci­jal­nost ko­ja se uvu­kla u me­ne ko zna ka­ko i ot­ku­da i zgra­bi­la me čvr­sto oko vra­ta, ko­ga od ja­kih bo­lo­va, ni­sam mo­gao po­mje­ra­ti ni li­je­vo ni de­sno.

Uza­lud me je De­jan Ka­ra­kla­jić tje­šio da je bio vje­ro­jat­no pi­jan i da je naj­bo­lje da za­bo­ra­vim tu epi­zo­du i ko ga uosta­lom ši­ša kad se pra­vi va­žan. I da je Da­stin Hof­man bo­lji glu­mac, a o Dži­nu Hek­ma­nu da i ne go­vo­ri­mo.

Ni­sam mo­gao za­bo­ra­vi­ti. Ni tu noć, ni mno­go no­ći po­sli­je to­ga.

– So what – mje­se­ci­ma mi je od­zva­nja­lo u uši­ma, a krup­ni film­ski ka­dar Ala Pa­ći­na uno­sio mi se u li­ce u mo­jim ne­mir­nim sno­vi­ma tih ljet­nih no­ći na­šeg pr­vog ve­li­kog ho­li­vud­skog film­skog iz­le­ta.

Gra­ni­ce

Po­no­vo na put. Po­stao sam “le­te­ći Ho­lan­dez”. Pre­li­je­ćem kon­ti­nen­te, mi­je­njam gra­do­ve i dr­ža­ve. Pu­tu­jem.

Od Los An­đe­le­sa do mo­jih kra­je­va tre­ba mi oko 13 sa­ti le­ta. Obič­no idem pre­ko Lon­do­na. Pa on­da za Za­greb ili Be­o­grad.

U zad­nje vri­je­me na­pra­vim pre­kid pu­to­va­nja da lak­še pod­ne­sem džet leg, pa ta­ko sta­nem u Nju­jor­ku, Va­šing­to­nu ili To­ron­tu. Pre­spa­vam i sli­je­de­ćeg ju­tra na­sta­vljam za Lon­don.

Pu­to­va­nja su po­sta­la moj na­čin ži­vo­ta. Pa ma ko­li­ko straš­no i sil­no vo­lio svo­ju po­ro­di­cu, po­ne­kad, sa­svim ira­ci­o­nal­no, go­to­vo se ra­du­jem što pu­tu­jem i što ću pro­ve­sti tih ne­ko­li­ko da­na u ne­kom ne­po­zna­tom ho­te­lu, sje­di­ti sam za sto­lom u do­brim re­sto­ra­ni­ma i pi­ti svo­je cr­no vi­no. Kad sam ta­ko sam u no­vim gra­do­vi­ma, ne­mam ni­ka­kve ze­lje da upo­zna­jem nji­ho­ve zna­me­ni­to­sti ili obi­la­zim mu­ze­je i te­a­tre. Pro­na­đem svoj omi­lje­ni re­sto­ran i ne mi­je­njam ga. Obič­no sni­mam fil­mo­ve i na­kon sni­ma­nja ne dru­žim se ni sa kim iz film­ske eki­pe. U stva­ri, je­dva če­kam da od njih po­bjeg­nem. Mo­žda je to podsvje­sna ne­la­go­da što na en­gle­skom ni­sam glav­ni u kon­ver­za­ci­ja­ma za sto­lom. Pro­fe­si­o­nal­na de­for­ma­ci­ja, što bi se re­klo.

Po­sli­je ve­če­re, sje­dim du­go u ho­tel­skom Ba­ru i uži­vam gle­da­ti ame­rič­ki fud­bal ili po­ker na te­le­vi­zi­ji. U na­šoj ku­ći u Los An­đe­le­su, Len­ka je uki­nu­la te­le­vi­zi­ju jer tvr­di da glu­pi i ste­re­o­tip­ni ame­rič­ki pro­gra­mi za­glu­plju­ju i kva­re dje­cu. Iako se sla­žem s nje­nim miš­lje­njem, ne­do­sta­ju mi sport­ski ka­na­li. Fil­mo­ve iona­ko ne gle­dam, na­ro­či­to svo­je.

Pa, ako se glu­mač­ka nar­ci­so­id­nost po to­me mje­ri, is­pa­da da je mo­ja nar­ci­so­id­nost u gra­ni­ca­ma nor­ma­le. Iako bi se teš­ko mo­glo ra­zu­mje­ti da iz­me­đu pre­sti­žne i po­pu­lar­ne se­ri­je 24 ho­urs, u ko­joj sam se po­ja­vlji­vao kao “gest star” u osam epi­zo­da i TV po­ke­ra, iz­a­bi­rem ka­nal s po­ke­rom u mom luk­su­znom apart­ma­nu jed­nog od bo­ljih ho­te­la u To­ron­tu. Sve vi­še mo­ja pre­ko­o­ke­an­ska pu­to­va­nja usmje­ra­vam pre­ko To­ron­ta. Tu ži­vi mo­ja se­stra Mi­li­ca sa svo­jom fa­mi­li­jom. Ta­ko, eto, na­dok­na­đu­je­mo iz­gu­blje­ne da­ne u ko­ji­ma se ni­smo gle­da­li. Mo­ja Mi­li­ca me još uvi­jek do­ži­vlja­va kao svog ma­log bra­ta, ka­ko me i na­zi­va, i to me is­pu­nja ne­kom či­sto­tom i sje­ća me na sret­ne da­ne dje­tinj­stva. No, či­nje­ni­ca da mo­ji “ma­li” ne­ća­ci Sa­ša i Bo­ris ima­ju svo­je fa­mi­li­je i dje­cu vra­ća me u okrut­nu re­al­nost u ko­joj su se mo­je re­al­ne go­di­ne već do­bra­no na­mno­ži­le. Eto, i ma­la mo­ja Lu­če će za ko­ji mi­je­sec ma­ma po­sta­ti. To zna­či da ću ja bi­ti pra­vi prav­ca­ti djed. Ve­se­lim se toj či­nje­ni­ci i sil­no sam uz­bu­đen. I mo­je dje­voj­či­ce su uz­bu­đe­ne. Iz­miš­lja­ju i pred­la­žu ime­na.




U To­ron­tu je i moj no­vi pri­ja­telj Ro­bert Lan­tos. On je je­dan od naj­po­zna­ti­jih ka­nad­skih film­skih pro­du­ce­na­ta, a s njim sam sni­mio film Fu­gi­ti­ve Pe­a­ces. Rjet­ko se u ovo­me po­slu čo­vi­jek spri­ja­te­lju­je s pro­du­cen­ti­ma jer oni obič­no ula­ze u mno­ge ne­spo­ra­zu­me s film­skim rad­ni­ci­ma. Oni, na­i­me, na­sto­je da ču­va­ju i šte­de tu­đu i svo­ju lo­vu u fil­mu, a umjet­ni­ci bi da što vi­še ot­mu od to­ga ko­la­ča.

Ro­bert je Ma­đar i po­seb­no je po­no­san na svo­je zi­dov­sko po­ri­je­klo. Za­to je i s to­li­ko stra­sti pri­stu­pio sni­ma­nju te li­je­pe film­ske pri­če in­spi­ri­sa­ne do­brim ro­ma­nom Ane Mi­čel­son.

Da bih do­bio tu li­je­pu ulo­gu, mo­rao sam ima­ti sa­sta­nak sa re­ži­se­rom Dže­re­mi­jem Po­dew­som, ko­jem su se svi­đa­li mo­ji fil­mo­vi i za nje­ga je bi­lo je­di­no pi­ta­nje ho­ću li mo­ći bi­ti do­volj­no uvjer­ljiv go­vo­re­ći ne­ke od re­če­ni­ca na grč­kom. Ku­pio sam ga re­če­ni­com da ja ni en­gle­ski ne go­vo­rim, da u stva­ri poj­ma ne­mam en­gle­ski, pa sam ipak uspio do­sta uvjer­lji­vo od­glu­mi­ti ne­ke od tih ka­rak­te­ra.

Naš­li smo se u ču­ve­nom ho­te­lu Cha­tou Mor­mont, gdje obič­no od­sje­da na­ša Va­ne­sa Red­grejv. Ona nas uvi­jek po­zo­ve da se dru­ži­mo na ljup­kom ma­le­nom ba­ze­nu na ko­me je za­bra­nje­no ska­ka­nje u vo­du, ali mo­ja Mi­li­ca, una­toč upo­zo­re­nji­ma, u njih ska­če i pr­ska vo­dom ri­jet­ke po­sje­ti­o­ce ko­ji se iz­le­ža­va­ju u le­žalj­ka­ma na vru­ćem ka­li­for­nij­skom sun­cu.

Dže­re­mi je drag i ve­o­ma smo se br­zo do­go­vo­ri­li o mno­gim stva­ri­ma. Ja sam već una­pri­jed bio si­gu­ran da ću, uko­li­ko mi po­nu­de tu ulo­gu, si­gur­no pri­hva­ti­ti jer sam in­stink­tiv­no osje­ćao da mi ta­kva ulo­ga sa­da tre­ba vi­še no ikad, da bi me na­ćas iz­ba­ci­la iz ga­le­ri­je “film­skih ne­ga­ti­va­ca” na ko­je su se Ame­ri­kan­ci već na­vi­kli.

Film je uisti­nu uspio, a mo­ja ulo­ga do­brog čo­vi­je­ka Ato­sa vra­ća me ta­mo gdje sam bio s fil­mom Be­fo­re the Rain. Ra­do­stan sam zbog to­ga, ali to sa­svim si­gur­no zna­či da ne­ću za­ra­di­ti onu lo­vu o ko­joj sam sa­njao i ko­ja bi mi omo­gu­ći­la to­tal­no spo­koj­nu sta­rost.

Ču­dan je i opa­san taj Ho­li­vud. Sa­da vi­še ni do­bri glum­ci po­put Džo­na Tor­tu­ra ne za­ra­đu­ju ve­li­ke pa­re. Mi­li­ju­ni su re­zer­vi­sa­ni sa­mo za ve­li­ka ime­na ko­ja pra­ve i pro­da­ju fil­mo­ve. Osta­li vi­še ni­su va­žni. Ako ne­tko od njih od­bi­je ulo­gu, ima ih sto­ti­ne ko­ji će je istog ča­sa pri­hva­ti­ti.

Naj­ra­di­je bih se vra­tio. Ali gdje?

Ka­ko da ži­vim ži­vot ko­ji mi vi­še ne pri­pa­da? Sve je po­sta­lo druk­či­je, a i ja sam druk­či­ji. Pa ma ko­li­ko s ra­doš­ću do­la­zim sva­ko lje­to u Is­tru, gdje na Bri­u­ni­ma ži­vi­mo svoj San ljet­ne no­ći, je­dva če­kam da se vra­tim u Los An­đe­les. Fa­li mi to ši­ro­ko pla­vo ne­bo na ko­je sam se na­vi­kao i to sun­ce ko­je ža­ri to­plo­tom go­to­vo či­ta­ve go­di­ne. I lju­di s ko­ji­ma se dru­žim i s ko­ji­ma po­tvr­đu­jem svo­je za­vjet­no emi­gran­stvo mi fa­le. Emi­grant je kao di­vlja ži­vo­ti­nja. Kre­će se ti­ho i go­to­vo taj­no svo­jim sta­za­ma i bra­ni svo­je sva­ko­dnev­ne na­vi­ke. Na ne­ki ču­dan na­čin uži­va u svo­jim sa­mo­ća­ma. I bez ob­zi­ra na to što oba­vlja svo­je obi­telj­ske i rad­ne oba­ve­ze, ima je­dan dio da­na ka­da je sam sa so­bom i ka­da se pot­pu­no pre­da­je stra­no­me gra­du s ko­jim je stvo­rio ne­ku po­seb­nu ve­zu.

Mo­ja Len­ka, ka­da od­ve­ze Mi­mi u nje­nu no­vu ško­lu, ko­ja se na­la­zi bli­zu oke­a­na, toč­no gdje se San­set bu­le­var spa­ja s Pa­ci­fic Hig­hwayom, par­ki­ra sva­ko ju­tro auto bli­zu jed­ne li­je­pe pla­že i ta­mo se še­ta bo­sa po pi­je­sku.

Ja svo­je sa­mo­će pro­na­la­zim u ma­lim ta­li­jan­skim re­sto­ra­ni­ma, u ko­ji­ma sjed­nem na po­la sa­ta i pi­jem svo­je cr­no vi­no. Obič­no se ta­da ne raz­miš­lja ni o če­mu. Sa­mo se ne­ka­ko po­seb­no tra­je. Po­ne­kad mi se či­ni kao da u tim tre­nu­ci­ma po­sta­je­mo dru­gi lju­di, go­to­vo ne­po­zna­ti se­bi sa­mi­ma.

I ka­da od­la­zim kod Ade­ma u ka­fe Aro­ma, gdje se sa­sta­je­mo i igra­mo kar­te, mo­je emi­grant­stvo se pro­du­blju­je. Ta­ko zbi­je­ni oko sto­la, bu­lje­ći u te kar­te i is­pi­ja­ju­ći vi­no u pla­stič­nim ča­ša­ma jer Adem ne­ma li­cen­cu za pro­da­ju al­ko­ho­la u re­sto­ra­nu, li­či­mo na one po­ki­sle lju­de na po­zna­tim sli­ka­ma fran­cu­skih im­pre­si­o­ni­sta. Una­toč ka­li­for­nij­skog sun­ca uvu­če se ne­ka vla­ga u na­ša ti­je­la i za­u­da­ra­mo tu­đi­nom. U Ade­mov ka­fić do­la­ze na­ši lju­di raz­li­či­tih vje­ra i na­ci­o­nal­no­sti. I Sr­bi i Hr­va­ti i Bo­san­ci i Ma­ke­de­on­ci i Cr­no­gor­ci, pa čak i po­ko­ji Al­ba­nac ili Slo­ve­nac na­vra­ti. I svi su oni tu zbog Ade­mo­ve i Amri­ne ku­hi­nje ko­ja ih svo­jim mi­ri­si­ma i uku­si­ma vra­ća u biv­še ži­vo­te.

Ma­li ka­fe Aro­ma po­stao je kult­no mi­je­sto eks-Ju­go­vi­ća u Los An­đe­le­su. Tu se pu­ne na­še ba­te­ri­je ne­kom no­stal­gi­jom ko­ja nam po­ma­že da lak­še pre­ži­vi­mo ove emi­grant­ske go­di­ne. Po­ne­kad, ta­ko sje­de­ći is­pred tog ljup­kog re­sto­ra­na, osje­ćam se kao da sam u Me­du­li­će­voj uli­ci, u sa­kri­ve­noj ka­fa­ni­ci Kal­nik, u ko­joj sam znao da­ni­ma sje­di­ti i sa svo­jim naj­bli­žim dru­ga­ri­ma i kom­ši­ja­ma is­pi­ja­ti ge­miš­te.

Da. Ka­fe Aro­ma je dio mo­je psi­ho­te­ra­pi­je. Za­mje­na za iz­gu­blje­nu do­mo­vi­nu.

Ubo­ji­ca na pje­šač­kom pre­la­zu

Kad ne sni­mam fil­mo­ve u Ame­ri­ci, on­da sam šo­fer svo­jim dje­voj­či­ca­ma. Sva­ko ju­tro ih od­vo­zim u ško­lu i sva­ko po­sli­je pod­ne sa­če­ku­jem. Za­tim ih raz­vo­zim po Los An­đe­le­su na nji­ho­ve van­škol­ske ak­tiv­no­sti. Va­nja ple­še fla­men­ko, Mi­mi svi­ra kla­vir i igra te­nis, Ni­na je pre­sta­la s kla­sič­nim ba­le­tom i ule­tje­la u vr­tlog ti­nej­džer­skih go­di­na, te svo­jom po­seb­nom lu­cid­noš­ću i in­te­li­gen­ci­jom uma­nju­je ko­li­či­nu luc­ka­stih, ali po­ne­kad i ne sa­svim be­za­zle­nih, is­ku­še­nja. Nju od­vo­zim na raz­ne adre­se nje­nih pri­ja­te­lji­ca, gdje za­jed­nič­ki is­pi­tu­ju gra­ni­ce svo­jih slo­bo­da. Ra­nji­vo pre­po­zna­va­ju­ći pr­ve šo­ko­ve žen­stve­no­sti, za­u­vi­jek na­puš­ta­ju dje­voj­či­ce u se­bi.

Ne bez zeb­nje, bdi­jem nad nje­nim od­ra­sta­njem.

– Mak­ni se iz Los An­đe­le­sa kad ti kće­ri do­đu u ti­nej­džer­ske go­di­ne. Ne­ma šan­se da se od­bra­ne od dro­ge – re­kao mi je Fi­lip Nojs kad sam se do­se­lio u Ame­ri­ku.

A kud da se mak­nem, do đa­vo­la?

U Za­greb, Be­o­grad, Split, Pu­lu?

I na­ši gra­do­vi su po­sta­li Los An­đe­les. I kod nas dje­ca pre­vr­ću i skri­va­ju po dže­po­vi­ma ma­ri­hu­a­nu i raz­ne dru­ge kva­li­te­tom sum­nji­ve dro­ge. Sa­sta­nak sa đa­vo­lom!

Ta ni­smo li i Ka­sim i ja s ne­pu­nih če­tr­na­est pi­li pi­vo i za­pa­li­li pr­ve ci­ga­re­te niš­ke Mo­ra­ve, u par­ku iza Lo­ko­mo­ti­vi­nog igra­liš­ta. Ku­po­va­li smo ih bez ku­ti­je, umo­ta­ne u no­vin­ski pa­pir, po de­set ko­ma­da. Ta­ko smo ih lak­še skri­va­li me­đu škol­skim knji­ga­ma i per­ni­ca­ma.

Je­li smo bi­je­li luk i pi­li mli­je­ka u ve­li­kim ko­li­či­na­ma, da ubi­je­mo mi­ris ci­ga­re­ta ko­ji je do­la­zio s na­ših spa­lje­nih je­zi­ka. Ali teš­ko da bi moj otac Da­ne tih go­di­na mo­gao po mi­ri­su ot­kri­ti da pu­šim jer je to­li­ko di­mio da su mu oni nje­go­vi kar­de­ljev­ski br­či­ći bi­li pot­pu­no žu­ti od ni­ko­ti­na.

– Ta­ta, mo­ram ti neš­to re­ći. Do­go­di­la se jed­na ne­zgod­na stvar – ot­po­če­la je Ni­na svo­ju pri­ču ne­dav­no dok sam je vo­zio u ško­lu.

Kao sto Va­nja li­či na Lu­ci­ju, ta­ko Ni­na po­ne­kad li­či na Da­ni­la kad je bio dje­čak. I on je, kad god bi imao ne­ki pro­blem, znao re­ći: – Ta­ta mo­ra­mo ozbilj­no raz­go­va­ra­ti.

Ta­ko mi je jed­nom, kao de­se­to­go­diš­njak, sa­opštio svo­ju hi­sto­rij­sku od­lu­ku da on ne bi vi­še na­vi­jao za Par­ti­zan.

– Pa, na­rav­no, si­ne – re­kao sam – na­vi­jaj za Di­na­mo. To je sa­svim nor­mal­no. Ro­đen si u Za­gre­bu, svi tvo­ji dru­go­vi na­vi­ja­ju za Di­na­mo. I ja ,pra­vo da ti ka­žem, kad igra­ju Par­ti­zan i Di­na­mo, ne znam za ko­ga da na­vi­jam.

– Ma ka­kav Di­na­mo, ta­ta? Ja bih na­vi­jao za Haj­duk.

– Zaš­to za Haj­duk – go­to­vo sam ra­to­bor­no uz­vik­nuo.

– Pa za­to što je Šur­jak naj­bo­lji.

I ta­ko moj Da­ni­lo već go­di­na­ma va­tre­no na­vi­ja za split­ske bi­je­le, a ja ne na­vi­jam vi­še ni za ko­ga.

– Pa, ta­ta – na­sta­vi­la je Ni­na bo­ja­žlji­vo. Pu­ši­la sam u ško­li. I ne znam, ali či­ni se da je na­stao ve­li­ki pro­blem.

– Ka­ko si pu­ši­la – uz­vik­nuo sam, ni­ma­lo tak­tič­ki i uda­rio ru­ka­ma po vo­la­nu.

Iz­le­tje­la je iz me­ne bu­ji­ca ne­kon­tro­li­sa­nih ri­je­či ko­je su se ra­su­le kroz otvo­ren pro­zor na­šeg ve­li­kog for­da po pro­met­nom Olim­pik bu­le­va­ru, a Ni­na je uz­drh­ta­la i ti­ho za­pla­ka­la i kao da se iz­ne­na­di­la zbog te mo­je ta­ko sna­žne re­ak­ci­je. I Len­ka i ja uči­mo na­šu dje­cu da nam ka­žu svo­je pro­ble­me i da niš­ta ne skri­va­ju od nas, ta­ko da je ovaj moj go­to­vo ne­u­ra­ste­nič­ni is­pad pot­pu­no šo­ki­rao mo­ju kćer­ku Ni­nu.

– Pa, znaš li ti da se od džo­in­ta mo­že umri­je­ti? I ka­kva sve sra­nja dje­le dje­ci. Vi­kao sam i da­lje sav iz­van se­be.

– Ali, ta­ta, ni­sam pu­ši­la dro­gu.

– Ne­go šta si pu­ši­la?

– Ci­ga­re­te. Ja, Džo­ni i još jed­na pri­ja­te­lji­ca.

– A... Ci­ga­re­te – go­to­vo sam s olak­ša­njem re­kao. Pa gdje ste to pu­ši­li?

– U par­ku, iza ško­le. Kad smo doš­li na­trag u raz­red, jed­na trud­na pro­fe­so­ri­ca nas je pre­po­zna­la po mi­ri­su. Ja sam od­mah pri­zna­la. I za­to će usli­je­di­ti ka­zna, ali sam la­ga­la da Džo­ni ni­je pu­šio. On ni­je pri­znao jer se bo­jao re­ak­ci­je ro­di­te­lja, a ja sam ra­di­je la­ga­la ne­go da iz­dam svo­ga pri­ja­te­lja.

– Pa do­bro si uči­ni­la – re­kao sam – ni ja ne bih pri­ja­te­lja odao.

I ta­ko se no­sim s po­seb­no­sti­ma ži­vo­ta u ovom ve­li­kom gra­du ko­ji uisti­nu iz­gle­da ko jed­na ve­li­ka pu­sti­nja u ko­joj su iz­ni­kle ne­so­lid­no gra­đe­ne ku­će, sa­svim bez pla­na po­re­đa­ne. Ov­dje ne­ma pra­vih te­a­ta­ra ni mu­ze­ja. Ne­ma ni uli­ca po ko­ji­ma se čo­vi­jek mo­že pro­še­ta­ti, po­pi­ti na mi­ru ka­vu u ne­kom re­sto­ra­nu i kroz pro­zor pro­ma­tra­ti lju­de ka­ko pro­la­ze jed­ni po­red dru­gih.

Ovo je je­dan ogrom­ni mra­vi­njak po ko­me lju­di ju­re u svo­jim auto­mo­bi­li­ma utr­tim auto­pu­te­vi­ma, a za­tim se par­ki­ra­ju pred svo­jim ku­ća­ma ili u ve­li­kim ga­ra­ža­ma i za­tva­ra­ju se me­đu svo­ja če­ti­ri zi­da, oba­vi­je­ni mra­kom i sa­mo­ća­ma.

Zo­o­po­lis! Ne­hu­man i hla­dan.

Jed­no­ga ju­tra, vo­ze­ći se u svo­me ve­li­kom for­du, ne­da­le­ko od na­še ku­će, toč­ni­je baš is­pred Mi­li­či­ne ško­le, sreo sam ubo­ji­cu na pje­šač­kom pre­la­zu.

Bi­lo je oko 10 uju­tro. Išao sam u obli­žnju apo­te­ku da pro­mi­je­nim li­jek za sni­ža­va­nje krv­nog pri­ti­ska, ko­ji mi je pro­pi­sao moj ame­rič­ki dok­tor, a za ko­ga moj lič­ni dok­tor i pri­ja­telj Go­ran Mi­la­si­no­vić mi­sli da je pot­pu­no bez­ve­ze. Uglav­nom za sve zdrav­stve­ne pro­ble­me zo­vem mog Go­ra­na u Be­o­grad.

Stao sam ured­no na znak „stop“ na ras­krš­ću i pri­če­kao moj red da kre­nem. I baš kad sam kre­nuo, je­dan čo­vi­jek u ve­li­kim cr­nim bok­ser­skim ga­ća­ma, ko­je su mu do­se­za­le do ko­lje­na i svi­le­noj pla­voj pot­ko­šu­lji, ko­ja je na le­đi­ma ima­la zlat­nim i cr­nim ve­zom na­sli­ka­nog ve­li­kog or­la ra­ši­re­nih kri­la, kre­nuo je pre­ko pje­šač­kog pri­je­la­za. Na lan­cu je vo­dio uz se­be ve­li­kog vuč­ja­ka. Za­stao sam sa svo­jim autom na sre­di­ni ras­krš­ća puš­ta­ju­ći to­ga čo­vi­je­ka da pri­je­đe uli­cu. No, on je na­jed­nom stao na sre­di­nu pje­šač­kog pre­la­za is­pred mog auta i po­čeo vi­ka­ti: “You, fuc­king idi­ot, why didn’t you wa­it at the Stop sign, are you blind?

Obič­no se ne upuš­tam ni sa kim u Ame­ri­ci u ras­pra­ve na uli­ci jer sam čuo i znam ko­li­ko to mo­že bi­ti opa­sno, no ovaj pu­ta sam bio zbog ne­če­ga po­seb­no iz­ner­vi­ran, te sam na­gi­nju­ći gla­vu kroz pro­zor da me bo­lje ču­je re­kao:

– Ac­tu­ally, I did stop and I’m wa­i­ting for you to cross the stre­et.

– You are lying, you fuc­king son of a bitch. I’ll gi­ve you tho­u­sand dol­lars if you pro­ve that you we­re wa­i­ting at the Stop sign.

Bio sam to ju­tro ne­ka­ko po­seb­no ne­mi­ran, mo­žda zbog kri­vih li­je­ko­va ko­je sam pio tih da­na, te sam, pot­pu­no ne­ti­pič­no za me­ne, od­jed­nom uz­vik­nuo:

– You are an idi­ot and get out of my way.

On­da je on, kao u ame­rič­kim kri­mi fil­mo­vi­ma, ne­vje­ro­jat­nom br­zi­nom is­pod svo­je pla­ve svi­le­ne ma­ji­ce ko­ja mu je pa­da­la pre­ko ve­li­kih cr­nih bok­ser­skih ga­ća, iz­vu­kao piš­tolj, ko­ji mu je bio za­tak­nut uz ši­ro­ki cr­ni ka­iš. Pri­ti­snuo sam gas do da­ske na svo­me ve­li­ko­me for­du, ko­ji je go­to­vo po­sko­čio s mje­sta, za­skri­pav­ši gu­ma­ma i pro­ju­rio s nje­go­ve li­je­ve stra­ne. Ogrom­ni vuč­jak je za­la­jao i uda­rio pred­njim no­ga­ma o pro­zor­ska sta­kla, dok sam se ja kao film­ski ka­ska­der pot­pu­no spu­stio u sje­diš­tu i go­to­vo za­vu­kao gla­vu is­pod vo­la­na, za sva­ki slu­čaj. Is­pra­vio sam se u sje­diš­tu tek na­kon pe­de­set me­ta­ra, to jest na sli­je­de­ćem ras­krš­ću na ko­me ni­sam stao bez ob­zi­ra na zna­ko­ve upo­zo­re­nja o oba­ve­znom za­u­sta­vlja­nju. U re­tro­vi­zo­ru, uspio sam još iz­da­le­ka vi­dje­ti lu­da­ka u pla­voj svi­le­noj ma­ji­ci i ve­li­kim bok­ser­skim hla­ča­ma ka­ko za­u­zda­va svo­ga po­di­vlja­log psa či­ji se la­vež raz­li­je­gao Mis­si­si­pi ave­ni­jom is­pred West­wo­od Char­ter school, u ko­joj je niš­ta ne slu­te­ći, mo­ja ma­la kćer Mi­li­ca rje­ša­va­la škol­ske za­dat­ke.