offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Napisano: 18 Nov 2010 17:36
tuzor ::Сигуран сам да смо у основној школи читали и учили напамет ову Десанкину песму, укључујући "педесет и пет минути" и "бесмислених лежало безброј".
Проверићу нека 2-3 старија издања код куће, па ћу да "објавим" податке.
Иначе, граматички је исправно и "бесмислено" (као прилог, уз "лежало") и "бесмислених" (као придев, односи се на петице и двојке).
Обећање - задоцнело испуњење!
НОЛИТ - Школска библиотека: Наши родољубиви песници (Приредио Радмило Димитријевић, Београд 1961); Десанка Максимовић, Крвава бајка; стране 206-207;
"А педесет и пет минута...
...
бесмислено лежало безброј...".
Ово би требало да потврди оно што Кетика наводи.
Међутим, има и даље...
Библиотека ВЈЕВЕРИЦА - ИКРО Младост, Загреб (Д. Максимовић, Птице на чесми, 1980), стране 90-91;
"А педесет и пет минута...
...
бесмислених лежало безброј...".
Овде је већ "пола-пола".
И као шлаг на торту:
СЛОВО ЉУБВЕ - Библиографско издање ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ - ЖИВОТ ПЕСМЕ КРИТИКЕ (посвећено осамдесетогодишњици живота и рада Десанке Максимовић, избор направили Раде Војводић и Зоран Гавриловић, 1978-), стране 106-107;
"А педесет и пет минути...
...
бесмислених лежало безброј...".
Понављам: У основној школи смо обрађивали песму у којој се помињу "минути" и "бесмислених".
Сматрајући да је ипак важније оно што је "душа" ове песме, наводим оно што је у реченој монографији сама Десанка рекла:
"У садашњој улици Иве Лоле Рибара, недалеко од моје куће, зауставио ме непознат, стар човек, пре сељак него грађанин, и рекао усплахирено, без икаквог увода или поздрава; 'Знате ли шта се догодило у Крагујевцу?' - 'Ваљда каква хапшења, вешања?' Не помињући масовна стрељања одраслих, старац ми је саопштио како су Немци упали у гимназију и са часова одвели неколико разреда на стрељање. Затим се брзо удаљио не рекавши ми ни збогом, као да је изишао из једне собе у другу и као да ће се за који час вратити. И, што је врло чудновато, и мени је било природно што ме није поздравио, ни прилазећи, ни одлазећи. Чинило ми се да га давно знам, можда још од детињства, или да ми је најближи сусед, врата уз врата, па да је сасвим природно што ми се при сваком сусрету не јавља. Никад тако живо као у разговору с њим нисам осетила шта то значи припадати једном народу: пред судбоносним догађајем, пред немачким дивљаштвом, имали смо истоветна осећања, истоветне мисли ја и он, тај мени непознати човек, човек другог васпитања, друге средине, друге нарави, старости и пола.
Често сад мислим како је тај човек сатворац песме која се, док је он још говорио, родила у мени. Да сам о догађају дознала преко радија или новина, зацело би песма била сасвим друкчија, не би никла тако у магновењу, као што се отме вапај или кане суза. Било ми је као да ми је каква птица донела тај страшни глас, ако не јединој мени, оно прво мени. Раставши се од непознатог, мада сам горела од жеље да тек рођену песму забележим, нисам се могла одмах вратити кући да то учиним. Имала сам потребу да лутам улицама, да час записивања песме одложим, као да сам се бојала да ћу при записивању пореметити нешто у њеном складу. Цео сат сам је тако пажљиво носила у себи, као што се носи на длану препуна чаша воде, и затим сам је код куће записала, узбуђенија него кад сам прве своје песме бележила, почињући као летописац: 'Било је то...'.
Мислим, да је за песму боље што за време крагујевачке трагедије нисам била тамо, што сам све видела само очима срца и маште, што сам била принуђена да саопштим само суштину, која ми се одмах приказала као каква крвава бајка: неколико стотина ђака рођених исте године, можда и истог дана, вршњаци по времену кад су ушли у живот, постају, ако се тако може рећи, вршњаци и по часу кад су отишли из живота. Док ми је непознати говорио, помислила сам да се таква крвава бајка не би могла догодити ни у Енглеској, ни у Француској, ни у Италији, да су се Немци то усудили учинити само у нашој сељачкој, балканској земљи, коју нису само мрзели, већ у својој охолости и презирали, због тога што је нецивилизована и сељачка. Тако се одмах наметнуо и рефрен песме."
Памти, Србијо! Ако хоћеш и даље да постојиш...
Dopuna: 18 Nov 2010 18:00
Да додам ипак нешто, што мислим да је од пресудне важности.
Узима се да је оно што је објављено у издању Матице српске и Српске књижевне задруге (Нови Сад/Београд, 1969), у оквиру библиотеке "Српска књижевност у сто књига", ипак најрепрезентативније у смислу тачности и озбиљности уређивача и приређивача. У уређивачком одбору били су: Иво Андрић, Војислав Ђурић, Душан Матић, Младен Лесковац, Борислав Михајловић, Бошко Петровић... Да видимо како гласе стихови у књизи 85 - Десанка Максимовић, Песме (Крвава бајка, стране 120-121):
"А педесет и пет минути...
...
бесмислених лежало безброј...".
|
Poenta je u tome da je nikada nisam doživljavala samo kao sentimentalnu pesnikinju, ima i nečeg borbenog u njoj, ne nužno ni partizanskog ni ne znam kakvog, već ljudskog.
Osim ako ti nisi sigurna da si i čitala tu malo drugačiju verziju?
