|
Cvet
Ne plasim se smrti,
ako imam duse bar malo zivecu vecno.
Plasim se tebe, draga,
pomalo izgubljeno.
Pronasao sam pravu retkost,
usamljeni cvet u pustinji
a ubrati ga ne mogu nikako.
I sta ako dodje drugi neko?
Ubrace taj cvet bez osecanja i razmisljanja
veoma lako.
Samo malo, da to nije halucinacija?
Ako jeste neka je,
prelepa je ta prokleta iluzija.
Mozda nije cvet pravi,
mozda je komad sarnog papira u pustinjskoj suvoj travi,
ili samo zbrka, haos neki u mojoj glavi.
Ma sta da je tesko je da se zaboravi.
Ne plasim se sna,
mada uvek sanjam taj cvet potpuno sam.
Plasim se jave,
izgubim cvet i saznam da pocinje novi dan.
To je istina,
san je uvek nesto carobno lepo, slatko i nedostizno.
Java, uvek grubo i bolno stanje okrutno realno.
Ne plasim se mraka,
osim kada me mesec svetloscu opcini.
Tada pomislim na cvet i zamisljam
kako bi samo sijao pored mene na mesecini.
I sta sada da se cini?
Da li ponovo probati prelep cvet ubrati?
Ne mogu u gorcini gledati.
Ako ga neko drugi ubere
znam da ce uvenuti.
|
