offline
- offman
- Legendarni građanin
- Pridružio: 13 Avg 2003
- Poruke: 3525
|
Osamdeset godina od smrti Franca Kafke
Divovski crv
Bez preteče i nastavljača, bez "izma" kome bi pripao
Pre osamdeset godina, u sanatorijumu u blizini Beča, umro je Franc Kafka, jedan od najvećih pisaca svih vremena. Nekoliko meseci pred smrt, kada je tuberkuloza od koje je dugo bolovao već uzela maha i prešla na grlo, nije mogao da govori, jede i pije. Poslednje što je zapisao na ceduljici bilo je upućeno lekaru - "Ubijte me ili ste ubica" - posle čega je usledila injekcija velike doze morfijuma. Imao je tada 41 godinu.
Ovaj češki Jevrejin koji je kao maternji koristio nemački jezik, na kojem su napisana i sva njegova dela, rođen je 1883. godine u Pragu. Svedočanstva govore da je bio "stidljivo i osetljivo dete", "uklopljen u stereotipe vezane za Jevreje: krive noge, uska ramena, kukavičko držanje, razvijen intelekt na uštrb tela", ali je, pri tom, bio "neposredan, ljubazan, prijatelj od poverenja, učtiv, spokojan, i nedostupan".
Kafka završava prava i zapošljava se kao birokrata u "Zavodu za osiguranje radnika u slučaju nesreće". Ceo život provodi sa porodicom u kojoj se, kao dominantna, i, za Kafku višestruko uticajna, izdvaja figura oca, Hermana, dobrostojećeg trgovca galanterijom koji je za sina bio, ništa manje do, "merilo svih stvari". Pred ocem Kafka je osećao strah, krivicu, stid i ogroman kompleks crva koji pokušava da se izvuče ispod cipele diva. O ovom komplikovanom odnosu koji će duboko obeležiti i njegovo delo ("možda ne bi bilo ni moje književnosti, da je bio drugačiji moj odnos sa ocem), Kafka je pisao u čuvenom "Pismu ocu" koje adresat nikada nije pročitao.
Smatra se da je Kafka najtumačeniji pisac posle Šekspira. Čitan je sa biografskog, religioznog, psihoanalitičkog ili egzistencijalističkog stanovišta, kao kritičar birokratizovanog društva, ali i kao pisac apsurda, parabola, neodgonetljivih zagonetki čija bi nedostižna rešenja dovela do konačnih istina, čitan je doslovce, metaforički ili alegorijski, kao anticipacija svetskih katastrofa koje su lomile prošli i kojima je otpočeo ovaj, trenutni, vek... Ovakva intenzivna i bogata recepcija posledica je specifične Kafkine poetike za koju je karakteristična sklonost ka paradoksu, kolebanje smisla, groteska, prikazivanje šokantnog bez efekta šoka, fantastika banalnog, nedovršenost teksta...
Ali onaj ko pročita priče kao što su "Preobražaj", "U kažnjeničkoj koloniji", "Jazbina", "Odradek", "Umetnik u gladovanju", romane "Proces", "Zamak" ili, u mladosti započetu i nikad dovršenu, "Ameriku", shvatiće da je na pitanje zašto je ovaj pisac genijalan možda najtačniji odgovor - zato što je to tako. On nema preteče, niti nastavljača i ne postoji "izam" koji bi ga obuhvatio.
Iza sebe Kafka je ostavio i "Dnevnike" koji se takođe čitaju kao velika literatura, kao i pisma od kojih su najlepša ona, uslovno rečeno, ljubavna, a među njima prepiska sa Milenom Jasenskom, novinarkom i Kafkinim prevodiocem na češki. Nekoliko dana posle Kafkine smrti, ona je zapisala: "Bio je to čovek osuđen da gleda na svet sa tako zaslepljujućom jasnoćom da mu je to bilo nepodnošljivo i odvelo ga je u smrt".
Kafkina književnost dostupna nam je zahvaljujući Maksu Brodu koji nije ispunio piščevu poslednju želju da mu sva dela posle smrti budu spaljena. Zašto je to želeo? Još jedan zagonetka koju je Kafka iza sebe ostavio, možda i u rečima "ubijte me ili..."
|
