Vesti

Jasmina · Undiscovered Soul

Rene Sar .... ICI

Velika lomaca saveznistva
Pod vecitim nebom sah-mata
To je zima u trulom camcu
Od cvrstih drugara da tecnih drugarica
Samrtnickih kreveta pod korama
Skamenjene oluje
Spremaju svoj novi svet
Samo unutrasnjim pokretima
Zracna oranja
Obozavaju razmucenog iscelitelja
Pred nezamenljivim odsustvom
Zvezdana pena tece sva u plamenu
Snovi se gledaju kako uzivaju

prevod: Marko Ristic 1932 godine

Pol Elijar......Secanje na setnju sa Andre Bretonom

Video sam najboljeg prijatelja
kako dubi ulicama grada
Svim ulicama i gradom jedne veceri
Dugacak tunel svoje tuge

On je nudio
Zenama
Ruzu jednu odabranu
Ruzu nad ruzama
Slicnu pijanstvu zedj nezasicena

Molio ih je smerno
Da prime
taj mali nezaboravak
Ruzu blistavu i smesnu
U ruci koja misli
Ruci rascvetanoj

Prevod: Dimitrije Dedinac, 1985.godine

Pol Elijar.....Ljubav poezija

Kazao sam ti to radi oblaka
Kazao sam ti to radi drveta na moru
Radi svakog vala radi ptica u liscu
Radi poznatih ruku
Radi oka sto postaje lice ili pejzaz
A san mu vraca nebo njegove boje
Radi cele ispite noci
Radi resetke puteva
Radi otvorenog prozora radi jednog otkrivenog cela
kazao sam ti to radi tvojih misli radi tvojih reci
Svako se milovanje svako se poverenje nadzivljuje

preveo: Radovan Ivsic, 1952 godine

Robert Desnos.....U NOCI

Uvuci se u tvoju senku
skriven u noci.
Pratiti tvoj hod
tvoju sen na prozoru.
Ta senka u oknu si ti, to nije druga, to si ti
Ne otvaraj taj prozor iza cijih zavesa se kreces
Zatvori oci.
Hteo bih ti zatvoriti usnama svojim
Ali se prozor otvara i vetar
vetar cudno njise plamen
i zastavu
uvija svoje bekstvo svojim ogrtacem
Prozor se otvara to nisi ti
Znao sam.

Prevod: Djordje Jovanovic, Djordje Kostic i Bozidar Z. Markovic 1926. godine

Luj Aragon......U paklu je puna kuca

Nestani zanavek lice bez tajne
Nebo je cistije od tvojih ociju
Evo velikog jezera DAN
Vrati se u srce mraka i blata
Doticem najzad bistru vodu i divlji smeh postojanja
Odjekuje kao grom nad otvorenim krevetima

Zeno-grobe, neka te trava ugusi

Evo zlatnog horizonta razuma
Jednom meni ludilo i u mojim prstenovima slobode
Meni odsustvom i uzasom
Pokretna i cudna car
Promene i zaborava

Prevod: Marko Ristic, 1924, godine

Artur Rembo........SENSATION

Vecera plavih letnjih ici cu stazama
Ubadan od klasja,gazeci jedva vidnu travu:
Sanjar,osecacu svezinu po svojim stopama
Pusticu vetar da kupa otkrivenu mi glavu!

Necu misliti,nikakve necu izrazavati stvari
Al' u dusu,neogranicena ljubav peci ce se,uzbudjenju:
I ici cu daleko,daleko kao cergari,
Kroz prirodu--srecan kao da odlazim uz zenu!

prevod: Rastko Petrovic 1924. godine

soleil · Građanin

Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje secanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se vec davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja place u ponoci
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuce
I koja se strpljivo vraca neprimetno u toku citavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primecuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te ceka na tvome uobicajenom mestu
Okno sa koga tvoje celo gori gledajuci u prazno
Petparacki roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je procitano
Prekinuta recenica na koju vracati se nema znacaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izadeš nesrecan sam kao i tvoje ogledalo

Jos malo Luj Aragona...

Jasmina · Undiscovered Soul

Divno!!!!!!! Hajde,pridruzite nam se...

soleil · Građanin

U noci...ovo je izvrsno, kao i Ljubav poezija...Citam iznova!

Peca · Glavni Administrator

soleil · Građanin

Jos malo Pol Elijara...

VOLIM TE

Volim te za sve žene koje nisam upoznao
Volim te za sva vremena u kojima nisam živio
Zbog mirisa velike pučine i mirisa topla kruha
Zbog snijega što se topi i prvih cvjetova
Zbog čednih životinja kojih se čovjek ne plaši
Volim te zbog voljenja
Volim te zbog svih žena koje ne volim
Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš
Između nekad i danas
Postojale su sve te smrti što sam ih
ostavio za plotom
Nisam mogao probiti zid svog ogledala
Morao sam učiti život slovo po slovo
Kako se zaboravlja
Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja
Zbog zdravlja
Volim te unatoč svim obmanama
Zbog tog besmrtna srca što ga ne zadržavam
Ti misliš da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce što mi na glavu sjeda
Kad sam siguran u sebe sama

ODSUTNOST

Odlazim u naručje sjena,
Evo me podno sjena,
Sam.
Milosrđe je na višem i može tamo ostati,
Krepost stvara milostinju od njenih grudi,
A ljupkost se uhvatila u mrežu njenih vjeđa.
Ona je ljepša od kipova na stubištu,
Ona je tvrđa,
Ona je dolje s kamenjem i sa sjenama.
Ja sam joj se pridružio.
Tu jasnoća gubi svoju posljednju bitku.
Ako zaspim, to je zato da više ne sanjam.
Kakvo će tada biti oružje moje pobjede?
U mojim velikim otvorenim očima
sunce pravi pukotine.
O perivoji mojih očiju!
Plodovi su ovdje da bi predstavljali cvjetove,
Cvjetove u noći.
Prozor od lišća
Otvara se naglo sred njena lica.
Gdje da spustim usne, prirodo bez obala?
Žena je ljepša od svijeta u kome živim,
I zatvaram oči.
Odlazim u naručje sjena,
Evo me podno sjena,
I sjene me čekaju.

SMRT LJUBAV ŽIVOT

Vjerovao sam da bih mogao skršiti dubinu beskraja
Svojom patnjom posve golom bez dodira i odjeka
Pružio sam se u svojoj tamnici čistih vrata
Kao razuman mrtvac koji je znao umrijeti
Mrtvac okrunjen jedino svojim ništavilom
Pružio sam se na besmislenim valovima
Otrova što ga je upila ljubav praha
Samoća mi se činila življom od krvi
Htio sam razuditi život
Htio razdijeliti smrt spomoću smrti
Vratiti svoje srce praznini i prazninu životu
Izbrisati sve što nije ništa ni staklo ni para
Ni ništa ispred ni ništa iza potpunog ništa
Bijah uklonio led iz sklopljenih ruku
Bijah uklonio zimski kostur
Zavjeta življenja koje se poništava.

Limit · Melanholik

Jasmina · Undiscovered Soul

Rene Char

BLUD

Orao vidi kako se sve vise brisu staze smrznutog pamcenja
Prostranstvo samoce cini jedva vidljivim plen koji bezi
Kroz svaku od oblasti
Gde se ubija gde se biva ubijen bez prinude
Neosetljivi plen
Nerazgovetno izbacen
S ove strane zelje a sa one strane smrti.

Sanjar balsamovan u svojoj ludackoj kosulji
Okruzen vremenskim oruzjem
Likovi nestali tek sto su se obrazovali
Njihova revolucija velica apoteozu zalazeceg zivota
Postepeno iscezavanje lizanih delova
Pad bujica u pomrcinu grobova
Znojenja i muke koje pretskazuju sredisnju vatru
Najzad vasiona celim svojim atletskim grudima
Recna grobnica
Posle potopa iznalazecih izvora.

OVAJ FANATIK OBLAKA
Ima natprirodnu moc
Da premesta velike razdaljine
Uobicajene pejzaze
Da prekine nagomilanu harmoniju
Da sasvim izmeni izgled mrtvackim mestima
Sutradan posle plodonosnih ubistava
A da se praiskonska SAVEST
Ne pokrije cistilisnim klizanjem terena.

Predov:Marko Ristic,1932 godine

Andre Breton i Filip Supo

POCETAK MAGNETNIH POLJA

Zatocenici vodenih kapljica,samo smo neprestane zivotinje.Trcimo po gradovima bez suma i zacarane afisenas vise ne uzbudjuju.Cemu ta velika lomna odusevljenja,ti osuseni skokovi od radosti?Nista vise ne poznajemo no mrtve zvezde,gledamo lica i uzdisemo od zadovoljstva...

Prevod:Marko Ristic,1924.god

----------- Dopuna: 18 Jul 2005 10:19 ---------

"Ako zaspim, to je zato da više ne sanjam.
Kakvo će tada biti oružje moje pobjede?
U mojim velikim otvorenim očima..."

Elijar je neponovljiv,i toliko tuge nosi u svojim recima,da ne mogu a da ponovo ne sednem i zamislim se,zasto je uopste Pandorina kutija napravljena i zasto najvise muci najbolje duse....
Evo dela jos jedne njegove pesme

Ne Stareci

Menjam se
Smejem se igras se ziva si
i radoznala pustinja bi se naselila tebe radi
I ja imam poverenja...

..Istog udubljivanja
Treba spaliti sfinksa koji lici na nas
I njegove oci godisnjeg doba
I njegove mahovine samoce...

----------- Dopuna: 15 Avg 2005 15:10 ---------

Plavet

Vedra ironija vječite plaveti,
hladno lijepa ko cvijet, satire i troši
nemoćna pjesnika što počinje kleti
dar svoj u Bolova neplodnoj pustoši.

Zatvorenih oči, bježeć, znam da prijeti
strašnom grižnjom motreć moju dušu praznu.
Kud pobjeć? I koju noć divlju prostrijeti,
ko dronjke, po tome preziru poraznu?

Gore, magle! Duge krpe monotone
svog pepela s tmušom lijte po vedrini
koja u jesenskoj bari nek potone
i tako sazdajte prostrani svod mirni!

A ti, draga Čamo, iz Letine vode
izađi i skupi blijedih trski, blata,
te rukama čilim zalij rupe modre
što ih posvud buše kobnih ptica jata.

I još! nek dimnjaci tužni dime vazda
i nek čađom ona tamnica što luta
pogasi u jezi svojih crnih brazda
sunce koje gine sred obzorja žuta.

Nebo umrije! Tvoj sam, o tvari! udijeli
da Cilj strašni i Grijeh zaboravi sada
taj mučenik koji ležaj dijelit želi
na kom sretno stado ljudi u san pada.

Jer tu ću - kad mozak moj ispražnjen eto,
ko sud za bjelilo pored zida bačen,
ne zna ukras dati misli razapetoj -
zijevati zloslutno sve do smrti mračne.

Zalud! Plavet blista. Čuj, u zvonu lakom
pjeva. Dušo moja, to se glasom javi
da nas straši svojom pobjedom opakom
leteć s bronce žive u angelus plavi.

Valjajuć se tmušom, drevna, bode tvoju
stalnu smrtnu muku kao mača nalet.
Gdje pobjeć u ružnu i jalovu boju?
Opsjednut sam. Plavet! Plavet! Plavet! Plavet!

Stephan Mallarme

DA L' ĆE LIJEPOG DANAS...

Da l' će lijepog danas čista živost ova
pjanim krilom razbit to zaboravljeno
i kruto jezero, pod mrazom mučeno
prozirnim glečerom propalih lijetova!

Negdašnji se labud sjeti sebe sama:
divan je, al stremi slobodi bez nade,
jer nije kraj pjevo gdje se živjet dade
kad jalove zime bljesnula je čama.

Cijelim vratom strest će bijelu agoniju
koju da mu prostor što ga on negira,
al ne i tla užas gdje mu krila sniju.

Avet koju ondje njen čist sjaj privlači,
on smiren biva u hladnu snu prezira
kojim, zalud prognan, Labud se oblači.

Stephan Mallarme

POKLON PJESME

Donosim ti dijete jedne Edomske noći!
Crna, s golim krilom koje krvlju toči,
Kroz stakla žgana od mirisa i zlata,
Kroz okna ledna, o jao, s rana sata
Zora se na lampu anđeosku baci.
Palme! I kad svetih moći ti ostaci
Otmu pogled oca što u smiješku tinja,
Zadrhta samoća, sterilna i sinja.
Ženo, što kraj zipke nijetiš sanak plašan
Djevojčice primi i taj porod strašan;
Glas ti je nalik glasu clavecina i viola-
Hoćeš li uvelim prstom stisnut grud da kola
Sok taj, sibilske ženstvene bjeline,
Usni izgladnjeloj azurne daljine.

Stephan Mallarme (preveo Vladimir Geric)

----------- Dopuna: 03 Sep 2005 11:56 ---------

***

Luis Aragon

Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge kao kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućuje i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
I ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A u stvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstava
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljo jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se tebe
Bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.

Sneg · Zaslužni građanin

Ja nisam od onih koji podvaljuju univerzumu
I sav pripadam ovom velicanstvenom i tuznom krdu ljudi
Nikada me nisu videli da sam se skrivao od bure
Svojim rukama sam uvek gasio pozare
Znam dobro sta su rovovi i tenkovi
U velikim danima sam uvek ne obaziruci se otvoreno iznosio svoje najgore misli
I nisam se povlacio kada su dolazili da mi pljuju lice
Ziveo sam obelezena cela
Delio sam crni hleb i suze sviju
A kada je dosao red i na mene peo sam se na ratni brod
Koji me je odvodio deleko od mog porobljenog rodnog kraja
Tako sam se ukrcao na brod koji samo sto se nije potopio pod teretom ljudi
A na krovu su veliki ratnici Atlasa pevali monotono zalopojke
Primao sam svoj deo gorcine
Nosio svoj krst nesrece
Za mene licno ovaj rat jos nije nikako zavrsen
Jer jos uvek se cerece udovi moga naroda
Usima prislonjen na zemlju dopiru mi jos uvek
Daleki strasni uzdasi koji prozimaju meso gluvoga coveka
Ja ne znam za san a kada budem zatvorio oci
To ce biti samo za svagda
Ne zaboravite to
Istorija ovoga veka i uzasna rana vremena
Kuga i kolera skorbut ili glad
I krvava oranja u vojnim pohodima
I iskidane ruke na veslima galija
Covek i zena ismevani u njihovom govoru i u njihovim neznostima
Svaka velicina izvrgnuta ruglu i reci drsko sabijanje u usta
Svaka muzika vredjana
Svaki zrak svetlosti placen cenom ociju
Svako milovanje placeno secenjem ruku
Sve to najzad moze se uporediti sa izrazom moga lica
Sa drhtajem mojih ocnih kapaka
Grcenjem misica ispod koze mojih obraza
I pokretima moga tela

A i savijanjem mojih kolena na izazvane krike posle naglog potoka mojih suza
I sa groznicom koja me trese
I sa znojem moga cela
Postoji pod kozom moga lica i preplanule koze mog opsteg izgleda
Nesto drugo bez cega bih ja bio samo jedan kamen izmedju ostalog kamenja
Jedno zrno u psenici silosa
Jedan beocug mog licnog lanca
Nesto kao krv koja kruzi venama i oganj koji prozdire
Nesto kao na frontu ideja
Kao na usnama rec
Kao pesma u grudima
Kao bozanski nazreni dah zivota
Postoji ono sto je moj zivot
A postojis i ti tragedijo moja
Moje veliko unutrasnje pozorje
Ono nesto nezno iznad nas kada se zatvaraju nasa ulicna vrata
Jer tada zaokruzujuci se u zlatnom i snaznom krugu tisine
Uzdize se u nama najzad onaj veliki crveni drhtaj zavese

Louis Aragon

zelenooka · Ugledni građanin

Ja to dobro znam

Očaj nema krila,
Niti ljubav,
Nemaju lica,
Ne govore,
Ja se ne mičem,
Ja ih ne gledam,
Ja im ne govorim
Ali sam ipak isto tako živ
Kao moja ljubav i moj očaj.

Pol Elijar

MyLada · Ugledni građanin

Pijani brod

Dok silazah, nedavno, niz nehajne Reke,
Ladari me, osetih, prestadose vuci,
Njih, gole, o sarene pribise direke,
Za mete ih uzevsi, Indijanci bucni.
Nosac sukna engeskog i flamanskog zita,
Bebrizan, bez poseda bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metez da mahnita,
Pustise da zaplovim kud me zelja vodi.
Gluvlji nego decji mozak, prosle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrdjena,
Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog sto odnosi kopna odronjena.
Bure me prepustila svome blagoslovu.
Od cepa laganiji, igrah usred vala
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noci, s prezirom za glup mig ferala!
Sladja nego jabuka za grlo decaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavicastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvezdja obliven, i mlecan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamisljeno ponekad slazi na put vecan;
Gde, naglo obojivski bunilo, modrenje
I prspore ritmove ispod danjih kola,
Gorku radost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snaznije, od svih alkohola!
Znam nebo sto munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam vece,
Zore, kao golublji narod kad se rode,
I videh sto videti van sna covek nece.
Sunce videh spusteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubicaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slicni glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noci
I poljubac sto raste ka ocima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toci
Zutoplavim titranjem pevanje fosfora.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispracah u jurise na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njusku Okeana
Svetle noge Marija savladati mogu!
O Floride udarah sto se ni ne slute,
Gde oci ljudokozih pantera se jave
U cvecu; i o duge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih barustina video sam vrenja,
Trscake u kojima Levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rusenja,
I dalj sto se pokrece da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Zeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su zdrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokazem kroz te plave vale
Te ribe sto pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveca moj beg ljuljuskale,
Cesto me okrilila bura nepoznata.
Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koju jeci,
Pruzase mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban zeni koja kleci...
Skoro otok, njisuci bokovima svade
I izmete brbljavih ptica oka plava,
Ja hitah, a katkada kroz uzad mi zade
Utopljenik poneki, natraske, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, sto opi se vodom sto ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam busio zid neba ko bura,
Zid sto nosi slastice svih pesnika pravih,
Lisajeve suncane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuda elektricnim zracenjem iskara,
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun zara;
Ja sto s jezom osetih kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Vecni tkalac spokojnih i plavih sirina,
Ja jos zalim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otocja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika ceka.
- Skrivas li se, usnula, u toj noci bez dna,
Ptica zlatnih najezdo, Snago novog veka?
Ali mnogo proplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i suncevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako zelim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad suton zadje,
Jedan decak, cucnuvsi, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pusta krhke ladje.
Vise tragom slepova ne mogu da krecem,
Jer vasa malaksalost, vali, mene moci,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srecem
Ladja-robijasnica strahovite oci.

(Artur Rembo)

Sneg · Zaslužni građanin

Sve stvari tamne govore mi o tvome sjaju
Mracne sobe u pipanju predene
Udovice
Smola u dnu brodova
Voda baruština
Crne maslinke
Krizevi krila grabljivica iznad snijega koji oblijecu
Jedan uvežljaj na izdanku snage
Obuca umrlog
Mržnja sa noktima noci
Sve stvari gorcine
Ljubicasti prsten nesanice
Odbijeni kruh
Onaj koji je našao svoju kucu pustu i svoje poljupce ukaljane
Ogledalo s licem odvratnim
Tragedija sa stubovima bogatstva
Starenje
Sakacenja
Mladež ponižavanja po volji
Zatvori u kojima je covjek odvojen od samoga sebe
Sve stvari nasilja
Požar i krv
Varvara nastup u gradove
Dželati žena i žita
Gradici kao konji bicevima rastjerani
Pobjeda zvijeri
Gromoglasni smijeh streljanja
Polomljeni udovi kamdžijama i volja bližnjega
Umorstvo žuto i crveno
Rumenilo bola
I sve što s veceri koja nastupa dobija boju svireposti
Meni govoriti o tvojim plavim ocima

Louis Aragon

ekvinocijum · Građanin

Прво вече

(Артур Рембо)

Она се била врло свукла,
А велика су стабла ту
У прозор злобно крошњом тукла,
Да виде њу, да виде њу.
У моју је фотељу села,
Радосно руке склопи ту,
Испод голишавог јој тела
Ножице трептаху на тлу.
Погледах зрацак који блуди
- Из крошње лептирасти лет -
У њезин смешак и на груди,
Ко мушица на ружин цвет.
Мој пољубац јој ногу дирне.
И као казну за тај грех
Чух звуке бистре и немирне,
Кристално леп и суров смех.
Под кошуљу је раширену
Сакрила ноге: "Доста с тим!"
- Ту прву смелост допуштену
Казнила смехом веселим!
Дрхтуљке јадне, очи њене,
Додирнух усном лагано.
Нежно ми главу тад окрене:
"Ох! свиђа ми се, свиђа то!
Али ти морам реци зато..."
Остатак јој у груди ја
Сакрих са пољупцем, и на то
Зачух њен смех што значи: да...
Она се била врло свукла,
А велика стабла ту
У прозор злобно крошњом тукла,
Да виде њу, да виде њу...

zelenooka · Ugledni građanin

Ja znam pa zato to i kažem
da moji prohtevi imaju razloga
ja neću da mi prodjemo
preko blata
ja hoću da sunce utiče
na naše bolove
da nas oduševi vrtoglavo
ja hoću da naše ruke i naše oči
od užasa se povrate raširene čiste

Ja znam pa zato to i kažem
da moje ogorčenje ima razloga
nebo je bilo ukaljano
ljudsko meso mrcvaljeno
ledeno podjarmljivano razbacivano
ja hoću da mi se povrati pravda
pravda bez milosti
i da se tresnu posred lica dželati
gospodari bez korena izmedju nas

Ja znam pa zato to i kažem
da moje očajanje nema razloga
svuda ima nežnih trbuha
da izmisle ljude
istovetne meni

Moja gordost ne greši
stari svet me ne može tronuti
ja sam slobodan
ja nisam kraljevski sin ja sam čovek
uspravan koga su hteli da obore.

Pol Elijar

ekvinocijum · Građanin

Bolesna jesen

Jeseni bolesna i obožavana
Umreceš kad severac zakovitla
Kroz ružicnjake
I kad zasneži
Po vocnjacima

Jeseni jadna
Umri u belini i bogata
Snegom i zrelim plodovima
U dnu neba
Kopci kruže
Nad tupim barskim nimfama
Zelene i kratke kose
Koje nikad nisu volele
Dok nad dalekim rubovima šuma
Jeleni ricu

O jeseni šumove tvoje volim
Plodovi padaju niko ih ne bere
Vetar i grane placu
Suze im teku s lista na list
Lišce se valja
Voz tutnji
Život prolazi

Gijom Apoliner

----------- Dopuna: 18 Okt 2006 21:17 ---------

UVELO LIŠĆE

Želela bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

Žak Prever

Sneg · Zaslužni građanin

POSVETA

Ove godine to bi
Bi do dana Nove godine ove godine
Do prvog januara ove godine
O recenice kao zarezana pisaljka iverje
Iverje moje vecne misli
Pocetku i ponovni pocetku poeme
Vecni pocetku tebe koja si vreme
Jer ja pocinjem da brojim od pocetka vreme
Ove godine na prvi dan u godini vec bese misli
Jalovih na crnici zemlji plodnoj
Ljubavi moja
O lepo moje zimsko sunce
Izduzene senke kao nered spavaca
U svim pravcima na livadi od Bozica
Na livadi uvek zelenoj
O lepoto umiruca o lepoto jos lepsa
Bas zato sto iscezavas
O lepoto moja lepa kao kraj godine
O ruzo zavrsetka godine
Rezite rezite stalno pisaljku moga umora
Jer nikad nije ucinila toliko lepima tako zelenima
Misli tako mlade
I ti kao neko veliko polje blitu mene koje dise
Pod divnim zimskim suncem izmedju opalog lisca
Ti na tebi sunce mlado zimsko sunce koje te miluje
Oh do samog kraja godine
Bicu ljubomoran na sunce i na tvoje misli
O gde si otislo usred opalog lisca
Lepo moje sunce divno zimsko sunce
Koje uzimas boju onog cega se dodirnes
Tako mlado zuto crno i zeleno
Moje sunce senke drveta i prostora

Louis Aragon

zelenooka · Ugledni građanin

Šta se sve događa u jednom trenutku

Jedna lasta leti po nebu,
leti ka svome gnezdu
u kome su joj mali.
Ona im nosi suncobrane
stakliće lončiće trave
i mnoge stvari koje zanimaju decu.
U istome trenutku
dole u kući u kojoj je postelja
mladić jedan umire polako.
Na trotoaru ispred vrata
zastaje neki tip u crnom
pa odlazi
dok iza ovih vrata
mladić ljubi devojku.
A mladić na postelji umire.
Lasta proleće ispred prozora
i baca poklone kroz okna i veli:
“Gle jedan kako umire“,
i ona leti sprat više
i tamo gleda kroz okno.
A tu
ubica sedi s licem u šakama
a žrtva leži u uglu zgrčena.
Još jedan mrtvac govori lasta.
Ubica sa licem u šakama
pita se kako da ode odavde...
Ustaje i uzima cigaretu
pa seda.
A lasta ga posmatra izdaleka
i najzad u svom kljunu nosi šibicu
pa kljunom kljuca u okno.
Ubica otvara prozor
uzima šibicu, hvata lastu
i pali svoju cigaretu.
Nema na čemu odgovara lasta,
to je bar najmanja stvar.
I odleće jednim treptajem krila.
A ubica zatvara prozor
seda na stolicu i puši.
Žrtva ustaje i veli-
Nezgodno je biti mrtav,
čovek je sasvim hladan.
A ubica žrtvi daje cigaretu
“Popuši jednu, zagrejaće te“.
I žrtva kaže hvala.
A ubica odgovra
“Oh to je najmanja stvar.
Zar vam ne dugujem barem toliko?!“
I uzima šešir i stavlja na glavu
i odlazi.
Korača ulicom
pa naglo se zaustavlja.
Misli na ženu koju je mnogo voleo
zbog nje je čak i ubio.
Istina on tu ženu ne voli već odavno
ali joj to nikad nije smeo reći
jer neće da joj učini nažao.
I tako s vremena na vreme
zbog nje tek ubije po nekog.
Njoj to čini veliko zadovoljstvo.
Radije bi umro nego ona da pati
zbog njega.
A nje se ne tiče šta muči ubicu.
A kad drugi pati,
on prosto poludi.
Kao da je ošinut.
Van sebe je
i čini šta bilo, gde bilo, kad bilo.
A onda se gubi naglo.

Svako vrši svoj posao.

Prever

Sneg · Zaslužni građanin

PESMA NAPUSTENOG OGLEDALA

O gde si ti sto se u meni kreces
Ti sto u meni lik tvoj tek pljusne
I pokret ti ruke ko hoces il' neces
Da stavis ruz na svoje usne
O gde si ti radosti sto me stalno prati
Tvoj prolaz ko da se u meni njise
Kraljice moja sa kosom paprati
Sa ocima tvojim boje kise
Kao sto zemlja prolece ceka
Vrebam kad ces prominut u casu
Zudno te cekam ko voda neka
Zamah vesla po svom talasu
U mome ramu tamnom i dubokom
Nudim ti sve moje poglede skriven
Priblizi mi se progutaj me okom
Zakrili i moju senku i mene
Pregazi me kao vojske mocne
Zauzmi moja brda i dolove
I moje misli i snove nocne
Parkove cvetne i moje dvorove
Otkrij mi kako ti obrazi rude
Ko zlocin neki il urota
Bolje no usne koje se nude
Il narod kad je usred komplota
Kao u zavesi u barustinama
po tragu neke barske ptice
Bori se s onim sto je u nama
Ono sto si bila utri nemilice
Povrati se licem u moje lice
I nek tvoje oci moje oci love
Vrati mi car neba i izmaglice
Povrati mi vid i snove

Louis Aragon

Limit · Melanholik

PLANETE
Nekad je samo Saturn imao prstenove,
sad ih i drugi imaju, te sam izgubila racun.
Kad ispitujemo nebesa da bismo saznali buducnost,
jedino je izvesno da smo podigli glavu.
Potom, sve ostaje da se vidi.
One imaju neceg licnog, te krupne zvezde
privremene; zaustavile su se za trenutak da popricaju.

*

Razocarenje. A zatim, kao da nista nije bilo, opet svezina,
obilje koncerata, ali svi su izuzetni i teraju
svaku stvar da kaze: ti mozes podici svet.
Mislim na svoje lice podignuto ka tebi,
na taj izraz nuditelja, koji se da lako zamisliti;
ali cinjenica je: tvoj glas je promukao,
a moje culo sluha nije bas kako valja.

*

Ruza vetrova je ponovo procvetala;
sve veze se jednog dana zavrsavaju.
Umetnost je imati prisnog prijatelja: najpre je trebalo
savladati umetnost govora. Zivimo
sami, umiremo sami, lekcija nikad
naucena - i to nije
kraj sveta.

Ana Talvaz

IZMERILI SU COVEKA
Izmerili su coveka izbeljenog krecom
Izmerili su moje stopalo bez prstiju
Na netacnoj vagi crkava
I pronasli samo teret moje duse
Jednake dusi pingvina
Lisenog njegovih krila

PISMO
Muklo pismo
pada na gustu travu
I umire
Ko ce procitati moju iscezlu ljubav?
Ko ce umeti da me sazaljeva?
Jedino deca znaju da pate a da sebe ne prodaju
Jedino bogovi znaju da citaju

Zojs Mansur

Savremene francuske pesnikinje

trio rio · Građanin

A ti koju ostavih, ne bi me videla,
ne ovde, gde eto razmišljam o tebi
i jad nosim što je golem kao šuma...
Ni ti uostalom ne bi razumela,
jer ja sam daleko, i ti si daleko
Ne žalim za ustima ti belim, rujnim
Ali onda, zašto ja još uvek patim?

Znaš li to prijateljice, dođi pa mi kaži.
Kaži zašto, kad ja patim kao da su
Bolesna i stabla kao i ja što sam?
Da li će da umru kada i ja umrem?
I nebo da umre? A i ti da umreš?

Fransis Žam

Vesti

Poezija francuskih nadrealista