|
Poslao: 05 Maj 2009 18:48
|
offline
- Deffo
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 04 Maj 2009
- Poruke: 7
|
Napisano: 04 Maj 2009 22:25
ULICA GORKIH JAGODA
Dobrodošla,
u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet!
Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,
stanujem ja.
Svako jutro, odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
"24 časa života manje".
Pogledam oglase,
rubrika "Nadanja",
ali ništa novo...
Čak se i staro razgrabilo!
Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli...
Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
"Prvi poljubac".
Odmah je tu, na trgu Ironije.
Pitam koji je danas dan
crno-belog kelnera...
(Pošto znam koji je specijalitet,
kog dana na meniju...)
"Koji je danas dan...?!"
reče kelner...
"Mislim gospodine, da je danas
Patetični dan!"
"Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prođe nedelja!"
Za Patetični dan,
obično je na meniju
"teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom"
"Moje omiljeno!"
- pomislih.
"Još nešto gospodine?!"
bio je ljubazan kelner.
"Možda... preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?"
"Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!"
"Ko kuva danas?!"
pitah.
"Đavo, čini mi se...
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!"
"Daj! 'Ajde!"
"A, za desert?!"
"Možda neki bol,
u predelu grudi?!"
"Naravno gospodine... Sve za Vas!"
MENE JE GRADILA PATNJA
Mene je gradila patnja,
uz zli osmeh sudbe.
Tuga, u korak, išla k'o pratnja,
i pravila crte lica - muške i grublje.
Mene je kovala zla sreća,
i kvasila kiša, prljava i žuta.
I hiljadu me je pratilo sveća,
da vide, kako skrećem s puta.
ŽELJA (U KIŠNO JUTRO)
Voleo bih da me čeka tvoj zagrljaj
u neko kišno jutro, u neku jesen.
I da ti sebe ostavim toliko, da pred kraj
komadić sebe, jedva ponesem.
Ne očekuj ništa veliko da ti kažem
gledaću te glupavo... znam to samo:
Ako budem govorio, možda i slažem,
da te manje volim, nego što to znamo!
Ono za čim tragaš, sinoć ti nisam dao
nisam ti bio ni pirat ni princ baš neki,
još kod prvog pogleda sam nem ostao
sluteći da smo već pomalo daleki.
Nemir od ovih stotinu mrava pod košuljom
založiću za još jedan mamurluk rošavi,
kad ne umem da ti kažem kako te volim
nek koraci moji, budu prethodnica košavi!
HOĆU
Hoću da te ljubim, da prođe
sve loše, što su ti ikada rekli.
I kad po tebe zli Mesec opet dođe,
bez straha se mojom ljubavlju prekri.
Hoću da te grlim za svaki onaj put
kad nije imao ko da stane uz tebe.
Kad ti je neko hladan i sasvim krut
poseko snove mlade, još pre berbe.
Hoću da ljubim sve te ožiljke tvoje
svaki, koji su ti mila ikad, ikad zadali!
Da te čuvam, od onih što ti setu kroje
i koji su tvoju ljubav večito potkradali!
Ratko Petrović
Dopuna: 05 Maj 2009 18:48
APRIL (odlomak)
II
Znaj:
ko se smeje iz srca
taj i plače istog trena
sa suzama u smehu
tako ćeš prepoznati
s kim se treba smejati
Veruj:
da ozbiljno treba
razvući čitav osmeh do neba
pa stavi osmeh na lice
i razvuci ga preko cele ulice
jer osmeh treba od srca dati
nekome da tuge svoje skrati
pokloni osmeh prosjaku, deci, vojniku,
upleti te usne u ram, u nečiju sliku
i smej se okom, može to tako, o da!
a smeje se i zagrljajem, onaj ko zna...
Ljubi:
tek onog, koji pred tobom
drhti
jer to je zemljotres srca
dok čeka tvoje usne,
u njemu se izdižu
planine nežnosti
izvajaj te vrhove svojim
dahom, ne dozvoli da ih
okuje krti led neodlučnosti
Sanjaj:
kao da ne spavaš u mraku
već kao da si uspavana
u leto, pod suncem
sanjaj, kao da ti je jastuk
onaj kog voliš
sanjaj neke,
kao ljubljenje
divne stvari
pa kad se probudiš,
ti se okreni ka dragom
i nastavi gde si
u snu stala
Plači:
Žensko si.
Ako.
Plači kad treba
i malo kad ne treba.
Samo nemoj da preteruješ.
Jer sigurno da dolazi
vreme neželjenog plakanja.
Uštedi po koju suzu
za tad.
I par njih odvoji
onako sa strane,
za mene.
Ne mora da budu
nešto prevelike,
ni prevše bistre,
ali odvoji ih
baš za mene,
i nek su od srca...
Pa, kad krenem na put,
da ponesem
more iz tvojih očiju,
i da znam:
ima u jednoj kapi,
većih bura i oluja,
nego u Okeanu
Sakri se:
i ja ću da zažmurim,
da brojim lagano do deset
unatraške
pa ću u kofere ruke
svoje da potrpam,
tople osmehe da uvijem
u marame,
komad leta,
šaku snega,
i tvoj lik
pa onda na perone
i brodove,
da te nađem,
da te tražim
svud po ovom svetu
i na kraju neću
da plačem,
kad mi život
upadne u oko
i kad vidim
da te nigde nema.
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 02 Jun 2009 14:09
|
offline
- Norra
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 27 Feb 2009
- Poruke: 7
|
O SVEMU ŠTO ŽELIM
Najviše te želim
sa svim tvojim manama.
Želim te, kad ne znaš,
kad ne umeš, kad nećeš…
kad ne možeš!
Nemoj pogrešno da me shvatiš,
ali samo takvu te želim…
Savršenstvo je za izložbene primerke
i kolekcionare.
Nesavršenstvo je za majstore
i alhemičare…
Kao kada detetu daš
komad drveta…
to drvo će postati
i puška, i brod,
sablja, magično žezlo
i sve skriveno i čarobno
u šta se može
pretvoriti…
Ali ako mu daš
savršenu igračku,
ona će biti uvek
samo igračka
namenjena
toj jednoj igri…
ili će mu dosaditi
ili će je polomiti
polomiti da vidi,
ima li išta
magično, čarobno
ispod, unutra, dublje
polomiti da vidi
“kako radi”
polomiti da popravi
to njeno - savršenstvo
Ratko Petrović
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 02 Jun 2009 22:40
|
offline
- Norra
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 27 Feb 2009
- Poruke: 7
|
Nema na čemu, Ratku treba zahvaliti za ovako divnu pesmu.Evo još jedne (koja je moja omiljena,što se tiče Ratkove poezije) 
Šansa
Noćas su putevi do mene,
više to, nego ikada pre.
Gledaću kroz tkiva,
i ako se iza te malene ljušture
prividnog, trenutnog,
bude krio beskraj,
predaću ti u njega
svoje upisano životinjsko
ništavilo,
ne bojeći se, da će te to
tako prosto, premalo
uopšte ispuniti...
Noćas me
jedino možeš imati.
Kao ni jedna do sada,
možda i na prevaru,
jer lak sam plen
iskusnim sakupljačima
šarene, paperjaste
zbunjenosti
ljudskih školjki
Ne budi premalo toga,
premalo,
kao što je samo – telo,
ili sam oblik
jednokratne požude gmizavih
stvorenja što pustoše duše...
Budi taj svemir,
s kojim ću se malen
sudariti,
i raspršiti na
hiljade kapi
proste sreće,
i dozvoli da
rominjam ljubav
u tebi
i grmim
svoje tajne strahove
Strahove samoće
Budi moje jutro.
Moj san.
Moje buđenje,
i slepilo moje
olistalo u proleću,
cvetovima koji ne vide,
oblike
nego osećaju zrake
koje plače tvoje
plaho srce Sunca
Budi svetlost
koju će žvakati moji aprili
i sok u kašastom krvotoku
mog mesnog stabla,
i korena
zabodenog u tle pustinje,
daleke...
Seme nekada,
vetrom spašeno
od šume
požudnih trupaca
oplođenih mlečom
ponavljanja smrti,
a ne mlečom
večitog rađanja
- prepoznavanjem svojih
načina,
prepoznavnjem
da nam krajevi
korenova prošlosti
nisu krajevi,
nego početci
nekih drukčijih
daljina
Samo noćas
te mogu videti
ispod te kože,
i tih koža
lepih,
ili ružnih,
pokrova
duše
tvoje je noćas,
samo da naiđeš,
da me prepadneš
na tim putevima
koji nesigurno
vode ka meni
prepadneš činjenicom,
da ipak postojiš,
makar duboko
u tom
ženskom telu
naiđi...
Ratko Petrović
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 02 Jun 2009 23:39
|
offline
- kindergirl
- Počasni građanin
- Pridružio: 02 Mar 2005
- Poruke: 901
|
Ja moram da izdvojim:
"Kao kada detetu daš
komad drveta…
to drvo će postati
i puška, i brod,
sablja, magično žezlo
i sve skriveno i čarobno
u šta se može
pretvoriti…
Ali ako mu daš
savršenu igračku,
ona će biti uvek
samo igračka
namenjena
toj jednoj igri…
ili će mu dosaditi
ili će je polomiti
polomiti da vidi,
ima li išta
magično, čarobno
ispod, unutra, dublje................."
i
"Noćas me
jedino možeš imati.
Kao ni jedna do sada,
možda i na prevaru,
jer lak sam plen
iskusnim sakupljačima
šarene, paperjaste
zbunjenosti
ljudskih školjki
(...)
Budi taj svemir,
s kojim ću se malen
sudariti,
i raspršiti na
hiljade kapi
proste sreće,
i dozvoli da
rominjam ljubav
u tebi ........"
nikad ranije nisam chitala ovog pesnika i mnogo mi znachi ovo postovano....chak me u pojedinim trenucima podsecca na Miku Anticca....ili chak Miladina Bericca. 
hvala ...  chekam nastavak...
"A ja jos uvijek nosim one iste...
vagone neistovarene njeznosti ispod koze
kao usnulu obalu vrele krvi...
u ocima koje su ponekad zelene... "
Miladin Bericc
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 03 Jun 2009 07:34
|
offline
- saten
- Legendarni građanin
- Pridružio: 05 Jan 2008
- Poruke: 3361
- Gde živiš: Montmartre Quarter :)
|
POSLEDNJA PESMA
Usidrene u nemu tačku,
biće oči tvoje lepe,
kada shvatiš da sam otišao,
u prah i pepeo.
Bio sam modar od života uvek...
Uvek se našao neko da mi postavi nogu,
neko, da mi puca u leđa,
neko, da me gurne sa ivice...
Srećom! Pao sam na tvoj dlan.
Uvek se našao neko,
ko je uporno tvrdio, da je bolji od mene!
A, ja jadan, nisam ni mislio
da nečemu vredim.
Niti, da sam za išta dobar.
Rođen da umrem.
Nisu progovorili ni reč sa mnom,
a neki su me već mnogo mrzeli.
Ali, ti isti su verovatno,
najviše mrzeli sami sebe?
Znaj, da sam uvek bio dete...
Navlačeći maske, tkane od mašte,
bujne kao stotinu proleća,
ja sam živeo hiljade života!
Za sve ovo, svoje kratko vreme,
ja sam sanjao i maštao.
Tebe najviše!
Nisam se plašio velikih bitaka,
onih, prsa u prsa,
gde se glava sigurno gubi!
Plašio sam se onih ljudi,
što ti se podmuklo privuku
u liku prijatelja,
pa te izdaju!
Radi pet minuta pažnje,
nekih još jadnijih duša od njegove...
Možda, radi par novih santimetara,
naraslog ega?
Ili ti se nadviju nad posteljom,
dok si u snu...
Pa te pridave,
kad ne mogu da te spuste na zemlju.
Krila bi ti polomili,
da letiš njima!
A, ovako, ne znaju kako protiv mašte,
jer je sami nemaju.
Možda ćeš se setiti kako sam te voleo?
U to nemoj da sumljaš!
Priznajem unapred svima,
sve sam drugo lagao, sem toga!
Neka mi oproste!
Nisam mislio zlo.
Mada sam imao taj otrovni zub,
koji je često trovao moja usta,
koji je ostavljao gorak ukus,
kakav samo glupost ume da ostavi.
Nisam ostajao dugo otrovan od njega,
možda samo zanet u pogrešnom pravcu,
ili sa blago zamućemnim vidom...
Sa blago iskrivljenim pogledom na svet.
Što i nije moralo da bude loše!
Blago onima, koji znaju svoj put.
Koji misle da znaju, šta će biti petnaestog
kroz desetak godina...
Oni mogu odmah da umru!
Takav život je beskonačno siv,
i tužniji od smrti...
Ja, nisam znao šta me sutra čeka!
Zato mi je bilo tako interesantno,
da budem, makar još jedan dan, veliko dete.
Ako me budeš žalila,
onda moraš znati sve o meni.
Ne želim da budeš u zabludi...
Ja nisam imao mračnu stranu.
Ja sam imao sivu stranu...
A, ona je mnogo gora!
To je ona strana,
gde nisi svestan sebe.
Nego, imaš iste dane,
iste sate, iste minute i sekunde,
beskorisnog postojanja!
Kada si ništa drugo,
do spleta okolnosti,
i jednog događaja
među tvojim roditeljima.
Kada si još jedan "obični", recimo,
među četiri zida u nekoj petospratnici,
gde život, nije ni u prolazu...
A, smrt vreba, da izbriše još nečije ime,
iz adresara.
Da sam imao tamnu stranu,
makar bi' bio između dve vatre!
A, ovako sam često bio, kao reka,
koja zađe u dosadnu ravnicu,
i razlije se u široko, mutno korito.
Siv, i široko dosadan.
Mutan i zaprljan.
Kao reka, koja se vuče dosadnom ravnicom,
sa istim, jednoličnim obalama,
ne menjajući svoj pravac,
do nekog mora, gde će se bedno uliti,
i upraljati more, svojim tonama mulja.
Takav sam u svom sivilu...
A, ne kao planinski potok,
sa viugavim tokom...
Uvek bistar! Oštar! Snažan!
Reći ćete zajedljivo "Ali, plitak druže!"
Pa, bolje plitak, i zdrav!
Nego dubok i mutan, muljevit... bolestan.
Radovao sam se u jednom danu života,
za sto godina!
I patio u drugom, sutradan, za milion.
Živeo sam u magičnom svetu,
i padao hiljadu puta, dok nisam na kraju propao.
Ne žalim!
Ali oni periodi u kojima sam tonuo u sivilo običnog,
koštali su me života.
Njih sam najskuplje plaćao!
Minutima, danima, i godinama
svog života!
Bačenim uzaludno!
Tada su satovi samo odbrojavali
jedan tren života manje!
A, tek kada sam na kratko uspevao da se prenem,
shvatao sam tu preveliku cenu,
koju nisam smeo da platim,
a, platio sam unapred...
I bio sam nemoćan, da išta drugo učinim,
sem da u mašti, obojim ono,
što sam ranije stopio,
i potopio u sivo...
I opet ću potonuti u sivilo!
Jer ti nisi htela,
da me zauvek obojiš u boju tvojih očiju,
ili boju tvojih usana...
Jer, nisi htela da mi obojiš jutra,
bojom svoga glasa,
bojom tvoje kose...
A, znam da bi to, jedino ti umela!
Čućeš negde, da me više nema...
Nekad, za pola života, ili već sutra?
Negde s druge strane sveta,
negde daleko, među sivim strancima...
I biće! Znam!
Usidrene u nemu tačku,
oči tvoje lepe,
kada shvatiš da sam otišao,
da sam prah i pepeo.
Ako, se ljubav, i može u nešto tako pretvoriti?
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 03 Jun 2009 10:55
|
offline
- Norra
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 27 Feb 2009
- Poruke: 7
|
PTICE I LJUBAV
pesma za one dečake i devojčice, koji suviše prerano hrle, u NEKE stvari NAS odraslih
Pronaći ćeš sasvim
iste principe
kod ljubavi i ptica
isto su krojeni u biti
dok si ranjiv, mlad
i još u svojoj
krtoj opnastoj ljusci,
probaš li leteti
- rasprsnućeš se
o tlo realnosti
kao i jaje
kad ti prvo
šareno paperje odrastanja,
pokrije nejaka krila,
pomislićeš da si neka nova,
neka najlepša ptica
dostojna - odmah svega
ne postoji
- odmah svega
postoji
- polako pomalo
možeš ispasti iz
gnezda sa te litice,
pokušavajući da poletiš
prerano
šarena, paperjasta
ptico tek
dovršenog detinjstva
ali si na sreću
svoju i moju,
suviše lagana da se
potpuno razbiješ o hridi...
ostaćeš sasvim živa,
ali razlupane naivne glave,
krvavih snova
i polomljenog krila,
ptico moja malena
i nećeš znati
šta je to letenje
mislićeš da je tvoj pad
bio sasvim jedan let,
i biće ti mrsko
da probaš opet
- da!
baš kao i u ljubavi
plašićeš se,
ili nećeš moći,
nećeš više imati čime!
ne žuri!
puževi puzavci žure,
puževi, što sluzavo ljube
zemlju... a ti ćeš ljubiti nebo!
to nije priroda ptica
da budu požurivane
na let! ne!
tek kada sazriš za letenje,
kad prerasteš stvari Zemlje,
i naučiš da neverovatno
postoji, samo onda
kad se pravi
od elemenata
u koje istinski veruješ ti,
i u koje istinski veruje tvoje nebo,
- letećeš!
sanjaj o letenju,
ali leti,
ne onda,
kada si sigurna u svoja krila
već u iskrenost
svoga neba
i ako naučiš da prvo
krila u tebi
treba da dobiju
paperja nežnosti
tek tad
i vetar počinje da te nosi,
a ne oduvava
moći ćeš tad da letiš,
moći ćeš tad da voliš
ptice i ljubav,
isto su krojeni,
i isto slobodni
u svojim bezgraničnim
svodovima
ptici je koren u nebu,
a ljubavi je koren
u tom tvom nebu
- koje ćeš sresti
jednim velikim svilenim
strpljenjem
neba se legu iz
plave čežnje za letenjem!
zapamti malena ptico!
bez neba svog,
ne možeš leteti,
nego samo padati!
čekaj ga!
ne gledaj ti mene!
ja letim kroz oluje,
poklonim po kom nebu
svoje plavičasto perce,
i ono me isprati
grcajući kišu,
i preoravajući
oblacima
putanju mojih letova,
putanju mojih krila
odranih
ako me budeš
poslušala ptico malena,
možda savladaš
i veštinu
sletanja na oblak
ali ako malena ptica
i samo posumnja u mogućnost
letenja,
zauvek gubi pravo na let
čekaj, maštaj i veruj...
nebo za tvoja krila
će doći ptico moja malena
ako toliko jako
i uporno budeš verovala,
samo ćeš se
jednog trena osvestiti
u najlepšem letu
letu bez granica,
u ljubavi bez granica
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 08 Dec 2010 04:28
|
offline
- srecni.princ
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 27 Okt 2008
- Poruke: 5
|
Napisano: 08 Dec 2010 4:18
Ja verujem
da se poznata Vasiona
milijardama godina razvijala
u ovom pravcu,
evoluirala,
jedino i baš da bi se stvorio
taj trenutak
koji čeka na naš susret...
U mukama!
Zvezde su se gasile!
Sazvežđa grčila
od bolova i kovitlala u agoniji,
zauzimajući položaje
koji će omogućiti
da se ti i ja sretnemo...
Najteži porađaj jednog trenutka
u istoriji svemirskih časovnika
koji bez kašnjenja otkucavali
i pratili rast
jedne alave
beskonačnosti
za prostorom...
Tren koji bi posramio
zlatne epolete eona,
koji se inače diče
vremenskim razmacima
u kojima su proždrali
čitave vrste godina i dana
po svim zabačenim
uglovima Vasione.
Sve radi tog trena
kada će nam se oči susresti.
I ti ćeš znati to...
Nećemo se završiti kao ljudi,
završićemo se kao zvezde.
Crne rupe su
jele svoje
stomake i prostore,
da uspore
i rastegnu vreme
dok se
ne pronađemo.
Da se ne mimoiđemo
na ovom peronu
gde se samo sine životom
pa nestane - zauvek.
Amebe su isplivale na kopno
i počele sa traženjem kičme
i čvrstog skeleta i započele evoluciju,
jedino zbog nas dvoje.
Veruj mi,
zvonaste meduzice
su se mučile da okoštaju,
do boli,
i dobiju čvrste oblike
od kojih će jednom nastati ruke,
kojima ćemo se grliti
daveći se u nežnosti
i kamene glave
nekakvih morskih ježeva
su se trudile,
okamenjene
u glavobolje naprezanja,
dole u dubinama
okeana
da ni iz čega
stvore oči,
upirući dve mrtve
tačke svojih temena
ka suncu,
milenijumima
svakodnevno
oči,
kojima
ćemo se
jednom gledati
vulkani nisu bljuvali,
tek eto tako,
kao mamurni
skretničari
na seoskim prugama
u novembarska jutra
već je
trebalo
postaviti
stvari
na svoje mesto.
Za nas
napraviti geografiju.
Stvoriti
prostor i vreme
da se jednom
odigra
i odživi - ljubav...
Između vremena
kada su Bogovi
prvi put prosuli zvezde,
i dok ih ne pokupe opet,
mi smo treptaj
jednog zrnca vremena
pre nego što nas zauvek
više ne bude.
I zato ne želim naše
disanje da protraćim na
putovanja
iza kojih ostaje kilometraža.
Meni je
korak s togom
večnost.
Na druga
mesta bih da te vodim.
Volim te.
II
Misliš da je bilo lako
da stotinu hiljada
milijardi zvezda
zauzme svoje projekcije
u jednom haotičnom
beskraju zvanom Vasiona?
I da “vise”
okačene
ni o čemu?
Morali smo se pod nekom
sresti.
Nisu smele da rizikuju.
Zato ih je tako mnogo.
To je prosto bilo tako.
Ni tvoj otac,
ni moj,
ni naše naivne majke,
nisu slutile o prevari
koja će uslediti.
Sve to.
Od Adama i Eve
na ovamo,
cela ta gužva,
da bismo se sreli
ti i ja.
Volim te.
III
Sve te neuspele ljubavi
tokom čovečanstva,
samo su bile prototip za našu.
Čak i one
najuspelije,
samo su bleda verzija.
Zalud su propali
Romeo i Julija.
To nije bila ljubav.
To je bila samo proba
kostimografije.
I zamisli koliko ih
je jedna obična priprema za nas
zanela?
I koliko skupo koštala?
A i oni
što su bili te sreće da vole,
ne znaju koliko je to smešno
i da je to samo grub
skelet
za ono što je pripremano
da bude među nama.
Bogovi su se odrekli
ljubavi, kada su videli o čemu
će to među nama biti reč.
Tako je zamrla
grčka mitologija.
Bogovi ljubavnici,
zamrli su kao domaća
proizvodnja televizora.
Bezbojno,
jadno,
ni do kolena,
ovakvoj konkurenciji.
Znaš to…
Volim te.
Dopuna: 08 Dec 2010 4:20
SOUL PAINKILLER(S)
Neću te izlečiti
od muškaraca,
od kojih
tako neizlečivo boluješ
ove zime,
u kojoj se snegovi
svakodnevno
serviraju za doručak
bušnim cipelama
u predgrađu.
Kažem – muškaraca,
jer za ženu koja voli,
jedan muškarac
su svi muškarci ikada.
S mnogima si ležala,
ne bi li preležala
to ime koje te žulja
pred spavanje,
i zbog kog se okrećeš
s boka na bok u postelji,
svake večeri,
po čitavu noć,
do zore.
Princezo
na zrnu
snova...
Ali to tako
ne ide ludo jedna.
Nije bitno
s kim spavaš,
već s kime uspeš
da prespavaš.
Nisam tvoj gad
i ne mogu ti pomoći.
Ne mogu te dokrajčiti
niti osloboditi.
Ja sam samo gorka
pilula
koju ćeš progutati,
ne bi li ona tebe progutala
pre spavanja.
I ne plači preda mnom
moje su šake od šećera,
istopiće se od tvojih suza.
Ništa onda,
ni od ovog zagrljaja.
Proći će me želja
da ti ostavim prostora
da i ti budeš
nečiji gad ove zime.
Dopuna: 08 Dec 2010 4:21
jedina prava hrabrost muškarca
Vratiću se, kada bude kasno.
Prekasno...
Kad se proleća ne budu više primećivala
od običnosti koja ti se uselila u obraze.
Kad te samo još neverica može nasmejati.
I kad me shvatiš skroz,
sve lakoće moje, i moje težine,
sva ćutanja i reči...
Kada budeš znala zašto
uvek idem bez kišobrana,
a život počneš posmatrati
kroz obaveze, doručak,
neplaćene račune,
kafu, porez i bore...
Kada rutina pojede magiju.
I ako te tada još uvek budem voleo,
nek sam proklet...
Onda sam te zaista voleo.
Dopuna: 08 Dec 2010 4:22
KRAJ
Što je trebalo reći – rečeno je.
Što je trebalo prećutati – vrisnuto je.
Što je trebalo dovršiti – dosanjano je.
Što je trebalo slagati – nije.
Što je trebalo odigrati – preskočeno je.
Što je trebalo pustiti – biće.
Što je trebalo prodati – poklonjeno je.
Što je trebalo postaviti na noge – već je prohodalo
eno ga ode...
Dopuna: 08 Dec 2010 4:25
REQUIEM ZA NEVESTU
za prijateljicu
koja me je učila da pijem rum
Jednom nas je čekao
septembar, i sad me pita
svake jeseni – gde smo...?
Što nas bre nema
onog obećanog dana?
Šta da mu kažem?
Ja ne umem
ni da lažem,
ni da prećutim
tako dobro kao ti...
Nikad nisam umela.
Brbljiva pre podne,
a popodne tako tiha,
da mož’ tišinu po meni
naštimovati...
Miriše na nas svaka
sveža noć ove jeseni...
Dah se stegne, koža naježi...
Obraze zagrize vetar,
oči zasuze, doduše
ne od vetra (ali vadim
se na njega)...
I na poslednje nam dane
liči – ovaj mraz kao noćas...
Jednom nas je čekao septembar
da u svoje zlato, okuje nam prste.
Sada okiva mi misli.
Rđavim ekserima opalih listova.
Ponekad tako boli,
ne zna danima da prođe.
Zalepe se misli, sve za istu stvar.
Za istu sliku.
Par reči previše,
beše dovoljno za kraj.
Da smo toga dana umeli
da ćutimo, danas bi umeli
da pričamo...
Kraj ispisan tvrdoglavošću
i podvučen debelo dvaput
- glupoću...
Ispisan tek ovlaš,
nezvanična verzija, u kratkim crtama,
skica završetka,
ali tinta još uvek nije suva...
Tako da ne smem čak
ni uzdisati kad se
nagnem nad njega.
Da ga dahom ne zasušim.
Ne dam! Nema kraja.
Ja prosto ne umem da ga vidim.
Fali mi poslednja scena...
Šta li piše u tvom primerku
naše priče?
Ima li tačke na kraju?
Kao da su od kamena ovi dani,
jedva ih okrećem...
Zbog našeg kraja,
ja ne umem nove početke...
Ne umem pred drugima
opet da budem gola.
Moraš mi pomoći.
Nacrtaj mi.
Maši rukama...
Jedna reč, dve... stran pojam?
Ljubav?! Ići dalje?!
Deri se,
ili šapući...
Samo dođi
(ali da te nisam zvala sama)
pričaj, odgovaraj na pitanja
(koja ću prećutati (čak ću
te tad i pogledom izbeći))
ostani, (a da ti to ni ne zatražim)
ostani, iako ću te terati...
Toliko ću te znati, kad dođeš,
čak i u koliko se ponos bude
gordio, prepoznaću ti u rečima
komade istine.
Onda nek je kraj.
Tek ako tada opet odeš.
Alergična sam stalno
na bilje i hranu,
ali posebno na nove datume
i kalendare.
Meni je sve,
još uvek naš posledni dan.
Traje. Nije se završio.
Jednom nas je čekao septembar,
i zbog tebe,
neću ja njega dočekati dogodine...
Valjda će se setiti
da me obuku
(prvi i poslednji put)
u belo...
Dopuna: 08 Dec 2010 4:27
VINO
Ne razumem ljude koji piju loša,
i previše kisela vina...
Vino mora biti kao poljubac!
Snažno, strasno, iskreno...
a ujedno i svilenkasto,
prirodno,
da ostavlja ukus ljubavi,
da trnu usne od njega,
da se zarumeni od njega...
Da bude pravljeno s ljubavlju!
Baš kao poljubac!
I kada muškarac drži čašu vina,
trebalo bi da je drži,
kao da drži ženu na svom dlanu.
I da je nežno pripije uz usne,
i uzme tek mali gutalj...
Nikako na silu,
i nikako sve odjednom!
Žene imaju i previše vatre u krvi
da bi pile vino!
Ali i one moraju znati kako se pije vino...
Prvo treba da ga omirišu,
i duboko udahnu njegov miris...
Krišom!
Kao svog muškarca...
Zatim treba da se ogledaju u njemu.
Ako ne vide jasno svoje oči u njemu...
Sjajne i lepe...
Ne treba da piju to vino!
I da znaju!
Muškarci su kao i vino,
s godinama sve boljeg ukusa,
i sa sve više kvaliteta...
Ako je strasna,
žena mora da pazi s vinom!
Najbolje bi bilo u tom slučaju,
da pije po gutalj vina
na svakih deset muškarčevih,
a njenih dvadeset reči...
Muškarac i vino,
prave tajne...
Žena i vino,
odaju tajne...
Žena treba da uzima vino,
kao da uzima sam grozd
od koga je pravljeno...
Kao da skida usnama,
zrno po zrno...
I da ga ne guta kao vodu,
već da uživa u njegovom ukusu,
i da čeka...
Da čeka, da joj vino, oboji sledeću reč.
Mada sam ja za to,
da i muškarac i žena
piju vino iz iste čaše!
Ako hoće da piju iz iste čaše,
onda su sigurni da žele,
da se njihove usne spoje...
Iz jedne čaše,
odmah na početku!
Jer vino hoće da prevari,
pa Vas povede svojim ukusom,
a Vi mislite da je to slast tuđih usana...
A, to u Vama,
i njoj, gori strast vina,
a ne strast srca!
Polako! Polako...
E, sada kada sam Vam odao ovu tajnu,
naspite čašu dobrog vina,
za Vas i Vašu voljenu osobu...
Crnog i jakog,
da govori istinom iz Vas...
Jer se samo od lošeg vina laže!
Od dobrog se pevaju dobre pesme!
Od dobrog se nalaze prave reči za ljubav!
Pijte vina, ali ih i birajte!
Kao poljupce!
Ako ne prijaju odmah usnama,
neće valjati ni kasnije...
Dopuna: 08 Dec 2010 4:28
O SVEMU ŠTO ŽELIM
Najviše te želim
sa svim tvojim manama.
Želim te, kad ne znaš,
kad ne umeš, kad nećeš…
kad ne možeš!
Nemoj pogrešno da me shvatiš,
ali samo takvu te želim…
Savršenstvo je za izložbene primerke
i kolekcionare.
Nesavršenstvo je za majstore
i alhemičare…
Kao kada detetu daš
komad drveta…
to drvo će postati
i puška, i brod,
sablja, magično žezlo
i sve skriveno i čarobno
u šta se može
pretvoriti…
Ali ako mu daš
savršenu igračku,
ona će biti uvek
samo igračka
namenjena
toj jednoj igri…
ili će mu dosaditi
ili će je polomiti
polomiti da vidi,
ima li išta
magično, čarobno
ispod, unutra, dublje
polomiti da vidi
“kako radi”
polomiti da popravi
to njeno - savršenstvo
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 14 Dec 2010 18:19
|
offline
- Gandalf
- Građanin
- Pridružio: 26 Jul 2006
- Poruke: 91
|
Moja ljubav
"Moja ljubav ima sedam pasa.
Ide ulicom tako, pa vidi
neko napušteno i gladno,
malecko il’ matoro,
njoj je to sasvim svejedno.
Čak i najružnije! Ona uzima.
Kupa ga, hrani, vodi po veterinarima
pa posle nema sebi da kupi nove cipele.
I kaže – nema veze. A cipela zinula
u jesenji dan.
I nasmeje se tako slatko – ko da to nije bitno.
A i nije.
Obuje ponekad dve različite
čarape.
Rukavi joj predugački,
ali voli taj džemper.
Postidi se zbog nekih običnih stvari.
Ne bih se setio da se žene danas
još uvek postide zbog toga...
Pocrveni, pa se smeje ko devojčica.
Sakrije iza vrata pa viri.
Kaže – „Neeeeemooooj!“
a sve se smejulji.
Kad voli pesmu,
žmuri dok peva i smeška se.
Pa izmisli lepši tekst,
i prepravi u magiju.
Probudi me u tri ujutru,
da mi „nešto pokaže“.
A vidim i sama se probudila
pre deset sekundi.
Čoveče, ona zna da kuva.
Sva jela sveta.
Svira gitaru. Sve pesme sveta.
Samo kaže – „A ’el znaš sad ovu...?“
Ona tačno zna kad će kiša.
I koliko je sati bez gledanja na sat. (??!)
Kada sam najgori, nepodnošljiv,
zna da samo treba da me zagrli.
„Ne bismo se drugačije razumeli danas.“
kaže samo to. MOJU REČENICU!
I ja sam već izlečen.
Ako sam napisao pesmu,
pita me – „Ok. Šta to nije u redu danas?“.
Zna odakle dolaze.
Ima odličan smisao za humor.
Drži dvadeset i pet ljudi konstantno na smehu,
i ima svoj šou improvizacije pozitivne energije.
Žene je vole! Ne znam šta im radi,
prosto satima posle pričaju (dobro) o njoj.
Sve se ozare. Oči im ovolike!
Smeju se s njom, pa svaka druga kaže:
„E, ovog puta mislim da sam se upiškila.“
I onda kažu – „Ja mislim da ću vam biti kuma
ako treba... to jest ne ako treba, nego MORA!“
Uspeva nekako da posle sat vremena poznanstva
dobije poziv da noćas prespava kod moje drugarice.
Ima dva citroenčeta. Jedan novi, jedan stari.
Novi kad vozi sve je u redu. Ali kad vozi Spačeka!
Vozi i zakačinje retrovizore automobila
od po 60000 evra i kaže:
„Ako ima toliko za kola, još 600 nije ništa za njega...
toliko on da za jutarnju kafu... Zašto da stajemo?
Nemamo sad vremena, gužva je na Brankovom...“
ili: „Parkiraj mi ti. Auto mi se nešto ugojio...
Volan se ukrutio.“
Ne znam šta je to. Zakopčavam je.
Vezujem joj pertle.
Ušijem joj razdrndano dugme
(koncem pogrešne boje).
Ne voli fotke, ni da se slika.
Kaže – „Ne umem da ispadnem Ja.
Ispadne neka druga... Nekad lepša, nekad
neka ružnija.“
(Izmišlja(va)!)
Kada nosi haljine,
tih dana se (opet) zaljubim u nju.
Priča i u snu.
Samo se namršti, promrmlja nešto,
pa se (kao i uvek) nasmeši.
Ta devojka zna matematiku.
Razume se u hemiju.
Razume se u karburatorske motore
ali neće da prlja ruke,
samo kaže – „Zameni.
To ti je dvogrli Veber.
Ne pravi dobru smešu...
A i bimetal na saugu ti
nije ni za šta,
kompresije na cilindrima proveri...
Imaš na Čuburi jednog
starog majstora...
I vidi ploču dole!
Dihtung ti je riknuo čoveče!
Šta me zajebavaš, vidiš
da ti tu vuče falš vazduh?!
Vidiš da pišti ko Boing na forsažu!
Eto! Sad isprlja ruke, vidi mi nokte!“
a ja pritom samo zinem, ništa mi nije jasno.
Ni šta priča, ni odakle zna!
Posle proverim, kod majstora
- sve istina!
Diploma faksa joj još uvek stoji u rancu,
nije je ni pogledala. Majke mi! Godinama...
Ali joj zato slika sa Kilimandžara
stoji okačena i uramljena na počasnom mestu.
5.890 plus pet, šest metara iz kojih se vratila s posledicama,
(glava joj još uvek u oblacima)
Kaže – „Hej ti? Šta ima da se dokazuješ...
Znam ko si. Opusti se malo...“
Dvanaest Japanaca i Japanki, doletelo je za
njen rođendan, a provela je sa njima družeći se
samo jedno popodne u Barseloni.
Opseli grad, vodim ih da slikaju što nas
NATO rokao i Kališ...
Osećam se kao da vodim ekskurziju,
a Džapanezi spikaju engleski bolje od mene
sve samo književne reči bacaju
– ja se samo prekrstim kad ih ne razumem.
I oni isto, misle to je običaj.
Jedva čekam da prođe rođus,
da ih potrpam nazad na avion!
I da ostanemo sami.
Sedam pasa, ona i ja.
I kaže mi –
„Nemaš ti pojma srećo,
Ibanez je bolji od Fendera.
Ibanez je muška gitara.
Fender je za sviruckanje...
To sranje bi trebalo samo
da proizvode u rozoj boji...“
Troši samo pare koje zaradi.
Svi je nutkaju, tutkaju,
meni žao da propadnu,
a ona... ne uzima.
Kaže „Imam dovoljno.
Da imam više,
bila bih bezobrazna.“
Čak i sedam pasa
to gleda i pretvara u koske
i šnicle i cvile – instant.
Nekad se svi okreću za njom.
Zevaju, zinuli, dođe im da im posadim
po pesnicu po sred čeljusti.
A nekad hoda kao zamlata,
spadaju joj pantalone,
u maminom kaputu iz 1976.
sa lizalicom,
debelom ruskom knjigom
u ruci,
i misliš i sam – ova nema
pojma kud je pošla.
Ne zna da se bije.
Nije nešto jaka,
ali ima najopakiji
udarac kolenom ikada.
Pozavideli bi joj u svim
kafanskim tučama na tome.
A kolence malo,
lepo, žensko,
nikad ne bi reko...
Za nju su stvari samo stvari.
Nešto se pocepa,
slomi – nije problem.
Kupićemo drugo.
Sem što ja umem da slomim
uspomenu! Taj sam!
Govedo! Nisam ja za kućnu upotrebu.
Ja sam za – s psima
tamo napolju!
Al’ i drveće bi joj,
čini mi se polomio.
I moram sad da idem.
Ćaskao bih još,
al’ čekaju me Japanci.
A i sedam pasa je gladno! "
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 30 Avg 2011 02:38
|
offline
- MilenaNS
- Super građanin
- Pridružio: 16 Jun 2009
- Poruke: 1243
|
Napisano: 06 Avg 2011 13:36
Razlike...
...
Razlika je
možda jedino u tome,
što ja volim taj tvoj krivi nos,
a njemu, on samo
ne smeta...
I što te ja volim više
kad tek ustaneš,
a on,
kad ugasi
svetlo
I razlika je
što znam šta voliš,
a on "simpatično"
nema pojma
o tvojim sitnim srećama.
I to je
simpatično
samo tebi
I jedina
ista stvar
je što oboje
spavamo s tobom
On s tobom
u krevetu
ja s tobom
u snovima i srcu.
Ratko Petrović
Dopuna: 30 Avg 2011 2:38
NAŠ TAJNI JEZIK
Kad nas ne bude pod ovim nebom,
nestaće i sve naše šifre, tajni kodovi...
Naš tajni jezik ljubavi.
A, tako smo ga tečno govorili...
Ti i ja.
Svi naši trenuci, otići će u zaborav.
Jer ljubav
nije kamenje
da ostaje kao svedok.
Neko će drugi,
negde u Asunsionu,
Rimu, Olsu, Severnom polu...
ili već tu, u ulici, govoriti isti taj jezik.
Sličan našem.
Isto tako, leptirasto lepršav,
isto tako, blesavo sladak.
Čitaj mi s usana, usnama.
Tako ćemo se uvek sporazumeti,
i nikad nećemo reći ništa pogrešno.
Neću negde pri kraju,
kad mi ostane još stotinak koraka,
da se kajem, jer te nisam dovoljno ljubio...
Jer nisam bio mlad i srećan, koliko je trebalo,
i kada je trebalo!
Neću da te tražim, kad budem stariji od zvezda,
kad mi malo vremena ostane.
Hoću da zajedno gorimo,
i da se zajedno gasimo.
Da zajedno treperimo,
isto da sanjamo…
Da svaki, topli, dašak koji izdahneš,
udahnem ja...
Usta na usta.
Srce na srce.
Neko će drugi,
u Parizu,
Njujorku, Havani...
ili već tu, pod ovim divljim sazvežđem,
koje smo mi okupili... za nas,
govoriti, ovaj isti, blesavi,
jezik ljubavi.
Jedini jezik na svetu,
stvoren samo za dvoje...
Ratko Petrović
|
|
|
|
|
|
