Želim da saznam šta želim ps. idemo iz pocetka :)

1

Želim da saznam šta želim ps. idemo iz pocetka :)

offline
  • Pridružio: 01 Avg 2012
  • Poruke: 0

Узимам папир и оловку и почињем да пишем. (Да, папир и оловку, јер ја ипак не припадам интернет генерацији, иако се сналазим са новом технологијом, лакше ми је да своје мисли најпре напишем руком, па их после прекуцам ). Али, дани писмених задатака, читања поезије и класика су одавно прошли, а заменили су их сувопарни испити, читање стручне литературе, а често ми се чини да ми је то "испрало мозак", да више немам могућности лепог и складног изражавања.
Него, да не дужим. За писање блога одлучила сам се сасвим случајно. Некада, у средњој школи, желела сам да постанем: новинар, адвокат, писац или... нешто. А онда су се чудне ствари издешавале, све се променило, а снови су постали само снови. Нисам ни смела да дозволим себи да се сећам шта сам оно некада желела, а где сам то сад!? Понекад ме стих Рибље Чорбе подсети " Изгледа да сам узалуд старио, ништа од снова нисам остварио.."
Не бих да смарам, нити да јадикујем! Не знам да ли ће ова тема људима бити интересантна, али волела бих да пишем о себи, о својим вечним трагањима, неоствареним жељама, о борби са другима и са собом. Једноставно о животу.
Шта стварно желим? Питање је, на које већ неко време покушавам да одговорим. Кажем себи да желим да се осећам срећније, задовољније, другачије... А не могу да се искобељам из општег хаоса који ме окружује! Хаос у глави, неред у кући, хаос у друштвеном и емотивном животу!! Хаос у сваком смислу.
Одлучила сам да одстраним толику количину хаоса из свог живота и да постанем срећна! И нећу да планирам нити да покушавам, већ једноставно хоћу то да остварим. А да бих то постигла морам да сазнам шта заправо стварно, стварно желим од живота. Мој претходни живот се састојао из гомиле лутања, скретања, глупости које су довеле до тога да заглавим у 29-ој години живота у свом родном месташцу, без друштвеног живота, са оскрнављеним емотивним животому кући својих родитеља и са гомилом слободног времена са којим не знам шта ћу. Дакле, дословно, умирем од досаде . Додуше, запослена сам, имам солидна примања у односу на остале људе у Србији и посао ми је "леп", али проблем је што ме не испуњава у потпуности, а и како би кад се живот не састоји само од пословних обавеза? Како год, хоћу томе да станем на крај, желим квалитетнији, занимљивији, лепши живот. Желим нешто другачије, али шта??
" А када желиш нешто, читава Васељена се завери да оствариш ту своју жељу..." , рече мој омиљени писац, Пауло Коељо у "Алхемичару". Е, па мој задатак је да сазнам шта је то што стварно желим и о томе ћу гњавити у овом свом блогу. Назив мог блога је баш такав: “Желим да сазнам шта желим“. Велику инспирацију и помоћ сам нашла у књигама Паула Коеља. Није ми намера да преписујем и "крадем" идеје, већ да на основу неких књига као и цитата неких паметних људи започнем свој, другачији, лепши...живот.
Како сам себе довела до тако руинираног стања? Делујем као олупина самој себи. Нисам неко ко превише кука и жали над својом судбином, мада признајем било је и таквих тренутака у неким периодима, једноставно, дешава се. Али тада надрљају пријатељи, они су ти који изигравају психотерапеута, само што жаљење некако иде у круг, нема решења. Вероватно, јер тада покушавају да нам улију што више самопоуздања и наду у то да ће бити боље, а ми сами не верујемо у то. Понекад се уживимо и уљушкамо у ту своју патњу, па нам пријају пажња и утешне речи од стране драгих особа да више и не обраћамо пажњу на то хоће ли се наше стање поправити или не.
Али, ја сам се тргнула, померила сам саму себе из те уснулости. Ипак, без обзира на добру вољу својих драгих пријатеља, само сами себи можемо најбоље помоћи, јер ваљда, сами себе најбоље познајемо (тако би требало, мада и није увек тако ).
Једног дана сам доживела откровење и рекла сам себи: „Или ћеш да се бедачиш овако читавог живота, да цмиздриш и изиграваш жртву или ћеш да се мрднеш са мртве тачке и коначно почнеш да живиш Свој Живот без сметала сваке врсте!!!“
Живот је само један, јбт, једном се живи! Можда постоји нешто и ван овог нама познатог живота, нека Виша Сила, али о томе ћу касније.
Сада ћу само мало, најкраће могуће да смарам о својој бившој, катастрофалној, неквалитетној вези која ми је украла две године и два месеца свог драгоценог живота и довела ме до тачке кључања, када сам једноставно себи рекла „Хало, буди се, не губи дане на глупости. Не проводи више време у затвору са неким безмозговићем!“
Како смо ми жене глупе!!! У ствари, можда је боље да причам у своје име. Како сам јаааа глуууупааааааааааа!!! Са ове тачке гледишта, када бих могла да се вратим у прошлост, прву ствар коју бих урадила јесте то да бих лупила самој себи такву шамарчину, па да се пушим! Ето, колико је моја претходна веза била лоша по мене.
Дуго нисам водила рачуна о својим осећањима, нисам их разматрала, нисам обраћала пажњу на то шта желим, како желим...
Заваравала сам себе да сам срећна, а у ствари, била сам само лажно срећна. И убеђивала сам себе да је управо то што желим, оно што у дубини душе, у ствари, не желим. Трпела сам понижење, увреде од стране многих особа и све то време ћутала и гутала.
На почетку везе је све било чаробно, дивно... Били смо заљубљени, били смо идеалан пар. А онда када смо се суочили са стварнишћу и увидели да немамо заједничке будућности, морали смо да пресечемо једном и завршимо.
Читава веза је била усред вике, дреке и неодобравања и једних и других родитеља, па смо после усред такве климе и нас двоје прешли опет на вику, дреку, ружне речи. Онда следе раскиди, па помирења, па планирања нашег заједничког живота на милион и један начин, а сви безуспешни. Онда опет исувише ружних речи, а и поступака, углавном са његове стране. Био је тако покварен, зао, тако, тако покварен!!! Стреса је било на претек. Не знам одакле ми је била снага да све то превазиђем? Страшне ствари су се дешавале. Онда сам се посвађала са оцем и нисмо причали више од шест месеци. То ме је још више исцрпљивало, јер живиш са неким у кући, пролазиш поред њега, а као да не постоји за тебе и ти за њега.
С друге стране будућност са дотичним није водила ничему. Нисам смела да напустим посао и одем из свог места са неким ко и није тако поуздан, ко гледа само себе и своје потребе, а и плашила сам се и „заробљеничког“ живота у браку што би и се и десило дословно да сам остала и отишла са њим.
И тако, лоше је било! Веза је била неквалитетна, без веселе будућности... Бла, бла, бла... И једног дана смо раскинули и више се никада нисмо чули ни видели. Ја сам пред крај своје 28-сме године, раскинула везу од 2 године и 2 месеца, остала сам потпуно сама, без друштва, нисам имала са ким ни кафу да попијем, нисам имала са ким да изађем у град, нисам имала са ким да гледам омиљену серију...
Најгоре ми је било када дође викенд или неки одмор. Али, и то сам прегурала. (уз помоћ другарица које живе у другим градовима, али се често чујемо телефоном и преко нета и хвала им много ). Понекад сам успевала да нађем неку особу са којим бих чисто изашла на пиће (једном у 100 година), али нисам излазила са намером да се „мувам“ и тражим момке, већ да се „убијем“ од алкохола, а и да „убијам“ време. Знала сам да то и није неко решење, да сам празна, несрећна, неиспуњена, под стресом, у параноји... Да болујем од свих психичких болести. И знала сам да ме може спасити..., па можда, бар једно путовање од најмање десет дана.... Али, о том потом.
Дани су пролазили, вукли су се као пребијена мачка. Углавном сам време проводила у стилу Екрема Јеврића „Кућа, посо, посо, кућа.“ Изашла бих понекад у град и испробавала све врсте пива, вина, а и финијих пића као што је џин тоник . Успевала бих чак и да се напијем и заборавим ко сам , шта сам, где сам ...
И тааакоооо, једне ноћи нисам могла да заспим, дуго, дуго... Ујутру, после два сата спавања, следи: проблем са дисањем, бол у желуцу... Била сам потпуно неиспавана, уморна, нос ми је био запушен и гушило ме је, дисање отежано. Симптоми су били јасни- опет сам под стресом. Таман се мало смирим, учаурим у својој самоћи и усамљености и...дани пролазе...
Онда, изађем у град, изнервирана, избедачена, јер ме самоћа опет прати као најбоља другарица (не може да живи без мене!) и одем са другарицом у полупразан кафић са намером да се олешим од алкохола, јер ћу тако осетити укус среће, све док се не пробудим са главобољом и мучнином.
Е, онда смо отишле у други чувени кафић, кад тамо- ОН!
Да ли од повеће количине пива која је текла мојим венама или од нечега другог, ја нисам могла да склоним поглед са њега. Е, човече! Кад кажу како проради хемија... Е, то се мени догодило! Желела сам да га „смрвим“ загрљајима и да га „удавим“ пољупцима... Али, нисам смела пред свим тим људима (уосталом, време је да одрастем и да почнем да се зрело понашам). А, такође сам зналада да и он то жели 1000 посто!
После смо нас двоје отишли у следећи локал, а наши експлозивни пољупци су се десили на не баш тако романтичном месту- у тоалету тог локала. И, после је све било онако, као да лебдим, лептирићи у стомаку и све те глупости... Желела сам само да га љубим до лудила, али нисам могла... Касније, док су сви пијанци куповали сендвиче са пљеском, а ја причала да сам вегетеријанац и да зато не једем (а истина је да бих се аутоматски исповраћала), украли смо једно другом још који пољубац...
Хтела сам после да заборавим на све то, да оставим иза себе, да се вратим својој рутини, својим пријатељима-Самоћи, Усамљености, а врло често и Депресији и Психићима...
Али, он је почео да ми пише поруке, почео је да ме одвлачи од тог „лошег друштва“, вратио ми је осмех на лице и...лептириће у стомаку.
Све док...
Не бих волела да људи помисле да смарам овим мојим причама, истина је да први пут у животи пишем блог и да је циљ овог писања да започнем пројекат под називом-Срећа. Међутим, најпре бих, најкраће могуће волела да испричам о својим недаћама које су ме задесиле пре ове одлуке о Пројекту -срећа.
У претходном тексту сам испричала о "фрајеру" у кога сам се затрескала пре извесног времена и о глупавим лептирићима у стомаку који су ме баш били "дрмнули". Заиста сам пролупала у том периоду .
После само неколико дана сањарења, несанице , "лептирића" који су ме "убијали" у појам, глади коју нисам ни осећала, иако ме је желудац растурао од бола, свакодневног, вишесатног куцања порука и "буљења" у телефон, схватила сам да нешто ту не штима. Била сам збуњена, мислила сам да се и ја њему свиђам исто колико и он мени, али... Чинило ми се да се он, ипак нешто нећка. Нисам знала шта хоће, да му нацртам да желим да се видимо!?
Трзавице су се настављале, а највише сам ја пуцала, емотивно и психички . Постала сам у вези са пивском флашом и били смо у одличним односима. Зашто сам, ког ђавола своју љубав (према флаши ) заменила са неким незрелим мушкарцем!?? Избрисала сам његов број телефона неколико путa, али онда би ми он поново писао, ја се опет "пецала" и настављала то проклето дописивање које није водило ничему.Постала сам права олупина, празна, као сасушена биљка, несигурна, без самопоуздања, уплашена, узнемирена... Осећај је био ужасан! Нисам имала снаг, нисам успевала увече да заспим до касно, а ујутру бих се будила рано. Чинило ми се да бих била одличан материјал за психијатра.
И тако, у том периоду сам дотакла дно! Нисам ни даље имала неко друштво за изласке, за дружење... "Висила" сам често на фејсу да бих га "нахватала" на чету. И питала сам се да ли је могуће да сам на то спала?
Можда је то моје питање "Да ле је могуће?" , била једина светла тачка у мојој замагљеној свести...

anaancica :: Не бих да смарам, нити да јадикујем! Не знам да ли ће ова тема људима бити интересантна, али волела бих да пишем о себи, о својим вечним трагањима, неоствареним жељама, о борби са другима и са собом. Једноставно о животу.




Prvo,dobro nam dosla Ziveli
Samo pisi,tu smo da te saslusamo,imas predivnu moc izlaganja,samo nastavi Smajli

Hvala ti Smile

anaancica :: Не бих да смарам, ...
Ne smaraš. smešak
anaancica :: Не знам да ли ће ова тема људима бити интересантна, али волела бих да пишем о себи, о својим вечним трагањима, неоствареним жељама, о борби са другима и са собом. Једноставно о животу.
Mislim da hoće. Štaviše, mislim da bi mogla biti osveženje u blogovima.
Mnogi bi verovatno takođe voleli da iznesu koju reč o sebi, svojim razmišljanjima, nadanjima, promašajima u životu i sl. ali možda nemaju dovoljno samopouzdanja, hrabrosti i spisateljskog dara.
Nošena tom mišlju - go ahead. smešak

Anice ovo je vrlo dobar blog. Nemas pojma koliko devojaka kriju ovaj tvoj blog u sebi. Isto bi napisale. Isto! Sto se tice ljubavi, najvise njih koje sam ja upoznao su bile tvojih godina. Mnogo njih nisu srecne onoliko koliko bi zelele da budu i mnogo njih bi napisale ovakav blog. Moram reci da lepotice nekako imaju najgore ljubavne price od svih. Sada imaju 29 godina i pola od lepote koje su imale kad si imale 21. Ranije sam se pitao "Zasto?". Mogle su da imaju bilo koga. Naredna recenica mozda nece pomoci tebi (vec znas to verovatno) ali definivno hoce mladjim devojkama. Devojke predugo predugo predugo ostaju u losim vezama. Imate jaku intuiciju i znate tacno sa kim se zabavljate, ali jedan jako pogresan stav. To je stav "Promenicu ga". To se nikad ne desi Anice i ostala zenska populacijo. Sta se desava onda? Imas 20 god i jednu vezu od 2 godine, nisi ga promenila, raskinuli ste. Sada imas 22 godine pa sledecu vezu od 3 godine, nisi ga promenila, raskinuli ste. Onda pocinje da ti radi cip koji ti je ugradilo drustvo (najvise roditelji) da bi bilo redno da se udas do 30 godine. Tad smanjujes kriterijum (moras, jer nemas "vremena") i izbor ti je ocajan. Odakle je sve krenulo pitaces se? Od stava "Promenicu ga". Ako ga jos nisi iskorenila, molim te izvrsi operaciju mozga i iskopaj napolje lopatom ovaj stav. Zena ne moze promeniti muskarca! Da si te devojke znale da se muskarci ne menjaju i da su odlucne i mogu biti same, raskidale bi te veze u posle najvise 2 meseca. Ne bi gubile deceniju na pogresne i eventualno bi nasle odgovarajuceg partnera.
Sto se tice prijateljstava, ako imas 1-2 prava prijatelja u zivotu - Ti si srecna! Ma ako imas jednog ti si srecna. Ovih 100 drugara su prolazni.

E, pa ovako... Ja sam ovaj tekst napisala pre nekoliko meseci, tada su stvari tako stajale. Tada sam odlucila da se pomerim sa mrtve tacke i krenula sam da tragam za boljim i drugacijim stvarima u zivotu. Nastavak sledi...Ovaj blog ce biti jedan proces i neka vrsta hronologije dogadjaja. Ovo pisem da bih napravila neki uvod, da bih sebe analizirala i da bih videla jesam li uspela nesto da promenim na bolje, da li i dalje gresim (oooo daaa!! ) i kakve cu pouke izvuci iz vlastitog iskustva. Znam da postoji izreka da se pametni uce na tudjim iskustvima, ali ako je tako, priznajem da ne spadam u tu kategoriju, onda sam definitivno budala Sad Smile
ps. hvala vam na podrsci Smile

Dobro pitanje si postavila na pocetku. I tesko.

Evo da pogledamo stvari iz drugog ugla. Kazes da imas lep posao sa solidnim primanjima i dosta slobodnog vremena. Sta ako jednostavno ne znas da cenis to? Navikla si se,uzela zdravo za gotovo.
Pogledaj oko sebe kako ljudi zive i zapitaj se da li je sve to sto ti imas stvarno problem?

Meni se cini da tebi samo fali malo promene u zivotu,da upotpunis sa necim.Neki hobi,vise druzenja.
Imao sam problem sa dosadom kao ti sad i veruj mi da to nije nimalo naivna stvar ako se duze vreme tako nastavlja. Svasta ti pada na pamet i ako je sve dosta dobro u tvom zivotu ipak nezadovoljstvo i nesreca vlada.
Kazi mi sad iskreno,tebi treba nesto/razlog cemu ces da se radujes?da zelis sutra ujutru da ustanes? Plasi te taj osecaj monotonije kad mozes da vidis sebe kako staris na istom mestu...

Ocekujemo nastavak Wink

Smile

anaancica ::Све док... Sad

...nije nasao drugu... Mr. Green

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 370 korisnika na forumu :: 6 registrovanih, 3 sakrivenih i 361 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3028 - dana 22 Nov 2019 07:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: ALBION101, djordje92sm, ILGromovnik, Ognjen D., scimitar19, Vlada1389