|
|
|
|
|
Poslao: 23 Sep 2012 18:04
|
|
Исправила сам тамо, у праву сте...јесте четврта деценија  .
И шта вам је људи, нисам ја матора. Сада се осећам боље него пре 4, 5 година, јер то је сада то..Сада, па скоро да знам шта хоћу. Ај, живели 
|
|
|
Poslao: 23 Sep 2012 18:18
|
|
Nemoj to da radiš, sad su sve poruke posle te koju si ispravila - višak.
I ne treba da shvataš tragično, najbolje godine su uvek one koje trenutno imaš.
Slična dilema je bila i 1. januara 2000. - da li je to početak 21. veka ili 1. januar 2001.
Samo ti nastavi da pišeš.
|
|
|
Poslao: 25 Sep 2012 09:12
|
|
Десило се нешто! Нешто што ишчекујем већ неколико месеци, нешто што ме је пореметило скроз и избацило из колосека, нешто што ме је натерало да се алкохолишем и пропушим поново после скоро две године. Нешто што се гомилало у мени и није ми дало мира ни сна, нешто што ме је 1000 пута дигло и бацило у понор.
Та необјашњива, ничим изазвана, експлозивна осећања која су ме кидала сваки пут када бих га видела. Ти проклети, проклети лептирићи у стомаку, то проклето, шаблонско клецање колена и остајање без даха и памети сваки јбн, проклети пут када би ме као случајно ухватио за руку док ми као нешто објашњава...
Па онда моје бежање од свега, па његово и моје порицање целе приче, па онда његово избегавање и бежање...
Затим, његов безобразлук који ме је "освестио" на неко време и приближио покушају да пробам са неким другим , што није успело, а ни довело било чему осим ненамерног повређивања те особе која и је иначе драга (тј. драг).
Моја теорија саздана на осећањима која ме разарају када сам сама са својим мислима, а која ломе стакла када само стојимо једно поред другог, гласи: ово је била неминовност која је морала да се деси. Ствари се дешавају онда када треба да се десе и све има свој разлог. Једноставно, од нечега се не може побећи па да се склониш на крај света.
Једини начин да се избегне ово што се десило био је да прекинем сваки контакт са њим што сам очајно покушавала...Али, нисам успела   
|
|
|
Poslao: 13 Okt 2012 13:58
|
|
Море, плажа, пиво, зезање, провод, опуштенција, кулирање. Све је то требало да доведе до пуњења батерија и то сам ишчекивала годину дана уназад због свих стресова и срања који су ме доводили до лудила. Али...
То се на жалост није десило, јер сам понела највећи могући проблем са собом, терет који ми није дао мира последњих 8, 9 месеци. Т. је кренуо са нама. Он тврди да је због мене одлучио да промени планове и да ипак крене на море, јер сам ја „неко ко вреди“.
Али, без обзира на то, проблем сам вукла са собом који ме је стресирао и нервирао на сваком кораку.
Прво сам се плашила како ће мој брат да реагује кад нас види заједно, па сам толико била провидна да се и Т. повукао и почео да ме кулира када смо сви заједно у друштву. То кулирање је било толиких размера да је читаво вече комуницирао са свима осим са мном, што је опет било провидно и глупо, а ја сам се с друге стране осећала одбачено и невероватни скењано. Када сам му једном скренула пажњу на то, видно изнервирана, променио је понашање за нијансу. Али, опет нисам била задовољна. Нешто је ту фалило, нешто ту није штимало и колико год да ми је он причао како је због мене кренуо на море и да сам му ја битнија од излазака и пива, нешто у мени ми није дало да 100 посто поверујем у то, нити да се опустим и искулирам.
И после када смо се вратили са мора, ја сам под константним стресом и нервирам се за сваку ситницу. Осећам се још исцрпљеније и уморније него пре, дрхтавица и нервоза ме хватају сваки пут када је у мојој близини , толико сам заблокирана када сам са њим да не могу ни реченицу да изговорим. Осећам да ми не поклања довољно пажње, да се врло мало труди да комуницира са мном, да су му другари о гомила обавеза увек на првом месту и да мене покушава да углави ту негде између, али када ме „убаци“, не поклања ми довољно пажње.
А и ја му не прилазим, не предлажем сусрете, слабо комуницирам са њим, све из страха да не испадне да гњавим , да јурим за њим, да не испаднем нападна. И не знам шта да радим, нисам паметна. Не могу да се опустим, јер не верујем да му је довољно стало до мене. Тако ми изгледа читава прича. Нисам сигурна у њега и то је то. А да потегнем ту причу и почнем да благодарим о томе како сам одлепила за њим још од нашег првог сусрета, то не смем ни у лудилу.
Решење ове приче не постоји, јер ни једну особу не можеш да промениш, таква је каква је. Ја и даље немам мира, исцрпљеност и неизвесност ме убијају!
Осећам се празно, несрећно, несигурно, уплашено, без елана, оптимизма... Бојим се да будем у вези. Бојим се да будем сама. Бојим се свега што има везе са њим и свега што нема везе са њим. Не знам како да комуницирам са њим, не знам шта да му кажем. Не знам како да обуздам дрхтавицу када је у мојој близини. Не знам, просто, не знам шта сад да радим! Немам самопоуздања, не верујем му, плашим се да ме лаже, вара... Како да се ослободим? Како?
|
|
|
|
|
Poslao: 14 Okt 2012 16:27
|
|
Мој однос са Т. је временом почео да се открављује, па су се појавиле неке нове дилеме. На пример, његово предлагање да дођем код њега кући. Причам сада из перспективе неког ко је на почетку неке везе.
Не желим да идем код њега кући у нормално време када су сви укућани ту зато што сматрам да је још рано за такве формалности. Не бих се осећала лагодно и опуштено и све време бих била у неком грчу. Треба ми још времена за то. Нисам спремна. Иста ствар је и за његов долазак код мене. Не бих да збуњујем моје родитеље тиме. Желим да их овога пута поштеди тога ( овај део њему никада нећу рећи ).
Можда сам мало више компликована, али ситуација је таква. Дуго сам била сама, градила сам поново своју личност, желела сам да спознам себе и своје жеље пре него што се тај неко појави и желела сам да припремим себе на то да се овога пута понашам и будем оно што јесам. Желим да ја будем ја са ким год да сам. И даље тежим ка томе.
РАНИЈЕ сам се у везама мењала, превише се прилагођавала тој особи, радила ствари које не желим да се та особа не би наљутила... И остале глупости. Сада схватам да је то било погрешно и да мораш остати свој у свакој ситуацији, без обзира на све.
САДА желим да са особом до које ми је стало имам у потпуности искрен и здрав однос, а за то ми је поред добре комуникације потребно и мало времена да све то сазри у мени (а и у њему). Желим да свако од нас има своја интересовања, своје друштво, време које ће провести са тим људима, да не буде спутан због тих интересовања од стране друге особе. Да може слободно да прича са особом супротног пола, да сме да гледа где хоће, али да не пређе границу укуса и лепог понашања. И да опет са друге стране има довољно времена, стрпљења и разумевања за особу са којом је. Љубав је слобода. То је суштина ове приче. А такође и опуштенција и уживанција.
А тога не би било са притиском и питањима старијих који би на овај или онај начин почели да се мешају.
Примећујем да постепено крећем да одговарам на своје велико питање које и носи назив овог блога-„ Шта у ствари стварно желим“ и драго ми је што сам кренула да полако, ненаметљиво, неспутано одговарам на ту велику дилему.
|
|
|
Poslao: 20 Okt 2012 14:31
|
|
Синоћ сам изашла у град после три викенда и искрено –смарања.
Није било лоше. Попила сам неколико пива и искулирала. Једино ме је пратио нелагодан осећај због нове фризуре која и није била толико лоша. Али је тако испа,ла због лошег фенирања.
Али, данас не бих да млатим о изласку и тим стварима, већ опет о мојој „вези“, која се ето тако зове, а ја и даље не осећам да сам у вези.
Некако, у једном ретком тренутку сам опуштена и срећна и осећам да ми поклања пажњу и да сам ја то то, да му је стало до мене.
Већ у следећем се разочарам, пошизим, пожелим да раскинем и прекинем агонију. И све то се дешава у мени, не испољавам свој бес, њему не говорим ништа, јер не желим а испаднем љубоморна кучка, нападна, досадна...
Сада је прошло више од два месеца од када смо званично заједно ( а скоро годину дана како с епознајемо и дружимо).
И ми још увек нисмо причали о неким конкретним стваримау вези нас двоје, а по мом мишљењу, а пре свега по мојим осећањима то се односи на претходни период – дакле, желим да му кажем да је хемија почела да с ествара још при првом сусрету, да сам се са тим борила месецима, да сам за Нову годину буквално „побегла“ у други град због њега да се не би нешто десило итд, итд...
Да ли треба то рећи или ћутати????
Да ли треба рећи испалу од пре неколико месеци, када ме је скоро „отерао“ због друге девојке???
Међутим, пре неко вече се десило нешто поново у вези те исте девојке. Само што сада није могао да ме отера, јер смо у другачијем својству. Осетила сам невероватну промену у његовом понашању када је она ушла у кафић. Као да је у том тренутку заборавио и са ким седи и о чему прича. Концентрација му је опала тотално.
Приметно се „врпољио“ и гледао у њеном правцу. Нисам хтела да било шта прокоментаришем у вези тога да не бих испала опет исто љубоморна, нападна, досадна...
Пошто нисам знала шта треба урадити, пожелела сам да истог тренутка устанем и одем кући. Зашто то нисам урадила него сам наставила да се претварам и понашам као да је све ок?
Једноставно, желим да знам, зашто је он са мном?! Јер,а ко је било који други разлог који искључује емоције и жељу да буде само са мном, не желим више да размишљам о томе да нас двоје будемо и даље заједно. А та његова погубљеност у присуству те девојке ми доказује супротно. Доказује ми управо то да је вероватно желео да буде са њом, па га је можда одбила, па је онда кренуо у причу са мном као са утешном наградом.
Како да почнем ту причу? Шта да радим? Не знам.
Знам само да што пре желим да с еова ситуација искристалише и да знам на чему сам коначно, јер нећу више да губим време и да се млатим са неким ко то не заслужује.
|
|
|
Poslao: 20 Okt 2012 17:09
|
|
Nekada davno, bio je jedan fudbalski trener i zvao se Ante ("Biće") Mladinić.
Prošlo je dosta vremena, ali i dalje pamtim njegovu omiljenu izreku kada mu tim odlično igra a ne pobedi:
"Veliki promet a mala zarada".
Čitam ja redovno i pažljivo ono što pišeš, ali što god više pišeš bliža si predlogu koji je već ranije iznesen:
http://www.mycity.rs/Blog/Zelim-da-saznam-sta-zeli.....ml#1383568
Ne želim ni da te vređam niti da te provociram, ali ti od drveća ne vidiš šumu.
Ja sam se svojevremeno smrtno uvredio kada mi je klupski kolega (slušajući moju tužnu ljubavnu priču) jednostavno kao rešenje predložio da mi neka druga devojka "odvuče misli" na pravu stranu (ono što i mi tebi predlažemo). Mislio sam da ga zabole i za mene i za moj problem.
Mnogo godina kasnije sam shvatio da je bio debelo u pravu.
Usput, iskreno: nemam pojma kakav je osećaj poljubiti devojku koja je popila nekoliko piva pre toga.
Mnogi to i ne žele da probaju.
Pozdrav!
|
|
Znam to! To ti je kao ona fora sa mesom i kupusom. 
To sam htela reci.
