Sve će to narod pozlatiti

• 4Ovo se svidja korisnicima: natrix, Skywhaler, amstel2, GrobarRomanticar
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Drama... To su žene heroji.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

У кући направљеној од камионске хладњаче, у атару села Госпођинци надомак Жабља, живи петочлана породица Стојановић. То је њихов дом већ 22 године.

А, у њему имају и "сустанаре": пацове, мишеве и бубе, којих никако не могу да се реше. Није ни чудо јер су "зидови" импровизоване "куће" пуни рупа, а нема ни половину крова, због чега прокишњава. Уместо прозора, имају отвор на вратима, који, када је хладно, "затварају" чаршавом или ћебетом.

И у тој једној просторији, у објекту који свакако није кућа, на три кауча спавају сви Стојановићи: Михајло и Сузана и тројица њихових синова, од којих су двојица пунолетна.

Четврто дете Стојановића, ћерка која болује од леукемије, смештена је у хранитељску породицу.

- Супруг чува овце да би зарадио за хлеб, да преживимо. Ја сам радила на њиви, али ми се пошто болујем од епилепсије, догађало да падам, па су ме доносили кући...

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

А шта раде и кажу надлежни? Па оно што и иначе раде....Ништа!

Одговор на питање о стању породице Стојановић потражили смо у надлежном Центру за социјални рад општина Жабаљ и Тител "Солидарност", где нам је речено да, наравно, знају за случај ових људи, али да, поштујући Закон о заштити података о личности, не могу да дају никакве информације. Према инструкцијама поступања у комуникацији са медијима, како нам је предочено, за евентуалну изјаву требало би да затраже сагласност ресорног министарства, на коју се чека најмање 72 сата.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Невенчани супружници из села Велики Крчимир под Сувом планином живе у условима незамисливим за 21. век

Док су могли да раде, кажу, барем нису били гладни, а сада су болесни и неспособни да привређују, па - у кући без крова - и чекају да им се неко смилује. Бог, да умру, или добри људи, да осете бар мрвицу нормалног живота.

А, судбина их је спојила пре 22 године, када је Владица у кућу довео разведену жену. То његовим родитељима није било по вољи, па је никада нису прихватили и дадоше им тек један собичак, који им је и данас једини дом. Нажалост, и он само што се не сруши под теретом скромне градње и зуба времена...

- Кад дува ветар само чекам да падне кров, али се не плашим јер би нам то обома скратило муке - вели Зорица, док подмеће лонце не би ли оно мало муке што имају заштитила од кише.

- Имам сина и ћерку, али већ две деценије неће ни да чују за мене. Плаше се оца којег сам напустила јер је био насилник, чак ми је и ребра ломио... Ја, осим голог живорта немам шта да им понудим, јер немам ни личну карту, ни здравствену књижицу....

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

НОВОИМЕНОВАНИ директор Центра за социјални рад у Гаџином Хану Зоран Тодоровић посетио је ову породицу и каже да су им они сада приоритет

- Потрудићемо се да добију све што им припада. Не можемо да им надокнадимо изгубљене године, али нећемо дозволити да буду људи ван система, па ћемо учинити све да Зорица добије бар личну карту - најављује Тодоровић.

Е мој директоре,сломио си к..цу ребра од труда и напора...

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Оронула кућа стара скоро 200 година у којој живи Марко Смиљковић (16) из Горње Ржанице код Александровца, са родитељима Томиславом и Невенком, прети да се сруши. У Александровцу је отуд покренута акција да Смиљковићи добију нов простор за живот, са купатилом, а Марко, коначно, собу која неће мирисати на мемлу и лонац воде, који му мајка свакога дана кува како би га умила.

- Волео бих да имам своју собу и купатило, да не грејемо воду за купање - објавиле су својевремено "Новости" део из Марковог домаћег задатка "Мој живот на селу".

За само 16 година живота, Марко Смиљковић, који данас похађа други разред Средње школе "Свети Трифун" у Александровцу, оперисан је пет пута. Последњи пут, сређивали су му десни. Први пут ишао је "под нож" са свега седам месеци. Поткожни тумори главе, врата, тумори десне стране мршавог дечјег трупа. Операција сколиозе, операција тестиса, уградња шипке у кичму, то је био дечаков живот. Због болести, редован је пацијент београдских клиника и Института за мајку и дете на Новом Београду, Института на Бањици, Радиологије у Нишу.

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Прошле године пао је плафон у соби где су Марко и сестра Милица спавали, срећом, пала је средина плафона, па су деца остала неповређена.
У кући четири сијалице и једна чесма, стари смедеревац, кревети дупло старији од Марка.Поред свих недаћа, не скида осмех са лица, у души како му је једино он зна.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, GrobarRomanticar
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Бака Ђурђа је најстарија Српкиња
У селу Радовница, у планинској махали Рупица, трошна кућа која сваког часа може да се сруши, дом је баке Ђурђе Марковић, за коју се верује да је са 113 година најстарији становник Србије.
О њој брине син Мирослав, али и сам нарушеног здравља после удеса који је преживео. У кући до које се стиже само теренским возилом, живе од бакине социјалне помоћи која износи тек толико да једва купе пелене за њу и најосновније потрепштине. За више од тога - немају!

Судећи по документима, бака Ђурђа је рођена давне 1908. године, преживела је оба светска рата и све време је помагала нашим војницима. Због тога су Бугари хтели да је убију, али ова спретна жена је успела да побегне са дететом у наручју. Родила је 17 деце, а најстарија ћерка има 94 године .

Имају и неколико коза, које ће морати да продају или да их поклоне, јер пара да их прехране немају довољно, а Мирослав после удеса који је преживео више није способан да све ради сам.

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Шта кажу надлежни?

Citat:Ивана Тасић, директорка Центра за пружање локалних услуга социјалне заштите каже да у ову установу никада није стигао захтев за смештај баке Ђурђе Марковић у Центар у Врању.

Људи који немају кров над главом и који живе у лошим условима смештају се у Прихватилиште за старе након што локални Центар за социјални рад процени, донесе одлуку и упути захтев. Према речима Иване Тасић, такав захтев никада није стигао из Трговишта.

Где они нешто процене,ту ни коприва више не расте.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, voja64
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Види, ћеро, моју нову кућу! Није ово мали киоск, него моја палата. Нов линолеум имам, и пећ. "

Заложила сам синоћ и било је толико топлооо... Види венчић од цвећа! Све моје ствари су овде, у овој полици. Само још струју да ми среде и телевизор да ми донесу, има да уживам овде к'о никад...

Док нас уводи у свој нови дом, киоск од неколико квадрата који су јој обезбедиле добре комшије, пренеле у њено двориште и средиле за живот, Душица Вемић (68) из Доње Мутнице, код Параћина, напросто сија. Унутар киоска-соба, а у њој кревет, сто и столица, полица са одећом и постељином, нова пећ са чунком лепо спроведеним кроз лимени кров.

Од мајчине смрти Душица живи сама, лошег здравља, са пензијицом од 13.000 динара.

Недовољно за живот, а камоли за било какво одржавање прастаре чатмаре. Кров се месецима урушавао, а сад је у таквом стању да ће са првим снегом да се потпуно сруши. То је неколицини младих мештана Доње Мутнице био повод...

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Е Србијо,кукала ти мајка...

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ивана Лешевић (7) из села Самаила код Краљева, девојчица је прелепе, дуге златне косе која своје детињство проводи у старој, оронулој брвнари. Скромна попут своје мајке Марије, предивна Златокоса не тражи пуно - машта о својој соби и једној лутки са златном косом, попут њене.

Иванина мајка јака је и храбра жена, која се лавовски бори да својој ћеркици обезбеди основне услове за срећније детињство. Марија је самохрана мајка која је имала рак дојке, али која и тако болесна ради шта год кад јој се пружи прилика. Шта год. Само да њена девојчица не буде гладна.
- Брвнара има једну собу, ходник и купатило. Унутра нема воде и услови су катастрофални. Имамо у дворишту чесму, па са ње узимам воду, а ту ми живи и сестра која ми излази у сусрет. Користим њену веш машину и ћеркица и ја се купамо код ње...

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Живот ветерана Голуба Стевановића и његовог сина Луку не милује. У селу Липовица код Деспотовца живе у трошној и оронулој кући, коју је саградио Голубов прадеда, борац на Солунском фронту. Живе и гладују.

И Голуб је ратовао деведесетих, а године на ратиштима оставиле су последице на његово здравље. Сада је у веома тешкој и критичној ситуацији, коју, како сам каже, тешко да може да преживи. Свом сину Луки Голуб је донирао коштану срж, те се од тада отежано креће, не сме да устаје, а због посттрауматског стресног синдрома тресу му се руке и не може да контролише многе покрете. Лука је сада здрав, али не иде у средњу школу, већ испите полаже ванредно. Мора да брине о болесном оцу....

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Браћа Рангелов живе у контејнеру од 6 квадрата, гладују по 5 дана: "Имамо два кревета. Ништа више"

Њихова "кућа" налази се у селу Назарица код Босилеграда, на готово 1.800 метара надморске висине, а најближа продавница удаљена је од њих око 18 километара.

Дотрајали војни контејнер, у којем ни старе ствари човек не би одлагао, дом је за двојицу браће Рангелов, који не живе, већ преживљавају, у планинском сеоцету Назарица, удаљеном чак 40 километара од Босилеграда.

Назарица се налази на готово 1.800 метара надморске висине, а они који покушају тамо да стигну, посебно зими, и сами се зачуде како успеју да се пробију до села. Током хладних дана и уз прве пахуље које се задрже на тлу, то готово да није могуће, уколико немате јако теренско возило.

Ипак, у условима недостојним човека, браћа Зоран и Леонча остају да се боре. Пре неколико година им је мајка преминула, а обојица су болесни, и примају по 12.000 динара социјалне помоћи.

Њихов дом претходних 10 година је контејнер, велик свега 6 метара квадратних у који једва могу да стану два лежаја, како би Зоран и Леонча имали на чему да спавају.

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Трочлана породица живи од социјалног додатка и помоћи људи „добре воље” у бараци која је реновирана
Косовска Митровица - До бараке у којој живе Лена, Милован и Марија Радовановић, у Улици Колашинска на броју 176, у Косовској Митровици, стиже се из два правца. Или од Главног моста, па улицом ка мултиетничком селу Суви До, или из правца Улице Анка Спајић, која води с друге стране митровичке болнице. Куда год кренули, ту бараку нећете омашити.

На вратима умрлица за недавно преминулим домаћином Момчилом, којег је однела корона. Био је у инвалидским колицима, а болест га је затекла на радном месту водоинсталатера у митровичком водоводу.

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]