offline
- vanja2106
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 28 Dec 2011
- Poruke: 3
- Gde živiš: Bačka Topola
|
Устанак у Србији 1941. године.
Пише: Вања Узелац
Након априлског слома војске краљевине Југославије, и окупације државе, до већих борби на територији Србије дошло је тек ујесен 1941. У осталим крајевима, тачније на територији квази државе која је носила назив ''Независна држава Хрватска'' устанак је избио спонтано још у јуну и јулу, као реакција на злочине над Србима које су починиле усташе. У Србији је устанак букнуо ''планирано'', јер су припреме и организација за устанак почеле су још у лето, међутим са обзиром на ситацију и јачину непријатеља, није било повољно време за свеопшти устанак. Планирано, јер су оба покрета отпора, и четници и партизани планирали устанак. Четници су желели да сачекају повољнију ситуацију, док су комунисти упорно тврдили да са борбом треба почети што пре. То је било мишљење команданта тада војночетничких одреда Југословенске војске, Драгољуба Михаиловића- Драже, као и већине његових бораца. Уосталом, такво је било и Дражино наређење, да се Немци нападају само када се мора. Наиме, требало је чекати повољнији тренутак, када је успех сигуран и ситуација повољна, када Немци ослабе на другим фронтовима и почну да губе рат, за шта је Дража веровао да ће се десити брзо. До тада је требало развијати обавештајну службу, вршити саботаже и препаде, а на територији НДХ спашавати народ од усташког дивљања. Акције које би биле изведене против окупатора на територији Србије не би увек имале изгледа на успех, и непотребно би страдао народ, што се и испоставило тачним у каснијим борбама те године.
Међутим, комунистичка партија Југославије, на челу са Титом, желела је да са борбом крене што пре, јер је ''Совјетски савез ушао у рат, и стекли су се сви услови да се почне са борбом'' и јер ''колевка социјализма лије крв''. Наиме, до напада Хитлера на Совјете, 22. јуна и почетка операције Барбароса, комунисти у Југославији су били неактивни, шта више учествовали су у саботажи војске краљевине Југославије у априлу. Тек након раскида споразума (Рибентроп-Молотов) између Немачке и СССР-а, комунисти почињу да планирају борбе против окупатора. Међутим, у незавидној ситуацији нашли су се четници, којима није било у плану да се још крене са борбом, пошто нису били повољни услови за то. Дража је био свестан да је непријатељ јачи у свим погледима, и да би борба против њега у датом тренутку донела само невоље народу. У једној таквој ситуацији нашао се Звонимир Вучковић командант Таковског одреда (касније 2. Равногорског корпуса). Вучковић је хтео да одговори партизане од напада на Горњи Милановац, али је ипак знао да ће свако супростављање њиховом нападу, или изостајање четника из те борбе бити штетно и кобно по њих. Вучковић наводи да се нашао у дилеми на коју му је било тешко наћи одговор. ''Упоређујући три једино могућа решења, било ми је одмах после првог узбуђења потпуно јасно шта треба чинити. Није могло бити ни мало сумње да би смо претрпели велику штету ако у тој фази нашег организовања останемо скрштених руку и по страни. Моћна пропаганда партизана не би имала ни мало муке да убеди народ да су они једини борци за слободу. Само за тренутак помислио сам на могућност да се негде испод Горњег Милановца поставим са одредом између партизана и Немачког гарнизона. Резултат такве акције несумњиво би нам куди и камо више шкодио. Партизани би успешно искористили тај поступак да нас народу прикажу као немачке сараднике. С друге стране, сигуран сам да за такав корак не бисмо нашли оправдања ни пред нашом савешћу и на очигледну чињеницу да би нас несразмерно надмоћније снаге партизана скупљене око Луњевице прегазиле у првом налету. Одлука коју сам донео, тако ми се чинило, могла је бар нешто спасити, поред тога што ми је уливала мало наде да ћу, кад се придружим партизанима, бити у стању да их наговорим да одложе напад за који дан.'' [1]
Слична ситуација задесила је и капетана Драгослава Рачића, команданта Церског корпуса. Командант локалне партизанске јединице, Небојша Јерковић, упорно је инсистирао да се одмах нападне Шабац. Рачић је то одбијао, међутим на крају је ипак морао да пристане:
'' Дошао је да би Рачићу предложио што скорији заједнички напад на Шабац. Рачић је покушао да га убеди да би такав напад био преурањен. Партизани су и после тога инсистирали да се иде на Шабац. Није прошла ни недеља дана, а Небојша Јерковић се поново са ужом пратњом појавио код Рачића. Овом приликом комунисти су просто изнудили од Рачића пристанак, говорећи му да ако он опет одбије, онда ће они сами ићи у напад, и истовремено ће рећи народу да су четници одустали од даље борбе против окупатора. Рачић се суочавао са тешком дилемом: с једне стране, ако се нападне Шабац, исход је био крајње неизвестан. Као професионалан официр и одговоран човек, Рачић је био свестан опасности од брзоплетог улетања у авантуру која може да кошта много српских живота. С друге стране, пак, ако комунисти сами пођу на Шабац, њихов углед би знатно порастао, макар привремено, пошто је цели народ Подриња заиста био расположен за борбу против Немаца.'' [2]
Дакле, и Рачић и Вучковић су били разумни, и нису желели да народ страда, али са друге стране, у борбу су морали поћи јер би у супротном себе приказали као некога ко не жели да се бори, и народ би се више окренуо ка партизанима, јер се они боре а четници не. Тако су комунисти довели четнике у једну ситуацију где није било другог излаза, већ је једино преостало да се прихвати њихов план. Међутим, прву акцију у Србији су извели четници, 31. августа када је ослобођена Лозница, од стране Јадарског четничког одреда п.пуковника Веселина Мисите, који је погинуо у нападу. Потом су започете веће борбе, нападнути су већи градови и насеља, чак су и нека места ослобођена. Након Лознице, ослобођена је Бања Ковиљача, Чачак, Краљево, Горњи Милановац. И поред тога што су комунисти инсистирали и први захтевали да се нападају градови, њихове јединице су изостајале из борбе, или нису све учествовале у нападу. У већини случајева комунисти нису поштовали договор, и четници би силно изгинули. Приликом напада на Шабац, мачвански партизански одред Небојше Јерковића је остао на почетним положајима, док су четници јуришали на град. [3] У низу борби после ове, комунисти су чинили исту ствар. Мајор Драгутин Кесеровић је морао да повуче своје трупе када је нападао Крушевац, пошто комунисти нису поштовали споразум, тј. нису се нашли на договореном положају, и Немци су довукли појачање. [4] Такође, у нападу на Ваљево нису ни учествовали, а у нападу на Краљево су опет остали на почетним положајима, и четници су опет силно изгинули. [5] Да ово није било случајно, и да се није само дешавало у Србији, доказ је издаја комуниста приликом напада на Зворник. Договор је био да партизани (одред Владе Зечевића који је прешао из Србије у источну Босну) започну минобацачима напад на град, са источне стране града, да би се створила забуна међу Немцима, и да помисле да су нападнути из Србије. Затим би четници јуришали на град. Партизани нису започели напад, и четници јуришају на спремне Немце и усташе, и опет силно гину! Наравно, ово су комунисти вешто искористили за своју пропаганду, и одмах су мајора Јездимира Дангића и његове четнике приказали неспособнима за борбу. [6] Ово је био тактички потез комуниста, да се обезглави Равногорски покрет, њихов највећи непријатељ и највећа препрека њиховог циља- доласка на власт. Зато су комунисти и одступали из борби, да би четници изгубили што више људства, и пре свега да би остали без војног кадра. Губитак стручног војног кадра ће бити штетан по четнике, јер се од априла у заробљеништву налазило преко 200.000 официра и подофицира краљевске војске, и велик број је приступио усташама и домобранима. А стручни кадар је био потребан због руковођења борцима, у таквој тешкој ситуацији, каква је била у Југославији за време Другог светског рата. Тако су у већини акцији, четници изгубили приличан број стручног кадра. Приликом битке на Завлаци, између четника и Немаца, погинуо је капетан Драја Јеремић. [7] У борбама за Краљево, животе су положили:
- капетан Душан Лаушевић,
- поручник Јован Бојовић,
- поручник Симо Узелац,
- капетан Петар Дејановић
- и капетан Јован Дероко.
У окршајима са Немцима на друму Крагујевац-Горњи Милановац, погинули су:
- поручник Благоје Стојанчевић
- потпоручник Миша Мојсиловић
- и каплар Раде Живановић [8]
У немачкој операцији ''Михаиловић'', животе су изгубили, и тако спасли ђенерала Дражу, мајори Александар Мишић (син војводе Живојина Мишића) и Словенац Иван Фрегл. Дакле, видимо да су комунисти донекле успели да изврше свој план, слабљења свој највећег противника.
Немци су да би смирили устанак, почели са репресалијама над недужним становништвом. Хитлер је, чувши за отпор у Србији, донео наређење да се за једног убијеног Немачког војника стреља 100 грађана, а за рањеног 50. У села и градове су слате казнене експедиције, чак су и читава села спаљивана. Само у Крагујевцу, Немци су 19, 20. и 21. октобра стрељали 2300 људи [9], због 26 убијених немачких војника на путу Горњи Милановац-Крагујевац. У Краљеву су 15, 16, 17, 18, 19. и 20. октобра стрељали 3000 људи званично, док су неки очевици тврдили да је тај број био знатно већи, чак се помињу и цифре од 5000 грађана. [10] Почетком октобра, након напада четника на Шабац, Немци су стрељали око 2100 грађана. Један од најмасовнијих злочина десио се у селу Драгинци, у Јадарском срезу, где је стрељано 3000 људи. [11]
Након крваве 1941. године, комунисти ће бити протерани из Србије, док ће четници прећи у илегалу, а одређене јединице ће прећи у Босну, да помогну браћи са десне стране Дрине. Већих акција до 1944. неће бити, али ће четници вршити препаде, диверзије и саботаже на железници, и тако допринети савезничкој победи на северу Африке, против немачко-италијанских трупа.
Иако они сами нису желели преурањени устанак, четници су у њега морали поћи, због тога што су их комунисти довели у мат позицију. И поред тога, што су говорили да за устанак још није време, четници под командом Драже Михаиловића, ће показати велику борбеност, јунаштво и патриотизам, док су комунисти показали своје право лице превратника, револуционара, и некога ко се не бори за свој народ, већ за своје личне и политичке интересе.
Извори:
1- Звонимир Вучковић- Сећања из рата, 108.
2- Душан Трбојевић- Церско-Мајевичка група корпуса, 21-22.
3- Душан Трбојевић- Церско-Мајевичка група корпуса, 34.
4- Милослав Самарџић- Борбе четника против Немаца и усташа 1, 46.
5- Милослав Самарџић- Борбе четника против Немаца и усташа 1, 51-58.
6- поручник Стево Воиновић- На служби код Дангића, 53-55.
7- Душан Трбојевић- Церско-Мајевичка група корпуса, 30.
8- Списак палих бораца начињен по књизи ''Борбе четника против Немаца и усташа 1'' Милослав Самарџић, 31-79. (М. Самарџић детаљно описује борбе у Србији, 1941. године)
9- Светислав М. Максимовић- Они су нас убијали, 78.(Аутор књиге је један од оних који су преживели Крагујевачко страдање. Он наводи да је званично стрељано 2300 људи, међутим каже да су и сами Немци говорили да је омашком стрељано више)
10- Светислав М. Максимовић- Они су нас убијали, 104.
11- Душан Трбојевић- Церско-Мајевичка група корпуса, 40.
|
