offline
- Pridružio: 20 Nov 2005
- Poruke: 292
- Gde živiš: tu sam ja, blizu
|
Morao sam ovako, izvinavam se
Citat:
Теорија о аутохтоности Словенске цивилизације
Завера порицања
Проф. др Радивоје Пешић 1931-1993 био је истраживач изузетне научне упорности и доследности и пре свега личног истрајавања и храбрости. Докторирао је и објавио петнаестак књига из области науке о књижевности. Био је члан многих страних академија наука и уметности и носилац Златног ордена француске академије. У складу са својом великом љубављу и оданошћу научној истини, био је иницијатор и један од оснивача Института за истраживање словенске цивилизације у Новом Саду. Идеја творца било је мултидисциплинарно, научно и пре свега слободно проучавање уз посебно формирану архиву, библиотеку и информативно-издавачку делатност. Циљеви овог Института требало је да буду оно што је Пешићев научни рад већ са успехом и показао, а то је да словенска историографија трпи доминантан утицај нордијске школе, да су многе историјске истине фалсификоване из ненаучних интереса са врло тешким и дуготрајним научним, историјским и сваким другим последицама. Слободна и темељна анализа, како нових, тако и старих извора, требало је да покаже Балкан као прву Европу и источник европске писмености и цивилизације, као и аутохтоност Словена на његовим просторима.
За живота проф. др Радивоје Пешић није доживео да његови радови из обе области буду објављени на српском језику, што сада исправља издавачка кућа, коју су основали његови наследници под именом “Пешић и синови”. Они су објединили његова предавања из лингвистике и палеолингвистике која је излагао у Риму, Милану и Трсту, као и његов скоро четири деценије дуг истраживачки рад на Виначком писму. Тај рад се огледао у систематизацији графема и откривања законитости које владају међу њима, као и упоређивање са етрурским, али и критским, санскритским, англосаксонским и другим писмима.
Vinčansko pismo
Потврду свом раду проф. Пешић је добио у делу најкомпетентнијег европског палеолингвисте Харалда Хармана, као и проф. Марије Гимбутас, која је основала катедру за проучавање Винчанског писма на универзитету у Калифорнији. Код домаће научне јавности, на жалост, таква подршка је изостала, будући да је био највише оспораван од нестручњака.
Проф. Пешић је открио систем “Винчанског писма” 1980. године, 8000 година после његовог нестанка и систем писма Лепенског вира 1985. године, 10000 година после настанка. Уједно је и предочио универзалну генезу писма, доказујући да човек није прво цртао предмете ради споразумевања. У почетку је било слово (у чијој је структури било садржано архетипско, креативно и формативно), а не пиктограм, хијероглиф или идеограм. Проучавајући писмо Лепенског вира, уочио је морфологију која се налази у скоро свим архајским системима писма. Индијски граматичар Панини (IV век пре н.е.) оставио нам је у наслеђе трагање за нултом фонемом, а проф. Пешић за нултом графемом.
Сећајући се Галилеја који нас је упозорио да природа говори језиком математике, запитао се када се праисторијски човек помирио са природом наслутивши њену геометрију. Из прве уцртане тачке произашао је први круг. Сложеније структуре су попримиле, према резултатима његовог истраживања, различите али симетричне обрасце. Таква дијалектика преображаја форме заједничка је тековина старе кинеске традиције као и савремене физике.
Цивилизација се, дакле, родила истог “трена” када и потреба за препознавањем облика и његовим овладавањем, и то не само у избору и распореду станишта него и осећања и “схватања” света. Тај преокрет десио се у периоду неоита од ВИ до ИВ миленијума пре нове ере и то баш (зашто не?) на простору између Црног и Јадранског мора и Карпата и Крита. Радивоје Пешић је први схватио епохалност открића археолошког локалитета Винча, а да је тачно његово тврђење да се из тог епицентра писменост ширила панонском равницом, сведоче локалитети: Старчево, Гомолава, Доња Брањевина, Ватин.
Својим делом, овај научник на нас преноси задивљеност чињеницом да је већ у раним траговима овог писма, било на керамичким предметима за свакодневну потребу, било на жртвеним фигурама, доследан синтетизам и прецизност у облицима. Распрострањеност забележених порука у свој њиховој сложености сведочи да духовне потребе нису биле привилегија повлашћених, него да је интелектуална комуникација била својина целе заједнице.
Када модеран човек ово схвати, мора да се још једном замисли над својим површним односом према духовном животу праисторијског човека. Тада више не може да се одржи став неких научника о митолошкој, уместо историјској свести човека тог давног времена. Јер, наш предак није бележио само елементе свог живота у његовој појавности, него и законитости њиховог међусобног односа, остављајући будућим људима да и они о њима мисле. Ако ово изазива неверицу, шта рећи за најновија истраживања која су доказала писменост човека старијег од нас 250000 година.
Све до открића проф. Пешића 1980. године, богат фонд балканске писмености из доба неолита није озбиљно тумачен. Сваки пут, међутим, када би се тим налазима прилазило са научним поштењем, били су прихваћени као докази аутентичне писмености. Пуна афирмација је остварена 1987. у Милану, када је документовано представљен систем писма које је по свом првом и најбогатијем налазишту названо Винчанско. Тај тренутак је изменио до тада важећу хронологију, која сада изгледа овако:
1. Протописмо Лепенског вира (8000-6000 год. пре н.е.).
2. Винчанско писмо (5300-3200 год. пре н.е.).
3. Сумерско у Месопотамији (3100 пре н.е. – 75 год. н.е.).
4. Протоеламско (између 3000 и 2000 пре н.е.).
5. Протоиндијско (око 2200 пре н.е.).
6. Кинеско (1300 пре н.е. и траје до данас)
7. Египатско (3000 пре н.е. – 400 н.е.).
8. Критско (2000–1200 пре н.е.).
9. Хетитско (1600–777 пре н.е.).
Vinčansko pismo
Винчанско писмо је, не само историју, померило временски неколико хиљада година уназад, него и просторно изменило цивилизацијску карту, али се померања ту не заустављају. Проф. Пешић у предавању о Словенској цивилизацији (1991. год.), под називом “Завера порицања”, наводи низ до тада важећих аксиома, који по цену бурних ломова, дефинитивно морају бити научно раскринкани и прогнани у поглавље догми. Значи: Слави не потиче од Скјави (на латинском: робови), Словени имају Дажбога, бога сунца, те отуда њихов етноним који именује ову цивилизацију као цивилизацију светлости.
Словени нису били без језика све до почетка нове ере и нису чекали браћу Ћирила и Методија да им дају прво писмо. Словенима припадају и Сармати и Скити, Илири и Трачани, Венети и Анти, Дачани и Готи, Дарданци и др. Истраживања Херодота и Константина Порфирогенита нису довољно детаљна и веродостојна да би на њима почивале науке ИИИ миленијума (нове ере). Можда се многи ратови не би ни водили у име (сада знамо) лажног идентитета. Ни Рим, ни Грчка, ни Византија нису дошли на празна пространства. Дух света којег су затекли и на који су наслонили своје темеље наџивео их је.
Настављајући традицију свога оца и примерно обогаћујући српску културу, “Пешић и синови” најављују скоро објављивање такозваних Изенбекових дашчица, названих по Али Изенбеку, руском царском пуковнику, који их је 1917. изнео из ратног вихора Русије и донео на наше тло. Због незаинтересованости тадашње научне јавности, делови тог дрвеног текста дешифровани су и објављени први пут тек 1954 – 1959 у Сан Франциску, у редакцији А. А. Кура и Ј. Мирољубова.
Овај необични историјски документ од 10 свезака, под називом “Велес књига” постоји до сада објављен само на украјинском језику. Непознати писац је на брезовим дашчицама предћирилским писмом исписао историју Словена од 650 година пре н.е. до ИX века н.е. Стара десетак векова, надовезује нова питања о историји Словена.
Писана словенским језиком и писмом данас представља најстарији документ писане историје настанка, развоја и сеобе словенских племена. Говорећи о просторима које су Словени заузимали у својој најранијој историји, на 7. дашчици каже: “... тамо где је пала наша крв, тамо је наша земља. То добро знају наши очеви, али и наши непријатељи то знају”. Љубав према земљи, дакле Словенима, није донело тек хришћанство.
Књига је, иначе, добила име по 15. дашчици која говори о Велесу, богу земљорадње и плодности. Цео запис нам открива суштински принцип наше цивилизације у породици и роду као највећој светињи, која свему даје смисао. Потпуно посвећени природи, наши преци су узроке сукоба, сеоба и деоба налазили само у поремећеном односу према природи, коју су сматрали божанском.
Проф. Пешић је први превео “Велсову књигу” на српски, упоређујући своја запажања са осталим научницима који су је изучавали, исписујући тако странице незаобилазне у тумачењу. Свесан значаја ове писане тековине основао је институт у Ахену у Немачкој, ради даљих истраживања.
|
