Čehov

• 2Ovo se svidja korisnicima: tuzor, jelkica7
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ponovo čitam Čehova, staru knjigu požutelih listova, sa prevodom čiji su jezik i pravopis starinski, ali to nimalo ne smeta, naprotiv, doprinosi atmosferi mesta, karaktera i prošlih vremena - Приповетке u izdanju Новог поколења, Београд 1952. Knjiga je opremljena lepim predgovorom Maksima Gorkog u prevodu Rodoljuba Čolakovića, a izbor pripovedaka je načinio Zoran Jovanović. Navešću samo neke koje posebno volim: Osvetnik, Ivan Matvejić, Podoficir Prišibejev, Zločinac s predumišljajem, Snovi, Košmar, Tuga, Putnik prve klase, U progonstvu, Seljaci, Paviljon br. 6, Moj život (Priča jednog provincijalca).

Prema pisanju Gorkog, Tolstoj se ushićavao "Dušicom", poredeći je sa čipkom "koju je isplela čedna devojka: živele su u staro vreme takve devojke čipkarice, 'vekovuše', sav su svoj život, sve svoje snove o sreći unosile u šaru. Maštale su šarama o najdražem, svu nejasnu, čistu svoju ljubav uplitale su u čipku."

"Tolstoj je govorio vrlo uzbuđeno, sa suzama u očima. A Čehov je tog dana imao povišenu temperaturu, sedeo je s crvenim pegama na obrazima, i naklonivši glavu, brižljivo otirao cviker. Dugo je ćutao i, uzdahnuvši, najzad je rekao tiho i zbunjeno:

- Tamo ima štamparskih grešaka..."

"Bolest je kod njega ponekad izazivala raspoloženje hipohondra, čak mizantropa. U takve dane bio je ćudljiv u svojim zaključcima i težak u odnosu prema ljudima.

Jednom, ležeći na divanu, suho kašljucajući i igrajući se termometrom, reče:

- Živeti zato da bi umro, uopšte nije zanimljivo, ali živeti i znati da ćeš umreti pre vremena - to je već sasvim glupo..."

Gorki je tvrdio da nije "video čoveka koji bi tako duboko i svestrano kao Anton Pavlović osećao da je rad temelj svake kulture. Kod njega se to izražavalo u svim sitnicama domaćeg života, u izboru stvari i u onoj blagorodnoj ljubavi prema stvarima, kojima se, sasvim isključujući težnju za nagomilavanjem, neumorno divi kao proizvodima stvaralaštva ljudskog duha. Voleo je da gradi, zasađuje vrtove, ukrašava zemlju; osećao je poeziju rada. S kakvom je dirljivom brigom pratio kako u vrtu raste voće i ukrasno žbunje koje je posadio! U trci oko građenja kuće u Autki, govorio je:

- Kad bi svaki čovek na svom parčetu zemlje uradio ono što može, kako bi bila divna naša zemlja."

"Još u svojim prvim pripovetkama, Anton Čehov umeo je da otkrije u turobnom moru banalnosti njenu tragičnu mračnu šaljivost; treba samo pažljivo pročitati njegove 'humoristične' pripovetke da bismo se uverili kako je iza smešnih reči i situacija pisac video mnoge svirepe i odvratne stvari i stidljivo prećutao.

Bio je nekako čedno skroman, i nije dozvoljavao sebi da glasno i otvoreno kaže ljudima:

- Ta budite ... malo pristojniji! ..."

Čehov je zaista u stanju da izazove i suze i smeh, ali u tom smehu nema ni trunke sarkazma. Pisao je kritički i ironijski - o mraku i bedi gluposti, neznanja, taštine, korupcije i nasilja, ali i empatično - o životu u siromaštvu, progonstvu, bolesti i samoći, o izneverenim nadama i neiskazanom bolu malih ljudi.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pre pet godina, naše društvo rusko-srpskog prijateljstva ''Breza'' priključilo se obeležavanju značajnog datuma - stogodišnjici smrti velikog pisca. Tom prilikom pozvali smo u goste šefa katedre za slavistiku Univerziteta u Minsku, g. Čarotu. On nam je održao impresivno predavanje o vrlo interesantnoj temi - vezama i interakciji stvaralaštva Dostojevskog i Čehova, odnosno uticaju Dostojevskog na ovog velikog pisca. Nešto od toga sačuvano je u jednom snimku pa ću pokušati da to rekonstruišem. U svakom slučaju, vrlo intreresantna tema, kao i sve što je vezano za Čehova.
Sole, bravo što si pokrenula ovu temu. Ima ovde još mnogo toga da se kaže.

• 1Ovo se svidja korisniku: Sorelag
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sorelag ::Voleo je da gradi, zasađuje vrtove, ukrašava zemlju; osećao je poeziju rada. S kakvom je dirljivom brigom pratio kako u vrtu raste voće i ukrasno žbunje koje je posadio! U trci oko građenja kuće u Autki, govorio je:

- Kad bi svaki čovek na svom parčetu zemlje uradio ono što može, kako bi bila divna naša zemlja."

Imao je Čehov u sebi dosta od tog "georgijanstva" (ljubavi ka zemljodelstvu), kao i prema prirodi u celini, utiskujući u tu iskonsku ljubav i sopstvenu filosofiju. Vidimo to i u rečima Astrova, u prvom činu "Ujka Vanje":
Citat:Čovek je obdaren razumom i stvaralačkom moći da bi umnožavao ono što mu je dato, ali dosad on nije stvarao, već rušio. Šuma je sve manje i manje, reke presušuju, divljači je nestalo, klima je oštrija i svakim danom zemlja postaje sve siromašnija i ružnija. (Vojnickom.) Ti me gledaš ironično i sve što ja govorim izgleda ti neozbiljno: možda je to zaista nastranost, ali kad prolazim pored seoskih šuma koje sam spasao od seče ili kad čujem kako šumi moja mlada šuma, koju sam ja svojim rukama zasadio, osećam da je klima donekle i u mojoj vlasti: i ako ljudi kroz hiljadu godina budu srećni, tome sam makar malo doprineo i ja.

Sorelag ::Čehov je zaista u stanju da izazove i suze i smeh, ali u tom smehu nema ni trunke sarkazma. Pisao je kritički i ironijski - o mraku i bedi gluposti, neznanja, taštine, korupcije i nasilja, ali i empatično - o životu u siromaštvu, progonstvu, bolesti i samoći, o izneverenim nadama i neiskazanom bolu malih ljudi.

Zaista nema sarkazma ni u naznakama. Otrežnjujuće i lekovite ironije da, ali jetkog i osvetničkog sarkazma nikako. Uživljavanje u psihu i emocije drugih ljudi kod njega je bilo posebno izraženo, bez neke naročite tugaljivosti i "patosa", ali zato ispunjeno svešću o višem smislu. Sažeto i celovito Čehov slika tragiku "malog" čoveka, izazivajući kod čitalaca osećanja sapatništva i solidarnosti. Kao primer za to mogu da posluže i reči Vojnickog u drugom činu "Ujka Vanje":
Citat:Sad će prestati kiša i sve će u prirodi oživeti i odahnuti. Samo mene neće osvežiti kiša. Danju i noću kao mora muči me misao da je moj život zauvek upropašćen. Prošlost nemam, glupo sam je straćio u sitnicama, a stvarnost je strašna zbog svoje apsurdnosti. Evo vam mog života i moje ljubavi: kud ću s njima, šta da radim s njima? Moja ljubav propada uzalud kao sunčeva zraka koja je pala u jamu. A i ja sam propadam.

• 1Ovo se svidja korisniku: jelkica7
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::Tom prilikom pozvali smo u goste šefa katedre za slavistiku Univerziteta u Minsku, g. Čarotu. On nam je održao impresivno predavanje o vrlo interesantnoj temi - vezama i interakciji stvaralaštva Dostojevskog i Čehova, odnosno uticaju Dostojevskog na ovog velikog pisca.

Svakako se potrudi da pronađeš taj materijal i da nam predočiš veze između njih, koje čitalac laik nekako oseća ili intuitivno naslućuje na više planova – od izbora tema o kojima pišu i načina njihove obrade, do psihološke karakterizacije likova, primene toka svesti, itd. Vidim sličnosti u tzv. humorističnim pričama – obojica su sklona komičnoj satiri. Reklo bi se ipak da Dostojevski nije naginjao sažetoj formi i kratkoj priči, koju je Čehov proslavio i razvio skoro do savršenstva.

Ovo je čuvena "bela kuća" sa vrtom u Autki koju je Gorki pomenuo – nalazi se u predgrađu Jalte. Pretvorena je u Čehovljev muzej 1921. http://www.ukraine.ro/Images/showimage.18905.en.html



http://www.blacksea-crimea.com/WebAlbums/Chekhov-album/index.html

Jednom je Čehov rekao Gorkom:

“Kad bih imao mnogo novaca, sazidao bih ovde” (u selu Kučuk-Koj, gde je imao parče zemlje i belu jednospratnu kućicu) “sanatorijum za bolesne seoske učitelje. Znate, sazidao bih svetlu zgradu – vrlo svetlu, sa visokim sobama i velikim prozorima. Tu bi bila divna biblioteka, razni muzički instrumenti, pčelinjak, povrtnjak, voćnjak, tu bi se mogla držati predavanja iz agronomije, meteorologije, učitelj treba sve da zna, sve brate!”

Rečeno, urađeno. Bio je veliki pisac i veliki čovek.

Citat:In spite of his own poor health - or perhaps because of it - Chekhov set up a collection fund to build a health centre for poor consumptives in Yalta (now the Chekhov Sanatorium). Together with his friend Maxim Gorky he created another fund to open a town library (now Yalta's Chekhov Library, the biggest in Crimea).

tuzor ::Imao je Čehov u sebi dosta od tog "georgijanstva" (ljubavi ka zemljodelstvu), kao i prema prirodi u celini, utiskujući u tu iskonsku ljubav i sopstvenu filosofiju.

Navešću i ja jedan odeljak iz "Ogrozda" (divan prevod Desanke Maksimović):

"Prošle godine otišao sam da ga obiđem. Idem, mislio sam, da vidim šta je i kako je tamo. U svojim pismima, brat je nazivao svoje imanje: Čumbaroklova ledina, inače Himalajsko. Stigao sam u "inače Himalajsko" posle podne. Bila je vrućina. Svuda jarkovi, plotovi, živice, redovi posađenih jela, - i ne znaš kako da uđeš u dvorište ni gde da ostaviš konja. Ulazim u kuću, a dočekuje me riđ pas, debeo nalik na svinju. Hteo bi da laje, ali ga mrzi. Iziđe iz kuhinje kuvarica, bosa, debela, takođe nalik na svinju, i reče da se gospodin odmara posle ručka. Ulazim kod brata, a on sedi na postelji, kolena pokrio ćebetom; ostario je, odebljao, podnaduo; obrazi, nos i usne izdužili se napred - samo što ne počne da grokće pod ćebetom.

Zagrlismo se i zaplakasmo od radosti i od tužne pomisli da smo nekad bili mladi, a sad smo obojica sedi i vreme je da se umire.

(...)

Uveče, kad smo pili čaj, kuvarica iznese na sto pun tanjir ogrozda. To nisu bili kupljeni ogrozdi, već svoji sopstveni, nabrani prvi put otkako je presada posađena. Nikolaj Ivanić se zasmeja i gledao je za trenutak u ogrozde, nemo, suznih očiju - od uzbuđenja nije mogao da govori; zatim metnu u usta jednu bobicu, pogleda me likujući, kao dete koje je najzad dobilo voljenu igračku, i reče:
- Kako je ukusan!
I on je pohlepno jeo i stalno ponavljao:
- Ah, kako je ukusan! Probaj!

Ogrozdi su bili tvrdi i kiseli, ali, kao što je rekao Puškin, 'od bezbroj istina milija nam je laž koja nas uzdiže'. Gledao sam srećnog čoveka čiji se životni san ostvario tako očigledno, čoveka koji je postigao cilj u životu i dobio ono što je želeo, pa je bio zadovoljan svojom sudbinom i samim sobom. S mojim mislima o ljudskoj sreći uvek se odnekud mešalo nešto tužno; sad kad sam gledao srećnog čoveka, mene je obuzimalo teško osećanje, gotovo ravno očajanju.

(...)

Ali mi ne vidimo i ne čujemo one koji pate - i sve ono što je strašno u životu dešava se negde iza kulisa."

Ovde je, dakle, dato sve - i njegova fina ironija, i kritika egoizma malograđanštine, koliko i pozitivizma učenih, i briga za čoveka, smislen život i opšte dobro - "Vi se pozivate na prirodni poredak stari, na zakonitost pojava, ali ima li reda i zakonitosti u tome da ja, živo i misaono biće, stojim nad jarkom i čekam dok sam ne zaraste ili se ne napuni blatom, a mogao bih, možda, da ga preskočim ili načinim most preko njega. I opet: u ime čega čekati? Čekati kad je više nemogućno živeti, a međutim čovek mora da živi i želi da živi!"

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Čarota je inače preveo sabrana dela vladike Nikolaja na ruski i beloruski. Veliki zaljubljenik u Srbiju.

• 1Ovo se svidja korisniku: Sorelag
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Достојевски своје ликове који су in medias res узима са дна, код Чехова ,пак, ликови ''левитирају'' између дна и просека (моралног, психолошког, социјалног...).
Код Чехова је радња смештена углавном у рурални амбијент, док је Достојевски урбанији.
Горки и Чехов су друговали, али Чехов никад није био соцреалиста.

Засад толико, занимљива тема.