Njihova dela žive za sva vremena

• 3Ovo se svidja korisnicima: Bane san, _Sale, Skywhaler
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM

Преминуо је Љубомир Симовић (1935-2025), један од највећих модерних српских песника и драмских писаца.

Рођен 2. децембра 1935. године у Ужицу, Љубомир Симовић је у родном граду завршио основну и средњу школу, а дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на Групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик. За време студија радио је као уредник и одговорни уредник студентског књижевног часописа Видици. Радни век је провео као уредник у културној редакцији Радио Београда.

Објавио је песничке књиге: Словенске елегије (1958), Весели гробови (1961), Последња земља (1964), Шлемови (1967), Уочи трећих петлова (1972), Субота (1976), Видик на две воде (1980), Ум за морем (1982), Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској (1983), Источнице (1983), Горњи град (1990), Игла и конац (1992), Љуска од јајета (1998), Тачка (2004) и Планета Дунав (2009).

Избори из Симовићевог песништва објављени су у књигама Изабране песме (1980), Хлеб и со (1985, 1987), Источнице и друге песме (1994), Учење у мраку (1995), Сабране песме И-ИИ (1999) и Песме, Књига прва и Песме, Књига друга (2005).

Симовић је написао четири драме: Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић и Бој на Косову. Симовићеве драме су извођене на многим нашим сценама, као и у иностранству.

Поред поезије и драма, Симовић је посвећено писао и есеје о српским песницима и драмским писцима. Из тога је настала књига Дупло дно, која је доживела више издања.

Есеје о ликовним уметницима Симовић је објавио у књизи Читање слика (2023).

Симовић је написао и дневник снова Сневник (1998) и роман Ужице са вранама (1995).

Почев од књиге аутопоетичких и ангажобваних есеја Ковачница на Чаковини (1990), Симовић је написао читаву серију књига у којима је расправљао о актуелним књижевним, културним, друштвеним и политичким питањима: Галоп на пужевима (1994), Нови галоп на пужевима (1999), Гуске у магли (2005), Обећана земља (2007), "Титаник" у акваријуму (2013), Жабе у реду пред поткивачницом (2016), Одбрана Београда (2020) и Неслана со (2023).

• 3Ovo se svidja korisnicima: dolinalima, Skywhaler, amstel2
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Неко живи да напише једно једино дело, често је и то довољно. Међутим, он је написао изванредне драме (колико знам, без неке велике амбиције) и ето га - уђе у историју. Поезија му је декларативна, помало паролашка, понекад и академска, али ''Шопаловићи'' ''Шарган'' су нешто што би и Ковачевић радо потписао.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM

Напустила нас је Љубица Миљковић (1949-2025), један од најугледнијих историчара уметности и највећи зналац српског сликарства 20. века. Аутор је капиталног дела, монографије "О српској уметности с љубављу" чији први том је недавно представљен.

Свој радни век провела је као кустос у Народном музеју од 1984. до 2015. године, бавила се ликовном критиком и истраживала српско сликарство XX века и историју установе у којој је радила.

Аутор је више изложби, студија, каталога и монографија. Сценариста је три телевизијске документарне емисије под насловом „Тајне Народног музеја”, као и више прилога за Школско-образовни програм РТС. Одржала је на десетине предавања на Коларчевим универзитету, Педагошком факултету и у установама културе широм Републике Србије. Покренула је и уређивала лист Гласник Друштва пријатеља Народног музеја.
Почасни је члан Друштва српских уметника Лада, а као дародавац члан је Скупштине Матице српске. За свој вишедеценијски предан рад, посвећеност струци и унапређење музејске професије добила је више захвалница и значајних професионалних признања.

Добитник је Награде за животно дело „Михаило Валтровић”, коју додељује Музејско друштво Србије за врхунски допринос националној култури за област истраживања, заштите, коришћења, прикупљања и представљања покретног културног наслеђа.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM

У 101. години живота, преминуо је Војислав Бубиша Симић (1924-2025) ,један од најзначајнијих српских музичара, композитора и диригената .

Рођен је у Београду, где је студирао у Другој мушкој гимназији и дипломирао на Музичкој академији (Факултет музичке уметности).

После рата је основао аматерски џез оркестар „Динамо“, први биг бенд у Србији. Од 1953. до 1985. године био је диригент Џез оркестра РТВ Београд, са којим је пропутовао скоро целу Европу и постигао велике успехе, од којих је најзначајнија прва награда на џез фестивалу у Жуан ле Пену (Француска, 1960).

Дуги низ година био је стални гост-диригент у Позоришту на Теразијама. Дириговао је и хоровима и симфонијским оркестрима. Писао је стручне чланке о музици, као и музичке критике, али и путописне репортаже.

Сарађивао је са многим значајним музичарима и бендовима, не само из тадашње Југославије, него и шире. Ела Фицџералд, Квинси Џоунс, Дјук Елингтон, нека су од њих.

Написао је много композиција различитих жанрова. Био је председник Удружења композитора Србије, као и председник Удружења џез музичара. Носилац је Ордена рада са златним венцем и Ордена Заслуге за народ са сребрним зрацима. Добитник је награде Златни беочуг града Београда, награде за животно дело РТВ Србије, Награде за животно дело џез фестивала „Nishwille“, као и Октобарске награде града Београда.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM

У Новом Саду је у 92. години преминула др Вера Јовановић(1933-2025), историчарка уметности и прва управница Спомен-збирке Павла Бељанског.

Вера Јовановић је рођена 19. јануара 1933. године у Новом Саду, у којем је завршила основну школу и гимназију. Дипломирала је 1960. године на Катедри за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду, магистрирала на Свеучилишту у Загребу 1976. године, а докторску дисертацију под називом „Збирке, сакупљачи и дародавци у Војводини“ одбранила је 1986. године на Универзитету у Љубљани.

Већ од 1. августа 1961. године, у потпуности се посветила свом ангажману у Спомен-збирци Павла Бељанског у којој ће, на позицији кустоса управника, остати све до пензионисања. Уз Павла Бељанског учествовала је у организацији сталне поставке, као и у институционализовању легата, утемељењу његових различитих сегмената који су драгоцен извор за изучавање националне историје уметности, покретању издавачке и излагачке делатности музеја.

Као зачетник стручног и научног рада у Спомен-збирци, током свог живота промовисала је активности ове установе бројним писаним радовима којима је ширу јавност упознала са личношћу дародавца, његовом колекцијом и уметницима чија се дела у њој чувају. Учествовала је у оснивању Награде Спомен-збирке Павла Бељанског, која се од 1968. године додељује за најбољи дипломски, а касније мастер рад, из области националне историје уметности одбрањен на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Као признати стручњак залагала се за доношење закона о легатима и за отварање музеја легата. Учествовала је у оснивању још две спомен-галерије у Новом Саду, које су формиране након Спомен-збирке Павла Бељанског: Збирке стране уметности (легат др Бранка Илића) Музеја града Новог Сада (1966) и Поклон-збирке Рајка Мамузића (1972). Њеном заслугом испред Спомен-збирке Павла Бељанског подигнут је споменик Надежди Петровић, поводом обележавања 80 година од смрти уметнице (1996).

Била је активан члан музејске заједнице Југославије и Србије, секретар Секције историчара уметности Друштва музејских радника Војводине и један од оснивача и члан Одбора Одељења за ликовне уметности Матице српске. Учествовала је на бројним стручним конференцијама и семинарима и била сарадник више стручних часописа и дневних листова, а сарађивала је и са многобројним колекционарима и дародавцима уметнина.

Ауторка је низа стручних радова, међу којима се издвајају прва репрезентативна монографија o Спомен-збирци Павла Бељанског (1977) и друга музејска издања: „Иван Табаковић и Недељко Гвозденовић: записи и преписка“ (1980), „Сликар Богдан Шупут: 1914–1942.“ (1984), „Судбина уметнина: збирке сакупљачи и дародавци у Војводини“ (1987). Низом чланака и публикацијама других издавача допринела је јаснијем сагледавању периода коме припада колекција Павла Бељанског.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, Skywhaler
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IN MEMORIAM

Преминуио је редитељ и сценариста Здравко Шотра(1933-2025),аутор телевизијских и филмских остварења велике гледаности како на телевизији, тако и у биоскопима

Здравко Шотра је рођен 14. фебруара 1933. у Стоцу. Дипломирао је режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1954. у класи професора Вјекослава Афрића. На Телевизији Београд био је запослен од њеног оснивања, 1958. до 2001. године.

Током седамдесетих режирао је изузетно популарну емисију Образ уз образ са Драганом Николићем и Миленом Дравић. Режирао је филмове који су обарали биоскопске рекорде као што су Браћа по матери, Лајање на звезде, Зона Замфирова, Ивкова слава , као и бројне телевизијске филмове и драме: Бој на Косову, Шешир професора Вујића и Санта Марија дела Салуте, Рањени орао...

Добитник је награде Златна антена за допринос ТВ продукцији 2019. године.