Amaterska pozorišta u Srbiji

53

Amaterska pozorišta u Srbiji

offline
  • Pridružio: 13 Jun 2009
  • Poruke: 777

oberon68 ::Napisano: 01 Jun 2010 22:01

Da, proba...vidis,na to sam potpuno zaboravio. Smile

Dopuna: 01 Jun 2010 22:02

Ja sam u fazi pripreme. Rad kod kuce.


Mi smo fanatici Wink Kod nas je svako veče proba...ili predstava...ili festival...



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 10 Jul 2009
  • Poruke: 115
  • Gde živiš: Beograd

Што рече друг Броз:"Живамо као да ће сто година бити мир,а спремамо се као да ће сутра почети рат".



offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 17933
  • Gde živiš: I ja se pitam...

U završnoj sceni ''Ujka Vanje'' Sonja kaže: ''Mi ćemo se odmoriti''. Mi se odmaramo pozorištem. Ono je naše utočište i naša oaza.

offline
  • Pridružio: 13 Jun 2009
  • Poruke: 777

E, kolege, prijatelji, ljudi satkani od pozorišta - odlučila sam da sa vama podelim proces svoga rada Wink
Izvolite...ovako je to kod mene izgledalo... pripremna i radna faza na predstavi.

Zanimaju me vaša zapažanja i eventualna poređenja sa vašim fazama rada ... nakon stola. Ziveli

offline
  • reyban  Male
  • Novi MyCity građanin
  • Pridružio: 26 Maj 2010
  • Poruke: 7
  • Gde živiš: Beograd, Srbija, Evropa, Svet

Ako se ne varam ovde je bio moj tekst o pozoristu u kome igram (Teatar 5), pa ako neko zna sta se desilo sa njim neka mi javi.

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 17933
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Napisano: 07 Jul 2010 17:38

reyban ::Ako se ne varam ovde je bio moj tekst o pozoristu u kome igram (Teatar 5), pa ako neko zna sta se desilo sa njim neka mi javi.

Uđi u svoj profil i pogledaj svoje poruke. S obzirom na to da ih imaš malo, videćeš odmah gde ti je tekst. Možda si pisao na nekoj srodnoj temi.

Dopuna: 11 Feb 2011 8:27

Još jedan lep pozorišni doživljaj: pretpremijera Kamerne scene ''Mika Antić'' Senta, na sceni Pete beogradske gimnazije, institucije koja širom otvara vrata za saradnju amaterskih pozorišta. Predstavu je režirao Branko Vučetić, a kast listu predstave možete naći na njihovom forumu, kao i na profilu FB. Odgledao sam tu predstavu, sačekao nekoliko dana, sredio utiske i evo da ih podelim s vama:

SKICA ZA PRIKAZ PREDSTAVE ''DON ŽUAN SE VRAĆA IZ RATA''

Zašto skica? Stoga što sam gledao pretpremijeru i to u veoma teškim scenskim uslovima, pa sasvim sigurno nisam mogao da steknem pravu sliku o pozorišnim namerama Kamerne scene u ovom slučaju, već samo da naslućujem, pretpostavljam i procenjujem, a to nije isto. Kada budem bio u prilici da odgledam predstavu u odgovarajućim scenskim uslovima, svakako će ansambl imati na sceni da kaže onako kako je to nedeljama pripremano i ciljano. Naravno da treba, iskreno i bez ikakve kurtoazije, pohvaliti domaćine, pre svega Zorana Rakića, što svoja vrata otvaraju za amatere iz manjih srpskih mesta i pozorišnih sredina, dajući im priliku da svoja dostignuća prikažu u prestonici. Publika je to umela da poštuje i nagradi, blagonaklono prihvatajući otežane scenske uslove. Dugotrajni i iskreni aplauz na kraju predstave rekao je mnogo i jednima i drugima.

Rad i rukopis Brankov već mi je prilično poznat. To je reditelj koji pedantno i promišljeno čita tekst i u njemu nalazi svoje razloge za inscenaciju. Rediteljski metod mu je pregledan i čitak, pa ni publika ni glumci nisu stavljeni na muke da zamišljaju ''šta je pisac time hteo da kaže''; glumački zadaci su pregledni ; reditelj ne postavlja nemoguće zahteve, niti glumce stavlja u poziciju da im uloga ''ne stoji''. Podela, taj tako važan, praktično najvažniji korak u realizaciji rediteljske zamisli, učinjena je smisleno i praktično. Pred sobom smo imali mlad ansambl koji je u tranziciji ka prvom ansamblu i velikoj sceni, pa se to njihovo jedinstvo i složnost i primećuje u kolektivnoj igri i poštovanju zajedničkih zadataka. To jeste vrlina koju vremenom pojedini glumci, opijeni egoizmom, znaju da izgube. U ovoj prestavi Branko nam je nametnuo linearno pripovedanje, smenu slika različitih sadržaja, sadržajno i scenski povezanih i kompaktnih. Ni jednog trenutka scenska priča ne trpi od digresija jer su one dobro temperovane i u skladu sa opštim, rekao bih freskoslikarskim potezom reditelja. On pedatno realizuje i oslikava skice koje je zajedno postavio sa ansabmlom , bez obzira na to da li je reč o kamernom doživljaju ili ansambl predstavi. Takav metod traži pažnju i ne prašta greške, pa se vidi želja i napor celog ansambla da im štogod ne promakne. Koncentracija ansambla lako se prenela na publiku i , mada se njome kao kritičar retko bavim, moram sa zadovoljstvom da primetim da je ona bila taj neophodni deo svetog trojstva pozorišta i te večeri.

Kad gledam predstavu uvek razmišljam jednim delom kao reditelj – šta bi mene motivisalo da baš taj tekst radim? Šta me to ka njemu pprivuklo i koje poruke njime bih, kao reditelj, dobacio (šapnuo, doviknuo, sugerisao) publici? Poruke ovoga dela jesu univerzalne pa nisu karakteristične samo za Austriju i Prvi svetski rat. Isti rasprad sistema doživeli smo i mi devedesetih godina. Slutim da reditelj
nije krenuo u avanturu identifikacije sa našom stvarnošću držeći se druge poetike i uzimajući u obzir značajne nepozorišne razloge, pre svega okruženje; još su sveže i žive rane ratnih zbivanja, a traume nisu samo sociološke, već i kulturološke, pa i nacionalne . Kao što bih ja imao dobre razloge da to uradim, tako je i Branko imao svoje razloge da se drži odličnog teksta. No, ja sam samo kritičar kome je dozvoljeno da promišlja o raznim mogućnostima. Hrabrost realizacije pada uvek i jedino na pozorište i njegove članove. Odgovor na suštinsko pitanje svakog pozorišta – zašto igrati neki tekst- ubrzo smo dobili; bolje rečeno, njegova eksplikacija razmotavala se postojano od početka do kraja, kako su licemerje, nepravde, profiteri, crna berza, obrnuti red vrednosti, pad morala pristizali na scenu.

Mislim da je na onoj sceni taj linearni rediteljski postupak opravdan i jedini moguć; slike su se ređale jedna za drugom, bez velike razuđenosti dramaturgije, kao da su iznuđene i da drugačije nije moglo biti. Unutrašnjoj energiji ansambla zadato je da erupciju ideja i poruka iznese snagom svoje ubedljivosti i artizma. Scenska priča teče ravnomerno, a zapleti su svedeni i diskretni, ali očigledni. Teskoba scene najviše je uticala na scenografiju i njene promene.Promene scenografije, koliko god se reditelj trudio da ih maštovito postavlja u opozitne punktove, moraju glumci da obave na jedan od poznatih načina . Dobro je i maštovito zamišljena, a pleni svojom svrsishodnošću. Jasno je da bi neka teža, realistička scenografija iz epohe, znatno otežala posao svima u ovako čestim promenama.

Najavih da je pred nama prodefilovao mlad ansambl, školski ali ne đački, ispunjavajući rediteljske zadatke. Jasno je da do samostalnog, vrhunskog kreiranja svog lika ima još rada. Videlo se to svaki put kad se pojavi Goca, jer se smesta dogodi pozorište u punom smislu reči: surovo, mučno i neprijatno, ali pravo pozorište. Ova, vanserijska , glumica je za mladi ansambl sjajan zamajac, pokrećući u njemu sve što vredi. Osnovni scenski zadaci su precizno postavljeni i to i neiskusnijim glumcima znači veliku potporu i olakšanje. Svi se odlično čuju, zubi im trnu dok govore (što reče Vuk Karadžić), umeju da se kreću, nisu vulgarni...ali: sve to uglavnom, donose na scenu kao lepo naučen domaći zadatak. Siguran sam da će reprize učiniti mnogo da oni steknu i onu opuštajuću rutinu kada stvari ne izgledaju samo školski. Naravno da jeste problem i to što se povremeno (ništa strašno, naravno) čuje poneki otvoreni vokal i prepoznatljive dužine u izgovoru. Lektor bi tu morao , kad je već zasukao rukave, da mnogo više radi kako bi se i književna komponenta govora obradila u potpunosti. Glumci umeju da se kreću u kostimu (''umeju da ga nose'') a znaju i sa rekvizitom ( jednom je samo mladom Unginoviću ispala neka karta koju su svi obilazili dok su mogli). U poslednjim scenama, kada je ,rekao bih zavladao opravdani umor i ponestalo energije, omaklo se afektiranje (u sceni kada one dve devojke ruše delove scenografije), no to je stvarno sitnica koja se vrlo lako može izbeći.

Muziku je primerena situaciji . Branko nije reditelj koji je koristi besomučno, ’’u nedostatku dokaza’’. Po tome je retkost među našim rediteljima. Samo u jednoj sceni (pri kraju, kada starija sestra, agitatorka, ostaje sama) ostalo mi je da zamislim kako bi u tišini odradila svoju ulogu jer je njen deo posla uradila muzika (atmosfera, tugovanka, zamor). Nekoliko puta je reditelj, upravo iz tih razloga čini mi se, izbegao muziku a glumci su se odlično bez nje snalazili. Na taj način izbegnut je taj forsirani i nepoželjni efekat radio-drame, koji je veoma čest u našim pozorištima, kada reditelji radije posegnu za spoljnim efektom umesto za izvornim dramskim rešenjima i zanatskom znanju.
Oprostte mi što ovako – zbrda-sdola iznosim utiske. Kada gledam dobru predstavu uvek je tako. Ungnovićev habitus dozvoljava mnogo više nego što je on pokazao. Nije u potpunosti izneo pokriće za svoje donžuanstvo, pa nije dovoljno to što kroz svoj lik u interakciji sa ansamblom širi tjanstvenonst i lakonski izraz. On je svoju zavodljivost spakovao u uspomene i publici ostavio da mu ’’veruje na reč’’ da on jeste zavodnik. Ta, ipak prenaglašena uzdržanost, jeste nešto što ga je sve vreme, kao staklo, odvajalo od partnera, ali i od publike, što može da bude problem u definisanju svih poruka. Jasno je da je reč o vanserijskom talentu, međutim, kroz ovu predstavu je prošao kao da je očekivao da će uloga sama učiniti svoje . Šta je kolateralna šteta svega toga? Glavni pokretač, ljubav, odnosno žudnja s kojom on traži svoju dragu nije ubedljiva; potraga za njom pretvorila se u sporednu formalnost putovanja od početka ka kraju predstave

Pokušavam da sumiram: sam kraj predstave ostavlja značajnu upitanost. Citat iz ’’Sabirnog centra’’ jeste jasan, ali na onako tesnoj sceni deluje kao da nema dovoljno potencije i pokrića. Dok su one dve devojke pevale, stvar je tekla kako valja, manje-više, jer je to citiranje bilo baš simbolično. Da se tu stalo, čak na prvom stihu , verovatno bi u vazduhu ostalo mnogo obećavajućih dilema. Ovako, oni varničavi dijalozi, one odlične etide u toku predstave, dobile su svoje finale u mini-oratorijumu. Veća scena će zakovitlati bolju pozoršnu prašinu, pa se neće ni ansambl ni publika jednog momenta umoriti od smena.Rekoh da svakako treba više raditi na lekturi. Scenski govor je odličan , no dikcijski problemi moraju da se u potpunosti uklone (usput – pomislio sam da će reditelj onom piskutavom dileru u poslednjoj sceni dozvoliti da ode u donji registar i tako pokaže kako zlo može uvek dalje, ali to bi možda bilo više lepa caka nego realna simbolika; nje iovako ima sasvim dovoljno u predstavi. Nije loše pokušati, bar na jednoj reprizi, pa ako se publici dopadne, zašto da ne?).Unginović dalje od ovoga može, ali ne treba da računa samo na stas i tajanstveni osmeh. Nije dovoljno. Mora, jednostavno, sočnije u nekim scenama, koliko da naslutimo da nije uzalud ’’nosilac’’ tog imena. Pretpostavljam da je reditelj upravo to i tražio,svedenost i simbolizam, no kako god – definitivno je ljubimac i publike i ansambla. Scenografija, naravno, ovde nije došla do izražaja. Jasno mi je da je ovakav sistem ekstremno funkcionalan i da pruža mogućnost ansamblu da rešava scenske probleme na efektne i brze načine. Smene su relativno lake ( i česte) i bilo bi pravo mučenje i za njih i za publiku kada bi se tu pomerali razni kreveti, ormari, itd. Mislim da će na velikoj sceni to proraditi kako valja. Vidljivi su svi umetnički razlozi zbog kojih je ovaj tekst postavljen, a videla ih je i publika – i rekla svoje. Ne znam kakvi su repertoarski planovi, ali sam siguran da će njena pitkost poraditi na tome da se igra često i da bude omiljena. Vremenom će dobiti onu remarkovsku surovost , tako tipičnu za međuratno doba gubitnika. Naravno, ona pripada onoj vrsti komada tipa ’’uzmi ili ostavi’’. Ja volim takvo pozorište i dobro je što je i to ponuđeno.

offline
  • reyban  Male
  • Novi MyCity građanin
  • Pridružio: 26 Maj 2010
  • Poruke: 7
  • Gde živiš: Beograd, Srbija, Evropa, Svet

Napisano: 19 Feb 2011 15:55

Sirius ::Napisano: 07 Jul 2010 17:38

reyban ::Ako se ne varam ovde je bio moj tekst o pozoristu u kome igram (Teatar 5), pa ako neko zna sta se desilo sa njim neka mi javi.

Uđi u svoj profil i pogledaj svoje poruke. S obzirom na to da ih imaš malo, videćeš odmah gde ti je tekst. Možda si pisao na nekoj srodnoj temi.

Dopuna: 11 Feb 2011 8:27

Još jedan lep pozorišni doživljaj: pretpremijera Kamerne scene ''Mika Antić'' Senta, na sceni Pete beogradske gimnazije, institucije koja širom otvara vrata za saradnju amaterskih pozorišta. Predstavu je režirao Branko Vučetić, a kast listu predstave možete naći na njihovom forumu, kao i na profilu FB. Odgledao sam tu predstavu, sačekao nekoliko dana, sredio utiske i evo da ih podelim s vama:

SKICA ZA PRIKAZ PREDSTAVE ''DON ŽUAN SE VRAĆA IZ RATA''

Zašto skica? Stoga što sam gledao pretpremijeru i to u veoma teškim scenskim uslovima, pa sasvim sigurno nisam mogao da steknem pravu sliku o pozorišnim namerama Kamerne scene u ovom slučaju, već samo da naslućujem, pretpostavljam i procenjujem, a to nije isto. Kada budem bio u prilici da odgledam predstavu u odgovarajućim scenskim uslovima, svakako će ansambl imati na sceni da kaže onako kako je to nedeljama pripremano i ciljano. Naravno da treba, iskreno i bez ikakve kurtoazije, pohvaliti domaćine, pre svega Zorana Rakića, što svoja vrata otvaraju za amatere iz manjih srpskih mesta i pozorišnih sredina, dajući im priliku da svoja dostignuća prikažu u prestonici. Publika je to umela da poštuje i nagradi, blagonaklono prihvatajući otežane scenske uslove. Dugotrajni i iskreni aplauz na kraju predstave rekao je mnogo i jednima i drugima.

Rad i rukopis Brankov već mi je prilično poznat. To je reditelj koji pedantno i promišljeno čita tekst i u njemu nalazi svoje razloge za inscenaciju. Rediteljski metod mu je pregledan i čitak, pa ni publika ni glumci nisu stavljeni na muke da zamišljaju ''šta je pisac time hteo da kaže''; glumački zadaci su pregledni ; reditelj ne postavlja nemoguće zahteve, niti glumce stavlja u poziciju da im uloga ''ne stoji''. Podela, taj tako važan, praktično najvažniji korak u realizaciji rediteljske zamisli, učinjena je smisleno i praktično. Pred sobom smo imali mlad ansambl koji je u tranziciji ka prvom ansamblu i velikoj sceni, pa se to njihovo jedinstvo i složnost i primećuje u kolektivnoj igri i poštovanju zajedničkih zadataka. To jeste vrlina koju vremenom pojedini glumci, opijeni egoizmom, znaju da izgube. U ovoj prestavi Branko nam je nametnuo linearno pripovedanje, smenu slika različitih sadržaja, sadržajno i scenski povezanih i kompaktnih. Ni jednog trenutka scenska priča ne trpi od digresija jer su one dobro temperovane i u skladu sa opštim, rekao bih freskoslikarskim potezom reditelja. On pedatno realizuje i oslikava skice koje je zajedno postavio sa ansabmlom , bez obzira na to da li je reč o kamernom doživljaju ili ansambl predstavi. Takav metod traži pažnju i ne prašta greške, pa se vidi želja i napor celog ansambla da im štogod ne promakne. Koncentracija ansambla lako se prenela na publiku i , mada se njome kao kritičar retko bavim, moram sa zadovoljstvom da primetim da je ona bila taj neophodni deo svetog trojstva pozorišta i te večeri.

Kad gledam predstavu uvek razmišljam jednim delom kao reditelj – šta bi mene motivisalo da baš taj tekst radim? Šta me to ka njemu pprivuklo i koje poruke njime bih, kao reditelj, dobacio (šapnuo, doviknuo, sugerisao) publici? Poruke ovoga dela jesu univerzalne pa nisu karakteristične samo za Austriju i Prvi svetski rat. Isti rasprad sistema doživeli smo i mi devedesetih godina. Slutim da reditelj
nije krenuo u avanturu identifikacije sa našom stvarnošću držeći se druge poetike i uzimajući u obzir značajne nepozorišne razloge, pre svega okruženje; još su sveže i žive rane ratnih zbivanja, a traume nisu samo sociološke, već i kulturološke, pa i nacionalne . Kao što bih ja imao dobre razloge da to uradim, tako je i Branko imao svoje razloge da se drži odličnog teksta. No, ja sam samo kritičar kome je dozvoljeno da promišlja o raznim mogućnostima. Hrabrost realizacije pada uvek i jedino na pozorište i njegove članove. Odgovor na suštinsko pitanje svakog pozorišta – zašto igrati neki tekst- ubrzo smo dobili; bolje rečeno, njegova eksplikacija razmotavala se postojano od početka do kraja, kako su licemerje, nepravde, profiteri, crna berza, obrnuti red vrednosti, pad morala pristizali na scenu.

Mislim da je na onoj sceni taj linearni rediteljski postupak opravdan i jedini moguć; slike su se ređale jedna za drugom, bez velike razuđenosti dramaturgije, kao da su iznuđene i da drugačije nije moglo biti. Unutrašnjoj energiji ansambla zadato je da erupciju ideja i poruka iznese snagom svoje ubedljivosti i artizma. Scenska priča teče ravnomerno, a zapleti su svedeni i diskretni, ali očigledni. Teskoba scene najviše je uticala na scenografiju i njene promene.Promene scenografije, koliko god se reditelj trudio da ih maštovito postavlja u opozitne punktove, moraju glumci da obave na jedan od poznatih načina . Dobro je i maštovito zamišljena, a pleni svojom svrsishodnošću. Jasno je da bi neka teža, realistička scenografija iz epohe, znatno otežala posao svima u ovako čestim promenama.

Najavih da je pred nama prodefilovao mlad ansambl, školski ali ne đački, ispunjavajući rediteljske zadatke. Jasno je da do samostalnog, vrhunskog kreiranja svog lika ima još rada. Videlo se to svaki put kad se pojavi Goca, jer se smesta dogodi pozorište u punom smislu reči: surovo, mučno i neprijatno, ali pravo pozorište. Ova, vanserijska , glumica je za mladi ansambl sjajan zamajac, pokrećući u njemu sve što vredi. Osnovni scenski zadaci su precizno postavljeni i to i neiskusnijim glumcima znači veliku potporu i olakšanje. Svi se odlično čuju, zubi im trnu dok govore (što reče Vuk Karadžić), umeju da se kreću, nisu vulgarni...ali: sve to uglavnom, donose na scenu kao lepo naučen domaći zadatak. Siguran sam da će reprize učiniti mnogo da oni steknu i onu opuštajuću rutinu kada stvari ne izgledaju samo školski. Naravno da jeste problem i to što se povremeno (ništa strašno, naravno) čuje poneki otvoreni vokal i prepoznatljive dužine u izgovoru. Lektor bi tu morao , kad je već zasukao rukave, da mnogo više radi kako bi se i književna komponenta govora obradila u potpunosti. Glumci umeju da se kreću u kostimu (''umeju da ga nose'') a znaju i sa rekvizitom ( jednom je samo mladom Unginoviću ispala neka karta koju su svi obilazili dok su mogli). U poslednjim scenama, kada je ,rekao bih zavladao opravdani umor i ponestalo energije, omaklo se afektiranje (u sceni kada one dve devojke ruše delove scenografije), no to je stvarno sitnica koja se vrlo lako može izbeći.

Muziku je primerena situaciji . Branko nije reditelj koji je koristi besomučno, ’’u nedostatku dokaza’’. Po tome je retkost među našim rediteljima. Samo u jednoj sceni (pri kraju, kada starija sestra, agitatorka, ostaje sama) ostalo mi je da zamislim kako bi u tišini odradila svoju ulogu jer je njen deo posla uradila muzika (atmosfera, tugovanka, zamor). Nekoliko puta je reditelj, upravo iz tih razloga čini mi se, izbegao muziku a glumci su se odlično bez nje snalazili. Na taj način izbegnut je taj forsirani i nepoželjni efekat radio-drame, koji je veoma čest u našim pozorištima, kada reditelji radije posegnu za spoljnim efektom umesto za izvornim dramskim rešenjima i zanatskom znanju.
Oprostte mi što ovako – zbrda-sdola iznosim utiske. Kada gledam dobru predstavu uvek je tako. Ungnovićev habitus dozvoljava mnogo više nego što je on pokazao. Nije u potpunosti izneo pokriće za svoje donžuanstvo, pa nije dovoljno to što kroz svoj lik u interakciji sa ansamblom širi tjanstvenonst i lakonski izraz. On je svoju zavodljivost spakovao u uspomene i publici ostavio da mu ’’veruje na reč’’ da on jeste zavodnik. Ta, ipak prenaglašena uzdržanost, jeste nešto što ga je sve vreme, kao staklo, odvajalo od partnera, ali i od publike, što može da bude problem u definisanju svih poruka. Jasno je da je reč o vanserijskom talentu, međutim, kroz ovu predstavu je prošao kao da je očekivao da će uloga sama učiniti svoje . Šta je kolateralna šteta svega toga? Glavni pokretač, ljubav, odnosno žudnja s kojom on traži svoju dragu nije ubedljiva; potraga za njom pretvorila se u sporednu formalnost putovanja od početka ka kraju predstave

Pokušavam da sumiram: sam kraj predstave ostavlja značajnu upitanost. Citat iz ’’Sabirnog centra’’ jeste jasan, ali na onako tesnoj sceni deluje kao da nema dovoljno potencije i pokrića. Dok su one dve devojke pevale, stvar je tekla kako valja, manje-više, jer je to citiranje bilo baš simbolično. Da se tu stalo, čak na prvom stihu , verovatno bi u vazduhu ostalo mnogo obećavajućih dilema. Ovako, oni varničavi dijalozi, one odlične etide u toku predstave, dobile su svoje finale u mini-oratorijumu. Veća scena će zakovitlati bolju pozoršnu prašinu, pa se neće ni ansambl ni publika jednog momenta umoriti od smena.Rekoh da svakako treba više raditi na lekturi. Scenski govor je odličan , no dikcijski problemi moraju da se u potpunosti uklone (usput – pomislio sam da će reditelj onom piskutavom dileru u poslednjoj sceni dozvoliti da ode u donji registar i tako pokaže kako zlo može uvek dalje, ali to bi možda bilo više lepa caka nego realna simbolika; nje iovako ima sasvim dovoljno u predstavi. Nije loše pokušati, bar na jednoj reprizi, pa ako se publici dopadne, zašto da ne?).Unginović dalje od ovoga može, ali ne treba da računa samo na stas i tajanstveni osmeh. Nije dovoljno. Mora, jednostavno, sočnije u nekim scenama, koliko da naslutimo da nije uzalud ’’nosilac’’ tog imena. Pretpostavljam da je reditelj upravo to i tražio,svedenost i simbolizam, no kako god – definitivno je ljubimac i publike i ansambla. Scenografija, naravno, ovde nije došla do izražaja. Jasno mi je da je ovakav sistem ekstremno funkcionalan i da pruža mogućnost ansamblu da rešava scenske probleme na efektne i brze načine. Smene su relativno lake ( i česte) i bilo bi pravo mučenje i za njih i za publiku kada bi se tu pomerali razni kreveti, ormari, itd. Mislim da će na velikoj sceni to proraditi kako valja. Vidljivi su svi umetnički razlozi zbog kojih je ovaj tekst postavljen, a videla ih je i publika – i rekla svoje. Ne znam kakvi su repertoarski planovi, ali sam siguran da će njena pitkost poraditi na tome da se igra često i da bude omiljena. Vremenom će dobiti onu remarkovsku surovost , tako tipičnu za međuratno doba gubitnika. Naravno, ona pripada onoj vrsti komada tipa ’’uzmi ili ostavi’’. Ja volim takvo pozorište i dobro je što je i to ponuđeno.


Odlican prikaz, kako je lepo receno, pretpremijere. Naime, nasi dragi prijatelji iz Sente, su odlicili da nas veoma lepo pocastvuju prvim izvodjenjem za publiku, njihove nove predstave. Svesni toga da je nasa maticna scena, Kamerna scena Pete, veoma mala, upozorili smo Baneta, kao reditelja da mozda nece moci da je odigaju u punom intenzitetu, ali su ipak odlucili da se prilagode i odigraju jednu jako dobru i kvalitetnu predstavu.
Moje cestitke sceni Mika Antic, sam uputio i odmah posle izvodjenja predstave, a sada to radim i ovde. Dakle, veliki pozdrav za Sentu i nadam se da se vidimo uskoro.

Dopuna: 19 Feb 2011 16:01

Inace, da ne zaboravim, a hteo sam to da uradim.

Zahvaljujem se ovim putem i svim ljudima koji rade na organizaciji festivala "Milivojev stap i sesir", u Pozarevcu, koji su dokazali da je ovaj grad i dalje jedan od centara kulture u Srbiji.

Izvodjenjem predstave, "Paklena pomorandza" otvoren je ovaj festival glumackih ostvarenja, a nagrade za najbolje izgradje i najbolje prikazan lik dobila je Snezana Zdravkovic - Zana, za ulogu Ma, a nagradu za najboljeg glumca veceri "Milivojev stap" dobio je Marko Ristivojevic, za ulogu Aleksa.

Djordje Nakic
Teatar 5

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 17933
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Hvala kolega, za ove lepe reči. I nama je stvarno prijalo druženje sa vama.

offline
  • Pridružio: 12 Apr 2007
  • Poruke: 183
  • Gde živiš: na ivici

Hvala Đorđe na pohvali za senćansku predstavu. Imali smo malih problema sa scenom, najviše mojom krivicom, jer sam loše čitao tlocrt. No, moji glumci su odigrali s puno želje da ostave što bolji utisak, jer im je jako stalo do mišljenja članova Teatra 5. Zaljubljen

offline
  • reyban  Male
  • Novi MyCity građanin
  • Pridružio: 26 Maj 2010
  • Poruke: 7
  • Gde živiš: Beograd, Srbija, Evropa, Svet

Ja samo mogu da kazem da svi iz Teatra 5 jedva cekamo ponovni susret sa Sencanima. Nazalost nismo uspeli da stignemo na premijeru u Senti, ali ako ima nekih slika, voleo bih da vidim kako je to izgledalo kod vas.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 1078 korisnika na forumu :: 72 registrovanih, 11 sakrivenih i 995 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 357magnum, _Sale, A.R.Chafee.Jr., aljosa7, Arsenije, arzak, babaroga, bagor10, bladesu, Bloody, bojank, Boris Bosiljčić, branko7, bufanje, Dejan84, dekan.m, Denaya, dragan_mig31, DucicM, flash12, Frunze, Georgius, gomago, goran.vvv, ikan, indja, Insan, kaptain, konstruktor, kybonacci, ladro, ljuba, Marko Marković, mercedesamg, Miki01, Mikulino, Milan A. Nikolic, miodrag, Miskohd, nenad_l, nextyamb, Nixon, nuke92, opt1, panzerwaffe, Parker, pceklic, pein, peruni, raketaš, rikirubio, riva, RobinHood12, rovac, ruso, S2M, savaskytec, slonic_tonic, srecko81, stalja, stegonosa, Stoilkovic, Stuka76, TheBeastOfMG, tmanda323, upitnik, vlad the impaler, W123, Wrangler, z.milosh, zillbg, |_MeD_|