Preminuo Momo Kapor

2

Preminuo Momo Kapor

offline
  • Rogi  Male
  • Mod u pemziji
  • Najbolji košarkaš koji
  • je ikada igrao ovu igru
  • Pridružio: 31 Avg 2005
  • Poruke: 11687

Neka mu je laka crna zemlja.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Momčilo nije bio Prvi pisac, ni Prvi pripovedač, ni Prvi boem, ni Prvi gamen, ni Prvi slikar, ni Prvi kolumnista, ali je bio Jedan Jedini Momo koji je sve nabrojano u sebi obuhvatio i oplemenio. Nije bio dvoličan, troličan ni n-ličan, i umro je kao Jedan Čovek. Kukavnim napadačima na njega kao šovinistu i pijanca ostaje samo da se i dalje dave u vlastitim izlučevinama, i da iz neke rupetine krišom posmatraju kako se Srbija oprašta od fizičkog obličja Momovog. Njegov duh ostaje živ i junoški prpošan, kao što će zauvek mlade ostati Njegove Ana, Una, Ivana, Sanja...

Večna Mu slava!



offline
  • Pridružio: 16 Jun 2009
  • Poruke: 1243

Bećković: Odlazak večnog dečaka

Na vest o smrti Mome Kapora reagovali su mnogi njegovi prijatelji i kolege pisci, a saučešće porodici Kapor izrazili su i predsednik Boris Tadić i premijer Mirko Cvetković. "Umesto da izjavljujem saučešća, bilo bi logičnije da ih primam", rekao je Matija Bećković.

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/179180/Beckovic-Odlazak-vecnog-decaka

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Napisano: 04 Mar 2010 8:39

Evo kako je Momo umeo da u svom prvom (?) intervjuu za NIN bez trunčice ozlojeđenosti opiše svoje životno i umetničko putešestvije:

— Da rezimiram: nisam ministar, ni direktor, ni urednik, nisam dobio nijednu nagradu, nisam član Akademije nauka, niti uprave Udruženja književnika, nisam lider nijedne političke partije, nisam čak ni stalno zaposlen... Od pokretne imovine posedujem nezajažljiv nagon za kretanjem i putovanjima, a od nepokretne - nadu da ću biti sahranjen o državnom trošku. Uopšte mi nije jasno zbog čega dajem ovaj intervju, kad ne moram ni da se branim niti da napadam!


A vezano za kukavne napadače, koje sam prethodno pomenuo:

— Od čuvenog Predloga za razmišljanje 1967. pa do pre tri, četiri godine, ne znam ko me sve nije gonio i zabranjivao. Izređali su se tu i generali armije i članovi cekaova, da ne govorimo o ministrima za informacije ili ambasadorima, predsednicima ideoloških komisija i ostalim figurama iz staretinarnice komunističkog muzeja voštanih figura. Jurili su me, uglavnom, zbog nevažnih, danas, gotovo, naivnih stvari. General Armije Ljubičić, poznat u narodu kao „Čim Prije", posvetio mi je deo jednog od svojih epohalnih govora, samo zbog toga što sam u Čačku rekao da mi je slava Sveti Jovan Krstitelj! U ono vreme, to je bio skandal bez presedana! Zabranio me je u javnosti nekoliko godina! Ni čitulja ne bi mogla da mi bude objavljena da sam se nekim čudom uplašio i umro od straha. Stvarno, šta je sada sa njim? Najsmešniji je bio slučaj sa nekim Dragutinom Kosovcem (nikada nisam doznao da li mu je Kosovac - ime ili zanimanje?), zvanim - Braco! To Braco, mu je, kao, obavezni partizanski nadimak. Braco! On je javno zahtevao da budem zatvoren! Stari dobri NIN je objavio moj odgovor da ga čekam u Kondinoj devet i dežurni urednik Milan Damnjanović je bio suspendovan. To sada izgleda zaista čudno; svaka provincijska bitanga mogla je da traži tvoje hapšenje. To je danas, pretpostavljam, zaboravljen, sklerotičan starac nečiste savesti, potpuno minorna osoba koja će ostati zapamćena samo po tome što je želela da uhapsi jednog pisca. Ali, takvi kriminalci unesrećili su mnogo intelektualaca koji se više nikada posle toga nisu pojavili na javnoj sceni, a neki su, zaista, i otišli u zatvor! O tome je napisana i čitava knjiga, napad na mene, a autor je dobio kao nagradu mesto ambasadora SFRJ negde na kraju sveta... Posle su, naravno, došli crni talasi, zabrana moje drame „Vox humana" u Zenici, nakon devedeset i druge predstave, posle čega je doživeo infarkt i umro jedan divan čovek - upravnik tog pozorišta Uroš Martinović... I tako sve do velike kanadske frke i suđenja u Zagrebu, kada su mi na vratu visile mnoge tajne policije, a čitavu kampanju, po nalogu Vrhovca i Šuvara, vodio je niko drugi do generalni konzul SFRJ u Torontu, izvesni Petar Tolev, kasnije, glavni kadrovnik SSIP-a. Gospode! Kroz njegov kabinet generalnog konzula prošli su isleđenja svi moji kanadski prijatelji, koji su ikad popili i jednu čašicu pića sa mnom. Iza svega, stajao je i KGB, koji je takođe, u međuvremenu, prestao da postoji! Tražio sam da tog Toleva vrate u Makedoniju, da sadi paprike, ali me niko nije poslušao. Šteta!


I kako umetnik može da reaguje na takve progone, osim snagom svog duha?

— Zanimljivo, za sve to vreme, nisam nikoga od njih zaista, mrzeo. Bili su mi smešni, i nekako jadni, onako neinteligentni, nedoučeni, jednom rečju - posluga koja mora da sluša i kao nagradu dobija male poslužiteljske privilegije. Trudio sam se da mržnjom ne pokvarim svoj osećajni mehanizam, od koga živim. Ako mrzim - kako ću posle da pišem? Shvatio sam sve to kao neki uzbudljivi igrani film, koji gledam, kao da sam ne učestvujem u njemu...

http://web.arhiv.rs/Develop/Glasonose.nsf/e1e8ae18.....enDocument

Dopuna: 04 Mar 2010 8:55

S obzirom na vreme davanja intervjua, neka svako po svom nahođenju napadima na Momu pridruži i zapenušana nacistička naklapanja razularenih nevladinih organizacija New Age usmerenja, tek radi dobijanja slike u celini.

offline
  • Pridružio: 19 Jun 2005
  • Poruke: 2673
  • Gde živiš: u pokretu...

nek je Momi laka zemlja, bio je sav svoj, a i - legenda...

p.s. a ti sto prozivahu za rodoljublje...ne zna covek da li je gore da bude patriota i rodoljub ili da ne bude! i ovako i onako - postoje oba tabora, veoma jaka, koji ce ga - rascereciti!

p.p.s. nisam mnogo citala od onog sto je Moma napisao, ali sam dosta citala njegovih komentara i tekstova...imao je tu neku mnogo lepu lakocu i leprsavost u pisanju...

offline
  • Pridružio: 08 Jul 2007
  • Poruke: 2024

ljubicasta ::imao je tu neku mnogo lepu lakocu i leprsavost u pisanju...

Mene upravo tom lakoćom i lepršavošću u pisanju osvojio za sva vremena.
Neka počiva u miru.

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Написано и речено поводом смрти Мома Капора

Док се у књигама других разливао мрак сериозности и досаде, код Моме царују хумор, лепота, и сета. Као на његовим цртежима, то је Ада Циганлија, то су морнари, то су девојке са косама жалосних врба, сликари опчињени џезом, џезери обасјани поезијом, читав један свет који сведочи о лепоти тренутка који управо пролази. ... Био је господин, и џентлмен. Знате како се каже? Кукавице умиру много пута, а частан човек само једном.
Мирјана Бобић Мојсиловић

Дошао је из епског краја, из епског света, да би постао можда један од најузорнијих протагониста урбанитета, или самог урбаног живота. То није тако лако, то може само неко ко је талентован по моћи запажања, по перцепцији, по вредностима, по емоционалности, по свему ономе што је носио у својој људској сложености.
Проф. др Ратко Божовић

Момо Капор је редак Србин који није писао песме, а све што је радио и говорио, писао и сликао, радосна је и раскошна песма, којом је усрећио стотине хиљада читалачког човечанства. Уместо ренесансна, говори се „капоровска личност”. У борби са неизлечивом болешћу, овај вечити дечак показао се и као велики јунак. Својом смрћу ујео је за срце и свој Београд, и свој народ. Остао сам без једног од најприснијих и најмилијих пријатеља, и уместо да изјављујем саучешћа, било би логичније да их примам.
Матија Бећковић

Момо Капор је имао у себи све оно што би човек пожелео да има: хумор и шарм, човечност и лепоту, а надасве велики таленат који ме је толико пута дирнуо до суза.
Милош Шобајић

Момо Капор је у време мог детињства био наш Селинџер. Наш први тиражни писац који нам је литературу отварао на начин на који је светска популарна култура доносила пред нас најразличитије ствари. Није случајно да је он био наш најчитанији писац на просторима бивше Југославије, зато што нас је непретенциозно – и као аутор са шармом и са идејом да нас забави, ослобађао тешких времена када смо морали да читамо литературу преко које се нисмо идентификовали са великим светом.
Емир Кустурица

Капор је заиста свашта знао, а то што је знао умео је да саопшти на мио, отмен, очаравајући начин. Свака велика култура била би срећна да има писца какав је Капор. То је био наш Чехов, многи су говорили лак и прозрачан, неки су говорили – у џинсу, некима је сметало што је у маскирној, али Чехов. Имао сам незаслужену, а можда и заслужену срећу да ми српски Чехов буде пријатељ. И више од тогга - рођак, брат. ... Збогом, Момчило Неспокојни, одмори се најзад у оној горњој, бољој Србији.
Рајко Петров Ного

Био је један од најбогатијих људи на свету. Толико духа, хумора, поезије, знања доброте, имају само изузетни људи. Пресрећна сам и поносна што сам више од пола века могла са таквим човеком да се дружим и да сарађујем.
Радмила Ђуричин

Капор је имао оно што нико други, код нас, није имао: златну способност да све што дотакне - било да је у питању реч, реченица, запис, прича, роман или скица, цртеж, слика, велико платно, сценографија - претвори у живу уметност, исткану златном нити једне од ухваћених суштина. Не знам колико сам пута, током последње деценије, пошто прочитам неки његов запис, прошапутала у себи: Овај Мома је право чудо, право чудовиште од снаге и талента, снаге талента! И то у овим, нашим годинама - а то је непоновљиво! То чудо од талента остаје као истинско врело, и сад, кад је извор пресахнуо. Тек сад.
Светлана Велмар Јанковић

Дружили смо се годинама. Момо Капор био је изузетна особа, сликар и писац. Имали смо сличан поглед на живот који је био неакадемски, мада смо били академски грађани. Остаје ми у најлепшој успомени.
Арсен Дедић

Не постоји југословенски младић коме књиге "Провинцијалац" или "Фолиранти" нису помогле да постане Београђанин, а такође не постоји занимљивост или догађај у Београду о којој Момо Капор није писао на изузетно вешт приповедачни начин, а оно што није стало у причу, нашло се у његовим сликама.
Добрица Ћосић

Имао сам срећу да познајем Мома Капора. Иза његове необично пријатне реченице о свему о чему се да разговарати пажљиво ухо је увек могло да примети извесну тугу. Ради се, уз то, о веома добром писцу, који је на једноставан начин примао то што га сматрају лаким писцем, а његова литература је литература првог реда. И велики је сликар био. Његовим одласком сви смо много изгубили.
Перо Зубац

Остали смо без даровитог сликара, познатог и утицајног писца и великог српског родољуба. Био је један од ретких међу нама коме је пошло за руком да свој дар здружи са изузетним прегалаштвом и завидном снагом воље, када од једног сиромашног сарајевског дечака постане истакнути уметник, угледна и часна јавна личност, чији се глас далеко чује.
Коста Чавошки

Нисам помислио: нема више Момчила. Постоје људи којима смрт не може ништа. Ту су, и кад их нема више! Неуништиви су. Не може им ништа ни црв, ни ватра. Они настављају свој живот и овде и тамо где су се упутили. То знају сви који су, као Црњански, веровали да смрти нема, да постоје само сеобе. Капору је писано само да се пресели, и преселио се. ... Видећемо се, Момчило. Док те буду носили тамо где те носе напићу се, као човек. Ти ћеш разумети ако не будем заплакао. Опсоваћу неколико пута. Псовка је тешка, сува суза, понекад је лакше заплакати него опсовати. Знаш ли, бре Момчило, с ким си нас оставио!?
Брана Црнчевић

За разлику од књижевних тежака, Момо је све радио са неком необичном лакоћом. И писао и сликао и пио и уживао у животу.. Његове су руке увек биле раскриљене, врата широм отзворена. Благородан, духовит, лепоречив, козер, умео је да се смеје и подсмехује. ... У бољи свет се преселио златан човек који је као онај митски јунак све што је дотакао претварао у суво злато.
Гојко Ђого


(Извор: Дневна и периодична штампа у Србији)

offline
  • Pridružio: 19 Jun 2005
  • Poruke: 2673
  • Gde živiš: u pokretu...

Размишљања доконог шетача

Имати и немати

Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази

Видим, на тротоару контејнер за ђубре. Над њим нагнута млада жена у уфлеканој хаљини, која памти и боља времена. Нешто гледа. Некоме нешто говори.
Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град.
Девојчица каже мајци: „Нема...“
Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног „нема“? Та реч предуго траје.
Мајка каже: „Погледај још мало...“, и дете поново ишчезава у ђубрету.
Стојим запањен тим призором. Мој пријатељ, и сам сиромашан, никада не баца остатке хлеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрај контејнера. Хлеб волшебно ишчезава, чим овај уђе у кућу. Глад има четворе очи.
Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.
Наши стари су нас учили да подигнемо комад хлеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу Јелисавету како подиже комад хлеба који јој је пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хлебу. Заборављен, као и стара реч - задужбина.
Стари београдски трговци, проглашени после рата окорелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине. Шта је с новим?
Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте. Наши, који су успели у белом свету: нафташи, банкари, индустријалци... нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу... Коме ће све то да оставе? Својој деци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понети на онај свет, када једанпут буде одлазио.
Изгубљене су све вере, сем религије стицања.
И ако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи контроверзни бизнисмени су, опет, све то остављали отачеству, да некако искупе грешну душу. Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине? Можда треба почети од нечег малог, готово неважног? Свет се не поправља великим гестама, већ ситницама. Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у пластичну кесу покрај контејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле? Какво време, такве задужбине! Могу сасвим лепо да стану у пластичну кесу.
Остављам је покрај контејнера и окрећем се после пар корака. Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.
Шта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате... Преврћу по контејнерима и извлаче новине и недопушене цигарете. Зову их - ђуброселектори! Један носи карирани качкет (знам и чији је био). Они више немају обавезу да буду господа. Ослобођени су...

Недавно сам у неким новинама, у додатку „Некретнине“, видео фотографије вила на Дедињу које се продају. Биле су ту и цене: шест милиона евра, четири и по милиона, три милиона, два и по... Занимљиво, међу тим ценама није било ниједне од милион евра - једине коју би могао да плати добитник Нобелове награде за књижевност, која толико износи. Невероватно да најславнији светски писац не може да купи ни најмању вилу у једном контроверзном београдском крају. Од часа кад сам то сазнао, престао сам да се надам Нобеловој награди. Не вреди; остаћу заувек у једној старој кући, грађеној 1926. године, са липом, чесмом и три комшије у заједничком дворишту, које ми с времена на време доносе тек испечене уштипке или парче гибанице.
Занимљиво, нови богаташи, потекли с југа, навикли на стари крај, око својих вила на Дедињу подижу високе зидове са прорезима, налик на пушкарнице, а један од њих је на улазу у своје имање подигао праву Тријумфалну капију. Он има и грб, који је однекуд мазнуо: на њему су два лава (омиљене животиње у његовом селу), али ти лавови носе беле чарапе на црне мокасине.
Нема већег страха од оног кад човек осети да ће бити заборављен. Тај страх од заборава нагонио је најмоћније људе света да ангажују велике уметнике и да им буду мецене, па су тако Медичи и Сфорце, као и многе папе, унајмљивали Микеланђела, Леонарда и Рафаела да би, уписани у историју њихових дела, препловили море времена и заборава.
Млади људи, у напону снаге и грознице стицања, не стижу да мисле о томе.
Гутајући енергију, време и простор, они верују да су вечни и не сањајући да ће им све то потрошити и упропастити, већ као што то бива, наредна генерација. Због тога су најмудрији од пребогатих још за живота остављали задужбине отачеству које их и данас сваког дана помиње. Илија Милосављевић, звани Коларац, тако, остави Београду велелепно здање, а његово име се сваке вечери још увек помиње. Он је био из села Колара, син абаџије и ратника аба-Милосава, са којим је једнога јутра 1813, бежећи од Турака, превеслао Дунав док је за старим чуном пливао њихов једини иметак - бело ждребе на повоцу. Видим то јутро у бледој измаглици реке. Отац и син вежу свој чамац за дашчани док панчевачког пристаништа. Тамо даље је сточна пијаца на којој ће Илија Коларац постати најчувенији трговац надмудривши Грке, Цинцаре, Јевреје, Јермене и Турке - поставши Илија Србијанац или Сервијанер, чији ће товари брашна и крда свиња запловити Дунавом ка горњим местима, а слава засметати кнезу Милошу, док ће злато потећи реком да би се једнога дана, много година после његове смрти, подигао Коларчев народни универзитет, у чијој ћемо дворани слушати Јохана Себастијана Баха - хладне одсеве метематике и кристала.
Треба се сетити и претече добротвора, грофа Саве Владиславића, званог Рагузински. Био је министар Петра Великог и Катарине, и богато је даровао манастир Житомислићи, који су, иначе, као ктитори, у четрнаестом веку подигли Храбрени Милорадовићи, преци знаменитог руског Кутузовљевог генерала Милорадовића... Гроф Сава Владиславић је, иначе, поклонио Петру Великом Пушкиновог претка, Абисинца Ханибала, кога је цар ослободио ропства и начинио од њега свог генерала и племића.
Херцеговац Лука Ћеловић, који је у престоницу дошао са два динара у џепу и коме је Јован Дучић давао новац за железничку карту да се окане Београда и врати у Требиње, нежења и скроман човек који је читавог живота спавао на гвозденом војничком кревету, оставио је Београдском универзитету, сем велелепног хотела „Бристол“, готово читаву Карађорђеву улицу и парк код Железничке станице.
Могли бисмо овако набрајати до миле воље, све до Игуманова, који је своју предивну палату поклонио Православној цркви, и Николе Спасића са задужбином у Кнез Михаиловој, да бисмо се на крају сетили многих богаташа којима не пада на памет да дају ни мрвицу свога богатства народу из кога су потекли. Алави, као што их је Бог дао, гутају све чега се домогну, бежећи од генетске глади која их разједа изнутра.
Уз то, новопечени богаташи су изузетне циције, стипсе или џимрије, што би рекао народ - нарочито они што живе на Западу. Евро им је велики као кућа. Тако се некако удеси да ја, сиромах, плаћам пиће милионерима, јер они никада не носе кеш, а немогуће је кредитном картицом платити два оштра пића у пабу. Зато су и богати, јер никада ништа не плаћају. Не плаћа онај ко има, него онај ко се навикао да плаћа.
Гле, тресе се империја за коју смо веровали да ће трајати вечно. Пуцају банке као презреле тикве, а криза се шири све до Европе. Кажу да ми то нећемо осетити, јер ионако немамо пара које би могле да пропадну. Као типичан Србин, ја, на пример, у банци имам неколико стотина евра, што се каже - ни за сахрану. Није ми жао и ако пропадну.
Ако икада умрем, што рекао друг Тито, мораће да ме сахране о државном трошку, у Алеји заслужних грађана, где ћу остатак вечности прележати, сигуран сам, уз неког са ким нисам говорио пола живота.
Бар ћемо се сити наћутати.

На крају, сетих се дивне мисли коју је волео да понавља мој покојни пријатељ, Хиландарац, отац Митрофан: „Наше је само оно што поклонимо другима.“ А из ђубрета поново излази тамнопута девојчица блиставих очију и каже мајци: „Нема!“ И поред свега, лепа и насмешена, она излази попут заштитног знака за наду. У том тренутку, некоме, ко зна због чега, застаје залогај у грлу.

Момо Капор

offline
  • Pridružio: 10 Okt 2005
  • Poruke: 13526
  • Gde živiš: Beograd

Petričić:

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 16913
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Autor vica :''Gospodine, ovo je švedski sto. Nema veze, sklonićemo se mi kad dođu Šveđani''.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 612 korisnika na forumu :: 39 registrovanih, 3 sakrivenih i 570 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1567 - dana 15 Jul 2016 19:18

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: antonic.igor2050, Apok, blue, dacaaca, darkstar101, Djokislav, djordje92sm, DM1994, drdoca, Duh sa sekirom, Fog of War, Joja, kolateralnasteta, krkalon, liki83, LUDI2, m0nstrum_, macapetkovic1, Marko Marković, Mercury2, MIg, Mikulino, miljannis, mrav pesadinac, oldtimer, pavle_pzs2, Rakenica, repac2, Roman, sakota79, Skywhaler, SsssssNOVI, Toni, uhogrlonos, vespa nikola, VP3987, wizzardone, zbogfejs, zoidbergs