|
Poslao: 07 Jun 2009 16:34
|
offline
- Pridružio: 29 Sep 2008
- Poruke: 279
|
@capljara, jesi ti ovo pisao?
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 07 Jun 2009 18:16
|
offline
- capljara
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 07 Jun 2009
- Poruke: 2
- Gde živiš: Beograd
|
Ne i ne znam uopste zasto sam je poslao ovo je prvi put
Oprosti na greskama
Dunav Capljara
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 17 Jul 2009 01:52
|
offline
- Sally89
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 17 Jul 2009
- Poruke: 1
|
Chekanje
U meni bruje shapati svesti…
Trude se da odgonetnu zashto sam ovde,
Vape za pobedom nad mojim osecanjima.
Kazaljka odugovlachi!
Duboku jamu stvara…
Propada polako, ali sigurno
Alisa u Zemlji Chuda.
Svesna svoje greshke, slusham kako dishem,
A chini mi se, sve teze
I bolnije…
Pishti u ushima, a srce?
Uplasheni zec… A lisice josh nema na pomolu.
Ooo… eno ga!
Mirnim hodom, nonshalantno
Pojavljuje se kao da je vreme na prodaju.
Shapati me pitaju: „A shta je to vreme?“
I ono je stalo..
Priblizava se I krade mi osmeh s lica.
Prokleta varka!
Prokleti prolaznik!
Oslushujem komeshave zvuke,
“glasovi razuma” sve nejasniji.
Lishce me sazaljeva,
O, tako nemirno zuti i opada…
Osecam, I moja kosa ce.
Nokti su mi neuredni, zanoktice sve bolnije!
Pravi sam invalid, zelim da krenem, a stope su ukopane.
I volja i nevolja bacaju me na nepoznatu stranu.
Vredja me ova bolna tishina.
Ulice prljave, k’o tvoja dusha.
Poshtedi me!
Krv mi se ledi u zilama…
I dzepovi mi hladni...
,
Opet mi se prolaznik podsmeva!
Zna, znam da on zna.
Osecao se I on nekad tako?
Koza se ljushti… Celije umiru…
Ochi suze, trepavice se lepe….
Shapati vec odavno plachu.
Osecam grimasu na svom licu.
O, kako imam talenta za klovna!
Nisko sam pala, a da li sam visoko letela?
Gazim po shapatima koji mole na zemlji.
Nemam vishe noge, a ni ruke…
Sve se pretvorilo u sumnju.
Imam li osecaja, da uopshte sumnjam?
Fale mi oni „glasovi razuma“
Samo zato da nisam vishe sama.
Cheka li i mene neko?
Autor: Moja malenkost  ))
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 24 Jul 2009 04:13
|
offline
- NoOneEver Dreams
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 16 Apr 2008
- Poruke: 1159
- Gde živiš: Ank-Morpork
|
JEDNA SUZA
Ni od besa ni od jada
Jedna suza ćuti zri
Ni da kapne ni da svene
Čednim žarom budi grudi
Da udahnu da ožive
Jutra siva dane setne
Jedna suza
U noći se s tobom sretne
U pesmu se preobrazi
Pa poleti da odleti
Ni od tuge ni od straha
Jedna suza vrati nam se
Ni od slova ni od zlata
Svetlim prahom teške kiše
Sa postelje naše briše
Da se zvezde ne ugase
Snežana Nikolić
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 25 Jul 2009 18:49
|
offline
- Pridružio: 18 Jul 2009
- Poruke: 56
- Gde živiš: Harmony city
|
Znaš li gde sam video sjaj zelenih livada,
srebrnu kišu i osmeh dobrih anđela?...
Gde sam video suze, tople i meke
kao dodir mesečine
i čiste kao ledeni žubor, gore sa bregova?
Znaš li gde sam video šapat
kako krilima crta u mraku ludilo moje?
U čijim očima, mekim do bola,
na kraju puta, svoje sam oči prepoznao?
O, seti se pesama ruskih cigana,
ispuni srce mirisom poznatih mesta
i osti ukus besanih noći, mila,
svaki put kad mi se oči sklope u mraku
i kad u molitvi usne mi pokreneš...
... imenom svojim.
For love of my life
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 26 Jul 2009 09:26
|
offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
* * *
Растасмо се. Ал' твог портрета
чари срце не одболова.
Ко привиђење прошлих лета,
храбро га носи душа ова.
И предан новој страсти, знам
из срца нећеш никад мог:
напуштен храм је - ипак храм,
одбачен идол - ипак Бог!
(Михаил Љермонтов, 1837)
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 22 Avg 2009 22:34
|
offline
- Zvezdasta
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 31 Jul 2009
- Poruke: 24
|
Ne,ja te tako vatreno ne ljubim,
ljepota tvoja ne blista za mene
u tebi svoje prošle dane ljubim
i mlade svoje dane izgubljene
U času, kad te zadivljeno gledam
s očima tvojim kad svoj pogled spojim,
tajanstvenom se razgovoru predam,
al ne s tobom,već sa srcem svojim
Ja s drugom zborim,koje više nema
u tvom liku tražim crte njene
u živim ustima - usta davno nema
u očima ti - sjaj ugasle zjene
Mihail Ljermontov
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 15 Jun 2012 00:03
|
offline
- Pridružio: 19 Nov 2008
- Poruke: 49
- Gde živiš: Nis
|
Toliko NN autora a niko da stavi naseg odlicnog pesnika Stevana Raickovica i meni najdrazu pesmu ikada napisanu. Evo.. Uzivajte..
ЗЛАТИБОРСКА ПЕСМА
Ако се небо ширило као плава утеха,
ако је сунце имало нешто од твога дисања:
Ми смо били два бора, тужна, без греха,
две гране што се ломе и – ћутање, два питања.
Изговорена тихо као камен да пита
(тихо, сасвим, да се до бесчујности чује);
скоро немушта (тако само причају жита
своју нејасну љубав у ветровима што хује).
Знам: одвојило се нешто од свега, к'о острво,
и постојало тако, самовало, само.
Ако смо звали љубав – тихо је шумело дрво
то на ком је расла мисао да нешто знамо.
Зато су улазиле у нас даљине, оне далеке,
па отицале лепе као звездано небо, и гушће.
Од њих су нам руке бивале по две немирне реке
са пустим обалама што траже благо ушће.
Ако су траве имале прсте који нас просе
и птице, изнад, у перју слутиле потоке:
био сам у твом оку – крила што се надносе
над воде страшно зелене, изгубљено дубоке.
Док је мировало, у врху, облачје заустављено
као подводно стење у небеској дубини –
из поноћи се дизало твоје колено
и сјало белу светлост по тужној једној тишини.
Па ако су падине биле дланови заборава
И врхови – без равнотеже, у чудном знаку самоће:
нас су њихала два мора – небо и трава –
на црном чуну љубави где расте глад и воће.
Зато смо (не знам) слутили да ноћи не умиру
и веровали у све то као у месо и кости.
О ми смо били тек два камена у виру
бачена са танке гране пролазности.
Stevan Raickovic
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 15 Jul 2012 18:45
|
offline
- B.G.D.Lejdi
- Ugledni građanin
- Pridružio: 19 Sep 2010
- Poruke: 363
- Gde živiš: i ja pocela da se pitam...
|
Where were you when I was burned and broken
While the days slipped by from my window watching
And where were you when I was hurt and I was helpless
Because the things you say and the things you do surround me
While you were hanging yourself on someone else's words
Dying to believe in what you heard
I was staring straight into the shining sun
Lost in thought and lost in time
While the seeds of life and the seeds of change were planted
Outside the rain fell dark and slow
While I pondered on this dangerous but irresistible pastime
I took a heavenly ride through our silence
I knew the moment had arrived
For killing the past and coming back to life
I took a heavenly ride through our silence
I knew the waiting had begun
And I headed straight..into the shining sun.
PINK FLOYD
|
|
|
|
|
|
