Najomiljenija pesma

6

Najomiljenija pesma

offline
  • Pridružio: 06 Maj 2013
  • Poruke: 644

STRAH - D.Maksimović

Plašim se, kad pomislim
da će doći, poslednja nedelja
našeg ,,drugovanja,,
znam biće proleće i sunca žar
i s bolom ostavićemo na dar
jedno drugom slatka dugovanja.

Znam, cvetaće rumeno dani
poslednje nedelje
našeg ,,drugovanja,,
mirno ćemo se pozdraviti
i nikada nećemo ozdraviti
od čudesnog tugovanja.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 04 Dec 2008
  • Poruke: 4030

.

Kad si otišla od mene
nebo je plakalo
pticama koje su u tišini nestajale sa horizonta.
Samo je ostala plava reka uspomena
koja je koračala ćutke kraj mene
i toplina ruku tvoga zagrljaja.
Ostao sam sam verujući da mi se to ne može desiti,
u stvari, veroavao sam u tebe,
u neka osećanja koja samo ponekad izviru iz srca,
i to baš onda kada su najpotrebnija,
kad potiru sve što nije dobro i lepo,
kad čovek lako uz njih zaboravlja
i kreće siguran u ljubav nekome kome je jako potreban.
Često se budim,
a oko mene sve je prazno,
tišina i tama plešu
uz ritam mojih jecaja.
Voleo sam de te gledam dok spavaš,
dok čuvaš našu ljubav zatvorenih očiju
za još jedno srećno sutra.
Uz tebe, ona su svitala lako.
I sunce je pokušavalo da pre mene dođe na tvoju trepavicu.
Uzalud.
Umeo sam beskonačno do tvog osmeha
da hodam na prstima
samo da te ne probudim.
Voleo sam te jednako i kad sam ćutao,
kad si sumnjala da mislim na neku drugu
i kad sam ti govorio da bez tebe ne mogu
biti srećan.
Lepša si mi bila od anđela
za koje sam čuo da postoje
i verovao da su oni samo tvoje kopije na nebu.
A sad se bojim vremena koje ne ume da zastane
i koje ne razume moje molitve.
Osećam, doći će kad najmanje budem želeo
i uzeti mi trenutke kad bih
tebi krenuo ponovo
i možda drugačije
gradio most do tvog srca.
A ovako, samo me sećanja ne ostavljaju
i plava reka što u daljini traje
i podseća na tebe
jer nestaje ispod neba bez ptica
u vremenu koje uzalud pokušava
da me otrgne od tebe.

Ljubenko Zvizdić



offline
  • Pridružio: 25 Avg 2008
  • Poruke: 738
  • Gde živiš: na bezbednom rastojanju od pojedinih

Dolap
Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete čuo.
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okreće ga tromo,
malaksao davno od teškoga truda.
Vuče bedno kljuse, sipljivo i romo,
bič ga bije, ular steže, žulji ruda.

Vranče, ti si bio pun snage i volje,
i dolap si stari okretao živo.
Tešila te nada da će biti bolje;
mlad i snažan, ti si slatke snove sniv'o.

Al' je prešlo vreme preko tvoje glave,
iznemoglo telo, malaksale moći;
poznao si život i nevolje prave,
i julijske žege i studene noći.

O, kako te žalim! - gle, suze me guše, -
oličena sudbo svih života redom,
tebe, braću ljude, i sve žive duše,
jednake pred opštom neminovnom bedom.

Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreći teče.
Ali bič fijukne... Napred, nemoj stati,
dok ne padne najzad spasonosno veče.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo;
svuda oko tebe buja trava gusta,
i mirise njene ćuv donosi vreo.
Ali bič fijukne. Zbogom, nado pusta!

Ti si, kao i ja, od mladosti rane
osetio opštu sudbu što nas gazi,
i gladan i žedan provodio dane
sve u istom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si, kao i ja, na julijskoj žezi,
dok žubori voda kraj tebe u viru,
sanjao o sreći, nagradi, i nezi,
sanjao o dobrom, zasluženom miru.

O, ko zmija ljuta košuljicu svoju,
ostaviti bedu, nesreću i zlobu,
i udarce biča stečene u znoju,
i svemoćnu podlost i opštu gnusobu!

Pusti snovi! Napred, vranče, nemoj stati,
ne miriši travu, ne osećaj vir;
nagradu za trude nebo će ti dati:
mračnu, dobru raku, i večiti mir!


Milan Rakic..

offline
  • Pridružio: 04 Dec 2008
  • Poruke: 4030

Tri najneobičnije reči

Kada izgovaram reč Buducnost,
prvi slog već odlazi u prošlost.

Kada izgovaram reč Tišina,
narušavam je.

Kada izgovaram reč Nista,
stvaram nešto sto se ne smešta
u bilo kakvo nepostojanje.

Vislava Šimborska

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2011
  • Poruke: 477

muške papuče

iznošene
kraj vrata da ih majstor vidi čim uđe
znak su da ima muškarca u kući

samo je izašao
na čas
da kupi cigarete
da sa drugarima popije pivo
da od komšije pozajmi bušilicu
da potuca švalerku

ali sigurno će on da se vrati
u svoju kuću
može svakog časa da bane

te majstor ne treba da se džabe vrpolji
i ne mora značajno da diže obrvu
dok pilji u nju kao mačak u slaninu
ni da se onako kao slučajno
slabinama dotakne njene zadnjice
dok prilazi sudoperi da je otpuši
zbog čega je ustvari pozvan

jer muž kojeg nema ne ume

- mirjana stefanović

offline
  • Pridružio: 15 Feb 2016
  • Poruke: 709
  • Gde živiš: Sever

JAVNA KUHINJA

glazba je javni glas polubogova.
isto tako nema osobne poezije,
nema mojeg i tvojeg dnevnika.
sve je to opći ocean, pjena od snage,
jestiva sperma kratkoročnih jadnika,
javna kuhinja za iskonske mrtvace,
bestidno kušanje krvi i kaosa.
u kuhinji je toplo, radio svira.
poezija se jede srcem:
neopranim rukama bez pribora.
to su shvatili zen budisti
preumorni za ubijanje ili rad
u tekstilnim tvornicama bez bitka.
zato pišu poeziju punjenu metaforama.
žele izraziti dubinu dupina,
pokazati sudbinu kao običnu kurvu na poslu:
bez zaštite, bez prezervativa, bez makroa i bez
rezervnih gaćica u torbici od mučene kože.
kažu: na nirvanu je potrebno malo:
samo epski minimalizam kabrioleta,
vjetar u kosi, noga u zraku, cigareta
u smijehu gubice i puno techno zvuka
za pranje mozga prije spavanja.
kažu: za zen je potrebno više.
ako u kabrioletu čuješ jazz
ti si zen, jebe ti se za sve
pa čak i za mene na čijem si
slomljenom rebru rađala Evu, grožđe,
orgazme, mokre noge, nježnost,
mjesečinu posutu čokoladnim stihovima.
vidiš, poezija je
javna kuhinja, topli znoj mučenika.
oni kuhaju more za opće obroke bez sna.

- Milko Valent

offline
  • Pridružio: 22 Apr 2011
  • Poruke: 437

Peca ::mislim da tu pesmu niko nije postavio do sada...

PESMA O KERUŠI

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode ...
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

(Sergej Jesenjin)

------

nisam bas siguran da je ovo onaj prevod koji imamo u citankama...


Ovo je prepev Tode Čolaka, po meni najbolji.
~~~
Meni veoma omiljeni franccuski pesnik Stefan Malarme, rođen 18. marta 1842. u Parizu, preminuo 9. septembra 1898. u Valvinsu.

Strepnja

O zveri, ja neću večeras u tami
Da ti svladam telo, večno greha žudno,
Niti poljupcima u beskrajnoj čami
Da ti mrsim tužno masne kose bludno.

Teški san bez snova moje srce traži,
San koji će svako kajanje da zbriše,
San drag tebi posle tvojih crnih laži,
Tebi, što o smrti znaš od mrtvih više.

Jer, Blud rijuć ispod otmenosti moje,
Jalavošću svojom žigosa nas dvoje;
Al' dok ti u grudma surovim ko kam

Srce je kog zločin ne vredja ni jedan,
Ja bežim, bled, videć les mrtvački ledan:
Bojim se umreću ako legnem sam.

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2011
  • Poruke: 477

Napisano: 17 Dec 2016 21:38

povratak

ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
krhko je znanje!)
možda je pao trak istine u me,
a možda su sanje.
još bi nam mogla desiti se ljubav,
desiti - velim,
ali ja ne znam da li da je želim,
ili ne želim.

u moru života što vječito kipi,
što vječito hlapi,
stvaraju se opet, sastaju se opet
možda iste kapi -
i kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,
jedna vječnost pusta,
mogla bi se opet u poljupcu naći
neka ista usta.

možda ćeš se jednom uveče pojavit
prekrasna, u plavom,
ne sluteći da si svoju svjetlost lila
mojom davnom javom,
i ja, koji pišem srcem punim tebe
ove čudne rime,
oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
niti tvoje ime!

pa ako i duša u tom trenutku
svoje uho napne,
sigurnim će glasom zaglušiti razum
sve što slutnja šapne;
kod večernjih lampi mi ćemo se kradom
poglédat ko stranci,
bez imalo svijesti koliko nas vežu
neki stari lanci.

no vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
ko sunce u krugu,
i nosi nam opet ono što je bilo:
i radost, i tugu.
i sinut će oči, naći će se ruke,
a srca se dići -
i slijepi za stope bivšega života
njima ćemo ići.

- dobriša cesarić

Dopuna: 21 Dec 2016 21:59

šta bih voleo

voleo bih da se vozimo tramvajem
i onda nestane struje
i mrak je i ne može da se izađe
i ljudi se plaše mraka
i preturaju po džepovima i traže upaljače
šibice
a nas baš briga mi se ljubimo.

voleo bih da je zora
i grad je prazan
nikog sem nas
i jedino se čuju naši koraci.

voleo bih da se kao brijem
i onda ti odnekud naiđeš
i poljubim te
i ostavim ti belu bradu od pene
baš si smešna
sa tom bradom.

voleo bih da ležimo
i slušamo muziku
i to je sve.

voleo bih da putujemo
na primer vozom
i napolju magla ili sneg
a pored tebe toplo
i kako se uspavljujemo
više nismo sigurni
gde smo ni kuda idemo
i to je sada manje važno.

voleo bih da sam spavao
i sad ležim budan
ne otvaram oči
a znam da si tu
tiho jedeš jabuku.

voleo bih da jedemo
pečen hleb ili keks
i to je bučno
pri svakom zalogaju
smejemo se jedno drugom
očima jer su nam usta puna.

voleo bih da ne mogu da zaspim
i onda ti malo kradem ćebe
a ti da se utopliš
priljubljuješ se uz mene.

voleo bih da ti napravim
jednu malu pticu od papira
a ti mi je posle mnogo godina
pokažeš
i pitaš me
da li se sećam?

voleo bih da zajedno
gajimo biljku
i da krijući
jedno od drugog
pričamo sa njom.

voleo bih da sedimo na obali
i da kad odemo
u pesku ostanu otisci
naših guzica.

voleo bih da sam negde
miran i odsutan
i da najednom negde
osetim tvoje usne.

voleo bih da ti tiho
govorim na uvo
tako o tome
šta bih voleo.

voleo bih da manje pričam u sebi
jer kad pričam u sebi
pričam o tebi
a mnogo pričam.

voleo bih da zatvorim
teglu ili bocu
najjače što mogu
i ti onda tražiš
da ti otvorim.

voleo bih da hodamo
i načas je staza uža
i tih par trenutaka
koračam iza tebe
i udišem tvoj miris.

voleo bih da pijemo
nešto toplo
i gledamo se
preko šolja i kroz paru u oči.

voleo bih da vodimo ljubav
i posle premoreni brzo zaspemo
i oboje sanjamo isti san
kao mi vodimo ljubav.

voleo bih da je ovo poslednji put
kako ti govorim o tome
šta bih voleo
jer kažu,
što se kaže neće biti.

- uroš pajić

offline
  • Pridružio: 12 Okt 2010
  • Poruke: 10275

Rekvijem

Ovoga puta
umro je neko blizu

Rekvijem
u sivom parku
pod zatvorenim nebom

Žene su pošle za mrtvim telom
smrt je ostala u praznoj sobi
i spustila zavesu

Osetite
svet je postao lakši
za jedan ljudski mozak

Prijatna tišina posle ručka
bosonog dečak sedi na kapiji
i jede grožđe

Zar iko ostane veran
onome što izgubi

Ne žurite se sa smrću
niko na nikog ne liči
sinovi misle na igračke

I ne opraštajte se pri odlasku
to je smešno
i pogrdno

Miodrag Pavlović

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2011
  • Poruke: 477

vermer

sve dok ona žena u kraljevskom muzeju
u naslikanoj tišini i usredsređenosti
iz dana u dan sipa
mleko iz bokala u činiju,
svet ne zaslužuje
smak sveta.

- vislava šimborska

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 1171 korisnika na forumu :: 35 registrovanih, 6 sakrivenih i 1130 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1798 - dana 19 Sep 2019 18:42

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., amaterSRB, Bane san, bigfoot, blake, bobanrakidjic, Buzdovan, calvi, celik, cole77, darcaud, Dorcolac, Eyes Wide Shut, Futurama, Georgius, knell, Kubovac, ltcolonel, luka1978, Marko Marković, Mercury2, Milan A. Nikolic, Nebo_M, NenadG, radoznao2, SsssssNOVI, stug, suton2, Toni, versus2, VJ, Vlada1389, Vlada78, xandar, YU-UKI