Čeznem da ti kazem najdublje reči koje ti imam reći,
ali se ne usudjujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da ti kazem najvernije reči koje ti imam reći;
ali se ne usudjujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocenije reči sto imam za te;
ali se ne usudjujem strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ruzna imena i hvalim se svojom surovosću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećes nikada saznati sta je bol.
Čeznem da sedim nemo pored tebe;
ali se ne usudjujem jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvek,
ali se ne usudjujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dizem glavu i dolazim veseo u tvoje drustvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svez.
Мени је најомиљенија песма, која је препев. Аутор и извођач оригиналне песме је познати шансоњер и кантаутор Жак Брел (назив оригинала је Ne me quitte pas).
Својевремено сам сазнао да постоје много бољи преводи ове песме на енглески језик, него што је то "извикана" If You Go Away (овај превод су користили многи познати извођачи: Том Џонс, Френк Синатра, Ширли Бејси, Дасти Спрингфилд, Нил Дајмонд, Синди Лопер,...). Жао ми је што не знам француски језик, али и овако, кад упоредим два мени блиска превода са наведеним "извиканим", јасно је на чијој је страни уметничка вредност и блискост са оригиналом. Преводиоци су необичне и занимљиве личности, а уз то - скоро па вршњаци.
http://en.wikipedia.org/wiki/Momus_(artist)
http://en.wikipedia.org/wiki/Des_de_Moor
Први превод потиче од авангардног уметника и текстописца познатог као MOMUS, а назив песме је DON'T LEAVE:
DON'T LEAVE
Don't go away
If you can't forgive
Believe, just to live
You must forget
Forget the times
You misunderstand
Let them slip through your hand
With the sand of time
Forget those hours
When 'perhaps' has died
At the hands of 'why'
And our lack of faith
Don't go away
Don't go away
Don't leave
Me, I'll offer you pearls
Made out of the rain
That falls in a world
Where rain never falls
I'll ransack the earth
By day and by night
To cover your body
With gold and with light
I'll make a domain
Where love will be king
Love will be everything
You'll be the queen
Don't go away
Dont' go away
Don't leave
Don't go away
I'll invent for you
Words just meant for you
And you'll know what's meant
And I'll tell you the truth
About how other lovers
Looked into each other
And how they were moved
Then I'll read to you
The story of kings
Who lived without meeting you
Died without knowing you
Don't go away
Dont' go away
Don't leave
And just when you think
The volcano's expired
The craters turn pink
And the ash turns to fire
In a charred barren land
You can still be surprised
Wheat suddenly stands
Like a dream of Julys
When the sun sets
In a brilliant sky
The black and the red
Never touch as they die
Don't go away
Dont' go away
Don't leave
Don't go away
I won't cry anymore
I won't talk anymore
I'll crawl under the bed
And I'll watch you from there
As you smile and you dance
And I'll listen to hear
How you talk, when you laugh it's enough
In the shadow of you shadow
In the shadow of your hand
The shadow of your man
Don't go away
Dont' go away
Don't leave
Други превод потиче од песника, музичара и певача Деса де Мура (DES DE MOOR), под називом DON'T LEAVE ME NOW:
DON'T LEAVE ME NOW
Don't leave me now
All we can forget
We must just forget
All we did till now
Let's forget the cost
Of the breath we've spent
Saying words unmeant
And the times we've lost
Hours that must destroy
Never knowing why
Everything must die
At the heart of joy
Don't leave me now
Don't leave me now
Don't leave me now
I'll bring to you the clear pearls of rain
From a distant domain where rain never fell
And though I grow old I'll keep mining the ground
To deck you around in sunlight and gold
I'll build you a domain where love's everything
Where love is the king and you are the queen
Don't leave me now
Don't leave me now
Don't leave me now
Don't leave me now
For you I'll invent words
And what they meant
Only you will know
Tales of lovers who fell apart
And then fell in love again
Since their hearts stayed true
There's a story too
That I can confide
Of that king who died
From not meeting you
Don't leave me now
Don't leave me now
Don't leave me now
And often it's true that flames spill anew
From ancient volcanos we thought were too old
When all's said and done scorched fields of defeat
Will give us more wheat than the fine April sun
And when evening is nigh with flames overhead
The black and the red aren't they joined in the sky
Don't leave me now
Don't leave me now
Don't leave me now
Don't leave me now
I will cry no more
I will talk no more
Hide myself somehow
And I'll see you smile
And I'll see you dance
And I'll hear you sing
Hear your laughter ring
Let me be for you
The shadow of your shadow
The shadow of your hand
The dog at your command
Don't leave me now
Don't leave me now
Don't leave me now
Kada te ostavi onaj koga voliš.
Kada te ostavi onaj koga voliš.
Kada te ostavi onaj koga voliš.
Kada te ostavi onaj koga voliš.
Prvo osetiš jedno ništa
Prvo osetiš jedno ništa.
Prvo osetiš jedno ništa.
Prvo osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.
Idem da prošetam.
Gde češ po kiši?
Ja volim kišu.
Ponesi kišobran.
Ne treba mi kišobran.
Pa idi onda kad si luda.
I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš .I šetaš...
I svi gledaju kako šetaš.
I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš...
I već ti je bolje.
I ne boli te ništa.
I ne boli te ništa.
Samo malo...ništa.
Dopuna: 01 Nov 2009 11:04
Ko sam?
Sta sam?
Ja sam samo sanjar,
ciji pogled gasnde u magli i memli,
zivio sam usput,ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.
I tebe sad ljubim po navici ,dete,
zato sto sam mnoge ljubio,boleciv,
zato usput,ko sto palim cigarete,
govorim i sapcem zaljubljene reci.
"Draga moja","mila","znaj,doveka"
a u dusi vazda ista pustos zraci;
ako dirnes strast u covekovu bicu
istine,bez sumnje,nikad neces naci.
Zato moja dusa ne zna sto je jeza
odbijenih zelja ,neshvacene tuge.
Ti si ,moja gipka,lakonoga brezo,
stvorena za mene i za mnoge druge.
Ali ako trazec neku srodnu dusu,
vezan protiv zelje,utonem u seti,
nikad necu da te ljubomorom gusim,
nikad necu tebe grditi ni kleti.
Ko sam?
Sta sam?
Ja sam samo sanjar,
ciji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji...
(Sergej Jesenjin)
Dopuna: 01 Nov 2009 11:06
Posmrtni marš klovnova
Kad umrem
bar sam siguran:
niko se neće dovući da mi pljune u lice.
Svi ćete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.
Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zločinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.
Smrt je - pomilovanje.
Smrt je najpristojniji način da se ode
bez pozdrava,
bez obećanja,
na miru.
Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu.
Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas čita,
čita,
kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba
ili premijera u pozorištu.
Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek miriše samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,
uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrušano veče
sasušeno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otečen,
i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.
Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke
pa su dlanovi lišća ranjavi i krti,
a mostovi tegle na leđima topli vetar
što prve kiše najavljuje.
I ako već svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
učiniću to odjednom,
ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da doživim taj mrak
što mi se u zenice strmoglavljuje.
I smeškajući se,
a neću objasniti zašto se smeškam
i šta osećam
dok mi se u raznobojnim klikerima očiju
hiljadu svetlosti menja.
Morate već jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsećam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.
Posle mene slobodno dišite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolača.
I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me nećete stići
jer bio sam drukčija prizma.
Ja sam
ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.
Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi išao da onjušim oblake
i prvi se namršten vratio.
I sad znam
da je mudrije učiniti korak van sebe
nego proći milione kilometara
u svojim grudima.
Inače,
bio sam pomalo vanbračno zaljubljen
u vetrenjače
i stanične restoracije
i pošteno sam,
čini mi se,
platio,
kiriju što sam živeo međ ljudima.
Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.
Ja sam večito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.
Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane čelenke o zid,
možda će se iz toga izleći nekakvi dani.
Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na baštovanski kurs,
možda ćemo naučiti
na kosti da kalemimo cvet.
Sad mi zbilja više ničega nije žao
i neću urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nišani
- na mene prstom ne nanišani.
Pljujem ja pomalo na vas,
nadmeni budući.
Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na šta bi ličio
vaš okupani,
puderom posuti,
razmaženi svet.
Kad umrem,
samo će mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
naročitog smisla i značenja.
A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od životnog šegačenja.
I neka sve prođe bez molitvi
i rodoljublja.
Uličarkama
donji veš od kaluđeričkih riza!
Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonačelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.
Cirkusi su bili moja najveća ljubav
i moj najveći patriotizam,
i rađao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.
Vi možda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napišem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.
Bio sam razapeta čelična žica
između bivših koji sve lepo veruju
i budućih koji u svemu traže trik.
Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kišobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.
Kažite hvala što se nisam prekinuo
i zgrušao vreme u crven krik.
Hoću da čujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim šatorima neba
naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju.
Jer pošteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali,
iako su mogli da siđu u publiku
i da za svoje pare psuju i obožavaju.
Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće,
- neka bude.
Belo od kiša
proleće je tek okrečena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.
Zalepite mi usput na čelo jedan list
i ništa više,
- ako se razumemo.
Ostalo može da ostane kao i kad sam disao.
Neka se lepršaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva nož u vrat,
i neko nekom i dalje šapuće: draga.
Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki drugi smisao.
U desetoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.
Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrijte lice
ako vam smeta moja budalasta maska.
I čegrtaljke u šake,
a onda:
orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!
Upalite sve ulične svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.
Zar ne primećujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.
Vama će od našeg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
naša poslednja naivna šala,
poslednja salva crnog snega
po vašim licima sivim.
I ko zna,
mozda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje
grobovima,
a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo
ovde negde u travi,
ovde negde u lišću,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi.
Stizes li sa neba il’ iz vecnih tama,
Lepoto? Tvoj pogled, svet i krcat tminom,
izmesano sipa zlo i dobro nama,
pa te zato mogu porediti s vinom.
U tvom oku sunce zalazi i svice;
Kao burno vece ti odises zrakom;
usne ti amfora, a poljupci pice
sto heroje slabi, decu cini jakom.
Iz bezdana kroci, il’ sa zvezda pade?
Uz tvoj skut se Udes mota kao pseto;
nasumce rasipas radosti i jade,
vladajuci nad svim, nehajna za sve to.
Po mrtvima gazis i rugas se njima;
pod nakitom tvojim i Groza je ljupka,
a Porok, taj dragulj najdrazi medj svima,
po stomaku tvome zaljubljeno cupka.
Ozareni smrtnik leti tvojim tragom,
svetiljko, i klice: Blagoslov tom plamu!
Dahtavi ljubavnik povijen nad dragom
slici samrtniku sto miluje jamu.
Sa nebesa ili iz pakla, sta mari,
Lepoto! grdobo grozna i prokleta!
ako mi tvoj pogled, osmeh i sve cari
sire vrata dosad nepoznatog Sveta!
Bog ili Satana? Andjeo, Sirena,
sta mari, cinis li - o, mirise, sjaju,
svilooka vilo, kraljice ljubljena! -
svet manje odvratnim dok nam dani traju?
Ovo je pesma
za tvoja usta od visanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obicne srece.
I nemam obicne grehove.
Moja je sreca srneca,
a gresno mi je smesno
Ako me neko cacne
u ove oci placne,
nije to neutesno:
ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozracne.
Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se klati niz dan.
Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znas:
divno je nemati plan.
Izadji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.
Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.
Budi uz mene kad odem.
Miroslav Antic
Poslije ljubavi
ostaju telefonski brojevi koji blijede
Poslije ljubavi
ostaju čase sa ugraviranim monogramima
ukradene po boljim hotelima
Poslije ljubavi
ostaje običaj da se bijelo vino nalijeva u dvije čaše
i da crte budu na istoj visini
Poslije ljubavi
ostaje sto u kavani i začuđen pogled konobara
što nas vidi sa drugima
Poslije ljubavi
ostaje na usnama metalni okus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6
Poslije ljubavi
ostaje rečenica – dobro izgledaš ništa se nisi promijenila,
javi se ponekad
imaš još moj broj
Poslije ljubavi
ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali
poslije ljubavi,
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju tajni znaci,
ljubavne šifre,
ostaje tvoja strana postelje
i strah da će neko iznenada doći,
spuštena slušalica kada se javi nečiji tuđi glas,
hiljadu i jedna laž.
Poslije ljubavi
ostaje rečenica: „Ja ću prva u kupatilo"
i odgovor: „Zar nećemo zajedno?"
„Ovaj put ne"
Poslije ljubavi
ostaju saučesnici,
čuvari tajne koja nije više tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj ženi.
Poslije ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,
prazno srce,
navika da se pale dvije cigarete istovremeno,
fotografije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nisu voljeli
i cvjećarke koje jesu.
Poslije ljubavi
ostaje povrijeđena sujeta.
Poslije ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge žene.
Poslije ljubavi
ne ostaje ništa.
Arsen Dedić
PA TO JE KRASNO
Vani su padali pijanci
umjesto snijega.
Bio je petak ili subota,
ne sjecam se vise.
Pozvan u tudji stan,
sjedim u njezinoj sobi
bez svjetla.
Ona u opasnoj dobi
a ja poput pijetla
pricam joj pjesme.
Ona se divila
bedrima, dojkama, kukovima
svim svojim sokovima.
Ona se divila mojim stihovima,
a ja sam pio vinjak
i sve sto je mogla reci
pa to je krasno.
I meni je sad sve bilo jasno,
i opasno i strasno i zanosno
i sva bih blaga dao
da mi se vrate rjeci sto
sam vam rek’o. Ali bilo je
vec kasno.
Ona je lezala pored kamina
i kao da se kaje
rumena od vatre i vina
plakala je, i nehoteci
grijesila je, milujuci jastuk
misleci, pritom da sam vuk
koji ce skociti,
a ja sam bio pozvan u ovaj stan
tek nesto popiti.
I sjedio sam potpuno miran,
dosada je glodala tisinu
vatra se jarcala u kaminu,
a ona je pricala o svojoj
macki i o nekom crnom mladicu
koji ima kola i deset
miliona na knjizici.
I meni je sad stvarno
sve bilo jasno,
i rekao sam devojcici
pa to je krasno
to je zaista krasno,
i otisao sam padajuci
sa snijegom po ulici.
Enes Kisevic
Do vidjenja druze moj, do vidjenja.
Dragi moj u mojim si grudima.
Ureceni sastanak obecava vidjenja,
obecava novi susretljudima.
Do vidjenja druze, b z stiska, reci kleti',
Ne tuzi i bolno ne mrsti povije,
U ovom zivotu nije novo mreti,
Al' ni zivet, bogme, nije najnovije.
Ovo mi je prišapnula
jedna dugorepa ptica,
brbljiva, sveznajuća,
prozračna kao svetlost:
Hoćeš li da čuješ čaroliju,
prišapnula je ćućoravo
i dotakla mi kljunom
rame i krajičak uha.
I rekla mi je čaroliju :
najvažnije na svetu
to je
umeti videti vetar
i čuti sneg kako pada;
umeti dotaći prstom
sumrak na prvom uglu
i osetiti na usni
sanjivi ukus mesečine.
Ja se samo osmehnuh
lepoj dugorepoj ptici,
jer i ja imam čaroliju,
najvažniju na svetu.
To je:
videti nečije lice
i čuti nečiji govor
i dodirnuti rukom
nečiju ruku i kosu
onda, kad više nikog nemaš,
kad si ostao sam,
dok jedno veliko leto
napušta ove ulice
i ostavlja za sobom
žute pečate lišća
po pločnicima,
u krošnjama
i u sećanju.
Vi mislite bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.
"Doc'u u cetiri" rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i vece
u nocnu strahu bjezi,
vece decembarsko
s prozora
u magli
U staracka ledja smiju se i rzu
kandelabri.
Mene vise prepoznati ne moze:
ja sam zgrcena
gomila
zila.
Sta takva gomila pozeljeti moze?
A mnogo hoce takva gomila.
Jer vise nije vazno
ni to sto sam od bronze,
ni to sto srce moje -
od gvozdja hladnog -
bije.
Nocu i covjek svoj zvek
u nesto zensko, meko,
zeli da sakrije.
I ja sam,
ogroman.
na prozoru savijen,
rastapam staklo celom od celika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je -
mala ili velika?
Odakle velika u takvom tijelu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, sto se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
cekam,
zabivsi lice u rosavo lice kise.
I vec me je poprskala dreka
gradske plime, sve vise.
Ponoc, sa nozem kog pruza -
do djavola s njim! -
dosla je,
zaklala.
I kao s' panja glava suznja,
dvanaesta ura je pala.
u oknima sumorne kisne kapi,
kreveljeci se,
nakrcale,
k'o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocijepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Cujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle -
u pocetku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrcao.
Sada je sa druga dva
ocajno igrati stao.
Pao na plafon spratu nize.
Zivci
veliki,
mali,
mnogi -
pomamno skacu
i vec -
gmizu.
Zivci pali s nogu!
A noc se po sobi glibi i oko,
otezalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvilise, ko da
krcma zub na zub
ne moze da sastavi.
Usla si
osorna, kao "na!"
guzvajuci rukavice kao luda,
i rekla: "Da, znate, ja cu da se udam."
Pa sta, udajte se.
Nista nije bilo.
Izdrzacu.
Gledajte - ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Sjecate se?
Govorili ste:
"Dzek London, novac, ljubav, strasti" -
a ja vidjeh samo jedno:
vi ste Djokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet cu ljubav u terevenkama utuci
povije obrva ozarivsi vatrom.
Pa sta!
Ponekad i u izgorjeloj kuci
skitnice nadju dom!
Izazivate?
"Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja" Sjetite se!
Pala je Pompeja
od razdrazenog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubitelji
obesvjescivanja,
zlocinstava,
pokolja,
da li ste najstrasnije
vidjeli -
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osjecam -
"ja"
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje. Halo!
Ko je?
Mama?
vaseg sina nesto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srece i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se djene.
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Neces?
Cekas
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu losem,
dodjem
i procijedim bezubo
da sam ja danas
"neobicno posten".
Marija,
vidis -
ja se, vec poguren, slamam.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti njeznu rijec?
Ptica
zivi od pjesme,
pjeva
gladna i zvonka,
a ja sam covjek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu
ruku Presnje.
Marija, hoces li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo
zvonca.
Marija!
Na ulicama su zvijeri.
Na vratu prsti davljanja sto bode-
Boli!
Otvori svoje dvori!
Vidis -
zabili su u oci iz sesira ciode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
sto na mom volovskom vratu
sede kao planine vlazne zene od znoja
gubave.
Ja kroz zivot vucem (i to je zato)
milion ogromnih, cistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da cu se opet prilijepiti za hiljade lica -
''djevojke Majakovskog'' -
u izdajnicko vrijeme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, pridji!
U bestidnosti nagote,
ili puna plasljivih drhtaja,
no daj tvojih usana ljepotu sto jos iscvala nije:
srce i ja nijednom ne dozivjesmo do maja,
a u prokletom zivotu
tek stoti april je.
Znaci - opet,
dok mracno sve je to,
uzecu srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko sto
u stenaru pseto
nosi svoju sapu presjeceno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odjecu bijelu lijepi se prasine cvijece.
oko zemlje - Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce ce da se okrece.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca -
krvlju oznacice se put sto vodi
ka domu moga oca.
Izaci cu
prljav (od jendeka, gdje provodih noci)
primaci cu mu se blize,
sagnucu se
i na uho mu reci:
Slusajte, gospodine Boze!
Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreskavih
zamakati oci odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtesku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Svemoguci, ti si izmislio
za svakog po dvije ruke,
i svakome si po glavu dao ti -
a zasto nisi izmislio
da se bez muke
moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?!
Misljah - Bozanstvo si, svemoguce, staro,
a ti si nedouceni, majusni bogic samo.
Vidis, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjasa od straha valja se!
A tebe, sto si tamjanom opijen,
rasporicu odavde do Aljaske!
Pustite me!
Necete me zaustaviti.
lazem li, u pravu li
sam ja,
ali vise ne mogu da budem spokojan.
Gledajte -
zvijezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava, polozivsi sapu
s krpeljima zvijezda pod ogromno uho.
Аутор и извођач оригиналне песме је познати шансоњер и кантаутор 
