Osmeh na licu nemog čoveka i još štošta o samoći

Osmeh na licu nemog čoveka i još štošta o samoći

offline
  • Pridružio: 04 Jan 2006
  • Poruke: 190

Америка

Ја сам само човек.
Мали човек на обали реке.
Гледам воде како пролазе и не разумем их.
Знам само да је ноћ јер ме зову из куће.
Видим да је свануло јер су певци кукурикали.
Како да те разумем, Америко?
Тешко је.

Пролазим руком кроз косу која ће оседети.
Лице открива неко искуство.
Рука је толико написала, а не зна да прича.
Ни уста не знају.
А очи знају – а ћуте.
Ах, Америка, само уздах.
Благ уздах који у ваздуху испарава.

Сећам се неких људи који су ми правили друштво, а данас то не чине.
Узалуд их зовем: ветар, болести, обично време
разасули су ове старе пријатеље по малим гробљима у унутрашњости,
иза планинских масива, или по мору.
Они би ми помогли, Америко, у овом тренутку
стидљивог разговора о љубави.
Ах, зашто помињати масиве и океане!
Тако сам мали (само сам човек)
и заиста познајем само своју родну земљу,
два или три вола, пут за њиву,
неке стихове које сам давно прочитао, нека лица која сам гледао.
Не причам ништа о ваздуху и води, о минералу и листу,
не познајем нимало људску природу
и мислим да о томе не треба причати.

Једна улица почиње у Итабири и води до мог срца.
Том улицом пролазе моји родитељи, стричеви, црнкиња која ме је одгајила.
Пролази и школа – мапа – свет у свим бојама.
Знам да има љубичастих земаља, белих острва, плавих ртова.
Земља је више обојена него округла, имена се урезују
у жутом, у црвеном, у црном, у пепељастом дну детињства.
Америко, често сам путовао твојим бојама.
Увек сам се губио, није било лако вратити се.
Брод је био у соби.
Како се окретао!

Боје су венуле, остао је само таман тон, у тамном свету.
Једне улица почиње у Итабири и води у било који део земље.
Том улицом пролазе Кинези, Индијанци, црнци, Мексиканци, Турци, Уругвајци.
Њихови хитри кораци одзвањају на камену,
одзвањају у мени.
Кад ме сви газе, како да се смешим, да тражим да буду срећни?
Ја сам само улица
у малом граду у Минасу,
малени пут у Америци.

Баш добро што се смрачило: ноћу је једноставније причати.
Многе речи више не морају да се изговоре.
Усне се неразговетно померају на балкону, свуда је тишина,
мирис траве, ствари нису тако чврсте,
гитаре се пењу ка месецу и певају боље од мене.

Певај песме
уз гитару или бенџо
стегнутих зуба,
притворене душе,
испевај сећање
на дубоко време
кад не беше
ни куће ни стоке
и све је било река,
змија и јагуар,
не беше светиљке
ни дијаманта,
не беше ничега.
Само први пас,
испред човека,
њушкајући будућност.
Гледају се,
процењују, одмеравају,
и нема љубав
пара самоћу.
Певај песму
на пустом континенту,
тихо, не заноси се.
Гледам крај ватре
погнуте људе
како чекају храну.
Како брада расте,
како су руке грубе,
црне од умора.
Певај о монолиту Маја,
моли се богу кукуруза
урони у сан
који претходи уметности,
кад облик оклева
да се препозна.
Певај о елементима
у потрази за обликом.
У међувремену живот
бира изглед.
Види: град.
Ко је видео његово рађање?
Сан људи
после толиких напора
хладан је попут смрти.
Не буди их,
ако спавају.

Толико градова на мапи... Ниједан, пак, нема хиљаду година.
А млађи, штета: нису увек ни најлепши.
Како саградити град? Од којих га елемената исткати? Колико ће пожара имати?
Никад се не зна, градови расту,
урањају у поља, поново се појављују.
Злато их обликује и растапа: остају бродићи од злата.
Све то видети с висине: мост куда пролазе војници
(који ће угушити револуцију);
постају где се мењају животиње; крст који обележава сусрет јунака;
малу фабрику шешира; професорку с пегама...
Ти делови тебе, Америко, сломили су се у мојој руци.
Престрашено дете
не зна да их састави.

Причали су ми да постоје и пустиње.
И тужне биљке, збуњене животиње, не сасвим одређене.
Неки људи иду од земље до земље у потрази за ретким металима или ширећи речи.
Неке жене су тако очајнички лепе да је немогуће не појести им портрете и не
прогласити их ђаволима.

Чују се гласови на радију и међу дрвећем,
каблограми, грамофони и пуцњи.
Каква бука у ноћи,
каква самоћа!

Ова самоћа Америке... Пустош и велики град се посматрају.
Гласови колонијалног доба продиру у модерне песме,
и рибар са реке Сан Франсиско
- тај ћутљиви човек, при последњој светлости дана,
уз величанствену главу непокретног коња на прамцу
посматра у делу новина вулканску јару Бродваја.
Осећај шуме и острва
опстаје у мојим синовима који још нису сасвим свенули
и боје се ноћи, простора и смрти.
Самоћа милиона тела у кућама, у рудницима, у ваздуху.
Али из свих груди рађа се колебљива, бледа љубав,
несрећно трагање за руком, жеља да се помогне,
писмо бачено у пошту, сан који тешко долази
јер је на електричној столици један човек (не познајем га) умро.

Дакле, могуће је разделити моју самоћу, претворити је у средство за упознавање.
Дакле, самоћа је реч за љубав.
Више није злочин, порок, разочарање у ствари.
Она учвршћује у времену сећање
или предосећање или тегобу
других људи који на ногама, на коњу, авионима, бродом, прелазе твоје путеве, Америко.

Ти људи су ћутљиви, али се смеше због толике обуздане патње.
Ја сам само осмех
на лицу немог човека.

Карлос Друмонд де Андраде
из збирке ,,Руже народа", 1945. година



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 23 Avg 2007
  • Poruke: 95

Ime ovog pjesnika prvi put cujem, ali mi je pjesma bila zanjimliva.Mada to nije bas vrsta poezije koje volim,u ovoj pjesmi sam otkrila neke detalje koji mi prijaju:neka osjecanja,neki obrazi.Dopao mi se taj zanos sto zraci iz pjesme,ta ceznja za prohujalu proslost, ta zelja da se vratis u vremenu svog prohujalog djetinstva, mada znas da je to nemoguce.Dopala mi se ideja o samoci koja se moze pretvoriti u sredstvo za upoznavanje.
Izdvojila samneke citate koje cu zapamtiti:
"Ruka je toliko napisala, a ne zna da cita.
Ni usta ne znaju.
A oci znaju - a cute..."

"Zemlja je vise obojena, nego okrugla."



offline
  • Pridružio: 04 Jan 2006
  • Poruke: 190

"Karlos Drumond de Andrade je jedan od najvećih pesnika portugalskog jezika. Taj ,,brazilski Pesoa", od samog početka nagoveštavao je da će dosegnuti književni zenit i uvrstiti se u sam vrh svetskog pesništva.
Rođen je 31. oktobra 1902. u Itibari (država Minas Žerais) u porodici zemljoposednika poreklom iz Portugala. ...
Godine 1928. objavio je sada već čuvenu pesmu ,,Na sredini puta", koja je dugo izazivala polemike...
Objavio je preko četrdeset knjiga pesama.
Umro je 17. avgusta 1987.
,,Cvet i mučnina" (KOV) prva je knjiga ovog autora objavljena na srpskom jeziku".

Цвет и мучнина

Везан за своју класу и нека одела,
Пролазим у белом сивом улицом.
Сета, ствари ме уходе.
Да ли да наставим док ми се не смучи?
Да ли могу без оружја да се побуним?

Прљаве очи на часовнику куле:
не, није дошло време потпуне правде.
Још је време олоша, лоших песама, привиђења и чекања.
Сиромашно време, сиромашни песник,
Стапају се у истом ћорсокаку.

Узалуд покушавам да се искажем, зидови су глуви.
Испод коже речи су бројке и шифре.
Сунце пружа утеху болесницима, али их не лечи.
Ствари. Како су тужне ствари ако се посматрају без заноса.

Да повратим ову мучнину над градом.
Четрдесет година и ниједног решеног
проблема, чак ни постављеног.
Ниједног написаног писма, ни примљеног.
Сви се мушкарци враћају кућама.
Мање су слободни, али носе новине
и сричу свет, знајући да га губе.

Земаљски злочини, како их опростити?
У многима сам учествовао, многе скривао.
Неки су били лепи, објавих их.
Нежни злочини који помажу да се живи.
Дневна порција грешака, подељена у кући.
Окрутни пекари зла.
Окрутни млекари зла.

Да све запалим, и себе самог.
Дечака из 1918. зваху анархистом.
Али, моја је мржња мој најбољи део.
Она ме спасава
и ретко коме дајем и најмању наду.

Цвет је никао на улици!
У даљини пролазе трамваји, аутобуси, челична река саобраћаја.
Један још увек блед цвет
обмањује полицију, пробија асфалт.
Заведите потпуну тишину, зауставите све послове,
јамчим да је никао цвет.

Његова се боја не може уочити.
Латице му се не откривају.
Имена му нема у књигама.
Ружан је. Али је прави цвет.

Седам на тло престонице у пет поподне
и лагано прелазим руком по несигурном облику.
Са планине гомилају се тешки облаци.
Мале беле тачке крећу се по мору, кокошке у паници.
Ружан је. Али је цвет. Пробио је асфалт, мучнину, гађење и мржњу.
Карлос Друмонд де Андраде, из ,,Руже народа", 1945.

offline
  • Pridružio: 23 Avg 2007
  • Poruke: 95

Hvala na informacii.Ova pjesma mi se vise dopada.Taj cvjet koi pobedjuje mrznju me podsjeca na bugarskog pisca Jordan Jovkov.U njegovoj prici "Poslednja radost" glavni junak poginuo je u ratu i u poslednjem trenutku svog zivota pruzao je ruku prema jednom bjelom cvjetu (mislim da je to bila kamilica).To su razliciti umjetnici koi su zivjeli u isto vrjeme na dva suprotna kraja svjeta, a mislili su i osjecali isto.Zato mislim da za ovaj ludi svet u kome zivimo ipak postoji nada, da ce ga ljepota spasiti ludila mrznje.

P.S.Izvinjavam se ako sam dopustila pravopisne greske.

offline
  • Pridružio: 04 Jan 2006
  • Poruke: 190

Тужни мадригал

збирка ,,Осећање света", 1940.


У твојој кући од лешева,
о, принцезо! о, девојко!
у твојој кући из које крв истиче,
желео бих да живим.

Овде, напољу, ветар је и улице су пометене паником,
одела људи и сачувана храна
умотани су у прљаве новине.
Унутра, твоје снежнобеле и механичке руке ткају нешто налик копрени.
Свет пред маглом коју ствараш постаје тако чудесан
да се твој хиљадугодишњи сан прекида да би му се дивио.

Принцезо, будна си лепша, принцезо.
И више немаш мучан израз неког ко убијен је из заседе.
Уза зид пузићу и доћи ћу к теби.
Тако потпун презир постаје огромна љубав...
Дај ми своју постељу, принцезо,
своју топлину, своје тело и своје одаје,
ох, дај ми! јер је време рата,
време последње потребе.

Нећу ти рећи за мртву децу
(истина, нити сву мртву,
неку тек осакаћену).
Нећу ти причати ни причу
можда помало досадну
о хиљаду осамсто прегажених
на венчању краља Азије.
Помало досадну... Азија досадна...
Ако будеш зевала, моја ће глава
пасти под земљу, неповратно.

Лагано тече крв степеницама.
Ах, ти лешеви не допуштају
миран сан, принцезо?
Али тело спава, баш спава.
Огроман berceuse израња из мора,
спушта се са звезда лагана топлина,
благи наркотици ничу из сенке,
слатки мелем, смирујући тамјан.
Принцезо, мртви! мртви урлају!
желе да изађу! желе да провале!
Удри у добош, свирај у трубу,
наметни тишину, док бежимо!

... Док бежимо у друге светове,
јер је овај стар, стара принцезо,
разрушен двор, трава буја,
нежни гуштеру што пишеш повест,
напиши без журбе још и ову:
земља је зелена од мртвих гуштера...
Збогом, принцезо, до другог живота.

Карлос Друмонд де Андраде

Dopuna: 22 Sep 2007 19:12

Туга на небу

Из збирке Жозе, 1942.

И на небу постоји час сете.
Тежак час у коме сумња продире у душе.
Зашто сам створио свет? – пита се Бог
и одговара: Не знам.

Анђели га гледају прекорно,
и пера падају.

Све претпоставке: милосрђе, вечност, љубав
падају, перје су.

Још једно перо и небо се рашчињује.
Мир, и никакав прасак не открива
тренутак између свега и ничега,
божију тугу.


Тужан Бог

Из збирке Нечисте белине, 1973.

Бог је тужан.

У недељу открих да је Бог тужан
у току недеље и изван времена.

Божија самоћа је јединствена.
Бог није пред Богом.
Увек је у себи самом и обухвата све
тужно – бесконачно.
Божија туа је као Бог: вечна.


Бог је стварао тужан.
Нема другог извора туга човекова.

offline
  • Fric  Male
  • Novi MyCity građanin
  • Pridružio: 06 Sep 2007
  • Poruke: 3
  • Gde živiš: Vojna tajna

Voleti
Šta može čovek među ljudima,
osim da voli?
voli i zaboravi,
voli i omrzne,
voli,omrzne,voli?
da,uvek,čak i staklastih očiju,voli?

Šta može,pitam,biće koje voli,
usamljeno,dok se svet okreće,osim
da se i samo okreće,i voli?
voli ono čto more ostavlja na plaži,
ono što sahranjuje,i na morskom povetarcu
so,ili potrebu za ljubavlju,ili samo
želju?

Uzvišeno voleti pustinjske palme,
prepuštanje i obožavanje puno
iščekivanja,
i voleti sav nemir i grubost,
vazu bez cveća,gvozdeno tlo,
i nepomične grudi,i ulicu iz sna,i pticu
grabljivicu.

To je naša sudbina:neograničena ljubav
prema nevernim i ništavnim stvarima,
večno predavanje potpunoj nezahvalnosti,
i u praznoj školjci ljubavi strašljivo
strpljivo
traganje,za sve većom ljubavlju.

Voleti i samo odsustvo ljubavi u nama,u
našoj jalovosti
voleti prećutne vode,tihi poljubac i
beskonačnu žeđ.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 1002 korisnika na forumu :: 44 registrovanih, 8 sakrivenih i 950 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., amaterSRB, Apok, awathorn, bojank, Boris90, brundo65, bufanje, croato, dankisha, Dežurni pod palubom, djordje92sm, Ehinacea, Georgius, hawkeye, HrcAk47, kaptain, Karla, Komentator, Leonov, Marko Marković, mercedesamg, mile23, miodrag, Mlav, mrav pesadinac, mrvica78, Ne doznajem se u oružje, nemkea71, Nikolaa11, opt1, pceklic, Petar35, procesor, Rakenica, Ripanjac, ruger357, stegonosa, Stoilkovic, Toni, Tragač, Vlada1389, vrlenija, zmajbre