offline
- Vanja17
- Građanin
- Pridružio: 04 Jan 2006
- Poruke: 190
|
Америка
Ја сам само човек.
Мали човек на обали реке.
Гледам воде како пролазе и не разумем их.
Знам само да је ноћ јер ме зову из куће.
Видим да је свануло јер су певци кукурикали.
Како да те разумем, Америко?
Тешко је.
Пролазим руком кроз косу која ће оседети.
Лице открива неко искуство.
Рука је толико написала, а не зна да прича.
Ни уста не знају.
А очи знају – а ћуте.
Ах, Америка, само уздах.
Благ уздах који у ваздуху испарава.
Сећам се неких људи који су ми правили друштво, а данас то не чине.
Узалуд их зовем: ветар, болести, обично време
разасули су ове старе пријатеље по малим гробљима у унутрашњости,
иза планинских масива, или по мору.
Они би ми помогли, Америко, у овом тренутку
стидљивог разговора о љубави.
Ах, зашто помињати масиве и океане!
Тако сам мали (само сам човек)
и заиста познајем само своју родну земљу,
два или три вола, пут за њиву,
неке стихове које сам давно прочитао, нека лица која сам гледао.
Не причам ништа о ваздуху и води, о минералу и листу,
не познајем нимало људску природу
и мислим да о томе не треба причати.
Једна улица почиње у Итабири и води до мог срца.
Том улицом пролазе моји родитељи, стричеви, црнкиња која ме је одгајила.
Пролази и школа – мапа – свет у свим бојама.
Знам да има љубичастих земаља, белих острва, плавих ртова.
Земља је више обојена него округла, имена се урезују
у жутом, у црвеном, у црном, у пепељастом дну детињства.
Америко, често сам путовао твојим бојама.
Увек сам се губио, није било лако вратити се.
Брод је био у соби.
Како се окретао!
Боје су венуле, остао је само таман тон, у тамном свету.
Једне улица почиње у Итабири и води у било који део земље.
Том улицом пролазе Кинези, Индијанци, црнци, Мексиканци, Турци, Уругвајци.
Њихови хитри кораци одзвањају на камену,
одзвањају у мени.
Кад ме сви газе, како да се смешим, да тражим да буду срећни?
Ја сам само улица
у малом граду у Минасу,
малени пут у Америци.
Баш добро што се смрачило: ноћу је једноставније причати.
Многе речи више не морају да се изговоре.
Усне се неразговетно померају на балкону, свуда је тишина,
мирис траве, ствари нису тако чврсте,
гитаре се пењу ка месецу и певају боље од мене.
Певај песме
уз гитару или бенџо
стегнутих зуба,
притворене душе,
испевај сећање
на дубоко време
кад не беше
ни куће ни стоке
и све је било река,
змија и јагуар,
не беше светиљке
ни дијаманта,
не беше ничега.
Само први пас,
испред човека,
њушкајући будућност.
Гледају се,
процењују, одмеравају,
и нема љубав
пара самоћу.
Певај песму
на пустом континенту,
тихо, не заноси се.
Гледам крај ватре
погнуте људе
како чекају храну.
Како брада расте,
како су руке грубе,
црне од умора.
Певај о монолиту Маја,
моли се богу кукуруза
урони у сан
који претходи уметности,
кад облик оклева
да се препозна.
Певај о елементима
у потрази за обликом.
У међувремену живот
бира изглед.
Види: град.
Ко је видео његово рађање?
Сан људи
после толиких напора
хладан је попут смрти.
Не буди их,
ако спавају.
Толико градова на мапи... Ниједан, пак, нема хиљаду година.
А млађи, штета: нису увек ни најлепши.
Како саградити град? Од којих га елемената исткати? Колико ће пожара имати?
Никад се не зна, градови расту,
урањају у поља, поново се појављују.
Злато их обликује и растапа: остају бродићи од злата.
Све то видети с висине: мост куда пролазе војници
(који ће угушити револуцију);
постају где се мењају животиње; крст који обележава сусрет јунака;
малу фабрику шешира; професорку с пегама...
Ти делови тебе, Америко, сломили су се у мојој руци.
Престрашено дете
не зна да их састави.
Причали су ми да постоје и пустиње.
И тужне биљке, збуњене животиње, не сасвим одређене.
Неки људи иду од земље до земље у потрази за ретким металима или ширећи речи.
Неке жене су тако очајнички лепе да је немогуће не појести им портрете и не
прогласити их ђаволима.
Чују се гласови на радију и међу дрвећем,
каблограми, грамофони и пуцњи.
Каква бука у ноћи,
каква самоћа!
Ова самоћа Америке... Пустош и велики град се посматрају.
Гласови колонијалног доба продиру у модерне песме,
и рибар са реке Сан Франсиско
- тај ћутљиви човек, при последњој светлости дана,
уз величанствену главу непокретног коња на прамцу
посматра у делу новина вулканску јару Бродваја.
Осећај шуме и острва
опстаје у мојим синовима који још нису сасвим свенули
и боје се ноћи, простора и смрти.
Самоћа милиона тела у кућама, у рудницима, у ваздуху.
Али из свих груди рађа се колебљива, бледа љубав,
несрећно трагање за руком, жеља да се помогне,
писмо бачено у пошту, сан који тешко долази
јер је на електричној столици један човек (не познајем га) умро.
Дакле, могуће је разделити моју самоћу, претворити је у средство за упознавање.
Дакле, самоћа је реч за љубав.
Више није злочин, порок, разочарање у ствари.
Она учвршћује у времену сећање
или предосећање или тегобу
других људи који на ногама, на коњу, авионима, бродом, прелазе твоје путеве, Америко.
Ти људи су ћутљиви, али се смеше због толике обуздане патње.
Ја сам само осмех
на лицу немог човека.
Карлос Друмонд де Андраде
из збирке ,,Руже народа", 1945. година
|
