offline
- Pridružio: 16 Mar 2010
- Poruke: 160
|
-наставиће се-
Из збирке песама ПЛАНИНСКА ОРАТА
Аутор: Мирослав Младеновић Мирац, наставник математике ОШ БРаћа Миленковић“ село Шишава Власотинце, Југ Србије
Издавач: аутор и фондација даровитих „Христифор Црниловић“-Кица
Власотинце 2008. Године
КАКО САМ САКУПЉО НАРОДНЕ УМОТВОРЕВИНЕ
(страна 9)
Још као дете, док сам са дедом из мајкине фамилије, чувао краве у планини, педесет и неке године 20. века, почео сам да у својој глави уносим мисли за велика историска дела многих јунака хајдука, који су се борили за националну слободу у овом крају-од петовековног турскога ропства.
Јуначке песме су биле први мој учитељ да заволим да се интересујем за прошлост мога роднога краја. Тај деда Тоза је био учесник балканског рата противу турака, а и био учесник осталих ратова тога времена, да би потом први светски рат завршио као исрпљени борац српске војске, послат на опоравак у Француској. Одмах потом као ученик из родног планинсаког засеока Преданча села Горњи Дејан, општина Власотинце , доста научио од свог учитеља у суседно село Златићево-где сам похађао четвороразредну основну школу, удаљену од нашег планинског виса четири до пет километара у једном правцу.
Сви из моје генерације овог дела власотиначкога краја у планинском делу Горњег Повласиња, смо „упијали“ све што је било везано за хајдучки и косовски циклус народних песама. Знали смо напамет хајдучке песме о Малом Радојици, Старом Вујадину и о косовским јунацима, а и о јунаштву Краљевића Марка, Црног Ђорђа Петровића у рату противу турака. У том времену смо били мало задојени и другим јунацима за национално ослобођење.
Касније када смо пошли на даље школовање, почев од осмолетке у село Свође-десет километара пешачења кроз планинско беспуће букових шума у једном правцу, па преко средње пољопривредне школе и студирања-прихватили смо партизанаске јунаке као идоле соцојалистичке револуције.
После завршетка школовања, седамдесете године двадесетог века, започео сам свој радни век у новоформираној осмогодишњој школи у село Тегошница-где смо у почетку радили под шаторима, у сеоској бојаџиској радњи,а у кафани држали своје дневнике, под најгорим условима живота и рада, без струје и потпуно одсеченог у свему од света. Узео сам учешће у израдњи нове школе.
Као млад просветни радник-наставник математике, обилазио сам сеоска насеља и водио разговоре са старим солунцима и учесницима других ратова, потом бележио оловком свуда где сам стигао. Почео сам да се интересујем за прошлост свога краја. Нажалост у том времену нису били повољни услови за истраживање прошлости, морао си бити под „контролом власти“.
Од ученика сам сакупљао стари новац, кога сам касније однео у Бачки Маглић(мали део посеедујем) и поклонио једном земљаку нумизматичару Марковићу, родом из нашега краја. Једино сам сачувао прстење из 16 века кроз који су се на премлаз „промузувале“ овце-у времену ђурђевданских обичаја шестога маја.
После служења војног рока прелазим са радом у осмогодишњој школи у село Крушевица 1973.године и ту настављам са великим интересовањем у читавом крају Горњег Повласиња да сакупљам народне умотворевине, порекло насењавања становништва, историографију и све што је везано за обичаје и живот мога наорда у прошлости. Сва усмена казивања сам бележио и фотографским апаратом смене осам запсивао као траг времена живота на село.
Бележио сам са својим ученицима све:обреде , све врсте старих обредних и изворних песама, загонетке, нардоне изреке, веровања, приче и легенеде о настанку села и насељавања, казивање свих ратника из свих ратова. Често сам бележио и на лист џака хартије пред сеоском продавницом и на магнетофонској траци, али пре тога и сам учио да отпевам неке старе песме уз казан печења ракије.
Дешавало се док сам чекао аутобус на аутобуској станици у Власотинцу за планину-наилазио сам на многе људе који су ми причали разне умотворевине, а ја их бележио и на хартији од пакле цигарета коју сам наилазио на станици.
Највише су ми помагали у бележењу умотворевина мој син, моји ученици и стари солунци ратници-свога роднога краја, као и моји родитељи у планини. Добро се сећам давне 1975.године сам морао да однесем цео балон ракије солунцима и ратницима из Другог светскогв рата-деда Владимиру Илићу и Неши Петковићу у моје родном планинаско место Преданча, како би два дана и две ноћи могао да бележим све о оном што су једино под „гасом“ ракије могли или смели да причају. Та казивања остаће као драгоцен Материјал-етнографско истриографска грађа за будућа поколења.
Наравно да је то био мукотрпан рад. Са многим неугодностима живота, па и прогона због уверења и мојих интересовања за прошлост, платило сам и велику цену мога и живота моје породице. Чак су ме и „партиски кажњавали“(а и на послу добио ОПОМЕНУ) што сам пустио сеоског попа да игра фудбал у сеоском клубу села Крушевица. Некако се остало живо. Своја истраживања после свих доживљених траума и борбе за голи живот-наставио да радим на прикупљању народних умотворевина и забележим део свога дијалекта, обичаја и живота једнога времена на село-које потпуно нестаје на почетку 21. века. Моји најбољи сарадници су били и остали моји ученици-све од 1970 године преко осмогодишњих школа у селима:Тегошница, Свође, Крушевица-па све до ове 2008. године у село Шишава-Ломница у власотиначком крају.
Данас ни на почетку 21. века још нема потпуног разумевања за мој истраживачки рад у етнологији и историографији, али ће зато некада у другом времену да то користе други који неће бити оптерећени никаквим идеологијама живота.
. Мирослав Младеновић Мирац
ТАКВА НИ ОРАТА
(страна 31)
К'д се рано дигну у село
Онда почне да се вреви,
Постари се дигну порано,
А и увече си поорате,
Куј ће кво јутре да работи.
Такој си је од памтивек.
Прво се орати по кућу,
Па се ората наставља даље.
У комшилук, по авлију, по пут.
К'д се теру овце и краве на оасење,
К'д се иде у њиву на копање,
К'д се коси и збира сено,
К'д се суши и дене у стог.
К'д се жње, збиру рукољке,
К'д се носи у воденицу.
К'д се жито смеље,
И омеси први 'леб,
Онај што се пуши,
У црепуљу под вршњик.
И т'г се орати, онакој силно,
И чувено, на обронцима Чемерника,
Буковој Глави и Јаворске Чуке.
Чудно је онима к'д дојду у варош,
И д'нске, сви који су сишли
Из село у варош, силно орате.
Тој ни је, казују. Дар од Бога.
Подарен из нашу планину.
ПИСУВАЊЕ ПО ВЛАСОТИНАЧКИ
(Страна 33)
Д'нске сви орате
И писују по власотиначки.
Ал' неје јасно куј власотиначки.
Д'л варошки и'л сељачки.
Сас коју страну,
Дал' онија низ Власину,
Што ги викамо Моравци.
Ил' онија у саму варош,
Ил' онија окол' Власотинце,
Ил' онија по брда,
Ил' из другу власинску власинску област.
Затој с'г и само Власотинце
Има мешовиту орату-оратешку.
Од свуда ората-пратешка,
На дијалекат „ишеја“ орате
У Варош, Шишавци, Средорци
И још нека околна села.
А онај села по планину орате
На ишал, иш'л, дош'л...
И сва ората-оратешка,
По центар у варош,
Зборе си стари власотиначки,
А насељеници по Росуљу
Орате и писују по планински.
АЈД У 'ЧКОЛУ
(Страна 26)
Децо, ајте у 'чколу,
Од вас не могу
Ни да се узискам.
Главу ми протропасте!
Идите у 'чколу, да се научите
С плајвез да писујете,
Татку писмо да писујете,
Башта ви се нада.
Од бриге, ич си не могу,
Какој ли си је на даскала,
Како ли на крај сас вас искача.
К'д сте у 'чколу глава ми мирна.
Ега изучите теј велике 'чколе,
Да прогледате и видите свет,
И да се не мучите цел век,
Ко мајка ви и татко ви.
Он црнчи у пусту печалбу,
А мајка ви сама ко кукавица.
Затој 'ајте децо у 'чколу,
Па ће нек'д мајка и татко ви,
Да се подиче сас сцоји учењаци.
ЋУ ГИ ТЕРАМ
(Страна 53)
Ћу ги терам бре, све да ми плате,
Све да призну, ћу ги терам у туђо,
Ћу ги терам на суд,
Ћу ги терам до крај,
Ћу ги терам бре, све док се може.
А тој терање,
Кол'ко кошта да кошта,
Само нек' је, брате по моје!
АЈМО У СТРАЊЕ
(страна 114)
Еј велике, еј Божике
?Ајмо у Страње,
Сас овце, сас краве,
Тамо си ни Стојан чека,
Да си се гледамо,
Да си се глатко исмејемо,
Еј Велике, еј Божике.
?Ајмо у Страње
Тамо си је заветрина,
Тамо си с'лнце греје,
Тамо си прве љубичице цвету,
Тамо си прве јагоде зарумене.
Да миришемо и уздишемо,
Да си шалу шалимо,
Сас Стојана враголана,
Ђаволине да си пра'имо,
Сас убавињу да си се сластимо.
5.јануар 2010. Године Власотинце
Мирослав Младеновић наставник математике и локални етнолог
ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава Власотинце, Југ Србије
ШИЋЕРЧЕ
(страна 102)
К'д се ишло у гости,
По славе, краваји и свадбе,
Деци се давало шићерче.
По јед'н грумен.
Некој драг из фамилије,
Деда, баба, тетка, кум,
Тек из пазуку, из џеп капута,
Извади малечко шоћерче.
Навири бел грумен.
А деца се радују том дару,
Очи им цаклу од срећу.
Тој је било од славу до славу,
Т'г се деца сладила сас шићерче.
А често су га збирала и од гробје,
К'д су биле задушнице у село,
Претицала се сас циганке врачарице
Куј ће да узне шићерче од споменик,
Што су ги турили мртвима за душу.
Малечка деца се залагувала
Сас шићерче у крпче да га сис'у.
Какој би била мирна у лулејку.
Шићерче се служило као коцкица,
К'д се пила кава р'женица,
На славе, краваји и свадбе.
Шићерче је остало као благослов
За радовање дечици и старејима,
К'д се у нека стара времена
Живело и радовало животу.
Власотинце, април 2008. Године
ЂАЧЕ
(страна 104)
Седи ђаче на дрвник,
Узело буквар и плајвез.
У руке му сирење и 'леб.
Сас једну руку писује
С другу руку обедује.
Мајка по њега вика,
Овце у трлу блају,
Говеда у шталу рику,
А за његову муку
Никој не питује.
Овце треба да се пушту,
И говеда да иду да пасу.
Куј га за домаћи питује,
И што ће јутре од учитеља,
Сас прут по руке,
Тепање да добије.
Власотинце, април 2008. Године
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б.Младеновић Мирац локални етнолог, историчар и писац на дијалекту песама и прича Југа Србије
|