|
Tog svezeg avgustovskog jutra,
Dok je sunce stidno virilo iza brega,
Na rekom pokvasenom pesku stajala je sreca moja,
Mlada,jos pospana,tako prelepa kao snop duginih boja.
Gledajuci je tako nevinu i smernu,
Reci u grlu zarobljene behu,
Ali pogled njen je kao bezbroj i reci i slika,
Ona je sve,ona je smisao,ona je prva i poslednja prilika.
Obavijena velom od vetrom razduvanog peska,
Okupana svezinom jutarnjeg zraka i rose,
prislonivsi svoje mlado telo uz mene,
dobio sam najlepsi poklon koji zivot moze da donese.
|
