Vesna Parun

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

RIJEKA I MORE

On je rijeka, a ja sam more.
Njegov je nemir naglost voda
koje raspasuju travu. Ja ih slusam
kako huce u tijesnom koritu
probijajuc’ se kroz duboki kanjon
snagom od koje sustaje moja blagost.

Ja sam nestrpljivo more. On je rijeka.
Njegove ladje nisu moje ladje.
Njegove ptice nisu moje ptice.
Ali njegovim ladjama ja sam sidriste
gdje je dopusteno sjesti uz vatru
i smijesiti se jednoj prici
zbog koje se zaboravlja smionost.
Njegovim pticama ja sam klisura
koja ih sakriva u svoje stijene
misleci da ih otimlje oceanu.

On je prispjela rijeka. Ja sam more.
Moja obale postaju njegove obale.
Moje oluje postaju njegovo uzglavlje.
Moja beskrajnost postaje njegov mir.

• 1Ovo se svidja korisniku: tgrk
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

* * *

Sama s ovim cvjetovima

Dan je bio, kao i obicno, svaciji.

Svi su imali u njemu dio sebe
najskrovitiji osmijeh izbio je poput klice,
dovabljen svjetloscu, na mirnu povrsinu
predjela koji ga je ocekivao
oduvijek.

Dan je, kao i obicno, skupljao s nasih lica
razbaruseni sljunak, ostatke nijeme
davniih rijeci u zuborenju sna

mozda namijenjenih nekome u sumi

tko nam je odjednom postao tako blizak
i neuhvatljiv. Potok sto hita
pun srebra zavrzlih ptica, odbacenih glasova
staroga lisca, kroz tanani sumrak
ususret drugom brdu
i drugom curliku vjetra
umotanom u nase tvrde
sjene.

Dan je bio, kao i obicno, svaciji.
I bilo je lako prepoznati u njemu
ono sto nam pripada, po srodnosti
izmedju leprsavog tkanja unutarnjeg
i vanjskog neba.

Taj sjaj kretanja
vremena, buduci da smo prisvojili za sebe
i od njega nacinili svoju dusu, buduci da smo
svoju dusu pohranili u sutnju
odlaska cvijeca, eto nas sada
pred tobom, neshvatljivo
nistavilo.

Ja, sama s ovim cvjetovima
i svijet s onu stranu dodira modrih voda
nepomiren sa sobom, bez prestanka
tudj nasim ocima. I nevin.

Ljubav.
Iz cela sumraka izlaze ranjene ptice.
Ja sama s ovim cvjetovima veceri.

Ljubav: samo seobe, seobe


* * *
Zbog tebe

Zbog tebe, ne zbog mene, dogadja se sada u meni
ovo cvetanje kristalnih latica. Zov
nigdje necut a posvuda prisutan.
Zaustavljena krila samoce
polegla su izmedju nas i cekaju
trenutak da se opet rasklope.

Poljubac: ostar ubod u srce. Kao okus
ananasa divljeg. Tama i starice
sto kamenim stepenicama silaze
sa zavezljajem godisnjih doba pod pazuhom

i ne gledaju ima li koga na putu.

A mi uz zimzelen stojimo i znamo
da je neponovljiva ova zalosna
vecer.

Gle, labud bijeli na vodi. Zagonetka.
Samo je okrzne oko, samo je spremi
u svoje mracne riznice
zbog tebe.

* * *

Miris predvecerja

I traje, traje zivot. Gle:
zaogrce se uvijek novom
lepezom bilja, gaseci sve
sto treptalo je mastom ovom

i ovim nebom divljih ptica
i ovim tijelom trpke tuge.
I vec nas hvata nesvjestica
u rasplinutom tijelu duge

dok vozimo se u tvoj huk
zamamna spiljo duse, u cujni
kristal bica. Oblutak srece

na dlanu nosimo dok zvuk
trenutka bivseg - zanos rujni -
u suncu zrvanj tame okrece.

* * *

Sonet o djevojci-princu
i mladicu Trnoruzici

Kuca utonula u drijem
i pas na lancu, sam i tuzan.
Okolo kuce vocnjak nijem
i nekoliko grmova ruza.

Otkljucah tajnim kljucem vrata
i popeh se uz stube lomne.
Na postolju od starog zlata
nemirnih ruku, duse bolne

sjedjase mladic. Suncev prah
posrebrio mu stas, i tijelo
ko ljiljan drhtalo mu cijelo.

Od divljenja mi stade dah
I nikad vise nijemoj kuci
u blijedi trijem ne smjedoh uci.

* * *

Sonet o golubovima

U njima ima mnogo nesna
zgurenog grlici pod krilo
i moga gnjeva, kad sam svjesna
da sve je tepanje uzalud bilo

i da sad nitko od tih bijelih
golubinjih rijeci ne veze snove.
I onaj kome bol iscijelih
veceras ne cuje golubove.

Oni od prognane neznosti zive
u miru kisnih zljebova, gdje su
nalik djetinjem placu kasnom

sto dopire iz kuce sive.
I katkad gukanjem ponesu
i nas i noc svom stablu jasnom.

* * *

Jesenjski soneti

III

Sve se u srcu iznenada zbiva,
tu sunce zadje prije no u gori.
Dok vecer sumi plast zvjezdani siva
vec pogled zelja za neznanim mori...

* * *

Andjeo ljeta

Dugo je, dugo sazrijevalo u krosnjama, u dusama
to bijelo podne svijeta, plod glasova i tmine.
Taj sjaj povrh svega, zrcaljen u ruzama
sto osluskuju slasti pehara iz davnine

i disanje, i strast zelenih pcela noci
zabrujalih u tijelu vrelog suncokreta...
Dok dan nevin tka u putenoj samoci
tananih prividjenja klas,andjeo ljeta

zastavsi na zlatnim ljestvama od pruca,
u san i u oblak zaljubljen, jos trazi
u tajnoj kuli prostora nezasicen val.

Na dnu moje jave kristal nadahnuca
bljesti kao ustap oznojen, u razi.
A uzlijece iz ruku ceznja, crni zdral.

* * *

Ne znam sto je ruza

Ne znam sto je ruza i trn ne znam gdje je.
Kad place tijelo, place u njemu i cvijet
slatkoca krvi, u molitvu sapet
glineni prosjak na kisi, usred aleje

opojno njeznih lipa gdje suton probisvijet
pali crvene grivne i tmaste orhideje.
Trpko mlijeko noci oteza. I sve je
tako bezimeno da cujem sismisa lijet

na posvecenom rubu mladosti i slusam
predavsi sebe volji ptica, kako klikce
u meni njihov svijet, ozona krcat glas.

Jos samo ovaj zanos da boreci se kusam
ovaj blagi gutljaj zemaljske rose. I bit ce
u meni najzad mir, pun sjaja, ko usahli klas.

* * *

Cudo

Vrijeme je sanja proslo. Sada je vrijeme plima
koje nadolaze naglo, uz tromih glazbala riku.
Ko usamljeni onaj gradic sa Atlantika
stajat cu obavita pjenom ptica i dima

na obali bez krosanja, nalik na staru sliku
pred kojom jesen vuce pozlacen plast po tlima.
I sve zemaljske nade izmucene u grudima
u tamni sletjet ce dol, na tanku trepetljiku

sto ne da mi, u noci nebo da prebolim
i stere mirisa zudnju, u oskudnome casu
dok lisce rosu jutra doziva uludo...

I tad, odjednom, gle, dogodilo se cudo!
Sa sunca sidje Orfej s golubicom u glasu
pa sjede uz oganj moj i rece: ja Vas volim.

_______

I kad si daleko, budi mi blizu

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Na raskrscu slucajno biram put
i dospijem uvijek onamo gdje me ocekuju.

Volim ljeto.

Kao ruke mladica koji ozdravlja
i polako ustaje iz zute sjete soba -
ruke ljeta za suncem ispruzene,
nudeci mu zanesene obrise naseg tijela,
libido ptica i med hladovine.

I jesen volim.

Ima dobrote u gustom sjaju rujanskih
perivoja, u broncanoj vazi listopada dok
se puni crvenom zvonjavom veceri i boja.

I zima katkad posjeduje mekocu prve ljubavi
u dugoj tajni trulog djecjeg sna,
sa zebnjom bjeline koja sve oprasta
i sve je kadra da zapocne iznova.

Ali, masta bilja bila je okrutna
kada je dodala jedno godisnje doba koje zivi
samo od prozracnog rasula snijega,
od njezne smrti sviju pocetaka.

Daljino puna nesporazuma!

Blizino lisena slatke groznice cekanja!
Paucino poljupca, prag srca si mi oplela.

Proljece, kako si u svemu sto
nam nudis nemilosrdno!

Na raskrscu slucajno biram put
i dospijem uvijek onamo
gdje je upravo izdahnulo proljece
na usnama zednih ljubicica.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Сјенке прољећа и безимени град

Знам да је прољеће ту по томе што се звијезде размичу
и небо постаје шире, растворено као купола неупоредиве модрине.
Вечер је најпре обишла ливаде и брегове, а онда чиста свратила овамо
још загледана с тугом некуд преко кровова, као да тражи
најљепшу голубицу, ишчезлу за тамним рубом свијета.

Младићи, брезе тек пролистале, и ружичасте дјевојке
ви стојите у парковима загрљени и не видите нас, залутале
што обилазимо као пси закључане златне рибњаке
и као мјесечари пењемо се прозирним степеницама прољећа
носећи у сваком длану по једно ишчупано стабло памћења.

С нас су стргли дјетињство као раздерано једро с лађе
што се у олују запутила: и били смо на силу морепловци
на мору тмастом и прљавом, сањајући велико Сунце.
Али већ за трен скинули смо са себе младост
као крваву кошуљу, и видјели смо да лежимо у трави.

Видјели смо да су нам груди рањене, а крај нас
стоји човјек непознат и гледа нам у очи.
Тај непознат човјек била је наша охлађена мисао
што је у мраку недоречена остала. Самоћа
с којом смо друговали као просјаци, и љубав коју више нисмо разумјели

Јер ми смо, не занјући то, рођени у тврди час
када је море почињало расти, а сунце тонуло у валове
да би се истражило коријен земље, с којим је заувијек прогнана тишина.

И сада смо старији од вас за један вијек несна, за један рудник гвожђа.
За брдо неспокоја, оцеан смисла, планину смрти.

Ми још имамо руке на цестама, а очи на обзорјима
и душу врелу од сјаја и таме скритих треперења.
На нашем лицу не гасне жар. У нашим очима
град бола још није довршен. И зато ћемо увијек
у ово доба крхке свјетлости, у ово доба влажних сјена

дрвећа, дуж голих зидова повијени, немирно
и упорно дизати очи ка оној измишљеној звијезди
измишљенг прољећа, које над нашим раменима
одавно погнутим, носи нагорјелу биљку
безименог надања. Језгру лепоте што се обнавља

заједно с нама, с дозивима птица у предвечерје
с бојама што се расипљу око нас и изнад ствари
и чине да препознајемо небо и његове пламенове.
Све док нас не затвори опет, клонуле и саме, као у опсједнуту тврђаву,
у нашу душу уморну од сјаја сутрашњих снова.

Јер оно што је остало у свијетлу била је наша самоћа
која нам је гледала у очи. Био је крик из наших вена
што су одлазиле с кишама, да се на трговима скамене.
Била је истина: мала зрака сунца
у тајни великог простора. И љубав коју више нисмо разумјели.

Љубав коју нисммо више разумјели, а она нам је прва открила свијет.
Због ње смо постали храбри, препливали ријеке и прегазили мочваре.
Њу смо као бијело јагње мира кроз понижења на рукама понијели
да би је спасили, њу једину, и да би је изгубили, посљедњу.
Због ње сам, ево, скитница и песник.

И знам да је прољеће ту по томе што се звијезде размичу
и небо постаје шире, растворено као купола неупоредиве модрине.
Вечер је обишла ливаде и брегове, а затим чиста свратила к нама
још загледана с тугом некуд преко кровова, као да тражи
најљепшу голубицу ишчезлу за тамним рубом свијета.

Весна Парун

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

* * *

I SAMO POVRATAK CVIJECA

Kazu da je obnevid smrti ljubavi slican.
Ovdje ne osjeca nitko zubor mladoga vina,
ovdje su jedno covjek i njegova sudbina
i svak je svome tihom poslu raskosno vican.

Uci te ta zemlja, strasna dok lezis nepomican
u vrelome joj krilu, prepun brazgotina,
uci te, sapce ti nesto o vjernosti planina.
Kazu da je svevid smrti ljubavi slican.

Stoga ni jednoj ni drugoj ne treba oganj stida
za prijedjeni put, niti za ono sto biva
nakon prijedjenog puta. Nek bude zagonetka

ta jabuka vida, svevida, obnevida,
u tlu neprolazna, u srcu neshvatljiva!
Smrt bez svrsetka, ljubav bez pocetka.

Sisak, srpanj 1969.

* * *

S ONU STRANU BRDA

S onu stranu brda mnogo je toga nedostupno nama svima
i nije za javu presudan savrseni izbor trenutaka
vec sve sto zivotom smo zagrabili, po nesitim dnima
vukuci bez prestanka svoj grad od bjelutaka,

svoja glazbala ptica i zudnje. Uvlace se u nas
sprege snova iz kojih je sok hranjive smjelosti istekao.
Mrznje nalik na zapustene kuce vremena, kao
spavaci puni ustajale mistike, u uzaren klas

usne nam preobraze. A jutros snjeznobijel donije golub
srk zraka svima sto zive, za himnu nezreli za kroniku prestarjeli.
I dosapnu vjetar stoljeca, pazec lavinu da ne probudi,

da duh svjetlosti bdi i misao posvecuje rub
dugog zivota, tog sutra, u kome sve sto smo zapoceli
moze se dovrsiti, u ljepoti, s mjerom bogova i ljudi.

Zagreb, sijecan 1970.

"Voljeti, to znaci stajati na strazi
sve zime, dok zebe u ljiljanu tijela
jedna blijeda mrlja koju vecnost brise".

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

STIJENA U KOJOJ BI TREBALO ZAPISATI BALADU

Neka se zna da nismo oduvijek nesretni:
ima cas kad ljubav i zivot postanu jedno.
U crnom kamenu moze se procitati san zemlje.
U kapi kise na listu mrke smokve
svecanost ljeta trajala bi stoljeca
i sunce nikad ne bi silazilo
iza golih smezuranih brda.
U jednom jedinom imenu kao u staroj molitvi
skriva se neveseli i mirni smisao svijeta.
S njegovim blijedjenjem i mir je zasao,
srce ga ne moze graditi iznova.
I misao je nemocna da ga trazi
u mrznji stvari sto jedna drugu poricu.
Vrijeme, zasto pustas da te mjerimo
nasim celom koje je prestalo zudjeti.
Ljubavi, i tebe smo izmjerili
laznom mjerom poljuljanog svijeta.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

SONET O KONJIMA

Doveo ih je svetli vrac
s polja zvjezdanih ili sa rijeke.
U grive je utkao uporan tkac
sunce i vjetar i pute daleke.

Dobro bi bilo pustiti ih
niz obronke da mirno pasu
dok sred sirokih polja tihih
mak pjesmu ljeta sapce klasu.

Al doci ce i za njih cas
(pa ma koliko bili smjerni)
rastanka s krajolikom vjernim.

I bit ce konjanika kas
djetinjstvu nasem, kroz brda neka,
poslednja zapretana jeka.

* * *

Sonet o maloj ulici

U svakom gradu iznova je nadjem,
u nju zabasam gotovo od sale,
Spazim kako me motri iznenadjen
nekakav covjek, skinuv naocale,

I kao da ce zapitati nesto
al ja se brzo zagledam u kuce,
u nebo. Lice namrstim, nevjesto,
kao da skupljam davno nadahnuce.

On ode. I netom sama ostanem
u maloj ulici, na mene slijece
s prozora snenih zarobljeno ljeto.

Tad zazelim da dijete postanem
i da se na dnu ulice okrece
vrtuljak zlatni, nepomucen sjetom.

* * *

Sonet o glazbi

Iz cega zori, kojim se to ognjem
u vremenu i u zvijezdama glasa?
Iz zednih zamora duse izronjen
zarki joj brijeg kakva sila talasa?

Tko zvukom poji, tko cvrkutom hrani
to vidjelo glazbe, tu baklju, taj bezdan?
Njeni su vrhovi sutnjom obasjani.
Iz ceg izvire, kud ponire, ne znam.

Kleci na obali morskoj u sluh
zivota razgranat covjek, oslijepio
u dimu bilja, gospodar mastanja.

Koliko god dises, koliko god duh
u zrtvu uznosis, samo si dio
beskrajne, nijeme srece nestajanja.

* * *

Melankolija

Umoriste me, predje razgovora
u klupku lisca sto ga neki tajni
ispreda leptir. U magli prozora
sumrakom toplim zaogrnut sjajni

krcag u nebu, zubor praskozorja.
I blijedi jos nas tracak ljeta dijeli
od onih tavnih, uznesenih gorja
u kojima se nikad nisu sreli

dosada svijeta i ugriz vampira,
zelena pera u krv zamocena
golemog sunca sto se nebom klati.

Pustimo dakle vjetar nek odsvira
najdrazu ariju u srcu sjena
od kojih vec se stablo noci zlati.

Dopuna: 19 Jul 2006 22:49

* * *

BLAGDAN SLJEPOCE

Da imamo istinske oci, da se nismo rodili slijepi,
Mi bismo vidjeli oko nas ne pejzaz ne sljivike
Vidjeli bismo kako grad stari kako vjetar umire
Vidjeli bismo kako se medjusobno premjestaju uzroci igre
Sustina kako dodiruje sustinu, misao, kretanje.
Vidjeli bismo covjeka usnulog na dlanu velike biljke
Koja ga nosi kroz noc, koja mu rasplice sjenku.
Vidjeli bismo sebe ne okruzene drugima: presjecene
Njihovom kratkom putanjom kroz nase prozracno meso.
Vidjeli bismo u zrcalu nas vec urasle jezgrom u druge
Kao sto gledamo oluju tako bismo gledali, uspravni,
Potresnu dramu uzajamnosti, i sami u nju umijesani.
Da imaju oci stari zvonici kako bi se postidjelo
Ovo nase nepostojece ja
I palo bi na koljena.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

OKUPAJ ROSOM

Okupaj rosom oci snene,
i vatrom zvijezda celo umij.
Ljubis li noc, il´ljubis mene?
U tamnoj noci suma sumi.
U tamnoj noci vjetrovi viju,
tvoj konj je mlad i zjene mu gore.
Sad neba zlatni dazdevi liju,
dazdevi zlatni grud mi more.
Jesi li bunar, jesi li jeka,
da su ti kapci kise puni?
Dize se oblak izdaleka,
dunje i pahulje potiho runi.
I da mi taknes budnu granu,
srce bi prslo od gustoce.
Prisloni uho da ti sanu
usne moje rijec kao voce.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

* * *

Priblizavanje proleca

...

Odlazak je nered
odlazak je zanos
odlazak je sumnja
u sve stvari oko nas.

U nase rodjenje
nalik vjetru.
Kapi nas posjeduju
prah nas ne voli.

Odlazak je ljubav.
Odlazak je ono
poslednje sto imamo.
Nas zlatni kljuc
Dobro je sto ga imamo.

*

Plakali smo. Dobro je
da to priznamo nekome.
Mozda tebi, proljece?
Mozda iznova tebi
dok teturamo zavicajem
od ruba do ruba
od pepela do sjene
od zvijezde do utvare
noseci ono malo
vjecnosti u nama.

Jest. Ono malo
vjecnosti
koja pjeva.

Sofija, veljaca 1967.

* * *

Srebrni konj

Zaputiti se u dvoje iza spasonosnih bregova
gdje luckasti srebrni konj nosi livade u grivi.
Sunce ga zanemarilo
vodenice proklele.
On dasce, on zudi. On se zanosi bezdanima.
U njegovim ociima vidimo
svoj put,
u nasim cvate njegovo plavo
bespuce.
Tako smo uzletjeli u vrijeme, da vise ne umijemo
naci svog lica zeleni prah
u mocvarama.
Tako smo duboko sisli u tamu drugih
da nas ni srebrni konj s crvenom grivom zudnje
ne moze vise izvesti na visoravan
odakle, iza spasonosnih bregova,
jedna vlat dozivlje nasu pobunu.

* * *

Balada o praznom krcagu

Znam, nemam prava
da uljepsavam cinjenice.
Vi bolje od mene vidite
taj krcag koji stoji
pred svakim od vas
i ceka da ga pomaknete.
A vi ne dizete ruku.
Dosta vam je zurbe.
Svladali ste zedj
i svatko bi od vas, sutra,
mogao biti mac
iskopan iz pijeska
da dokrajci tu dugu
besmislicu povijesti.

I svatko bi od vas mogao
da isplovi nekud sam
kad bi imao zasto,
kad bi imao kamo.
Svatko bi od vas
mogao biti sretan,
da ravnice nemaju
tako hrapav glas
i skripa poluga
cuje se unatoc ovim
dvostrukim staklima
i nauljenoj osovini.

Ja nisam niciji glasnik
tek hocu da vas podsjetim
na onaj kisni dan
kad smo sjedili sucelice.
Kada smo sjedili
pod starim ogledalom
u vocnjaku detinjstva
zgrbljeni pod zrakama
koje su na nas
pljustale kao zlato.

Vi ste mi tada
obecali neku igru
u dugo predvecerje
slatke sumaglice.
Ali ste me prevarili
i posli ste dalje.
Sada ste prosjaci
i ja vam se divim
jer smo iduci svatko
svojim skrivenim puteljkom
prispjeli ipak
u istu zagasitu
zajednicku baru,
odmaraliste lopoca
koji su obnevidjeli
od svog zelenog
trenutka.

Gledajte: tu zavrsava
zemlja i nebo.
Vecer nam poklanja
preostale lastavice
i nudi nam cvijece
koje su dani zaboravili.

Stid nas je posegnuti
za cistom vodom sa izvora
u kojoj smo do jucer
trazili pastrve.

A danas je svaka kap
vode cisti dragulj.
On nam ismice kroz prste
u nezaustavljivoj lepoti.

Sada je kasno, braco,
da me pitate za ovo
zamrseno proljece
koje nas napusta.
Ono je odbjeglo s travom
u narucaj brda.
Sjecajmo se njegove
modre isprekidane
staze za prepelice,
zagonetke jutra.
I nemojte vise nikad
sjediti ravnodusno
za svojim pisacim stolom
kraj praznog krcaga

oko kojeg susti
prasnjavo lisce.
Kraj kojeg spava
leprsanje mladosti.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

PRVA LJUBAV

U sustavoj travi blizu raskrsca
sjedim nemirna srca i cekam onog
kojemu nocas dadoh, bezazlena,
preplasenu pticu svoje ljubavi.

U zarko crvenoj mahovini brijega
vec se zaplice jesen.
Zatisje jezera raste iz polusjena.

Sto cu ciniti ako ne dodje onaj
kojemu dadoh svoje srce?
( A ja mu dadoh srce kao pticu
ne misleci nista, zacudjena )

S tamnih polja dopire sapat noci.
O, srce moje! Ne slusaj sum trava.
U tugu ce te odvesti.
Pogledaj:
voda je nestalna.

A ptice odlaze daleko preko brijega
za hladnim suncem.

Dopuna: 16 Avg 2006 22:09

DJEVICANSTVO

Taj topot i taj dim sto dolazi sve blize
uci ce u tvoj vrt, rastvoriti usnula vrata.
Sama si u kuci. Sto ces mu reci djevojko
nepoznatom covjeku koji zeli umrijeti
na tvojim nagim rukama, sto ces mu reci?

Sama si u praznoj napustenoj kuci
koju grli paprat. Nebo s tvoga prozora
jednako je uvijek, blago i daleko.
Cestama umorni konjanici idu.

A netko zeli da umre na tvojim tihim rukama
koje nitko nije uspavao u ponocima.
Netko zudi nocas da ogrli, umiruci,
tvoj tanki struk i netaknutu kosu.

Pogledaj na cestu, pogledaj niz vodu, niz siroku vecer:
netko te je kradom sa obale zvao.
Spusti niz ramena pletenice. Potrci
otkrivena srca; ne boj se sto drhtis.
Potrci, potrci! Ne pitaj tko jeca,
ni tko u mraku prati tvoje korake.

Vec su grobari odnijeli iz razvaljene kuce
svjetlucave koralje i zlatne kanarince.
Price su se u tisinu razisle.

Ne placi: to je ljubav. Kreni kroz bespuce.
Umjesto nausnica nosit’ ces uteg bola,
djevojko, ako si zivot izabrala!