|
Dobrica Erić-Plavi sanjar
Dozvolite da vam predstavim
sanjara sa snovima plavim.
Pesnik se nikad sasvim ne budi.
On uvek nešto prede i plete.
Pesnik je spolja ko svi ljudi,
a iznutra pravo pravcato dete.
I to dete koje se čudi
mnogo čemu što rade ljudi.
Pesnik gleda u svet kroz perce
pauna i kroz frulu od zove.
Njemu je kap rose-jezerce
po kome najlepše lađice plove.
Roj svitaca i buket cveća-
to je prava zemaljska sreća!
Pesnik je srećan i kada pati
i opet-tužan u bašti sreće.
Pesniku svaka pesma povrati
po jedno detinjstvo,kao proleće.
Kada slavuj sine jutru u glavi
prvo se bratu pesniku javi.
Pokaže mu putić do dvorca
gde zvecka bezbroj zlatnih pehara,
pa nagovori svog razvigorca
da ga zaveje snegom behara.
Pesnik se napija sunčevog vina
uz svirku livadskih vioina.
Pa onda luta kroz polja raži
kao da se u bulke zaljubio
i sve tako kao da traži
nešto što nije izgubio...
Svake večeri i svake zore
on traži rime i metafore.
Kad ih ne nadje,pesnik je tužan
i ceo svet mu postaje ružan.
A kada nađe-svetlost obasja
brežuljke pune grožđa i klasja.
Posle siđe u neku bajnu
dolju da pesmi otkrije tajnu.
Jer pesnik voli,to nisam reko:
jednu princezu,kćer divne bašte,
koja boravi negde daleko-
u predelima njegove mašte...
-nema na čemu...nekada sam i ja bila đačić
|
